Starinarnica

Lagano umiranje - Pablo Neruda


Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,
onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život
kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu,
da pobjegne od smislenih saveta…….
Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!
 
PESMA


Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.
Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.
Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.
I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša –
Kao zvezda što se raspada u tmini.
I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula –
Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi –
Upirući k nebu začuđene oči.

Jovan Dučić
 
Po rastanku


I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, –
reci, da l’ te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća –
reci, da l’ te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog’o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek’o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog’o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni’
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek’o,
bila je laž.

III

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kad te videla nisam

Desanka Maksimović
 
NITI

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slušamo vetar samo
I nit po nit kako puca...

Stevan Raičković
 
Osmesi

Svet s većom nadom gleda nego što sluša.
Državnici moraju se smeškati.
Osmeh znači da ne gube duh.
Iako je igra zamršena, a interesi kontradiktorni,
Rezultat nepouzdan – uvek je utešno
Kada je zubalo belo i srdačno.

Moraju blagonaklono pokazivati čelo
U konferencijskim salama i na aerodromskoj pisti.
Kretati se bodro, izgledati veselo.
Ovaj onog dočekuje, onaj se s onim oprašta.
Nasmejano lice je veoma potrebno, za objektive i gomilu.

Stomatologija u službi diplomatije
Garantuje spektakularan rezultat.
U opasnoj situaciji ne mogu nedostajati
Kljove dobre volje i složni sekutići.
Još nisu takva vremena da se na licima vidi obična tuga.
Zbratimljeno čovečanstvo, po mišljenju sanjara,
Pretvoriće zemlju u predeo osmeha.

Sumnjam, državnici ostavimo to,
Ne bi se morali toliko smeškati.
Već samo povremeno: zato što je proleće, zato što je leto,
Bez nervoznog grča i žurbe.
Ljudsko biće po prirodi je tužno.
Na to čekam i unapred se radujem.

Vislava Šimborska

Prevod: Biserka Rajčić
 

Drhtava pesma​


Osecam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta cu,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osecam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i nece pod celom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoce i krvari.
Nešto me muci,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tacke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavacke.
A sve je ipak lude i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Placem od srece,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja cu od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružicast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

- Mika Antic
 
Prijegrobni neživot

Niz pustu ulicu odjekuju koraci
i škripi snijeg pod čizmama
mrtvih revolucionara!
A ti spavaš, bijedniče.
Neostvarene seksualne želje
čvrsto te vežu za san.
Ko će tvoju djecu izbaviti iz
žutih kandži kapitalizma?

Sutra ćeš se probuditi u 6.
Jutarnji zadah truleži zaliti
ćeš katranskom kafom.
Kćerku i sina ćeš po šablonu
povesti u školu koja se nalazi
na putu do tvornice u kojoj radiš.
Supruga će zaključati vrata za vama
i započeti dvosatnu seansu
dotjerivanja za ljubavnika koji je
podsjeća na nekadašnjeg tebe.

U 7 ti već počinje smjena. Sjediš
za čeličnom mašinom i robotizovanim
pokretima izigravaš hrčka u točku.
Ego zadovoljavaš mislima koje ti kazuju
da si gospodar tog masivnog mehanizma.
Ako bi poginuo u saobraćajnoj nesreći
na putu do kuće, već sutra bi neko
drugi bio na tvom mjestu. Toliki
ti značaj daje ovaj sistem, bijedniče.

Na pauzi ćeš dobacivati ljigave
komplimente zgodnoj asistentici
svog šefa. Ona te neće čuti.
U međuvremenu će tvoja
supruga na bračnom krevetu,
koji si ti kupio, sisati testise
nekome čiji duh nije postao
unakažena strvina – ili
barem ona tako misli.

Niz pustu ulicu odjekuju koraci
i škripi snijeg pod čizmama
mrtvih revolucionara!
A ti spavaš, bijedniče.
Ko će tvoju djecu izbaviti iz
žutih kandži kapitalizma?
Ko će tebe probuditi iz košmara
u koji si budan samovoljno upao?

Haris Jusufović
 
Ja sam onaj koji ti se daje
Koji ti sebe servira
Na bogatoj
Ili na siromašnoj trpezi,
Onaj koji ti poklanja
Svoje atome, svoju ličnost
I svoje dane,
Onaj koji je vodič
I putokaz
Početak i kraj
I opet početak,
Uzimaj slobodno,
Ja sam nepotrošiv
I neizbrisiv
Bitan i nebitan
Neprebrojiv
Iako sam jedan,
Srećan kada pružam
Nesrećan ako nisam presrećan,
Samo hrabro
Ne tražim mnogo,
Tražim samo da me upijaš
Čulima
Mislima i dušom
I da me ne dižeš
I da se ne dižeš
Dok me upijaš..


Ivan Mijailović
 
Polaganje u grob

Nekakva smrtna opna,
kažu,
ali sta je bilo u njoj?

Psiha,
tako psiholozi,
duša,
tako dušebrižnici,
persona,
tako šefovi personala.

A uz to još i anima,
imago, demon,
identitet, Ja,
Ono i Nad-ja.

Leptir koji se,
kažu, podigao
iz tog meteža,
pripada nekoj vrsti

o kojoj ne znamo ništa.

Hans Magnus Encensberger
 
Lutam i svjedočim Nas, Sireno moja...
Takve žene se vole do smrti... i nazad..
Samo takve..
K'o Šeherzada opevaću Te...
u hiljadu i jednoj ljubavi
koja se uvek iznova rađa..
a sve počinju Tvojim imenom.
Ni sudbna Tvoja Hasanaginice me ne može sprečiti..
makar mi, kao u njoj, tek grobari ime pomenuli..
Neke žene su rođene da budu voljene..
bezuvjetno..
bez zazora.. i bez logike...
One rađaju Homere u nama...
Da je Šekspir imao Tebe, ne bi ubijao Ljubav u svakom činu..
Zato je Lorka napravio Krvave svadbe, da Te prizove...
Andrić Te je tražio u ženi koje nema...
Mika, slavio i stihom i perom, umočenim u zlatne boje...
Rodila si se da bih Te voleo..
Nebo mi te je dalo na čuvanje... za navek...
Moj usud i molitva, stari moj...


(Alhemičar duše)
 
Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
i sve tvoje mane, grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna čežnja nagona i žudi
i razblude moje, kad na meni dršće
sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instinkt sa svešću stane da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom, radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.


Sima Pandurović
 
Poslednja izmena od moderatora:
Kretanje ka tami

ako ne nalazimo hrabrosti da idemo dalje,
šta ćemo učiniti?
šta bi trebalo da učinimo?
ako ne nalazimo hrabrosti da idemo dalje,
pitam se
kog dana
kog minuta
smo krenuli
pogrešnim putem?

ili je to bilo gomilanje svih
godina?

imam neke odgovore.

umreti, da.
poludeti, možda.
ili možda
prokockati sve?

ako ne nalazimo hrabrosti da idemo dalje,
šta bi trebalo da učinimo?
šta su ostali
učinili?

nastavili su da
žive svoje živote
loše.
i mi ćemo isto,
verovatno.

predugo življenje
traži više od
vremena.

Čarls Bukovski
 
Prošlosti moja

Ne gledam u zvijezde ja tek onako,
Nit tražim neke posebne boje.
Ja samo želim da vidim neku,
Posebno lijepu k'o oči tvoje.

Ne gledam ja gore što sam tužan,
Ponekad možda pogled mi odluta.
Sretne me mjesec, društvo mi pravi,
Da ne bih sjedio lica zabrinuta.

Noć je, tišina, zrikavci zriču,
Vjetar se lagano s' lišćem poigrava.
Zamišljen sjedim, ne nisam tužan,
Dok zvijezde padaju sa neba plava.

Možda mi nekad samoća treba,
Da zvijezde prave mi društvo ćutke.
Sjećanje me vraća u prošle dane,
I one naše lijepe trenutke.

Kako bi opet prošlosti moja,
Rado te sreo međ' zvijezde ove.
Da li si još uvijek onako lijepa,
Ko ove zvijezde što nebom plove.

Evo po mjesecu prijatelju starom,
Šaljem ti selam i dio sebe.
On će ti reći da još te volim,
I da još uvijek mislim na tebe.


Bajram Bajro Neljković
 
Mir pećini

Ne skupljaj kulise,
ne gomilaj:
ormane s rezbarijama
ptica i grozdova
i s ćutljivim knjigama i porcelanom u utrobi,
niti slike
bleskove nečijih dopadljivih želja,
ni prijatelje
koji ti za utiranje dosade
uzvraćaju utiranjem dosade
obnažujući zube:
treba da je pusta
kad te iz nje iznesu
pećina
pećina bez nalaza
za arheološke oči
tvojih poslednika.

Aleksandar Tišma
 
Dvanaest najljepših gazela (224)

Rekoh: tugujem zbog tebe, reče: tuzi će kraj doći.
Rekoh: budi moj mjesec, reče: ako hoće izaći.
Rekoh: od nježnih ljubiti nauči!
Reče: teško da će to ljepotice moći.
Rekoh: mašti o tebi zatvorit‘ ću put k očima. Rekla je: ona je mjesečar, drugim će putem doći.
Rekoh: od mirisa tvoje kose lutalicom svijeta postah.
Reče: on putokaz tvoj će postat‘, mudar ako jesi.
Rekoh: ugodno je nakon lahora jutarnjeg. Reče: ugodan je lahor što će iz naselja drage doći.
Rekoh: ubi me želja za rumenim usnama tvojim.
Reče: samo se ti daj, one vole odane, ljubeći.
Rekoh: kad će se sa mnom izmirit’ milostivo srce tvoje?
Reče: dok vrijeme ne dođe, nemoj nikome ni riječi riječi!
Rekoh: vidi kako nesta užitaka tren.
Reče: Hafize šuti! I toj tuzi će kraj doći.

Hafiz
 
Sreća

nekada
smo bili mladi
za ovom mašinom…
pili
pušili
kucali

bilo je to
najlepše
čudesno
vreme

i sad je

osim što sada
umesto
da idemo u susret
vremenu
ono ide u susret
nama

čineći da se svaka reč
utiskuje
u papir

jasno

brzo

teško

ispunjavajući
prostor
koji se zatvara.

Čarls Bukovski
 
A ipak knjige

A knjige će ipak ostati na policama, odvojena bića,
Jednom stvorena, još mokra
Poput lješnjaka zablistalih pod drvom u jesen,
I dodirivane, otvorene, počele živjeti
Unatoč vatrama na horizontu, dvorcima raznesenim,
Plemenima u pokretu, planetima u kretanju.
«Mi jesmo,» one govore,
Čak i kada im istrgnu stranice, ili im plamen
oliže slova.
Toliko izdržljivije
Nego što smo to mi, čija krhka toplina
Hladi se u sjećanju, rasprši se, nestaje.
Zamišljam zemlju kada mene više neće biti:
Ništa se ne događa, nema gubitka, još uvijek je čudna parada,
Ženske haljine, orošeni ljiljani, pjesma u dolini,
Pa ipak knjige će biti na policama,
Dobro pristigle, nastale od ljudi ali isto i od zračenja, visina.

Česlav Miloš
 
ZORA

Razgorila se zora na visini,
Široki plamen po grebenu zasja.
Ustaj i pođi! Tamo, u daljini,
Gdje poljem teče šum drvlja i klasja,

U tamnom lišću gdje slatki plod rudi,
Gdje svaka biljka zbori glasom tajnim,
Tamo daleko od vreve i ljudi
Utjehe ima bolima beskrajnim.

Otvori srce nebu blagodatnom,
Potoku, rosi i leptiru zlatnom
Na ružu kada umoran malakše;

Praštaj i moli za sebe i one
Što ljutom mržnjom kinje te i gone,
I dugo plači, i biće ti lakše.

Aleksa Šantić
 
Rumena mladost

S osmesima na rumenim licima
Stojimo nas dvoje na litici u mraku.
Munje bi spržile nebo
Pri prvom odlučnom znaku,
I u ambis stena bi pala
Od prvog odlučnog udara...
Ali, kad biste samo znali, kako su slabe
Ruke mladosti uzdrhtale.

Marina Cvetajeva
 
Poklon za praznik


Sta da ti poklonim za praznik
andjele moj, kad ti sve imas?

Narukvicu il' brazletnu? Ta ne ljubim
okove na Tebi videti, ti to znas!

Vino? Pa na vasaru nema vinca takvog
ko sto ga Ti iz ociju svojih prosipas!

Mozda ruze? Pa ja imam najlepsu -
onu kojom mirisu tvoji meki obrazi

Mozda crven ahat sto ko dusa plami
ta dragi kamen s usta ti ne silazi!

Ja odista od duse nista draze nemam
a dusa mi se u tvojim rukama nalazi.



Ilja Abu Madi
 
Slap

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Tiho, o tiho govori mi jesen
Tiho, o tiho govori mi jesen:
Šuštanjem lišća i šapatom kiše.
Al zima srcu govori još tiše.
I kada sniježi, a spušta se tama,
U pahuljama tišina je sama

Dobriša Cesarić
 
Ti si, ljubavi, izvor moje nevolje, mojih briga, straha, svih napora
moje iznurenosti, suza, patnje, mog bola, jada i mog umora
*****
Ti si, ljubavi, izvor mog postojanja, mog života, moje odbrane i snage
zrak svetlosti u tami zle kobi, izvor mog mira, ushićenja, moje nade
Razonodo mog srca! Otrovu moje duše! Nevoljo mog života, moje izobilje!
Da li si grešni plamen rasplamsan u vrtu uzdaha ili te samo nebo šalje?
*****
Sa tobom sam delio pehar tuge, a svaka molba ostade neispunjena
Tvoja mi je naklonost najdraži dar, ali su mi večna briga iskušenja
O, ljubavi, hoćeš li mi kazati da li si iz tame ili iz svetla rođena?


Abulkasim el Šabi
 
Zar se ruze ljubavi odrices zbog uboda jednog njene bodlje?
Zar onda o njoj znas ista vise od njenog imena
Ona je vlast nad stotinama oblika ponosa i prezira cija zrna zoblje
Do nje se dopire kroz posude iskrenosti, tecnoscu cistom od hinjenja
Davna je obznana da je ljubav odana, pa i nju kupuje onaj koji je odan
Nju nije briga za druga izdaji sklonog
Ljudsko bice nalici drvetu-njegov je korijen ugovor sa uzvisenoscu Boga
Tog korijena samo sva paznja dostojan je poklon
Truhli korijen ugovor je slab, bez milosti ili ploda
Iako su grancice i lisce palmino zelenilom obojeni
Od zelenila nema koristi ako je korijen bolestan i njegov sok zivota neobojena voda
Ako je, pak, korijen zdrav, a grancice bez lisca-skeleti ogoljeni
Stotine listova na kraju ce suncu okrenuti svoja lica
Oni su rijeci kojim korijen svoju ljubav prica.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top