Stazama Leptira

Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!

Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene mreže za hvatanje leptira. Pre neki dan sam je držala u rukama , a danas je nema.
Izgubila sam dosta vremena tražeći mrežu za leptire, ali kao da je propala u zemlju. Nema je!
Malo mi je falilo da me sve to izbaci iz takta, ali 'znam za jadac', odbacih i tu pomisao. I kao da se ništa desilo nije, otisnuh se u sunčano popodne!

Sunčano, topao vetar duva, kosa mi leluja na sve strane. Vetar mi miluje lice, prija mi sunce u kosi, prija mi...

Kada sam podosta odmakla od kuće prema izletištu i vodi, osetih dobro poznat miris. Miris bagrema.
Kraj tog bagremara sam prolazila i ranije ali ga nikad nisam zapazalila na ovaj način . Ni rascvetale bulke (moje oniljeno poljsko cveće)

Nisam mogla da odolim, slikala sam bulke, žito koje leluja na vetru, golo šiblje prepuno cvetova divljeg šipka. Mreže se više nisam sećala.
Ustvari, šta bih danas radila sa tom mrežom? Jurila leptira?!
Ponekada imam utisak da sam leptir ulovljen u mreži života, da mi je mreža tesna. Srećom, taj osećaj je samo ponekad!

Sunce na zalasku boji nebo iza moje kuće. Sve je ružičasto, crveno, ne znam - možda purpurno.U grudima još osećam bagremov miomiris, u glavi ono jutrošnje 'niovakonionako', ali, znam, spasiće me mojih pet tibetanaca. Oni uvek donose mir, jasne misli i dobar san.

Na zelenu mrežu za hvatnje leptira više ne mislim, ostajemo samo ovo purpurno predvečerje, ja i staze leptira...

 

[Duki Lu]

Још једно писање из теме 'Састави причу'


Konj
Most
Vitez
Zmaj
Reka
Zagonetka
------------------






Загонетка је како сам успела да упакујем

Spojler: Време

Све је ту, ништа се није осуло, исцурело, нестало.

Упакован је и онај мајски дан када смо пошли у обичну вожњу до шумарка који нам је надохват улице али никада тамо нисмо ишли.
Уствари, само сам ја мислила да је то шумарак све док нисмо ушли.
Вожња је потрајала узаном стазом док нам је оклно шибље ударало и гребало шофершајбну.
У почетку ми је било забавно и смешно, али како смо улазили дубље у растиње, а могли смо ићи само напред, без окретања, неки немир ми је грчио стомак.

Ти, као прави витез, био си смирен, хладнокрван, покушавао си да ме опустиш својим хумором који је понекада био и црн, само теби смешан.
Знао си да не волим црни хумор али сам се смејала заједно са тобом.
Једва смо прешли дрвени мост, испод којег није протицала река, ни поток, нити је било воде.Мост је био на сувом, спајао је ивице дубоког јарка.

И даље си возио, сигуран и достојанствен. Ушли смо у срце шумице, постало је тамно.
Мислила сам да сањам. Никада не бих ни помислила да ту, у близини наше куће, постоји овако дубоко, мрачно и тајанствено место.
И, када сам мислила да нема краја, да смо се изгубили, изашли смо на чистину, свеже покошену ливаду, ушли у дан.
Невероватан осећај свему дао је филмски призор коњаника на коњу окићеном кићанкама док је на хоризониту пурпурна боја залазећег сунца изгледала као да помахнитали змај бљује ватру.

Драги читаоче, што би написао Гетсби, на теби је да процениш истинитост написаног.
Морам гасити рачунар и све јер овде грми и враћа ме у садашњост.

 

[Duki Lu]

( Za ovu priču sam baš bila inspirisana. Napisana u trenutku)

Ovo septembarsko sunce ni najmanje nije škrto.
Posle jutarnje svežine prži.Vlažna zemlja isparava, taj težak miris mi smeta.

Sedim na klupici, pušim ko zna koju po redu cigaretu, gledam u dan.
Na meni, umesto majice kratkih rukava, crveni tanji džemper. Prednja strana džempera protkana belim rombovima.Kao nekad.
Skroz je demode, ali ne marim baš za to.
Uvek sam voleo neke stvari koje bi, da sam o njima pričao, drugima bile čudne.

Kao mali, divio sam se momcima koji bi, uveče skockani za grad, lupkali cipelama o makadamski put.
Cipele su im bile uglancane, zaštićene obaveznim blokejima.
Ko ne zna šta su blokeje, to je mali metalni polumesec od lima koji se prikucavao na muške potpetice štiteći ih od izlizavanja.
A kakav zvuk su imale cipele sa blokejima!

Kada sam se zamomčio, obućarski zanat je izumirao, cipele su pravljene od modernijih materijala, nisu se lako habale kao kožne.
A tek kada je počeo da luduje rokenrol, pa široki pojas na pantalonama čije nogavice su od kolena nadole bile trapezaste.
Košulje sa obavezna otkopačna tri dugmeta a kragna visoko podignuta. Košulje u boji. U bolji pantalone.

Kada sam se zamomčio, sve se promenilo, nosio se džins.Nisam ni tu modu dočekao da se malo pravim važan.
Ne mogu da se setim šta sam sve kao dečkić voleo, ali znam da sam voleo vozove.

Letnji raspust sam provodio kod bake čija kuća je bila odmah uz prugu.
Pruga je bila izdignuta nadvožnjakom.
Svaki voz, išao za sever ili jug, pozdravljao sam u stavu 'mirno'D dobro, nije baš stav 'Mirno' jer sam mahao mašinovođi.
I, skoro uvek sam dobijao povratni pozdrav u pisku lokomotive.
O, kako sam bio srećan!

Ti dečački dani brzo prođoše.
Kao golobradi mladić, upoznao sam nju. Treba li reći da sam je upoznao na mestu gde su se ukrštali vozovi?
To je tako prirodno, zar ne?
I zajedno smo dočekivali i ispraćali vozove. zajedno smo mahali mašinovođi.Zajedno smo ludovali kada bi nam piskom lokomotive pozdrav bio uzvraćen.
Bila je pomalo luckasta, taman toliko da me prodrma iz moje staloženosti.
Uvek sam bio staložen taman toliko da je zaustavim da ne odskoči previše kada je htela da mi dohvati Mesec, da skine mesec i zvezde, jer, kako je govorila, nije imala ništa drugo da mi pokloni.
Njena ludost i energija, moja prizemnost i strpljenje godinama je činila sklad, sve dok iznenada nije sela u voz kojiem je poslednja stanica bila s one strane strane Duge.

Više nisam zaljubljenik u vozove, moja opsesija je kiša i Sunce. Čekam Dugu. Možda se onako luckasta pojavi na tren da mi mahne.

Boli me glava od prejakog sunca, od previše popušenih cigareta.
Bacio sam opušak u vlažnu travu, pikavac sam dobro ugnječio patikom.
Ovaj crveni džemper sa belim rombovima mi ide na živce, ali znam da ću ga i sutra obući.

Ušao sam u kuću.
Sa radija, koji uvek ostaje uključen ma gde god idem,čuje se Candle in he wind.
Od teksta sam razumeo jedino ovo:'And it seems to me you lived your life
Like a candle in the wind
Never fading with the sunset
When the rain set in
And you footsteps will always fall here...'

Skinuo sam džeper sa belim rombovima, bacio ga na fotelju. Dugo sam gledao tačku u kojoj se spaja plafon sa zidovima sobe.

 

[Duki Lu]

Nemam inspiraciju, postaviću nešto što sam pisala u drugoj temi na zadate reči.

Kocka,
Kadilak,
Tanjir,
Pidžama,
Kupina.
--------------
Jesenja hladna kiša romori. Na meni je žuta frotirska pidžama.Nekada ni u ludilu nisam mogla pomisiti da bih u ovo doba prvog sumraka već mogla biti u pidžami.Oči mi se sklapaju od umora ali vešto izmičem snu.
Grejanje je uključeno, ipak neka jeza struji oko kolena.

Kuckam priču. Po tastaturi svetlost nezgodno pada i grešim. Grešim u kucanju.
Drvena rezbarena kutijica, predviđena za držanje nakita, prepuna je svakojakih gluposti.Preturam po kutijici.Zelena šnala češalj, zelena gumica za vezanje kose, kocka za jamb, nalepnica Kadilak, mali ukrasni tanjir, sto evra preslikano na sjajnom papiru samo sa lica , naličje je ostalo skroz belo.

Lice i naličje, dan i noć, sunce i kiša, belo i crno, slatko i slano, san i java, ti i ja.
Ti i ja i priča koja je mogla biti ali nije.
Ti i ja, ja i inspiracija, ja i hoću, ti i neću, ti u mojim snovima, ja u tvojim pesmama, ti u mojim mislima, ja u tvojim željama.
Silovito je otpočelo, lagano se stišalo. I nestala je inspiracija. Sve ređe si mi u mislima, još uvek sam u tvojim pesmama.

Više ne romori, sada mi lije po prozoru ostavljajući tragove kotrljajućih suza.
Ravnodušnost je smenila nadahnuće. Ipak, još uvek pomislim na oči boje divlje kupine.

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[*pustinjakinja]

...

 

[Duki Lu]

...

Hvala vam na podršci, dragi moji.
Zamalo zamro ovaj blog.

 

[*pustinjakinja]

Hvala vam na podršci, dragi moji.
Zamalo zamro ovaj blog.

Nikad ne zamre ono što vredi, ono što ima Dušu.Čak i nije bitno da li je vidljivo svima ili ne...

 

[Duki Lu]

Nikad ne zamre ono što vredi, ono što ima Dušu.Čak i nije bitno da li je vidljivo svima ili ne...

Hvala

 

[*pustinjakinja]

Hvala

...uvek
(...i to nije samo reč...)

 

[Veliki grešnik]

Nije naveden autor, nema navodnika.

Autor sam ja,ako je šta problem obriši.

 

[Veliki grešnik]

Rešeno,obrisao sam

 

[Duki Lu]

Još jedno pisanje na zadate reči.

Ananas,
Pesak,
Amazon,
Favela,
Amajlija.
------------------------

Dosada ili radoznalost? Ne znam. Mnoge stvari ne znam, ne poznajem. Ponekada mi se čini da sebe najmanje poznajem.
Ali ja ne bih bila ja kada bih bila obična, uramljena.
Oduvek sam iskakala iz svih okvira, a opet, dobro uklopljena u većinu životnih standarda.
Moj um, moje misli, nad njima niko nema kontrolu. Ponekad ni ja.

Grickajući krupno isečen sočan i zreo ananas čiji sok mi se slivao niz ruku, prišla sam tastaturi da izgugam i vidim šta je 'Favela', Retko kada guglam, nije baš ni da znam sve, pre bih rekla da me baš ne mame pojmovi i nepoznate stvari.
A naša generacija, poprilično obaveštena, oslonjena na sebe, svoje znanje i iskustva.
Iz iskustva se najbolje uči. I reči ne moraju biti pompezne i mistične da bi se izrazilo osećanje.
Što jednostabnije - to bolje!
Za Amazon sam čula proteklih godina i, moram priznati i to sam guglala.Guglala i oduševljavala se. Razgledala, čudila se cenama i svakojakim sitnicama koje imaju praktičnu namenu, samo ih je trebalo izmisliti.

Ovaj ananas mi je zarobio levu ruku, kuckam desnom, nabadam slovo po slovo. Jeste da brzo kucam, ali desna bez leve je kao svitanje bez praskozorja, dan bez sunca, drvo bez lišća, zima bez snega, brak bez ljubavi.

Na desnom domalom prstu urezan trag prstena amajlije koji je godinama bio zalog.
Šta je zalog? Ima li ljubav zalog?
Nespretno uhvaćena brava i pokšaj zatvaranja vrata, u brzini prsten zakačen o bravu ivicom se duboko zario u prst. Nije bilo rešenja osim da se prsten iseče.
Na domalom prstu desne ruke urezan trag prstena kao amajlija.
Prsten u nekoj keramičkoj ćasi čeka da se smilujem i odnesem ga na poravku.


Danas je bio vetrovit i oblačan dan.Nebo se poigravalo oblacima koji su se kotrljali i smenjivali od belih do onih tamnih , pretećih , teških.
Hladan vetar iritirao je kožu, oči, nosio je sve pred sobom.

Moj kraj nije peskovit, ali kada gledam mesto gde je godinama bila moja amajlija, slike su duple, oči suze, Izgleda da je ipak vatar nosio i zrnca peska koja mi sada stvaraju problem.
Da nije tih zrna peska u mojim očima ne bi bilo ni suza.
Svi znaju da nikada ne plačem!

 

[Duki Lu]

Riječ

Ako Ti kažem
samo toliko, da volim Te
strah me
da time
baš ništa neću reći.

Kažem li Ti
samo toliko, da želim Te
bojim se
da će mi
na siromaštvu rečenog
zamjeriti srce.

Gospode,
prospi s neba
jednu veliku svetu Riječ
ljudima još nepoznatu,
razastri je
svuda oko Nje,
samo tako
ja mogu joj reći sve.

Jovica Letić

 

[Duki Lu]

Za zaljubljene i za večne


Ej mangupi vetrova
zalutali ispod sukanja gospođe večnosti
Bezobrazno vam se molim
bože-
ko mi je to dao
da mogu da volim
dok po groblju kao po beskonačnosti koračam


majku vam
nežnosti moje jedine
ko je to smeo da izmisli vreme
i da me ovako mnogo celog
deli na poljupce kao na godine



ej večnosti
ej groblja
zemljo na smrt kao za zauvek podeljena
prolaznosti
lepoto
kučko moja šašava
gadim se i možda umiranja bojim
i pljujem na sve ostale tvoje razloge-
ne vidim još od zanosa
kao od tuge poludele ljude

al'molim ti se:
sačuvaj smrti svatove
a pustosvata će
kao sukanja zadizanih gospođe večnosti
uvek da bude.

Mita Golić

 

[Duki Lu]

Moje veliko slovo

Ti si jedno veliko slovo
u mom životu,
neoprostivo i nedužno,
namjerno i slučajno,
ti si sve.
I noćas ja se odjednom sjetim kiše
koja je pala tog popodneva.
Sjetim se tvojih očiju
iz kojih nisam izlazio
pet sati i nekoliko minuta
a za to vrijeme svijet se okretao
i ništa nije stajalo;
druga smjena je radila neumorno,
netko je u tom trenutku ljubio
i umiralo se u tih pet sati
i nekoliko minuta
a mi smo dijelili sudbinu ruže
ja s tvojim imenom na usni
i ti sa mnom.
Kiša je padala tog popodneva
znam to sigurno
jer na tvom licu je zasjala jedna kap
poput bisera
i trave su sanjale o nama.
Ti si jedno veliko slovo u mom životu
i samo sam tebe učio
kako se pobjedjuje ravnodušnost
govorio sam ti lijepo
a ustvari
ponekad sam pomislio kako bi bilo
raskopčati tvoju košulju
i ljubiti te dugo
tako dugo dok kiša ne prestane.
Ti si moje veliko slovo
veliko poglavlje jednog popodneva
i malo večernje tame.
Ti si zvijezda lutajuća
koja mi se seli iz oka u oko.
Pa sjetiš li se kako smo izašli
iz te kiše sretni,
moje veliko slovo?

Željko Krznarić

 

[Duki Lu]

Ako ne postoji slučaj onda je sve ovo
Namjerno i moralo se dogoditi
U godine moje da ušetaš lagano i bezbrižno
Kao da ideš na sladoled ili na jutarnju kavu
Onda je namjerno da spustiš glavu
Na isto mjesto gdje je moja glava bila
Da uđemo na ista vrata i iste slike da gledamo
I iste putokaze da nađemo na raznim mjestima
Ako ne postoji slučajnost
Onda smo mi neka opasna namjera
Onda smo mi ljubav velikih razmjera
Pa nije čudo da se nebo razliva kao more
I potapa nam zore istim kapima
Onda još uvijek po nekim tajnim zakonima trajem
A nas smo dvoje ljubav s predumišljajem


Željko Krznarić

 

[Duki Lu]

Прошло је све; и једва душу дирне
сећања талас драг,
ко с вечери кад тихом водом пирне
далеки ветар благ.
Прошло је све што болело ме икад!
О, лаж је да се не зацели никад
рана и радости траг!

Без неспокојства, без срџбе, без крика,
сећам се данас ја
љубави наше, твог смеха, твог лика,
а срце једва зна
за ужас дана, за бесане ноћи,
за клетве да се живети неће моћи,
за горке снове без сна.

Како се мирно поздрављамо сада!
Ни бол, ни гнев, ни страх.
Прошло је све – и само каткад,
кад месечев такне ме прах,
душу ми талас један једва дирне,
ко тиху воду у вечери мирне
далеког ветра дах.

V. Živojinović - Masuka

 

[krompir 2.1.]

Ovo je to sto mi treba da drugari sa foruma
procitaju lepe neke reci nekek stihove da ih podele sa svima
pa ko ih oseti dobro, ko ih ne oseti opet dobro
vi smo drugacije sazidani...

Lepe pesmice Duki

 

[Duki Lu]

Од како седим, од како старим,
Ја се не дивим сваком воћу,
више речи и више ствари,
које не желим, нег које хоћу.
А ти ме враћаш на старе стазе,
ја због тебе земљом ходам,
и пуштам да ме дани газе,
и прљава ме носи вода.
И пуштам да ми видаш ране,
свака је тешка и дубока,
а истина ме увек гане,
ослепео бих без твога ока.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.
Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.
Одробовао сам све слободе,
и био жртва мржње сваке,
и не дам да ме из тебе воде,
у бродоломце и лудаке.
А када почну кошмарне зиме,
ако се споји децембар с мајем,
шапни у себи моје име,
и ја ћу знати да још трајем.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.

Brana Crnčević

 

[Duki Lu]

Самоћа ми је пришла уморан кад клекох
пред малим једним цветом на пустом врху планине
и кад, чак ни њему, последњу нежност не рекох,
а већ сам добро знао шта све у мени гине.
Без чуђења сам слушао ћутање свог бега
на пропланцима ума у сопственој дивљини.
Кô вода, налазећ себе на обалама свега,
био сам ипак невин извор на месечини...
Убијах, и горко жалих, све што у мени живи
а није плавет неба и тиха једноставност,
мада (знао сам давно) људи су – прави и криви,
планине – равнодушност, а мора – заборавност.
И тако без заборава, без крика, ја сам пао
са лицем загњуреним у ствари разоткривене,
а тонух неповратно, да нисам то ни знао,
у бескрај ничијег неба у бездан туђега мене.
Самоћа ми је пришла узалуд кад сам хтео
и да изгубим себе и да некога нађем,
не слутећ да никад не бих, чак да сам месец бео,
да не бих могао мирно за ова брда да зађем.
Без противљења примих цвркут из неких гнезда
са разрушеног зида свога последњег храма.
Пружен, кô дечја машта, између земље и звезда,
био сам везани лопов за стуб туђег срама...
У ноћима ми небо падаше на рамена,
а ја се њихах кô море и откинути чун,
јер ипак ја сам исто што жита пожњевена
и девојачке руке пружене кроз месец јун.
И тако, већ без ума, судбине бодеж сјајни
сâм сам зарио себи у име неке части...
А тек у ропцу сам сазнао да више нема тајни,
ничег (ах, тако ничег) сем крвотока страсти.


Slavko Vukosavljević

 

[Duki Lu]

U nedostatku inspiracije prenosim svoja pisanja Iz teme 'Sastavi priču'.

Vece
Senke
Osećaj
Kosa
Miris

Kiša se natezala ceo dan. Hoće - neće, Sunce rastera oblake, pa se oblaci rasrde udruženi protiv Sunca nagomilavajući se zaklone ga sasvim.

Igra Sunca i oblaka, kiše i vetra, donela je u ovo veče svežinu i miris rane jeseni.
Iako je sveže, moja stopala su bosa, na meni majica kratkih rukava.
Nije mi ni prijatno ali me mrzi da obučem duks i obujem čarape.

Sa kompa ide neka muzika, iza mene se čuju reklame sa uključenog tevea.
Kako starim, sve manje volim nedelju, rođendane, praznike.Ustvari,više je onog što ne volim od onih stvari koje volim.

Da li sam u ovo nedeljno veče namćorasta više od uobičajenog, ili je to samo osećaj koji me vara?!
A, tako malo mi treba!
Treba mi samo trenutak ali 'onaj'trenutak koji prepoznajem i koji me iz dubina vine u nebesa.
Ne znam da li ih želim ili ih ne želim više.
Ovde, u dubini, osećam mir. Tu sam svoj na svome.
Misli mi remete samo senke koje ponekad promiču noću ispod svetiljki, ili one tihe senke prošlošti kojima ne treba svetlost da bi ih primetila.One su sveprisutne.

Osećam blagu zebnju po stopalima, rukama, butinama.
Oblaćim duks, nazuvam čarape, kosa rasuta po ramenima još uvek ima blagi miris šampona od vanile i kokosa.

I ovo prohladno nedeljno veče, veče bez inspiracije, vuče me u dubine.
Sačekaću jutro. Možda se i promeni sve!

 

[Duki Lu]

Kupujem kartu za nikuda
A svejedno će me biti svuda
Jer ne mogu te ostaviti takvu
Poput tople kiše
Koja na tvoje dolaske
I na tvoje košulje miriše
Idem nikuda
Da budem tamo gdje si ti
A to je svuda

Željko Krznarić

 

[Duki Lu]

Ne znam...

Da su moji snovi ostvareni bili
Ne znam šta bih i ne znam kako
I ne znam da li bih mogla i smela
I ne znam da li bih ponovo umela.

Da su tvoje oči, oči boje Duge
Ne znam da li bi tvoj pogled meni bio drag
I ne znam da l' bi ustreptalo srce
I ne znam da li bi mi nešto značile neke oči druge.

Da je tvoja kosa, kosa boje zlata
Ne znam da li bih tada upamtila
Lice, oči i usne tvoje
Ili bih laganim korakom još uvek zvezde tražila.

Da je moja ruka tvoju ruku srela
Ne znam da l' bi tvoja ruka možda hladna bila
I ne znam da l' bi moju ruku dodirnuti htela
Ili bi se prsti spleli u jedno: toplo i meko -
U večno zajedno.

Ne znam...


Duki Lu
5. Februar 2019.
.

 

[Duki Lu]

Duguješ mi
Onaj mili sjaj zvezda,
iščezao iz mojih pogleda,
ponoćnu tišinu u dvoje,
kada nema više šta
da kažemo...
Ćutanja,
na tvojim usnama,
zauzetim osmesima,
nemilost iz očaja,
Prah sreće,
kojim si me obasipala,
polivala pažnju
po mojim rukama,
zadenutim u tvojim mislima,
nekako slučajno...
Nemir tvog pogleda,
zauzdan mojim trepavicama,
U zenicama,
one vatre koje si palila,
pepeo koji je ostao,
odavno je zanemeo,
ohladio se,
posiveo,
sa suzama,
u blato se pretvorio,
I nikada više
nije oživeo,
onaj žuti mesec,
na pola stvoren,
izgubljen,
u tamnim noćima,
koji si spakovala
u svoj kofer,
i namerno odnela...
Duguješ mi...
deo mog života,
namerno ili slučajno...
...gorki...