Развигоре, ја бих те замолио да не напушташ тему, наравно ако још буде "жива", јер сам у твојим постовима осетио подршку и мислим да се твоје мишљење и ставови, ако не у потпуности, онда великим делом, поклапају са мојим. А што се тиче тога шта ћу да урадим и да ли ће то бити као и претходна три пута, ни сам нисам сигуран. Ја бих без размишљања покушао да вратим супругу јер би ми то аутоматски вратило и сина. Али да ли би то било тако? Шта ако, за годину, две или три, дође поново до овакве ситуације, и ја будем морао да поново (наравно и син) пролазим кроз све ово? Шта то мени гарантује да после четвртог пута неће бити и пети?
Ја ћу, бар сада тако мислим, покушавати да се што више приближим сину, колико год је то могуће у оваквој ситуацији. Покушаћу да успоставим неке мало другачије односе с њим, примерене и овој ситуацији, а и његовом узрасту и афинитетима, што до сада нисам могао, јер сам се дуги низ година трудио да сачувам "мир у кући".
Такође мислим да ова, како ти рече "мала комуна" није дугог века, и да ће ту морати нешто да пукне. Ја ћу настојати да будем спреман за такву ситуацију...
Морам ти рећи да се на слажем у потпуности са тобом кад кажеш да "свако има право на свој живот". Можда је то тачно само док је човек сам и нема своју породицу и децу. Оног тренутка, кад добије децу, он више нема право на свој живот као до тада, већ га мора посветити и прилагодити потребама породице и деце. Ја сам се кроз цео мој брачни стаж трудио да радим тако, али нажалост, много тога зависи и од друге половине...
"Свако има право на свој живот" односило се на твој однос са супругом. Нисам присталица развода јер знам људе који су пола века живели под истим кровом са два одвојена улаза; никад нису били формално разведени, али је свако од њих водио одвојен живо. И приватни и јавни. И све тако док се ћерка, коју су обоје волели, није удала и док, после неког времена, нису срушили зид који их је делио. И живели су складно, жена је умрла, ено га сад, тај наш кућни пријатељ, брине о њеној мачки и живи сам... Или, наши супер пријатељи, које и заједно и појединачно ценимо и једни друге можемо да позовемо у пола ноћи за било шта, били су у брачној кризи. Жена је имала неког љубавника, штекала паре као одсутпницу за коначни растанак са мужем, који је укњичивао и клинца као пакет-аранжман. Пријатељ је био толико наиван и имао поврења у њу да јој је прошло да она годину и нешто не прима плату лол..а за превару је инајмио чак и детектива и говорио како ће да се убије. И тако, прође и та авантура женина и даље су заједно. Било их је срамота да нам причају, а ни не требају, пола што смо чули ионако су зли људи измисли.
Што сам старији, то сам спремнији да прихватим најразличитије комбинације живота у браку мушкарца и жене. Све разумем, не осуђујем,
То што имаш у целој причи подршку њених, говори о томе да си човек на месту. Али, не би било фер да кажем да ни њено мишљене и разлози за те устаљене одласке од тебе, можда негде имају и своје зашто. Просто, не знам. Како ћеш са женом, мораш сам, а и то је важно..
Битнији сада је твој однос са сином. Ниси свестан да си све радио "школски" - онако како би те сваки добар психолог саветовао.
А то је - инсистирање на контактима. Чак и у функционалним породицама саветује се свакодневни контакт оца и сина, шта то значи - непрекидно учествовање у животу деце и присуство. За то је кажу довољно и десатак минута дневно, и то је најмање, али и довољно време за које ћете да размените и утиске и видиш да је добро. Зато што их волимо, битно нам је да су увек добро, ако приметимо - реагујемо и помажемо.
Улога очинске фигуре у односу оца и сина је специфична. Док девојчице праве модел мушкарца који касније обликује све њихове емотивне односе са партнерима, код дечака је то малко друкчије.
Дечаци се прво везују за мајку. Она им је објекат обожавања и најзначајнија фигура, тек касније иде, не отац, него утицаји вршњака, па су у периоду аадолесценције честе нетрпељивости на релацији отац-син, и тек у периоду касне адолесценције, па до краја живота, утицај очинске фигуре постаје све доминантији. Он је саветник у свим кључним животним питањима.
Видиш, срећа у невољи која те је снашла је та да твој син има и мало шансе да постане проблематичан и пропалитет.
То се дешава са децом која осећају недостатак љубави једног родитеља, некад, на жалост и оба..
Око овог вашег се изломисте обоје, а њему шта - лепо.
Може да студира, а ни не мора, може да ради, а не мора, не сме само да ради ништа што би мајка "препознала" као непријатељски "акт".
Адолесценција је период од 12-20,21 год. Психологија и соц. педагогија говоре и о периоду продужене адолесценције - до 25.
Период одрастања, преласка из детињства у одговорне и самосталне личности.
Колико видим, он заиста касни у томе.
Што буде старији, то ћеш му бити потребнији. Твоје је да разговараш у указујеш шта је за њега добро, али имајући у виду све, његово добро и срећу, да ће се сутра бавити можда послом који ће бити његова проф. оријентација само због тога што није напустио средину. Друга ствар, можда чак и патолошка посесивност мајке може да доведе до тога да тешко остварује трајније емотивне везе са девојчицама. Која ће га цура хтети, ако је он тако неодвојово везан за мајчину сукњу? Ту си да му дајеш битне и уопштене теме за размишљање.
Нарочито је важно и да га убрзаваш у заузимању социјалних улога које ће га учинити спремним за живот.
То су све лепоте очинске фигуре. После би било лепо и да можемо да их запослимо, али биће и тога, само полако..
Ето, то око студија, то је сада актуелно ( и фубал исто, као повод за виђање).
Много среће и верујем да ће бити све у реду. Сајко ти не треба, то што је овима овде пукла тикветина, па су правили сра-ња мужевима, женама, тукли, лечили мале наркомане, пропалитете, кмечали и пали у депресију, па их је лекар опште праксе одмах турио или соц. раадник на посматрање, а психо одмах преписао тону лекова и још појачавао дозе - последице су видљиве хах...
Свако добро и само напред.
