Становиште Православне Цркве о човековом стању после смрти?

[Jovan Prezviter]

Ja ne verujem, a Pavle ne govori o telesnom vaskrsu, vec naglasava da postoje razlicita tela.

Ok, dakle misliš da Pavle govori o nekakvom "netelsnom" vaskrsu. Ti veruješ u telsesni. Ok.

Ali mislim da je jedini problem tvoje tumačenjke ili shvatanje 1. Korinćanima 15. Pavle koristi izvesne "termine" koje pak ti možda ne razumeš najbolje pa je tu problem. Dakle, problem je u terminologiji i shvatanju iste. Lepo si zaključio da u svim poslanicama apostolskim se jasno govori o telesnom vaskrsu i u jevanđeljima.

Međutim, kada Pavle govori o "duhovnom" telu kao što rekoh on koristi Biblijski izraz "duhovno". Pod time podrazumeva, kao što rekoh ranije u kontekstu kako Pavle koristi izraz "duhovno", duhovni rod ili duhovni život. Telo koje je sklono ka "duhovnom" životu a ne više telo koje je sklono ka "neduhovnom" životu. To je i jeste poenta celog Jevanđelja i uopšte celog izveštaja Pisma o čovekovom padu i planu spasenja. Mi smo u ovom sadašnjem stanju zarobljeni pod "stihije" sveta i naše stanje je jadno i bedno. Mi sami svojom silom i svojim pokušajima da se spasemo i dostignemo Božanski ideal pravednosti je nemoguć. Naše telo je slabo, raspadljivo, sklono grehu i duhovnoj nečistoti i svaki iskren čovek će to jasno videti i priznati. To je gledište svetog Pisma i apostola i proroka. E sada kada Hrstos ponovo dođe On će obnoviti ovaj grešni poredak u kome smo sada i to će se apsolutno odraziti i u fizičkom smislu. Sve će se preobraziti u savršenstvo i onaj prvobitni oblik u kakavom je proizišao svet stvoren pre pada u greh.

E zato Pavle govori o "duhovnom" telu nasuprot sadašnjem "neduhovnom". I ne zaboravi Pavle jasno govori o "telu". Dakle, nema spora da Pavle govori o telesnom vaskrsu. Samo moramo razumeti terminologiju svetog apostla Pavla jer postoji tendencija od I veka da se neke Pavlove poslanice pogrešno tumače. Ali za time nema potrebe jer i sam apostol Petar će nas uputiti na vrednost i istinitost poslanica apostola Pavla i pokušajima nekih da ih izvrnu. Čuj kako apostol Petar o tome kaže:"I trpljenje Gospoda našega držite na spasenje; kao što vam i ljubazni naš brat Pavle po danoj mu premudrosti pisa. Kao što o ovome govori i u svim svojim poslanicama, u kojima imaju neke stvari teške za razumeti, koje nenaučeni i neupućeni izvrću, kao i ostala pisma na svoju pogibao", 2. Petrova 3,15.16

Da li si primetio koliko apostol Petar govori afirmativno o poslanicama apostola Pavla?. I da li si primetio da mnogi pogrešno tumače Pavla. Ja se aposlutno slažem sa onim što apostol Petar kaže jer Pavle zaista kao najobrazovaniji među apostolima koristi izraze i termine koji nekada mogu na prvi pogled da zavaraju čitaoca ali to je sve kako kaže Petar zato što ne razumeju kontekst celog Pavlovog opusa. Dakle, Pavle govori o vasksu tela samo on ukazuje na razliku u fizičkom i duhovnom smislu tog tela u odnosu na ovo naše sadašnje. U fizičkom govori o "nerapadljivosti" tj. telu koje nije sklono povređivanju, starenju, umiranju(u naučnom smislu nema izumiranja ćelija kao sada pa je to uzrok svim slabostima tela) već telo otporno na sve. U duhovnom smislu to je telo "duhovno" tj telo koje nije sklono grehu i sagrešenju jer mi sada smo skloni i to neodoljivo skloni sagrešenju. E ovo telo će upravo biti suprotno, sklono savršenom životu. Eto zato Pavle govori o duhovnom telu. Ono to sve podrazumeva.

Ako te pak i dalje buni taj izraz iz 1. Korinćanima 15 hajde molim sagledaj sad ovaj tekst iz jevanđelja gde sam Isus u svom izrazu i opisu ovoga ide još dalje od Pavla i ovo bi još više moglo vući na nešto netelsno. Čuj šta naš Gospod Isus kaže Nikodimu..ko može naslediti carstvo nebesko:"Odgovori Isus: zaista, zaista ti kažem:ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je", Jovan 3,5.6. Mislilš li da Isus ovde kaže da čovek obraćen Duhom Svetim postaje neki duh? Ne, ovde Isus govori o nanovom rođenju čoveka koja podrazumeva sada stremljenje ka stvarima Duha Svetoga tj. novom duhovnom životu. Vidiš, Isus ovde koristi identičan stil izražavanja kao Pavle kasnije..govori o "duhu" ili "duhovnom telu" ili "rodovima duha" o kojima govori sveti apostol Pavle u Galatima 5,23.24.25.

Eto moj Pustos, to je kontekst Pisma bez koga se ne može razumeti neki tekst izdvojivši ga samog za sebe i pridavši mu neki smisao i značaj koji se nama čini na prvi pogled ispravnim. "Svo je Pismo od Boga dato"..kao što će dalje reći tekst iz Poslanice i nadahnuto istim Duhom. Zato ne može biti protivurečnosti među apostolima ni u kom smislu.

Svako dobro ti želim i molim da razmisliš o ovome. Tvoja odlukai tvoj zaključak.

Šalom!

- - - - - - - - - -

Ali, onda se, možda, mora reći i obrnuto: nije telo tamnica duše, već je telo – sloboda duše, jer telo je duša kao ljubav, duša kao opštenje, duša kao život, duša kao kretanje. I zato duša, gubeći telo, odvajajući se od tela, u suštini, gubi život, umire, čak, i ako to umiranje duše nije potpuno iščeznuće, već uspenje ili san.
No, zaista, svaki san, a ne samo san smrti, jeste izvesno umiranje organizma, jer u snu spava i ne dejstvuje upravo telo i tada [za čoveka] nema života, osim onog prizračnog i nestvarnog, nema ničega osim sna. Ako je tako, onda Hrišćanstvo – kada govori o oživljenju tela, ne govori o oživljenju kostija i mišića kao takvih, jer su kosti i mišići i sva materija materija, i sve tkivo našega sveta sastavljeni tek od nekoliko osnovnih elemenata i, u krajnjem ishodu, od atoma, a u atomima nema ničeg specifično ličnoga, ničega večno moga.
Hrišćanstvo govori o obnovljenju života kao opštenja, ono govori o onom telu duhovnom [/B]koje smo mi sami tokom čitavog svog života sazdali sebi ljubavlju, brigom za drugoga, opštenjem, izlaženjem iz sebe. Hrišćanstvo ne govori o večnosti materije, već o njenom konačnom oduhovljenju, o svetu koji će potpuno postati telo čovekovo, a to znači – život i ljubav čovekova; o svetu koji će potpuno postati priopštenje Životu.
[/COLOR]

Odlično pisano!

 

[south railroad]

Posto je tema o covekovom stanju posle smrti, mislim da smo malo pozurili sa govorom o Vaskrsenju. Dakle da pocnemo od samog pocetka.

Umre covek i slede Mitarstva. E sta se sad sve tu desava? Ili mozda ovde ima onih koji ih iz straha proglasavaju za nepostojece?

 

[Dе Sisti]

Posto je tema o covekovom stanju posle smrti, mislim da smo malo pozurili sa govorom o Vaskrsenju. Dakle da pocnemo od samog pocetka.

Umre covek i slede Mitarstva. E sta se sad sve tu desava? Ili mozda ovde ima onih koji ih iz straha proglasavaju za nepostojece?

Mitarstva su vrlo problematična priča
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3424

 

[Jovan Prezviter]

Mitarstva su vrlo problematična priča
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3424

Da, moguće da Mitarstva mogu imati duhovnu pouku ali ne kao stvarni događaji...javaljaju se uglavonom od IV-V veka i ne kao crkveni dogmat. Mada moramo priznati da su mnogi boglosovi poput Vasilija Velikog i dr. shvatali ozbiljnije. Ono što je možda najvažnije da se u Jevanđelju-Novom Zavetu o tome ne govori ništa. No, svakome pojedinačno možda treba neki podstrek...nekome možda Mitarstva a nekome to ne treba.

 

[south railroad]

Mitarstva su vrlo problematična priča
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3424

Mozda i nisu ako se shvate kako treba. Nije lose pogledati ovaj clanak: https://svetosavlje.org/prikaz-pojedinacnog-suda-mitarstva/ koji pokazuje pravi stav Crkve po ovom pitanju a ja bih samo preneo mali deo teksta za one nenaviknute citanju:

Треба рећи и то да као што су, уопште, приликом приказивања предмета из духовног света за нас који смо обучени у тело, неизбежне црте мање-више чулне, човеколике, тако су оне присутне и у учењу о митарствима. Зато треба добро запамтити поуку коју је преподобни Макарије Александријски добио од анђела када је започињао разговор о митарствима: „Земаљске ствари овде узимај као да су најслабији приказ небеских“. Митарства треба замишљати не у грубом и чулном смислу, већ, колико год је то нама могуће, у духовном смислу, и не треба се везивати за детаље који су код разних писаца и у разним причама саме Цркве различити, док је основна мисао о митарствима јединствена (упор, нпр, подробан приказ митарстава код светог Кирила Александријског и у житију преподобног Василија Новог).

 

[Dе Sisti]

Kad budem stigao, pistaviću vam kako sv.Marko Evgenik (Efeski), na Saboru u Firenci, objašnjava rimokatolicima šta Pravoslavna Crkva uči o času čovekove smrti

 

[bakonja]

Nije lose potraziti i nabaviti "Katihezu" Svetog Nektarija Eginskog i procitati poglavlja 6 ,. "O smrti " ; 7. "O buducem zivotu i besmrtnosti duse" ; , 9 . O "Srednjem stanju" u kome se dusa nalazi posle smrti na str. 57 - 61 ....

To je nekoliko stranica teksta i ne bih da uzimam previse mesta na ovoj @temi sa citatima .

 

[Dе Sisti]

Da, moguće da Mitarstva mogu imati duhovnu pouku ali ne kao stvarni događaji...javaljaju se uglavonom od IV-V veka i ne kao crkveni dogmat. Mada moramo priznati da su mnogi boglosovi poput Vasilija Velikog i dr. shvatali ozbiljnije. Ono što je možda najvažnije da se u Jevanđelju-Novom Zavetu o tome ne govori ništa. No, svakome pojedinačno možda treba neki podstrek...nekome možda Mitarstva a nekome to ne treba.

Mozda i nisu ako se shvate kako treba. Nije lose pogledati ovaj clanak: https://svetosavlje.org/prikaz-pojedinacnog-suda-mitarstva/ koji pokazuje pravi stav Crkve po ovom pitanju a ja bih samo preneo mali deo teksta za one nenaviknute citanju:

Треба рећи и то да као што су, уопште, приликом приказивања предмета из духовног света за нас који смо обучени у тело, неизбежне црте мање-више чулне, човеколике, тако су оне присутне и у учењу о митарствима. Зато треба добро запамтити поуку коју је преподобни Макарије Александријски добио од анђела када је започињао разговор о митарствима: „Земаљске ствари овде узимај као да су најслабији приказ небеских“. Митарства треба замишљати не у грубом и чулном смислу, већ, колико год је то нама могуће, у духовном смислу, и не треба се везивати за детаље који су код разних писаца и у разним причама саме Цркве различити, док је основна мисао о митарствима јединствена (упор, нпр, подробан приказ митарстава код светог Кирила Александријског и у житију преподобног Василија Новог).

Realno, mitarstva nisu nešto neophodna ni kao moralni podstrek.
Da zamislimo da uopšte ni ne postoje kao priča, da li bi se šta promenilo u našem čitanju i razumevanju jevanđelske i svetootačke pouke?
Ništa.
Sve bi ostalo isto, zapovesti iste, odnos čoveka sa Bogom isti.
A ovo sa uvođenjem demona kao tužilaca, anđela kao advokata odbrane, a Boga kao nepristrasnog sudije koji to posmatra sa strane ne pije vodu u svetlu jevanđelske istine da je "Bog tako zavoleo svet Svoj da je i Sina Svog Jedinorodnog dao da niko ko veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni".

- - - - - - - - - -

Nije lose potraziti i nabaviti "Katihezu" Svetog Nektarija Eginskog i procitati poglavlja 6 ,. "O smrti " ; 7. "O buducem zivotu i besmrtnosti duse" ; , 9 . O "Srednjem stanju" u kome se dusa nalazi posle smrti na str. 57 - 61 ....

To je nekoliko stranica teksta i ne bih da uzimam previse mesta na ovoj @temi sa citatima .

Slobodno postavljaj, korisno nam je čitati

 

[south railroad]

Da, moguće da Mitarstva mogu imati duhovnu pouku ali ne kao stvarni događaji...javaljaju se uglavonom od IV-V veka i ne kao crkveni dogmat. Mada moramo priznati da su mnogi boglosovi poput Vasilija Velikog i dr. shvatali ozbiljnije. Ono što je možda najvažnije da se u Jevanđelju-Novom Zavetu o tome ne govori ništa. No, svakome pojedinačno možda treba neki podstrek...nekome možda Mitarstva a nekome to ne treba.

Mislim da se u Novom Zavetu mogu naci mesta koja govore o iskanju duse od strane necastivih pored onih o gde Ap. Pavle govori o dusima u podnebesju i sl. Na primer iz Luke 19. u prici o Lazaru i bogatasu, pored ostalog citamo:
22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га.
23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову.

Zapitajmo se sad odakle bogatas u paklu? Ko ga je tamo stavio? Zar je izlazio na sud Gospodu te je njemu vec sudjeno?

 

[Dе Sisti]

Kad budem stigao, pistaviću vam kako sv.Marko Evgenik (Efeski), na Saboru u Firenci, objašnjava rimokatolicima šta Pravoslavna Crkva uči o času čovekove smrti

Evo ga:

На ово одговарамо следеће: да онима који су се упокојили у вери несумњиво помажу Литургије које се за њих служе, и молитве и милостиња, и да је овај обичај био на снази од старине, сведоче многи и различити искази Учитеља, како латинских, тако и грчких, који су изговорени и написани у различитим Бременима и на различитим местима. А што се тиче тога да се душе ослобађају захваљујући некаквом чистилишном страдању и привременом огњу који има карактер помоћи и који поседује овакву (чистилишну) снагу, ово не налазимо ни у Светом Писму, ни у молитвама и песмама које се читају и поју за упокојене, нити у речима Учитеља. Ми смо, пак, прихватили да је и душама које су у паклу и које су већ предате на вечне муке, било самим делом или искуством или у њиховом очекивању које не дозвољава наду, „могуће уделити и указати одређену малу помоћ, иако не у смислу „да се они у потпуности ослободе мука или да им се пружи нада у коначно ослобођење. Ово се види из речи Великог Макарија Египатског подвижника, који је, нашавши лобању у пустињи, био о овоме поучен њиме по дејству Божанствене силе.[1] И Василије Велики, у молитвама које се читају на Педесетницу, дословце пише овако: „Јер си и на овај савршени и спасоносни празник очишћења удостојио да се узносе молитве за оне који су у паклу, дајући нам велику наду у опроштење оних који су у паклу од (грехова) који их задржавају и у утеху коју су послао“. Ако су душе отишле из овог живота у вери и љубави, ако ипак, односећи са собом одређене кривице, било да су оне мале и да се за њих уопште нису кајали, или велике, за које, иако су се кајали, нису преузели да донесу плод покајања, овакве душе, како ми верујемо, треба да се очисле од овакве врете грехова, али не некаквим чистилишним огњем или одређеном казном на некаквом месту (јер ово, као што смо рекли, нама никада није било предато), него једни треба да се очисте у самом изласку из тела, захваљујући само страху, као што то дословно показује свети Григорије Двојеслов, док други треба да се очисте након изласка из тела или док још бораве у овом земаљском месту, пре него што приђу на поклоњење Богу и удостоје се блажених удела. Или, пак, ако су њихови греси били тежи и ако су везивали на дуже време, и они ће бити у паклу, али не да се заувек налазе у огњу и мукама, него као у тамници под стражом. Ми тврдимо да свима оваквима помажу молитве и Литургије које се за њих служе, уз помоћ Божанствене доброте и човекољубља, које ће једне грехе, који су учињени по људској немоћи, одмах опростити и отпустити, како каже Дионисије Велики у „Размишљањима о тајни свештено упокојених“, док друге грехе након одређеног времена праведним судом или такође опрашта и отпушта, и то у потпуности, или олакшава одговорност за њих до оног коначног Суда.[2] Због овога не видимо никакву потребу за другачијом казном или за чишћењем огњем: јер једне чисти страх, а друге грижа савести раздире мучније од било каквог огња, док остале чисти сам страх пред Божанственом славом и неизвесност будућности. А да је ово мучније и кажњивије од било чега другог показује и само искуство и свети Јован Златоусти сведочи нам скоро у свим својим моралним омилијама, потврђујући ово, а такође и божанствени подвижник Доротеј у својој беседи „О савести“.[3] А што се тиче тога да наизвесност будућности више мучи кажњеника од саме казне, о овоме говоре Учитељи као што, на пример, Григорије Богослов у беседи „Поводом разорена града“, говори следеће: „Оне ће примити неизрецива светлост и виђење Свете и царске Тројице, а ове заједно са осталима или, боље рећи, пре осталих, муке: одбацивање од Бога и грижа савести која нема краја“.[4]

2. Дакле, ми молимо Бога и верујемо да ће овога ослободити упокојене, а не од некаквих других мука или другог огња, осим оних мука и оног огња који су одређени у векове. А уз то, да се Душе упокојених по молитвама ослобађају из пакла, као из некакве тамнице, између осталих сведочи и Теофан Исповедник, који се назива Начертани, јер је речи свог сведочанства за Христову икону, које су му биле написане на челу, запечатио крвљу. У jедном од канона за упокојене он се овако моли за њих: „Оне слуге Твoje, Спаситељу, које су у паклу, ослободи суза и уздисаја“.[5] Чујеш ли? Рекао је „суза и уздисаја“, а не некаквих казни или чистилишног огња. Ако се понекад у овим песмама и молитвама и среће помињање огња, свети се, покретани човекољубљем и састрадавањем према сународницима, желећи и усуђујући се да учине оно што је скоро немогуће, моле се да се избаве они који су се упокојили у вери, али не од привременог огња и оног који има чистилишну снагу, него од оног вечног огња и казне која не престаје. Јер овако говори свети Теодор Студит, који је и сам Исповедник и сведок Истине, на самом почетку свог канона за упокојене: „Помолимо се Христу сви који данас вршимо спомен мртвима од памтивека, да вечног огња избави оне који су се упокојили у вери и нади у живот вечни“.[6] А затим, у другом тропару, у петој песми канона, каже овако: „Избави, Спаситељу наш, све који су се упокојили у вери, од огња који вечно пали и таме без светлости, шкргута зуба и црва који бескрајно мучи, и од сваке муке“.[7] Где је овде „чистилишни огањ“? А ако би он и постојао, где би светоме било погодније да каже о њему, ако не овде? Да ли Бог слуша свете када се за ово моле, то није наше да истражујемо, ели они сами знали су и Дух Који је боравио у њима, Који их је подстицао да говоре и пишу, знао је ово. А исто тако, знао је ово и Владика Христос Који је дао заповест да се молимо за непријатеље и Који се молио за оне који су Га разапели и Који је на исто ово покренуо и Првомученика Стефана, који је био каменован. И мада ће неко можда рећи да када се молимо за овакву врсту људи Бог нас не слуша, ипак све оно што од нас зависи, ми извршавамо. И гле, неки од светих, који се нису молили само за вернике, него и за безбожнике, били су услишени и својим молитвама избавили су их од вечних мука, као што је, на пример, Првомученица Текла спасла Фалконилу и божанствени Григорије Двојеслов, према приповедању, цара Трајана.

3. Дакле, Црква и ми приносимо молитве и служимо Литургије за све ове људе. А да снага ових молитава, а нарочито Тајанствене Жртве, долази до оних који се већ наслађују блаженством у Богу, показује се из тога што на молитвама Литургије, коју је саставио велики Јован Златоусти, говоримо следеће: „Још Ти приносимо ову словесну службу за оне који су се у вери упокојили, Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Мученике, Исповеднике, Подвижнике и за сваки дух праведника преминулог у вери“.[8] Јер, иако не тражимо за њих добра од Бога (која они већ имају), захваљујемо за њих и у њихову славу ово чинимо и на овакав начин Жртва се приноси и за њих и долази њима. А ако и молимо (Бога за њих), ни у томе нема ничега зачуђујућег, јер и божанствени тумач, Дионисије Ареопагит, у „Размишљањима о тајни која се врши за свештено упокојене“, говори следеће: „За оне који су свето живели јерарх моли од Бога светли и божанствени живот, који се по достојанству даје према праведном суду Божијем, и обећана блага која треба да се у потпуности предају, показујући се, на тај начин, као гласник божанствених судбина и онај који моли божанствене дарове као њихову награду, и сликовито показујући присутнима да ће она богатства, за која се он моли на свештеној служби, у потпуности припадати онима који су се упокојили у складу са божанственим животом“.[9] На тај начин, када се ова радња простире на све и молитвама и тајанственим свештеним радњама указује помоћ скоро за све оне који су се упокојили у вери, као што је било показано, не видимо никакву суштинску потребу да се ова помоћ указује само онима који су у чистилишном огњу.

Dakle, sv.Marko Efeski sigurno je bio upoznat sa pričom o mitarstvima, ali on to ovde ne izlaže rimokatolicima.

Naravno, sv.Marko Efeski govori o međustanju između smrti i sveopšteg Vaskrsenja.
Al

 

[Dе Sisti]

Večeras ću postaviti jedan deo od sv.Nikodima Svetogorca iz njegove "Nevidljive borbe"...

 

[gost 401905]

Ok, dakle misliš da Pavle govori o nekakvom "netelsnom" vaskrsu. Ti veruješ u telsesni. Ok.

Ali mislim da je jedini problem tvoje tumačenjke ili shvatanje 1. Korinćanima 15. Pavle koristi izvesne "termine" koje pak ti možda ne razumeš najbolje pa je tu problem. Dakle, problem je u terminologiji i shvatanju iste. Lepo si zaključio da u svim poslanicama apostolskim se jasno govori o telesnom vaskrsu i u jevanđeljima.

Spojler

Međutim, kada Pavle govori o "duhovnom" telu kao što rekoh on koristi Biblijski izraz "duhovno". Pod time podrazumeva, kao što rekoh ranije u kontekstu kako Pavle koristi izraz "duhovno", duhovni rod ili duhovni život. Telo koje je sklono ka "duhovnom" životu a ne više telo koje je sklono ka "neduhovnom" životu. To je i jeste poenta celog Jevanđelja i uopšte celog izveštaja Pisma o čovekovom padu i planu spasenja. Mi smo u ovom sadašnjem stanju zarobljeni pod "stihije" sveta i naše stanje je jadno i bedno. Mi sami svojom silom i svojim pokušajima da se spasemo i dostignemo Božanski ideal pravednosti je nemoguć. Naše telo je slabo, raspadljivo, sklono grehu i duhovnoj nečistoti i svaki iskren čovek će to jasno videti i priznati. To je gledište svetog Pisma i apostola i proroka. E sada kada Hrstos ponovo dođe On će obnoviti ovaj grešni poredak u kome smo sada i to će se apsolutno odraziti i u fizičkom smislu. Sve će se preobraziti u savršenstvo i onaj prvobitni oblik u kakavom je proizišao svet stvoren pre pada u greh.

E zato Pavle govori o "duhovnom" telu nasuprot sadašnjem "neduhovnom". I ne zaboravi Pavle jasno govori o "telu". Dakle, nema spora da Pavle govori o telesnom vaskrsu. Samo moramo razumeti terminologiju svetog apostla Pavla jer postoji tendencija od I veka da se neke Pavlove poslanice pogrešno tumače. Ali za time nema potrebe jer i sam apostol Petar će nas uputiti na vrednost i istinitost poslanica apostola Pavla i pokušajima nekih da ih izvrnu. Čuj kako apostol Petar o tome kaže:"I trpljenje Gospoda našega držite na spasenje; kao što vam i ljubazni naš brat Pavle po danoj mu premudrosti pisa. Kao što o ovome govori i u svim svojim poslanicama, u kojima imaju neke stvari teške za razumeti, koje nenaučeni i neupućeni izvrću, kao i ostala pisma na svoju pogibao", 2. Petrova 3,15.16

Da li si primetio koliko apostol Petar govori afirmativno o poslanicama apostola Pavla?. I da li si primetio da mnogi pogrešno tumače Pavla. Ja se aposlutno slažem sa onim što apostol Petar kaže jer Pavle zaista kao najobrazovaniji među apostolima koristi izraze i termine koji nekada mogu na prvi pogled da zavaraju čitaoca ali to je sve kako kaže Petar zato što ne razumeju kontekst celog Pavlovog opusa. Dakle, Pavle govori o vasksu tela samo on ukazuje na razliku u fizičkom i duhovnom smislu tog tela u odnosu na ovo naše sadašnje. U fizičkom govori o "nerapadljivosti" tj. telu koje nije sklono povređivanju, starenju, umiranju(u naučnom smislu nema izumiranja ćelija kao sada pa je to uzrok svim slabostima tela) već telo otporno na sve. U duhovnom smislu to je telo "duhovno" tj telo koje nije sklono grehu i sagrešenju jer mi sada smo skloni i to neodoljivo skloni sagrešenju. E ovo telo će upravo biti suprotno, sklono savršenom životu. Eto zato Pavle govori o duhovnom telu. Ono to sve podrazumeva.

Ako te pak i dalje buni taj izraz iz 1. Korinćanima 15 hajde molim sagledaj sad ovaj tekst iz jevanđelja gde sam Isus u svom izrazu i opisu ovoga ide još dalje od Pavla i ovo bi još više moglo vući na nešto netelsno. Čuj šta naš Gospod Isus kaže Nikodimu..ko može naslediti carstvo nebesko:"Odgovori Isus: zaista, zaista ti kažem:ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je", Jovan 3,5.6. Mislilš li da Isus ovde kaže da čovek obraćen Duhom Svetim postaje neki duh? Ne, ovde Isus govori o nanovom rođenju čoveka koja podrazumeva sada stremljenje ka stvarima Duha Svetoga tj. novom duhovnom životu. Vidiš, Isus ovde koristi identičan stil izražavanja kao Pavle kasnije..govori o "duhu" ili "duhovnom telu" ili "rodovima duha" o kojima govori sveti apostol Pavle u Galatima 5,23.24.25.

Eto moj Pustos, to je kontekst Pisma bez koga se ne može razumeti neki tekst izdvojivši ga samog za sebe i pridavši mu neki smisao i značaj koji se nama čini na prvi pogled ispravnim. "Svo je Pismo od Boga dato"..kao što će dalje reći tekst iz Poslanice i nadahnuto istim Duhom. Zato ne može biti protivurečnosti među apostolima ni u kom smislu.

Svako dobro ti želim i molim da razmisliš o ovome. Tvoja odlukai tvoj zaključak.

Šalom!

- - - - - - - - - -



Odlično pisano

!

Ja ne verujem u bilo koju varijantu.

ПРВА ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА СОЛУЊАНИМА

4. Живјети у светости и братољубљу. Хришћанска нада за умрле. Васкрсење мртвих.

13. Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде.
14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим.
15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули.
16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути;
17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.
18. Тако утјешавајте једни друге овим ријечима.

Mrtvi su usnuli, nema posebne odrednice za svece.

Dolazak se ocekuje svakog trena, tj. Pavle ce ziv docekati dolazak Isusa.

Isus ne uspostavlja zemaljsko carstvo, vec ih uzdize u vazduh, slicno nekim protestantskim verovanjima.
Iz ovoga je tesko reci da li govori o fizickom uzdizanju ili preobpazenom uzdizanju. (Ovo je verovatno prva Pavlova poslanica)

Jevandjelja podrzavaju telesni vaskrs, ali su pisana kasnije, verovatno posle pada Jerusalima.

ps Znam da se tumaci u kontekstu, zato sam odmah izneo pravoslavni stav. Ali kad posmatras samo Pavla jasno je da je njegova poruka drugacija, od kasnije prihvacene pravoslavne poruke.

 

[Jovan Prezviter]

Ja ne verujem u bilo koju varijantu.

Dolazak se ocekuje svakog trena, tj. Pavle ce ziv docekati dolazak Isusa.

Pavle jasno kaže šta se zbiva kada bude Hristov drugi dolazak. Evo upravo kao is citirao:"Jер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути;
17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити".

Dakle, najpre mrtvi vaskrsavaju(u novom tj. duhovnom telu) a onda i živi takođe u trenutku oka se "pretvaraju" tj. oblače u nebesko tj. duhovno telo i onda zajedno odlaze Gospodu u susret. Tu Pavle jasno ukazuje na poredak događaja prilikom Isusovog dolaska. Ali kada se dakle zbude..ono se ne zbiva pojedinačno svakome već je kolektivano u eshatološkom trenutku..svi mrtvi pravedni vaskrsavaju a živi pravedni sa njima bivaju uzeti na nebo. Zato Pavle nije živ dočekao Hrista nego govori o onima koji budu živi kad Isus dođe..Pavle doduše veruje da bi možda u njegovo vreme to moglo da se desi i voleo bi ali to je već stvar Božije volje i odluke kada će se dogoditi.

 

[gost 401905]

Pavle jasno kaže šta se zbiva kada bude Hristov drugi dolazak. Evo upravo kao is citirao:"Jер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути;
17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити".

Dakle, najpre mrtvi vaskrsavaju(u novom tj. duhovnom telu) a onda i živi takođe u trenutku oka se "pretvaraju" tj. oblače u nebesko tj. duhovno telo i onda zajedno odlaze Gospodu u susret. Tu Pavle jasno ukazuje na poredak događaja prilikom Isusovog dolaska. Ali kada se dakle zbude..ono se ne zbiva pojedinačno svakome već je kolektivano u eshatološkom trenutku..svi mrtvi pravedni vaskrsavaju a živi pravedni sa njima bivaju uzeti na nebo. Zato Pavle nije živ dočekao Hrista nego govori o onima koji budu živi kad Isus dođe..Pavle doduše veruje da bi možda u njegovo vreme to moglo da se desi i voleo bi ali to je već stvar Božije volje i odluke kada će se dogoditi.

13. Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде.

Pavle se obraca hriscanima koji ne znaju za vaskrs, a krsteni su.

14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим.

Ne izjasnjava se o tipu vaskrsa, kaze da ce ih " Исусу довести с Њим", to nije ustajanje iz groba.

17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Ne samo da Pavle treba da bude ziv, vec i vecina primalaca poslanice. Ovaj vid tumacenje opstaje do danas, ali se ne istice u pravoslavlju, a katolici su i zabranili, dok je prisutan kod nekih protestanata.

 

[Jovan Prezviter]

Pavle se obraca hriscanima koji ne znaju za vaskrs, a krsteni su.

Da naravno.. Oni znaju za vaskrs tela.

- - - - - - - - - -

Ne izjasnjava se o tipu vaskrsa, kaze da ce ih " Исусу довести с Њим", to nije ustajanje iz groba.

Nema tipova vaskrsenja. Samo jedno vaskrsenje..a to je vaskrs tela. Drugi vaskrs ne postoji. Jer ono što vaskrsava najpre mora da umre. A to je telo.

- - - - - - - - - -

Ne samo da Pavle treba da bude ziv, vec i vecina primalaca poslanice. Ovaj vid tumacenje opstaje do danas, ali se ne istice u pravoslavlju, a katolici su i zabranili, dok je prisutan kod nekih protestanata.

Iskreno ne znam za takvo tumačenje. Pavle ne kaže da će on sigurno živ dočekati Hrista nego kaže "mi živi koji ostanemo"..Pavle se poistovećuje sa hrišćanima koji će opstati do Hristovog dolaska i zato kaže "mi". On samo daje konstataciju šta će se dogoditi sa živima prilikom Hristovog drugog dolaska.

Što se tiče uznesenja ka Gospodu to je ono što Pavle i govori. Tako stoji pa ne bih ništa dodavao drugo.

Pozdrav.

 

[Jovan Prezviter]

Mislim da se u Novom Zavetu mogu naci mesta koja govore o iskanju duse od strane necastivih pored onih o gde Ap. Pavle govori o dusima u podnebesju i sl. Na primer iz Luke 19. u prici o Lazaru i bogatasu, pored ostalog citamo:
22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га.
23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову.

Zapitajmo se sad odakle bogatas u paklu? Ko ga je tamo stavio? Zar je izlazio na sud Gospodu te je njemu vec sudjeno?

To je zanimljivo, s tim da ovde se izlaže uopšteno jedna slika spasenja tj. da posle smrti nema promene u konačnom spasenju. Dakle, bogatašu je objašnjeno da je za života propustio svoju šansu dok je Lazar primio spasenje i utehu u budućem životu. Zato Avram i kaže bogatašu da njegovoj braći na zemlji ne može pomoći da dođu na put spasenja osim ako oni sami ne usvoje "Zakon i Proroke" tj. Torah kao pravilo života i sprovode ga. Tako da tu ne vidim ove događaje opisane u mitarstvima. Zato to ne bih povezivao sa ovom pričom.

Mitarstva šta god bila možemo pre svega uzeti u razmatranje kao što si naveo na jedan "duhovan" način i možda prikaz nekih duhovnih realnosti koje možda mogu da se primene pre svega ovde na zemlji. Jer upravo prema ovome iznetomu u govoru o Lazaru i bogatašu jedini kriterijum spasenja jeste naš odnos prema Tori i Jevanđelju tj. istini iznetoj u tom otkrivenju Božijem ovde na zemlji a ne nakon našeg života.

Svako dobro.

 

[Dе Sisti]

Večeras ću postaviti jedan deo od sv.Nikodima Svetogorca iz njegove "Nevidljive borbe"...

Evo, lepo objašnjenje koje daje smisao onome što se u poslanicama pominje kao "duhovi podnebesja", kao i u molitvama Trebnika koje ću kasnije postaviti...

О СПРЕМАЊУ ЗА БОРБУ СА 3ЛИМ ДУСИМА У ЧАСУ СМРТИ

Премда је сав наш живот на земљи непрекидна борба и премда је морамо водити до самога краја, главна и одлучна битка очекује нас тек у часу смрти. Ко у том моменту подлегне, тај више не устаје. Томе се не треба чудити. Ако се зли дух усуђивао да приступи безгрешном Господу последњих Његових дана на земљи – што је Господ Сам посведочио говорећи: Иде кнез овога свијета и у мени нема ништа (Јов. 14,38), шта га може задржати од напада на нас грешне на крају нашег живота. И св. Василије Велики у тумачењу другог стиха седмог псалма који гласи: Да ми непријатељ не ишчупа душе као лав. Чупа, а нема ко да избави, говори да борци који су се целог живота неуморно борили са злим дусима, избегли њихове замке и одржали се против њихових напада, подвргавају се на крају живота смотри кнеза овога света, да се види да ли у њима има чега грешног. Они код којих се нађе рана, мрља или траг греха, остају у власти злог духа, а код којих се не нађе ништа такво, пролазе крај њега слободно и налазе мир у Христу.

Кад тако стоји ствар, онда треба то имати у виду и спремати се унапред за борбу у смртном часу да би се успешно пребродио. Цео живот треба да служи као припрема за то. За тај час ћеш бити спреман ако се у току целог живота будеш храбро борио с непријатељима свога спасења. Кад се у току живота научиш да побеђујеш зле духове, лако ћеш у часу смрти стећи венац победе. Зато чешће помишљај на час смрти и на све што ће ти се у тај час догодити. Ако ме послушаш, тај те час неће затећи неспремног, неће те уплашити, или те бар неће много уплашити, те ће твоја душа неослабљена страхом, бити јача у тој последњој одсудној битци.
Светски људи нерадо мисле на смрт да не би загорчали сласт овога живота. Код њих све више јача привезаност за добра овога света, пошто нема препреке која би је зауставила. Зато кад дође време да се растају са животом и са свима вољеним стварима, страшно се узнемирују, муче и плаше.
Да би сећање на смрт било од користи потребно је да замислиш себе у смртним мукама и да представиш себи искушења која те могу напасти, као и да мобилишеш све мисли и осећања који би те нападе одбила.
У чему се састоје ти напади изложено је у идућим поглављима да би се за живота мисаоно вежбао и припремао за борбу и прихватио је спреман у часу смрти.
Та ће се борба одиграти само једном а неће мимоићи никога. Неопходно је да се човек за њу припреми како не би чинио погрешке и претрпео губитак који се више не може надокнадити

- - - - - - - - - -

О ЧЕТИРИ ИСКУШЕЊА У ЧАСУ СМРТИ
ПРВО ИСКУШЕЊЕ – ГУБЉЕЊЕ ВЕРЕ – НАЧИН БОРБЕ С ЊИМ

Четири основна искушења којима је човек изложен часу смрти јесу: 1) колебање у вери, 2) очајање, 3) сујета и 4) привиђења.
Што се првог искушења тиче, то кад ти зли дух почне убацивати неверничке мисли или говорити против вере, не улази с њим у препирку, него сам утврди у себи веру и реци му са светим гневом: „Одлази даље од мене, оче лажи. Нисам расположен да те слушам, јер сам од све душе увек веровао и верујем у све у што верује света Црква и то ми је довољно.“ И нипошто не допуштај да се у теби роје неверничке мисли, него остани чврсто у вери као што препоручује Свето Писмо кад каже: Ако се подигне на те гњев онога који влада, не остављај мјеста својега (Књ. Пропов. 10,4). Знај да је ту у питању само замка злог духа који покушава да те збуни на последњем часу. Ако ниси у могућности да стојиш у вери чврсто умом, онда стој храбро вољом и осећањем и не дозвољавај им да се поведу за утицајем злог духа, ма његово наговарање било прикривено и изрекама из Светог Писма. Јер ма шта он наводио из Светог Писма то ти све, због његовог кривог тумачења и извртања истине речи Божјих, служи само за пропаст.
Ако ти зли дух постави питање како о нечему учи Црква, не одговарај му и не обраћај пажњу на његове речи, него знајући да је он само лаж и само лукавство и да је отпочео говорити с тобом да би те ухватио за реч, повуци се у своје верујуће срце. Уосталом, ако осећаш да си снажан у вери и силан у мислима и желиш да постидиш непријатеља, одговори му да света Црква верује у оно што је само истина. Ако те он опет упита која је то истина, реци му: „Да те је Господ Христос крстом поразио и да је срушио твоју власт.“ И затим се својим умом приљуби размишљању о распетом за нас Господу и помоли Му се: „Боже мој, Творче и Избавитељу, похитај ми у помоћ и не дозволи да се ма и најмање поколебам у истини свете вере Твоје, него ми дај, као што сам се по доброти Твојој и родио у овој истини, тако да у њој останем до краја живота у славу Твога имена“.

ДРУГО ИСКУШЕЊЕ У ЧАСУ СМРТИ – ОЧАЈАЊЕ

Друго искушење којим зли дух покушава да нас сломи на крају живота, јесте страх од множине грехова. Тај страх човека не може мимоићи, али се он ублажује вером у искупљење крсном смрћу Христа Спаситеља. Помрачујући ову веру зли дух појачава тај страх до те мере да човек губи сваку наду на спасење те пада у очајање. Зато се унапред спремај за одбијање тога напада и још од сада жели да држиш чвршће нашу победну заставу – крст Христов, то јест, да ти у срцу високо стоји снажна вера у искупитељску моћ Господње смрти на крсту.
А када стварно будеш ступио на врата смрти и осетиш напад очајања, похитај пре свега да увериш себе да су то напади злог духа, а не обично сећање на своје грехе. Истинско сећање на грех рађа смерност, скрушеност и срдачну тугу што смо ожалостили праведног и свемилостивог Бога: то сећање рађа и страх, али не такав који гаси наду на Божју милост, него напротив подгрева наду на спасење и прогони осећање одбачености.
Зато ако те сећање на грех превише мучи, баца у очајање, гуши у теби наду на спасење и рађа страх да си одбачен од Бога, знај да је све то само сплеткарење злог духа. Кад будеш то увидео, неће ти више бити тешко да оживиш у себи наду и одагнаш очајање.
Истинска се нада узда у милосрђе Божје и ствара уверење да Бог жели да се спасемо, а не да погинемо. Ово уверење нарочито јача осећањем на безграничну моћ крсне смрти Господа Спаситеља. Зато је потребно да се увек склањамо под сенку крста, а особито у часу смрти.
А ево како ваља да се молиш кад приступаш дверима смрти: „Господе, имам много разлога да се бојим да ме не осудиш и одбациш по правди Својој за моје грехе, али имам још већу наду на бескрајно милосрђе Твоје у Христу Исусу, Искупитељу и Спаситељу нашем. Зато молим Твоју бескрајну доброту поштеди ме бедног осуђеног због грехова мојих, али умивеног драгоценом крвљу Сина Твога и Бога нашега, да Те прослављам и благосиљам у векове. Целог себе предајем у Твоје руке, учини ми по милости Својој. Ти си једини Господар живота мога“.

- - - - - - - - - -

ТРЕЋЕ ИСКУШЕЊЕ У ЧАСУ СМРТИ – СУЈЕТА

Треће искушење у часу смрти јесте сујета, или високо мишљење о себи и уздање у себе и у своја дела.
Никада, а најмање у часу смрти, не допуштај својим мислима да се заустављају на теби и да буду задовољне тобом и твојим делима ма имао добрих дела више неголи сви свети. Нека, напротив, све твоје задовољство буде у Богу и сва нада у Његово милосрђе и у страдања Господа Спаситеља да би се спасао. Унижавај себе у својим очима до последњег даха свог. Иако ти падне на ум које твоје добро дело, мисли о њему да га је Бог учинио помоћу тебе а не ти сам и да је оно од Бога дошло. Склањај се под заклон милосрђа Божјег, али не дозвољавај себи да га очекујеш као неку награду за многе борбе и победе које си одржао.
Нека у теби увек живи спасоносни страх. Признај од срца да би сви твоји напори и подвизи били узалудни и бесплодни да их Бог није узео под своју заштиту и учествовао у њима. На ту милостиву Божју сарадњу положи и сада сву своју наду.
Ако послушаш овај савет, твоји непријатељи неће у часу смрти имати никаквог успеха у својима нападима. И откриће се пред тобом слободан пут из земаљске долине у небесни Јерусалим, жељену твоју домовину.

ЧЕТВРТО ИСКУШЕЊЕ У ЧАСУ СМРТИ – ПРИВИЂЕЊА

Ако би наш зли, лукави, упорни и неуморни у искушавањима непријатељ хтео да те у часу смрти збуни и саблазни каквим привиђењима у облику светлог анђела, стој чврсто у сазнању своје убогости и свога ништавила. Реци му тада храбро и без страха: „Иди, окајани, натраг у своју таму. Нисам ја достојан да имам откровења. Потребно ми је само једно – бескрајна милост Господа мога Исуса Христа, по молитвама и заузимању Пресвете Богородице и свих светих“. Ако би ти се чак по извесним знацима учинило да имаш истинска, од Бога дата виђења, не жури се ни у том случају да им поверујеш, него се брзо повуци у сазнање свога недостојанства и ништавила. Не бој се да ћеш тиме ожалостити Бога, јер Њему нису никада непријатна наша осећања скрушености. Ако су та виђења за тебе неопходна, Бог зна како ће поступити, те да не затвориш пред њима своје очи и опростиће ти што си оклевао да поверујеш да су од Њега. Онај који даје благодат понизнима, не одузима је за дела која они чине из понизности.
То су најчешћа искушења којима нас зли дух напада на самртном часу. Али он искоришћава и сваку другу страст која је самртником владала у току живота и у коју је он најлакше падао. Зли дух се стара да је обнови, како би самртник отишао из овога живота у страсном настројењу што би и одлучило његову вечну судбину. Зато је потребно да се пред почетак те велике битке наоружамо против својих најјачих страсти да ступимо у борбу са њима и да се очистимо од њих, да би олакшали себи победу у последњем часу, који може сваког тренутка наићи. У том смислу Господ саветује свакоме: Војујте на њих докле их не истријебите (I Самуил. 15,18).

 

[gost 401905]

Da naravno.. Oni znaju za vaskrs tela.

- - - - - - - - - -



Nema tipova vaskrsenja. Samo jedno vaskrsenje..a to je vaskrs tela. Drugi vaskrs ne postoji. Jer ono što vaskrsava najpre mora da umre. A to je telo.

- - - - - - - - - -



Iskreno ne znam za takvo tumačenje. Pavle ne kaže da će on sigurno živ dočekati Hrista nego kaže "mi živi koji ostanemo"..Pavle se poistovećuje sa hrišćanima koji će opstati do Hristovog dolaska i zato kaže "mi". On samo daje konstataciju šta će se dogoditi sa živima prilikom Hristovog drugog dolaska.

Što se tiče uznesenja ka Gospodu to je ono što Pavle i govori. Tako stoji pa ne bih ništa dodavao drugo.

Pozdrav.

Ne znaju, on im upravo objasnjava.

---

Postoji budjenje "usnulih", ali nije jasno "uzdizanje u vazduh"

----

Pogresno sam napisao, ne da ce Pavle biti ziv, vec da isticu da je kraj sveta "sutra", "ovih dana".

Pravoslavlje govori o uspostavljanju zemaljskog carstva, na kraju vremena, ne o uzdizanju. Uzdizanje je verovanje nekih protestanata.

 

[south railroad]

To je zanimljivo, s tim da ovde se izlaže uopšteno jedna slika spasenja tj. da posle smrti nema promene u konačnom spasenju. Dakle, bogatašu je objašnjeno da je za života propustio svoju šansu dok je Lazar primio spasenje i utehu u budućem životu. Zato Avram i kaže bogatašu da njegovoj braći na zemlji ne može pomoći da dođu na put spasenja osim ako oni sami ne usvoje "Zakon i Proroke" tj. Torah kao pravilo života i sprovode ga. Tako da tu ne vidim ove događaje opisane u mitarstvima. Zato to ne bih povezivao sa ovom pričom.

Mitarstva šta god bila možemo pre svega uzeti u razmatranje kao što si naveo na jedan "duhovan" način i možda prikaz nekih duhovnih realnosti koje možda mogu da se primene pre svega ovde na zemlji. Jer upravo prema ovome iznetomu u govoru o Lazaru i bogatašu jedini kriterijum spasenja jeste naš odnos prema Tori i Jevanđelju tj. istini iznetoj u tom otkrivenju Božijem ovde na zemlji a ne nakon našeg života.

Svako dobro.

Moze se gledati i na taj nacin. Medjutim ostaje pitanje ko je odveo bogatasa u pakao kad u stihu ispred kaze da su andjeli odneli siromaha u narucje Avraamovo. Da su i njega odneli andjeli tamo, Gospod bi to napomenuo. Opet ne kaze da su siromaha odneli u raj, vec u narucje Avraama. Bilo kako bilo.

Jos jedan stih o kome treba razmisliti je iz Luke 12.20. gde bogatas kaze dusi svojoj da jede, pije i veseli se a kome Gospod kaze:

20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?

Sta znaci ovo boldovano? Kada covek umre niko mu pre smrti ne trazi dusu. Kada se onda trazi dusa i jos vaznije ko je trazi? Bog ne trazi nesto sto je Njegovo. Dao je dusu coveku i zasto bi je trazio od njega samog? Takodje i andjeli ne traze dusu od coveka vec ona po prirodi svojoj sama radosno ide ka njima. Dakle neko ce traziti dusu od njega samog. Neko ko po prirodi nema prava na nju, zato je i trazi.

 

[Dе Sisti]

Evo i Trebnik i u njemu, na strani 248. služba parastosa i na 197. služba opela...
Nema pomena mitarstava ili nečega sličnog.
A u Jevanđelju koje se čita kod opela (Jovan, 5.24-30)

24. Заиста, заиста вам кажем: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.
25. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће.
26. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи;
27. И даде му власт и да суди, јер је Син Човјечији.
28. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега,
29. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.
30. Ја не могу ништа чинити сам од себе;

- - - - - - - - - -

Moze se gledati i na taj nacin. Medjutim ostaje pitanje ko je odveo bogatasa u pakao kad u stihu ispred kaze da su andjeli odneli siromaha u narucje Avraamovo. Da su i njega odneli andjeli tamo, Gospod bi to napomenuo. Opet ne kaze da su siromaha odneli u raj, vec u narucje Avraama. Bilo kako bilo.

Jos jedan stih o kome treba razmisliti je iz Luke 12.20. gde bogatas kaze dusi svojoj da jede, pije i veseli se a kome Gospod kaze:

20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?

Sta znaci ovo boldovano? Kada covek umre niko mu pre smrti ne trazi dusu. Kada se onda trazi dusa i jos vaznije ko je trazi? Bog ne trazi nesto sto je Njegovo. Dao je dusu coveku i zasto bi je trazio od njega samog? Takodje i andjeli ne traze dusu od coveka vec ona po prirodi svojoj sama radosno ide ka njima. Dakle neko ce traziti dusu od njega samog. Neko ko po prirodi nema prava na nju, zato je i trazi.

Baci pogled na ono što sam postavio od sv.Nikodim

 

[south railroad]

Baci pogled na ono što sam postavio od sv.Nikodim

Jesam, jesam. Hvala na tekstu.

 

[bakonja]

"
Duša pred prestolom tvorca

Starac KLEOPA


...Bog kaže Isaiji – slušaj proroče, viči i kaži pred narodom:
„Sve telo čovekovo jeste trava i sva slava čoveka je kao cvet trave. Osuši se trava i cvet joj pade, ali reč Gospoda ostaće u vekove“.
Da se ne oslanjamo na ovaj život, jer je sen i san.
Znate šta ostaje u vekove?
Duša.
Telo postane zemlja.
Jer, sahranjujemo a potom otkopavamo mrtve i za malo vremena od njih ostaje samo prah – nakon nekog vremena ni kosti ne ostaju; sve se pretvara u ništa.
To je prva zapovest, jer „zemlja jesi i u zemlju ćeš otići“.
Ali duša ne umire nikada.
Duša ostaje u vekove vekova, jer je duh i ne može umreti.
Tako je načinio Bog.
Ali da bi ste znali šta se dešava sa dušom kada čovek umre, reći ću vam koji je put duše nakon smrti, po Predanju Pravoslavne Crkve.

Od smrti i do 40 dana nakon smrti, kada se dešava pojedinačni sud duše i Bog razrešava gde da ostanemo, na dobrom ili lošem, do konačnog suda, to je vreme prolazno, nestalno vreme, za pravednike i za grešnike.
Kada čovek umre i kada preda dušu svoju, u tom momentu ispred njega se pojavljuje onoliko đavola koliko je greha činio i onoliko Anđela koliko je dobrih dela imao u životu.
Tako kaže Sveti Jefrem Sirin.
A ovde je velika bitka.
Jer sve snage bore se sa đavolima, da pridobiju dušu, pošto đavoli govore da je duša njihova jer je grešna, ali anđeli kažu da ima više dobrih dela.
I velika je borba, i zato se duša plaši da napusti telo.
„Zaveže joj se jezik“ kada sve ovo vidi.
Ona vidi puno, ali ne može da iskaže.
Ona bi rekla:
„Evo koliko đavola je došlo!“

Video je u Staroj Agapiji otac Jevtimije, nedelju dana uoči smrti, kako su se borili Anđeli sa đavolima za dušu, govoreći:

"„Pogledaj kako se bore! Anđeli Gospodnji sa zlatnim krunama na glavi i udaraju đavole. Gledaj kako beže!“
Nedelju dana uoči smrti prorekao je da će umreti, jer bi izabrani čovek od Boga, kako govoraše sestrinstvo.
Ali ne vide svi ovu tajnu da bi je izrekli; mogu videti ali ne i iskazati.
Onda u smrtnom času veliki značaj ima i Anđeo sa krštenja.
Kada on dođe, svi se odstranjuju. Anđeo koga smo primili na Svetom Krštenju, ima veliku snagu. Zato kada se molite kod kuće, nakon završetka molitava, da obavezno činite nekoliko metanija i Anđelu koga ste primili na Krštenju i da govorite ovako:
„Sveti Anđele, čuvaru moga života, moli se Hristu Bogu, za mene grešnog (ili grešnu)!“
Jer ovaj Anđeo ne samo da nas sada čuva, nego nas on čuva i posle smrti. On putuje sa nama kroz mitarstva, do 40 dana i imamo ga kao zaštitnika od Bogom danog Krštenja.
Kad ne bi bilo njega, đavo bi činio sa nama sve što želi.
Čujete šta se kaže u Psaltiru:
„Neće zadremati onaj što te čuva“.
I ponovo kaže:
„Staće Anđeo Gospodnji oko onih što se plaše Njega i izbaviće ih“.
Jasno je da je Anđeo onaj što nas čuva u sadašnjem životu i nakon smrti, do 40 dana.
'..."...

https://svetosavlje.org/dusa-pred-prestolom-tvorca-4/?pismo=lat

 

[bakonja]

"УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

...У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: и умрле не лишавај милости[2].
Ова милост је молитва за њих, нарочито помињање на Литургији.
Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга.
Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали.
Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану.
Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле – још у већој мери него да су с нама на земљи.
И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу.
Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима.
Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима.
Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје.
У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада.
Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!..."...

https://svetosavlje.org/umece-umiranja-ili-umetnost-zivljenja/6/

 

[bakonja]

"

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Radi čega je sazdano telo?

..."...

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/124/?pismo=lat

 

[bakonja]

"
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

BOGOČOVEK KAO SUDIJA

Eshatologija



Zagrobni život



Celokupnu evanđelsku blagovest ο čoveku i ο spasenju, ο obogočovečenju čoveka, Bogočovek Gospod Hristos zasniva na istini: čovek je bogoliko, i zato besmrtno biće, biće sazdano za život večni. Gospod Hristos postupa sa čovekom kao sa besmrtnim bićem koga je smrt unakazila i učinila smrtnim, i koga treba lečiti i spasavati od smrti besmrtnošću i životom večnim. Sve se u Evanđelju svodi na to, kako da se čoveku osigura besmrtnost i život večni. To je osnovna blagovest Bogočoveka.

Može se reći: Hristovo Evanđelje je Evanđelje ο večnom životu čovekovom, životu koji počinje na zemlji a produžava se u drugom svetu. Spasitelj je i došao u naš svet da uništi smrt i obasja život čovekov u obadva sveta, i u zemaljskom i u zagrobnom.[1] Po Spasiteljevom božanskom učenju: ovaj život na zemlji jeste temelj na kome se zida život večni.[2] Verovati u Bogočoveka Hrista znači: neprestano se boriti i mučiti za život večni, na koji je čovek i pozvan kada ga je Bog stvorio bogolikim.[3] u samoj stvari, svi hrišćaninovi napori, podvizi i vrline imaju za cilj: pomoću njih dostići u vaskrsenje mrtvih, osigurati sebi život večni.[4] Gospod Hristos je i došao u ovaj svet: „da svemu da život večni“.[5]

Svojim Evanđeljem Gospod Hristos je obuhvatio život čovekov i u ovom i u zagrobnom svetu. Evanđelje Hristovo je ne samo blaga vest za čoveka u ovom svetu nego i u onom. Čovekov život iza groba prirodna je i logična posledica njegovog života u ovom svetu. To je jedna od glavnih evanđelskih istina. Spasiteljeva blagovest ο zagrobnom životu čovekovom kazuje nam šta biva sa čovekom kada telom umre a besmrtnom dušom krene u onaj svet, kakva je njena tamošnja sudbina i kakva njena večnost.".

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/59/?pismo=lat

- - - - - - - - - -

"
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

BOGOČOVEK KAO SUDIJA

Eshatologija



Smrt tela i besmrtnost duše



Smrću se naziva tajanstveno razdvajanje duše od tela, privremeni rastanak duše i tela. Pri tome telo gubi životvornu silu i predaje se truleži i raspadanju, a duša ostaje da živi sama u svome bestelesnom biću. Otuda se u Svetom Pismu smrt naziva: odlaskom duše iz tela,[1] spavanjem u kome telo zaspi,[2] povratkom tela u zemlju i besmrtnog duha Bogu.[3]

U Otkrivenju je na vrlo jasan i očigledan način pokazana i posvedočena i smrtnost tela ljudskog i besmrtnost duše ljudske. Duša ljudska je besmrtna jer je bogolika, jer je sazdana po obličju besmrtnoga Boga.[4] Dobivši duh od Boga, svaki je čovek besmrtan dušom.[5] Kao besmrtan, duh se po smrti tela čovekovog vraća Bogu koji ga je dao.[6]

Svojom besmrtnošću duša ljudska je jedina apsolutna vrednost u svetu čovečanskom; na njoj se i zida sav bogočovečanski domostroj božanske istine i spasenja. Jer da je čovek smrtan dušom, sav bi Spasiteljev podvig bio utopija i obmana, i hrišćani bi bili najnesrećniji ljudi, pošto je njihov život na zemlji neprekidno stradanje radi večnog života na nebu.[7] Ako je duša smrtna, onda nema vaskrsenja mrtvih; nema li vaskrsenja mrtvih, besmislen je i Hristos i vera u Njega.[8] Spasitelj upravo na besmrtnosti duše ljudske zasniva i mogućnost i samu stvarnost vaskrsenja mrtvih, jer se duša ne može ubiti.[9] Duša živi u ilovačnom telu da po smrti iziđe iz njega i uđe u nebeski svet gde večnost caruje i vlada.[10] Svojom pričom ο bogatašu i Lazaru Spasitelj pokazuje da je besmrtna ne samo pravedna duša Lazareva već isto tako i grešna duša bogataševa.[11]".

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/60/?pismo=lat

- - - - - - - - - -

"
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

BOGOČOVEK KAO SUDIJA

Eshatologija



Stanje duša u zagrobnom životu


...Blaženstvo pravednih duša u zagrobnom životu dolazi od njihove blagodatno-vrlinske blizine i opštenja sa Gospodom Isusom, po reči Njegovoj svetim učenicima Njegovim na Tajnoj večeri: Doći ću, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja,[22] i po molitvi Njegovoj Ocu nebeskome: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja, da gledaju slavu moju.[23] Spasitelj blagovesti: Koji god veruju u Njega — doći će i sesti za trpezu sa Avraamom i Isakom i Jakovom u Carstvu nebeskom.[24] Anđeli i pravednici na nebesima sačinjavaju jednu Crkvu — nebeski Sion, grad Boga živoga.[25] U samoj stvari,blaženstvopravednihdušapočinjejošovdenazemljiunjihovomhristočežnjivom blagodatno-vrlinskom ohristovljenju i otrojičenju, produžuje se u zagrobnom životu, i posle Strašnoga suda dostiže punoću „sa svima svetima“.

No blaženstvo pravednih duša u zagrobnom životu je ne samo nepotpuno već i nepodjednako, jer je srazmerno blagodatno-vrlinskom razviću duša.[26] Na to naročito ukazuje blagovest svetog apostola Pavla: Svaki će primiti svoju platu po svome trudu.[27]

Mesto u kome borave pravedne duše u zagrobnom životu naziva se u Svetom Pismu: rajem,[28] Carstvom Božijim,[29] Carstvom Hristovim,[30] Carstvom nebeskim,[31] naručjem Avraamovim,[32] domom Oca Nebeskog,[33] gorom Sion, gradom Boga živoga, Jerusalimom nebeskim,[34] Jerusalimom višnjim,[35] nebesima.[36]

Dragovoljno sjedinjene sa gresima i prožete njima za života na zemlji, grešne duše ih se ne mogu mehanički osloboditi izlaskom iz tela ili ulaskom u zagrobni svet; pogotovu ne posle pravedne presude Posebnog suda Božjeg, na kome se nijedna grešna duša ne oslobađa nasilno svojih milih grehova, koje je za života u telu pretvorila u neku vrstu sastojka svoga bića. Otuda je stanje grešnih duša za grobom slično bivšem stanju njihovom na zemlji; sa tom razlikom što one, lišene tela, svu stravičnu stvarnost svojih grehova drže u sebi, preživljavaju je kao nešto svoje, ne mogu nikuda van nje, niti imaju predmet van sebe da je prenesu na njega. Posle Posebnog suda grešne duše odmah odlaze u mesto tuge i mučenja, ali je jačina osećanja i saznanja te tuge i tog mučenja srazmerna stepenu njihove grešnosti. Osim toga, to mučenje nije potpuno, jer će potpuno nastati tek posle Strašnoga suda.

Ova tužna istina je Bogom otkrivena, ne čovekom izmišljena. Ο stvarnosti postojanja mesta mučenja, a i samih muka, govori sama Istina — Gospod Hristos. Hrabreći Svoje učenike na neustrašivost u propovedanju Evanđelja, On im veli: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti, nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu.[37] Α dušu i telo ubija greh, i njegov tvorac i otac — Satana, koji i odvodi grešne duše u svoje mračne obitelji. u priči ο bogatašu i Lazaru Spasitelj pokazuje kako grešna duša bogataševa odmah posle smrti bi bačena u ad i podvrgnuta mukama.[38]..."...

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/62/?pismo=lat

- - - - - - - - - -

"
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

BOGOČOVEK KAO SUDIJA

Drugi Dolazak Hristov i Carstvo budućeg veka



Vaskrsenje mrtvih



Vaskrsenje mrtvih zbiće se pri drugom dolasku Gospoda Hrista: ponovni dolazak Pobeditelja smrti i Obnovitelja života izazvaće vaskrsenje mrtvih. Ο tome svedoči sam Spasitelj: Ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjeg, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.[1] Vaskrsenje će se sastojati u tome što će se tela svih umrlih ljudi ponovo sjediniti sa svojim dušama i postati duhovna i besmrtna. Ο tome sveti Apostol Pavle blagovesti: Seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se ο6uče u besmrtnost.[2] „Vaskrsenje je, nema sumnje, ponovno sjedinjenje duše i tela, i ponovno vaspostavljanje raspadnutog i palog živog bića“.[3]

Vaskrsenje mrtvih je temelj hrišćanskog učenja ο večnom životu i cilju ljudskog bića, na kome se zida večno postojanje čovečije ličnosti. Vaskrsenjem Gospoda Hrista Bogočoveka neophodnost vaskrsenja mrtvih je postala sasvim prirodna i logična. Vaskrsnuvši iz mrtvih, Gospod je kao Bogočovek, kao rodonačelnik novog čovečanstva stavio u ljudsku prirodu začetak vaskrsenja, načelo vaskrsenja, i na taj način postao prvorođeni iz mrtvih,[4] — kome će pο neophodnosti sledovati svi mrtvi u poslednji dan...."...

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/67/?pismo=lat