Stazama Leptira

Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!

Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene mreže za hvatanje leptira. Pre neki dan sam je držala u rukama , a danas je nema.
Izgubila sam dosta vremena tražeći mrežu za leptire, ali kao da je propala u zemlju. Nema je!
Malo mi je falilo da me sve to izbaci iz takta, ali 'znam za jadac', odbacih i tu pomisao. I kao da se ništa desilo nije, otisnuh se u sunčano popodne!

Sunčano, topao vetar duva, kosa mi leluja na sve strane. Vetar mi miluje lice, prija mi sunce u kosi, prija mi...

Kada sam podosta odmakla od kuće prema izletištu i vodi, osetih dobro poznat miris. Miris bagrema.
Kraj tog bagremara sam prolazila i ranije ali ga nikad nisam zapazalila na ovaj način . Ni rascvetale bulke (moje oniljeno poljsko cveće)

Nisam mogla da odolim, slikala sam bulke, žito koje leluja na vetru, golo šiblje prepuno cvetova divljeg šipka. Mreže se više nisam sećala.
Ustvari, šta bih danas radila sa tom mrežom? Jurila leptira?!
Ponekada imam utisak da sam leptir ulovljen u mreži života, da mi je mreža tesna. Srećom, taj osećaj je samo ponekad!

Sunce na zalasku boji nebo iza moje kuće. Sve je ružičasto, crveno, ne znam - možda purpurno.U grudima još osećam bagremov miomiris, u glavi ono jutrošnje 'niovakonionako', ali, znam, spasiće me mojih pet tibetanaca. Oni uvek donose mir, jasne misli i dobar san.

Na zelenu mrežu za hvatnje leptira više ne mislim, ostajemo samo ovo purpurno predvečerje, ja i staze leptira...

 

[Duki Lu]

Покора


Још једно недељно предвечерје. Не могу да дефинишем осећај који ме прожима док посматрам залазак сунца и небо у свим нијансама; од црвене, жуте, наранџасте до тамно виолет. Боје, далеко на небу, испреплитане као власи дуге косе, упетљавале су се једна у другу као прсти леве и десне руке двоје људи који се воле.

Љубав!
Не! Немој сада о томе!

Ово недељно предвечерје, залазак сунца, ветар, који је изнедада стигао ко зна одакле и почео да повија влати траве, пшеницу у цвату из које су весело извиривале црвене распукле булке, и понеки розе цветић на жбуну шипурка уз обод атара под пшеницом.
Права пролећна идила, или боље рећи пејзаж којем не би оделео ни један сликар.
А, таква је војвођанска равница увек с пролећа.
И тај ветар, који се поигравао са влатима пшенице, са овоим недељним мајским предвечерјем, поиграо се мојим жељама, мојим сновима, сањарењима...
Вечерас ми недостаје само једна малена барка, јако весло и само мало, мало снаге да се отиснем и отпловим негде. Било где, само да је далеко, далеко...

 

[Duki Lu]

Kad Pesma Zrikavaca Zamre



Posle niza sparnih i vrelih dana, kiša je donela pravo osveženje. Jutro je osvanulo tmurno I sveže.
Sva slomljena od nagle vremenske promene, od teške noći praćene udarima groma i provalom oblaka, kuvala je kafu.

Pratila je meteo najavu, gledala u Nebo. Znala je da sledi promena.
Čekala je kišu, nemajući kud. Nije se plašila grmljavine, nije se plašila više ničega .

Olovni oblaci gomilali su se na Nebu, u toj teskobi odašiljali potmule preteće zvuke.
Mirno je sedela i čitala. Kroz otvorena terasna vrata i dalje se čula pesma cvrčaka.
Volela je te letnje koncerte, Danju cvrkut vrabaca, noću pesma cvrčaka.

Izašla je napolje da još jednom pogleda u Nebo.

Orahove grane prepuna lista i ploda nadvile se iznad nje, iznad krova. Oslonila se rukom na orah.
Povlačeći dlanom po stablu, osetila je mekoću mahovine pod prstima, koru raspuklu grubu i tvrdu, koja je podseti na stari hrast pod kojim su uvek odmarali u pauzama dugih šetnji.
Prelazila je prstima sa raspukle kore na plišanu mahovinu. Cvrčci su i dalje pevali.
Znala je da se cvrčak godinama priprema da bi pevao samo jedno leto. Pesma cvrčka, ljubavni zov. Ovo tamno avgustovsko veče koje sprema vremensku nepogodu, prepuno pesme cvrčaka.
Potmulo mumljanje oblaka pretvori se u jake udare groma praćene sevanjem munja.
Utrčala je u kuću, zatvorila prozore, izvukla utikače iz struje, zaključala vrata.

Lagano je naslonila glavu na jastuk i utonula u misli, čekajući san.
Munje su podivljalo sevale i bile jedini izvor svetlosti ove pomahnitale noći.
Cvrčci su utihnuli pred pobesnelim gromovima.

Ova noć, razapeta na krst vere, nade, isčekivanja i slutnje, bila je preduga.Ceo život sabijen u jednu noć, kao život cvrčka u jedno leto u kojem peva, voli i umire.

 

[The Graeat Gatsby]

Pogledajte prilog 957719Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!

Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene mreže za hvatanje leptira. Pre neki dan sam je držala u rukama , a danas je nema.
Izgubila sam dosta vremena tražeći mrežu za leptire, ali kao da je propala u zemlju. Nema je!
Malo mi je falilo da me sve to izbaci iz takta, ali 'znam za jadac', odbacih i tu pomisao. I kao da se ništa desilo nije, otisnuh se u sunčano popodne!

Sunčano, topao vetar duva, kosa mi leluja na sve strane. Vetar mi miluje lice, prija mi sunce u kosi, prija mi...

Kada sam podosta odmakla od kuće prema izletištu i vodi, osetih dobro poznat miris. Miris bagrema.
Kraj tog bagremara sam prolazila i ranije ali ga nikad nisam zapazalila na ovaj način . Ni rascvetale bulke (moje oniljeno poljsko cveće)

Nisam mogla da odolim, slikala sam bulke, žito koje leluja na vetru, golo šiblje prepuno cvetova divljeg šipka. Mreže se više nisam sećala.
Ustvari, šta bih danas radila sa tom mrežom? Jurila leptira?!
Ponekada imam utisak da sam leptir ulovljen u mreži života, da mi je mreža tesna. Srećom, taj osećaj je samo ponekad!

Sunce na zalasku boji nebo iza moje kuće. Sve je ružičasto, crveno, ne znam - možda purpurno.U grudima još osećam bagremov miomiris, u glavi ono jutrošnje 'niovakonionako', ali, znam, spasiće me mojih pet tibetanaca. Oni uvek donose mir, jasne misli i dobar san.

Na zelenu mrežu za hvatnje leptira više ne mislim, ostajemo samo ovo purpurno predvečerje, ja i staze leptira...

Веома лепо.
Дивим ти се.
Али ја сам тако пјам, молим те извини.
Нисам.
Нисам још прочитао, блог. Заиста нисам, нисма девојка твога друга.

 

[Duki Lu]

S One Strane Duge

Ovaj put bilo je drukčije. Pun Mesec, osim što je prelepo izgledao, uzburkao je njene emocije.
Pomalo je bila uznemirena, umorna od ludnice života, ali ipak, utonula je u čvrst, dug, okrepljujući san.
Jutro je bilo mirnije, opuštenije, ako nije promenilo baš sve, donelo je prividni mir.


Njene vrludave misli nije lako ukrotiti, i nikada se ne zna gde će se zaustaviti, šta će ih obuzdati i zadržati.
Vratila se u vreme kada je bila princeza. Ne, ne, nije bila princeza, bila je kraljica!
Njen kralj s punim poverenjem predao joj je ključeve kraljevstva. Odabrala je samo jedan ključ - ključ života.

Nesebično je poklanjala taj veličanstveni ključ života. Svaki put kada je poklonila ključ, njihovo kraljevstvo bi živnulo a srca bi im ispunila radost, sreća i ljubav. Ljubav. Neizmerna.
Pokušavala je da se seti ko je rekao da se deljenjem sve umanjuje jedino se ljubav uvećava. Naravno, njena rasejanost nije dozvolila da se seti odakle zna tu misao, ali nije ni važno, važno je da je istina.

Bič vremena obmotavao je njeno telo, saplitao joj noge, usporavao korake. Ponekada se činilo da iznad glave čuje oštri zvuk fijuka životnog biča koji poput hladnih novembarskih vetrova ledi krv u žilama.

Još jedan lep dan u smiraju. Sunce na zalasku crveno kao divlji makovi.Sunce crveno, pun Mesec na suprotnoj strani Neba ubledeo čeka noć da zasija punim sjajem.
Sve obećava još jednu lepu noć, ali ona zna da će najezda komaraca pokvariti sve i da će i ova noć ispunjena krvožednim komarcima biti kao klanica.

Brzim korakom uzdignute glave, uspravnog držanja tela, koračala je zamišljenom stazom koja odvaja Nebo i Zemlju, Sunce i Mesec, Život i Smrt, San i Javu, Prošlost i Budućnost.
Ubrzavala je korak, nije želela da ostane zaglavljena u međuprostoru!

 

[Duki Lu]

Žena i pas


Proleće, leto, jesen ili zima, za nju su bili bez razlike.
Slabije izlazam zimi, slabije šetam, možda sam je zbog toga ređe viđala.Ne znam...

Ogrnuta ogrtačem, ni džemper ni kaput, povijena u pohabanim, potpećenim, patikama nekoliko brojeva većim, svakodnevno je sedela na klupi na ostrvu ispred velikog marketa.Pored nje bezbroj najlon kesa spakovane kao zavežljaji. Ispred nogu njen miljenik Žućko. Mršav, kratke žute dlake, ali sjajnih okica. Pametnih.

Navikla sam na nju, nekoliko poslednjih godina uvek ista slika. Ona, oko nje zavežljaji, ispred nje Žućko.

Stojeći u redu na kasi, slučajno se okrenuh i ugledah je iza sebe. Stoji povijena, u istom ogrtaču, istim patikama. Glava povezana šarenom maramom. Pogledi nam se sudariše. Nasmeja se ona, nasmejah se i ja, i u trenutku potonuh u dubini njenih prelepih svetlih očiju koje su sjajem odvlačile pažnju sa izboranog lica,
Nije imala korpu. U rukama je držala komad hleba i minijaturni smotuljak iz kojeg se širio miris salame.
Propustih je ispred sebe da brže stigne na red.
Zahvalno me pogleda, plati svoje i ode na klupu gde je čekao Žućko da ručaju zajedno.

Izašla sam iz marketa, prođoh pokraj klupe i pružih joj veliku čokoladu 'najlepše želje'.
Opet se nasmešila, stidljivo uzela čokoladu i zahvalila.

Jesenas, prilazeći pasažu ugledah Žućka. Sam. Bio je uznemiren, trčkarao levo - desno. Bacih mu parčence kifle koju sam držala u rukama. Nije ni pomirisao kiflu. Dostojanstveno je protrčao prema žutom opalom listu i igrao se sa njim.
Starice nije bilo. Ni taj dan, ni sutradan, ni...
Nestao je šraf koji je čvrsto spajao ženu i njenog miljenika. Ni Žućka više nisam viđala.

I nije se priča završila, i nisam prestala da mislim o njima.
I danas sam se setila plavih očiju, izboranog lica. I danas, kao i tada, ne mogu naći odgovore na pitanja koja me muče; kada je bila mlada, da li je volela i bila voljena? Da li je bila zdrava i prava, i da li je ikada imala cipele koje je volela? Da li je imala kuću i dom i šta se desilo u njenom životu?

Čovek i pas, i žena i pas, i tužne sudbine...i ja koju baš sve dotakne.

 

[Duki Lu]

Ružan san



Svaka popodnenvna dremka donosila joj smiraj i oputštanje. Lako je tonula u san.
Nije volela popodnenvne dremke. Ustvari, volela ih je, i bile su joj potrebne, ali ih je izbegavala.

Noćnih snova nije bilo, ili ih se nije sećala, ali ovi popodnevni snovi...
Kao stvarni. I, uvek, uvek je sanjala Njega. A On lep, nasmejan. Mio. Stvaran.

Ovaj dan je, posle svih vrelih dana, bio tmuran i siv. Težak.
Sve obaveze je završila, uzela knjigu, upalila svetlo sa zidne lampe, i udobno se smestila.

I, opet, stigao je On. Gledali su se dugo, dugo. Nasmejao se, pružio ruke i krenuo prema njoj. Njeno srce je zaigralo svom silinom. Isčekivala je da im se ispružene ruke dodirnu i prsti spoje. I kao večnost dugo, trajao je taj Njegov korak prema njoj.

Čuo se lavež psa, odjeknulo je zvono na vratima. Trgla se baš u trnutku kada su ruke trebale da se spoje.
Nije znala gde je, nije znala ni koji je deo dana, ni da li je noć ili jutro. Sedela je na klackalici jave i sna. Oči su je pekle. Pesak u očima terao je suze niz lice.

Nije volela popodnevne dremke.

 

[Duki Lu]

Leto

Ovo leto, po mnogo čemu, bilo je drugačije od svih dosadašnjih.
Umorna od obaveza, ljudi, nedorečenosti, zabrana, očekivanja, nadanja, umorna od života, šetala je peščanom plažom.
Bosim stopalima gazila je po vrelom pesku.
Crni slameni šešir oivičen belom tračicom, i naočare u istoj boji i belim detaljima kao i šešir, skrivali su njen pogled.
Sama u svojim mislima, kao što je poslednjih godina navkla, spazila je niz bungalova u daljini. Nije ubrzavala korak, nije žurila.

Šum talasa koji su penili razbijaći se od stene, donosio je mir njenoj duši.
Približila se prvm bungalovu. Terasa je bila zaklonjena granama smokve u punom rodu.
Zastala je, ubrala smokvu iz koje je poteklo mleko slasti.Smokve je obožavala! Prinoseći salsnu voćku usnama, primeti čoveka na terasi. Sedeo je zavaljen u platnenoj stolici držeći u ruci limenku piva.Trgla se od iznenađenja i posramljeno supstila pogled. Bilo joj je neprijatno zbog ubrane smokve, još neprijatnije se osećala pod upornim istražujućim pogledom koji je pratio uz blagonakloni osmeh.
Klimnula je glavom kao otpozdrav i ubrzala korak. Osećala je vrelinu tog pogleda na svom temenu, na leđima.

Možda bi se mogla ispričati, ili napisati, priča ali jedna reč uvek nedostaje.
Uvek su joj falile neke reči, imala je osećaj da jedan komadić uvek nedostaje.
To je bio samo osećaj, možda i razmaženost, sve do trnutka kada je saznala šta je stvarno nedostajanje!

 

[Duki Lu]

ZNALA SI

Znala si,
ko sam ja...
Čovek sa vetrom na nogama,
Da živim na raskršćima,
i da uvek imam neki put,
kojim bih krenuo,
Uvek u noć,
sa svojim zvezdicama,
pre svitanja,
pre zore,
bez pozdrava...
Znala si,
da prkosim životu,
i da sam nevernik,
Da se nikada
ne osvrćem za prošlosti,
i ne odustajem
od budućnost,
Da sam tako oholo sam,
da ne nudim,
da uzimam...
Znala si,
za moje tragove,
u pesku, neizbrisane,
U snegu, nezavejane,
Da imam mesec u očima,
da se hranim sudbinama
neveštih ratnika,
I da mi je žeđ,
tako velika,
neugašena,
za daljinama...
Znala si sve,
a ipak si samnom bila,
Zato, princezo...
nemoj plakati,
Nisi moj svet osvojila,
A ono malo ljubavi
ti ne mogu vratiti,
A ni svoju dati...
Čuvam je...
Jer pravom ljubavlju
se ljubav stvara,
u snove ,
u sećanja pretvara,
A mi ih nismo imali,
samo zamišljali...
Nemoj plakati,
možda je bolje tako,
Jer još niko nije
oluju ukrotio,
vetar zauzdao...
Ispred mene
vrata otvorio,
Iskrenu priču ispričao...
Možda,
možda je bolje tako...
...Goran gorki...

 

[Duki Lu]

Ako Prestanem

Ako prestanem govoriti,
usnu za usnu mi zašiju,
zauvek ostanem nem,
možda zaboravim,
Tvoje ime...
Ako prestanem sanjati,
ako mi oduzmu moje sve,
ako mi izbrišu sećanja,
možda zaboravim,
Tvoj lik...
Ako prestanem osećati,
ako mi oduzmu sva čula,
ubiju ono najlepše u meni,
možda zaboravim,
Ukus tvojih usana...
Ako prestanem živeti,
i moje snove sa mnom sahrane,
i moje misli zabrane,
da krenu dalje,
možda zaboravim,
Da te nastavim voleti...
...gorki...

 

[Duki Lu]

POSLE TOLIKO GODINA

Ako me sretneš,
pomalo nasmejanog,
nekom srećom obliven,
visoko podignutih očiju
i sa uzdahom sakriven...
Nećeš znati,
koliko su bolele godine,
usamljeni meseci koji su bili tvoji,
Nećeš znati, koliko su važni,
bili dani,
u precrtanim kalendarima,
Koliki je danak u ljubavi,
kada si ostavljen,
prepušten vetrovima,
nesrećom okružen.
Zašto su zaludna ćutanja,
bedni povici na sudbinu,
na šta je čovek spreman
kada prestane da se nada,
Nećeš znati,
šta je bilo sa dečakom,
sa ovim starcom,
sa njihovim godinama...
Nikada ti neću reći...
Da si najskuplja moja laž bila,
stid bez srama,
tuga u optuženim očima,
Očaj,
bez izlaza,
Da sam sahranio svoju sreću,
pevajući poslednju labudovu pesmu,
odavno,
i da Ljubavi nikog više nikad,
nisam nazvao.
Valjda,
verujući u nešto pogrešno...
Ako me sretneš,
nekada,
možda to neću biti ja,
Možda me nećeš prepoznati,
jer u mojim očima,
neće te biti više,
i na usnama
ime ću ti zaboraviti,
Namerno...
i nikada me više nemoj pitati,
da li si me voleo,
barem malo,
Slagaću te,
veruj mi...
...Goran gorki...

 

[Duki Lu]

Milka, zašto ti je vruće?

Ovih dana vreme je malo prijatnije. Ne prži suce kao prethodnih, ali za mene je i sada na direktnom suncu prevruće.

Posle napornog dana prala sam kola pobelela od ove vojvođanske prašine. Nerado sam počela, ali sam ih lepo sredila. Zadovoljna sam a auto blista.
U baricama vode na betonu sakupili se vrapčići, veselo su cvrkutali i kupali se u vodi.
Odavno nisam videla vrapce da se kupaju, ili samo nisam imala vremena da tako obične i jednostavne stvari doživim onako kako treba. S uživanjem!

Već je bilo veče kada sam osetila da mi se spava. 'Kako sada', pomislih, 'ni tamo ni ovamo, šta ako noćas ne budem mogla spavati zbog dremke u predvečerje'?
Ipak, opustila sam se pokraj širom otvorenog prozora i momentalno zaspala.

Ne volim popodnevna spavanja zbog snova kojih se sećam. Mislim da se sećam samo snova iz popodnevnih dremki.
Danas nisam ništa sanjala, ili se ne sećam, ne znam!?

Probudio me zvuk vibera. Reagovala sam odmah, ustala odmorna i opuštena. Bilo mi je dovoljno malo vremena da se odmorim i opustim.
Nije svaku put tako, ponekada jutro dočekam umornija nego kada legnem da spavam
Da li mi to stanje opuštenosti i zadovljstva dolazi iz glave ili se telo zaista kvalitetno odmori, ni to ne znam!

Uzeh telefon, vidim video poruka od prijateljice.
Otvorim poruku i nasmejem se od srca.
Na videu starija žena. Ne mogu da joj procenim godine, ali ima ih podosta. Obučena u bundu, na glavi kapa i kapuljača od te bundetine, šal oko vrata, kaže da joj je vruće. Volidtelj pita: 'Milka, zašto ti je vruće'?

Odem na JuTjub, ukucam 'Milka, zašto ti je vruće'? I nađem. Ne samo to, nađem dosta kratkih filmova; Milka na vrućini, Milka po snegu, Milka u kući bez prozora i vrata, Milka sakuplja po kontejnerima...

Viberom kruži pomenuti snimak, za zabavu, uveseljavanje, a jedna žena napuštena i sama, isto obučena leti i zimi, živi svoj život, ne žali se, ne kuka, ne 'bistri politiku', ne filozofira previše, ne žali se na sistem, na nemaštinu, na teskobu i težak život.

Spremila sam palačinke za večeru. Satke i slane. Neću ih ni okusiti. U grlu mi 'knedla', u glavi odzvanja: Milka, zašto ti je vruće?, Milka, zašto ti je vruće? Milka, zašto...?

 

[Duki Lu]

 

[*pustinjakinja]

 

[Duki Lu]

Tvoje oči


Opasne su to stvari!
Razgovori očima, nedodiri usnama, čežnjiva presretanja ramenima.
Kad poželiš, pa u trenu želju ugasiš, kad zaustiš, pa korak unazad napraviš...
A zaboli treptaj svaki!
Ljiljana Nikolić

 

[Duki Lu]

Ono sve što znaš o meni


Sreli su se slučajno na ulici. Uvek su išli istom stranom ulice ali u suprotnim smerovima.
Svakodnevno, otprilike u isto vreme, susretali su se.
Ne znam ko je prvi počeo da se javlja, samo znam da je taj pozdrav bio kratak, propraćen dugim pogledima.
Ne znam ni kada je ta 'igra dugih pogleda' počela, samo znam da je prijala i njoj i njemu.

I tako danima, mesecima, godinama.
Dan je mogao biti sunčan, kišan, ili vitrovit i hladan, oni uvek istom stranom ulice, otprilike u isto vreme, i uvek dugi pogledi kojima su počeli da vode ljubav.

U pogledu se čitalo sve; težak dan, brige, raspoloženje, nedoumice, problemi, ali najviše se čitala ljubav.
Ljubav dvoje ljudi koji se ne poznaju a znaju sve jedno o drugom.Nevidljive niti spajale su njihove duše u jednu. Znali su to. Oboje.
Znala je da piše pesme i objavljuje ih. Kada bi ugledala novoobjavljenu pesmu, njen veseo pogled bi prelazio po strofama pesme, u svakoj reči se pronalazila. i, onda, na kraju pesme potpis i datum.
E, taj datum bi uvek pokvario sve i učinio da joj dan propadne. Datum nikako nije pokazivao da je pesma namenjena njoj.
A sve se poklapa. I, moglo je biti. Osim datuma!

Vreme je donelo zatišje. Ljdi su slabo šetali, i ona je prestala da izlazi,prestala je da ide onom stranom ulice, prestala je da šeta.
Za njega ne zna, možda je nastavio da ide istom stranom ulice očekujići da će je sresti, možda i nije.

Ona je, spletom okolonosti, prestala da izlazi, sve ređe je pomišljala na tamne oči i 'igru dugih pogleda'. Izgubila je motivaciju i inspiraciju, predala se!

I kao grom iz vedra neba, posle dugo vremena sreli su se ponovo, na istoj strani ulice, otprilike u isto vreme kao nekad.
Ugledala ga je iz daljine. I on je nju ugledao, bila je sasvim sigurna, jer je naglo ispravio ramena i promenio hod, i sama sebe je odavala istim pokretima tela.

Nespretno su se susreli, i sve bi bilo isto kao pre da ona nije uputila brz, mrtav- hladan, pogled i požurila.
Njene usne se razvukoše u zadovoljan, diskretan osmeh.

A znala je, znala je da je sebe slagala!

 

[Duki Lu]

Ja bih da te volim
Ako nemaš ništa protiv i...
Da ti kažem ljubav rukama ovim.
Ja bih da ti ljubim
Desnu stranu grudi i zamolim da levoj prenese...
Da zadrhtim na svaki pomen imena tvog
I
Svaki dodir tišine.
A živim ušuškana u ta ćutanja i gušim se od neizgovorenog... negrljenog... dalekog... svega što svojim osećam, a nemam.

Ljiljana Nikolić

 

[Duki Lu]

Neke ljude ćeš potpuno izbrisati iz sećanja, kao da nikada nisu ni bili deo tvog života.
Nekih ćeš se zauvek sećati, u srcu i mislima od zaborava čuvati.
A neki ljudi će ti se ponoviti, ako ništa, onda da te podsete;
Da se na greškama uči, al’ nikad ne nauči,
Da prepreke postoje da bi se sapleo, a ne preskočio,
Da padaš da bi ustao, a ne odustao...
Jer to je, jedini, način da nastaviš dalje!

Ljiljana Nikolić

 

[Duki Lu]

Gospođica

Znao sam da si skitnica,
jer ti je mesec
umesto zenica u očima,
A ogrlica od bisera,
od nestvarnih snova
na grudima,
I prsten od prošlih želja,
na ruci si skrivala,
A predstavljala si se kao
Gospođica...

Znao sam da si tragač,
za izgubljenom srećom,
Pikova dama u kartama






još jedan jahač noćnih vetrova,
obuzet onom istom sudbinom,
dalekih obala...
Znao sam da si ptica selica,
i da ti krila nisu potkresana

I da po tabanima imaš ožiljke

dalekih drumova,
koje si vešto skrivala,
u svojim prelepim cipelama,
za šetanje po oblacima...


Znao sam i da postoje mnogi drugi
kojim si sreću obećala,
I da kao leptir šarenih krila,
oblećeš sa cveta na cvet,
Da nemir u tvojoj duši spava,
i da ti je u lutanjima jedini lek...

Mnogo toga o tebi sam znao,
usput se pitao,
Ali jedno nikada nisam saznao,
tvoje pravo ime,
Ono na koje si se sigurno odazivala,
ono pred bogom ti dato,
za mene je ostala tajna...
A ja sam te jednostavno zvao...
Gospođica...


...gorki...

 

[Lada]

Emocije nizes u ovom blogu,koje dodiruju....

 

[Duki Lu]

PUNA JE TIŠINA

Ako te neko bude pito
I povezivao ovo sa tugom
Kaži mu da ne plačemo mi to
Nego nedostajemo jedno drugom

I probaj malo da trepćeš brže
I pusti radio nek nešto svira
Puna je tišina nedodira
Ruke je ne mogu da izdrže

A da sam znala da ću te sresti
I da ćeš u mene gledati dugo
Od pre rođenja, kad bih drugo,
Radovala bih se takvoj vesti
Tražeći još iz plodove vode
Kakvu i kada da me rode.

Blagoje Baković

 

[Duki Lu]

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve cešće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoce.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobicno,
sa mnom je čudno čak i umreti...
jer ja se ne završavam.


Mika Antić

 

[Lada]

Veoma lepo Duki,tako raznovrsno a sve ka jednom cilju...

 

[Duki Lu]

Rekao si mi da se najlepši snovi izrode u onih nekoliko trenutaka pred buđenje.
Da je najčistiji dodir dve duše mislima,
Da se najviše vole oni koju se nemaju,
A najstrastvenije ljubi pesmama, između redova.
Rekao si i da tužni najlepše rime stvaraju,
Da je vrednija jedna besana noć sa mnom u mislima, od hiljadu onih drugih...
Da su nesrećne ljubavi snažnije od svega;
Besmrtne, neprolazne.
Ali,
Nisi mi nikad rekao gde smo tu mi.
Gde si ti, gde sam ja?
U svemu ovom što u nepovrat ide,
Jesmo li mi oni što čekaju?
Imamo li pravo na zrno nade?
Ili smo osuđeni da s tugom srastemo?

Ljiljana Nikolić

 

[Duki Lu]

Šta se još koga tiče život načinjen od sitnica, Od tamnih oblaka po jarko crvenom nebu što se s večeri Ogledaju u stišanom moru, od dodira sa kamenom Na nekom zaboravljenom ostrvu, Od šuma talasa uz bokove usidrenih brodova, Od svega onoga što se nalazi u učenim knjigama U kojima pokušavamo da odgonetnemo gde smo, šta smo i kuda idemo? Vlažno nebo iza planina na kojima sneg počinje da kopni, Šta ono znači pred velikim zamasima pojmova Što nas pretvaraju u rečenice koje se lako nauče napamet? Ali dođe vreme kada rečenice počnu da tonu u zaborav, Velike reči pretvore se u šum praznih mahuna na podnevnom vetru, I od svega što smo mislili da je naš život, naša sudbina, Ostane samo ukus nekog poljupca na usnama, Zuj pčela u davnim vrtovima, Gusti mirisi na neprohodnim ostrvima, Šum vetra u jedrima sa kojima ko zna kada smo plovili.
Jovan Hristić

 

[Плет]

Овде неизоставно свратим.
Да се зна.