Šta trenutno čitate - utisci i preporuke

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Хаха, значи, баш необично. Прије пар недјеља сам прочитао За Есме (Девет прича), и контао да ми сљедећа буде Високо подигните кровну греду, тесариОнда помислим, како сам Френи и Зуи читао давно, још ко клинац, ваљало би да њу опет овјерим, пошто је хронолошки прије Тесара. И тако, трајало је то пар недјеља, пошто сам имао неки ПДФ који је требало конвертовати и направити пристојан МОБИ. Прије пар дана, затекнем момка који обезбјеђује зграду у којој радим (објављиваног писца, иначе), како чита Високо подигните кровну греду, тесари. Попричам са њим, рекох да ми је баш то требало да буде сљедећа лектира. И помислих, ово му дође ко неки знак, ваља ми урадити шта треба да то прочитам, и синоћ урадих то претварање формата, данас је почех читати. И сад ти овдје пишеш како су ти то лектире, можда су ово они синхроницитети о којима је Јунг писао.
 
Сабо је стаоОто Хорваа

Овај роман (невелики обимом) ушао је у најужи избор за НИН-ову награду 2014. године и не могу се отети утиску да је ипак за класу бољи од добитника награде те године (Филип Давид, Кућа сећања и заборава, ако је неко заборавио).

Сабо је стао је први роман Ота Хорвата, иначе песника, што се може повремено запазити у појединим лирским синтагмама несвојственим прозним делима.
Вероватно је већ свима познато да је ово заправо делом аутобиографски роман писца, али свакако бих избегао да посматрам овај текст само као исповедну литературу, јер би то умањило његову вредност (уосталом, зар је битно да ли се нешто стварно десило или не?).

Тема романа, условно речено наравно, јесте смрт супруге протагонисте, Саба и његов однос према томе, преиспитивање о сопственој одговорности за све што се догодило и његово суочавање са животом после. Роман није писан хронолошки; фрагментарно је приказан живот главног „јунака“ и његове преминуле супруге, њихова прошлост и заједнички живот, а све то као цртице из живота, реминисценције на оно што је прошло, што је прошлост. Уз то, поједина поглавља, у виду снова или привиђења, уметнута су, као бег од (неподношљиве) реалности. Реченице су углавном кратке и прецизно обликоване, без сувишних украса.
Писац своју патњу и бол описује врло прецизно, али непретенциозно и без сладуњавог кича који би се могао очекивати (иако поједине реченице могу да се подведу под књижевни клише, али ипак ретко).

Оно што ми је нејасно јесу наслови поглавља, који су понекад заиста апсурдни и никако их не бих могао довести у везу са садржином текста изнад њих. Нисам сигуран какав је ефекат писац желео да постигне тиме.

Ипак, превагу носе (веома) позитивни утисци, па могу рећи да са нестрпљењем чекам следеће Хорватово прозно дело.
 
Erotski memoari, Kazanova. Puni memoari sadrže 1500, a izdavačka kuća LOM priredila je presek od oko 300 str. Kazanovin stil je pitak i veseo, sa lakoćom se čitaju njegove dogodovštine...

Očekujemo da nam prepričaš najzanimljivije pikanterije... :)

Pročitaj i ovu knjigu. To je jedina žena koju je zaista voleo...
 
Poslednja izmena:
Po ko zna koji put citam moju omiljenu knjigu 'Smrt na kredit' od L.F. Selina. Ah kakva je to knjiga...Pored toga uvek rado citam dela pisaca kao sto su; Borislav Pekic, Michel Houellebecq, Thomas Bernhard, William S. Burroughs, Albert Cossery, Emil M. Cioran, Henry Miller...Sve su to vrhunski pisci i pravo je uzivanje citati ih.:bye:
 
Kad pomenu Bernharda, pročitah juče Gubitnika i nije mi se naročito dopao. Sve sam čekao kad će kraj, a kraj je početak, i to ne kao krug, već kao tačka. Jer, jedva da se katkad pomerio, sve odigrava u istoj tački i neprestano tu jednu tačku siluje do iznemoglosti. Možda je baš to čar, ta igra rečima nalik notama o kojoj i sam pisac govori. Ipak, nisam u takvom raspoloženju da bih saučestvovao u igrarijama po vlastitim vijugama. Možda na drugo čitanje promenim stav.

Pretpostavljam da se Bernhard mnogo gubi u prevodu. Zapravo, sve se gubi u prevodu. Radije čitam prosečne domaće pisce, nego prevode velikih stranih. Izgleda da patim od opsesije autentičnosti forme.
 
Zato ja pročitah Nemanjiće, U ime oca, prvi deo trilogije koji su napisali Kecmanović i Stojiljković zajedno. Knjiga je luksuzno štampana, format je 19x19, ima 71 str, ilustrovao je Dragan Paunović. Kupljena je za poklon i za tu priliku je idealna. Ne poznajem dovoljno istoriju da bih tvrdila da li je autentična, ali uživala sam ova dva sata.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top