Ne prepoznajem nikakvu muziku u prozi, osim ako pod tim ne podrazumevaš činjenicu da se govori o trojici pijanista i povremenom nabrajanju imena čuvenih kompozitora.
U izdanju novosadskih "Svetova" ova knjiga ima 110 strana. Tri puta sam počinjao i stizao do 40- ak prvih stranica da bih se svaki put zapitao kome on ovo piše. Kome su bitne tlapnje trojice snobova o besmislenosti njihovih života? Štaviše, o besmislu se ne govori u onom kontekstu koji su lansirali egzistencijalisti, već je više reč o sveopštem preziru, o gađenju na sve postojeće i nepostojeće što okružuje ili ne okružuje jadne male bogataše koji preziru roditelje samo zato što su ih, aah sudbo kleta, doneli na svet.
Čak i da je pisac ovim delom želeo da zauzme ironičan stav prema ovim ljudskim kreaturama koje je odslikao, ja nemam sluha za taj vid ironije.
Možda je taj vid ironije nesvojstven mom ukusu ili mentalitetu, ili srpsko jezičko osećanje ne zna za ovu formu ironičnog izraza.
Tek sad razumem zasto mi ta knjizica nije dopala do ruke
Ja ne kupujem knjige ako nemaju barem 350 stranica.
Doduse od Bernharda sam procitala i
Heldenplatz ( ta je tanushna, ali ubitacna).
Tvoja je percepcija potpuno pogresna, nisu to nikakvi snobovi, a ako jesu, on ih podyebava kao sto prezire i podyebava, ali maestralno
sve slike i prilike iz svoje nevoljene domovine, izlaze ih ruglu i podsmehu, ali na jedan genijalan nacin.
Pocevsi od Kuluturvolk-a , kako vidim ovde i sam jezik kritikuje,, a poenta su kod njega uvek crkva ( katolicka), nevazni ljudi,
ali se drustvo sastoji bas od tih nevaznih sitnih funkcionera iz partija, a svako od njih sanja puste snove o velicini svoje nacije
i svako je lopina.
Njegov roman
Brisanje ( prevod bas nije mnogo uspeo, mozda bi bio bolji nego
Raspad) za moj je ukus njegov i najbolji
a mislim da mu je to bio i zadnji.
On ( Bernhard) ima velike obozavace medju danasnjim knjizevnicima, Basara ume tu i tamo da ga kopira, i u zadnjoj knjizi
M. Kovaca takodje sam primetila Bernhardov stil.
Elem, ko zeli da se upozna sa Bernhardom savetujem za pocetak Brisanje
Basara o romanu:
Da li ovo znači da je Bernhard nekakav gromopucatelni avangardista i razbarušeni rušitelj konvencija? Ma jok, more. Daleko od toga. Čovek piše veoma jasno, ubojitom mešavinom najklasičnijeg stila i ironično upotrebljenih opštih jezičkih mesta i otrcanih fraza tipa „et cetera“; ne otkriva nikakve zavere, ne haje za seksualne frustracije, nije ga briga za globalno zagrevanje, žalosnu sudbinu delfina na Grenlandu i – uopšte – ne dotiče se trica i kučina karakterističnih za modernu svetsku književnost. U njegovim romanima (i dramskim tekstovima) nema ničeg neobičnog, „oneobičenog“, uzbudljivog, a ako neke „radnje“ i ima, ona je svedena na minimum i uglavnom se odvija u enterijerima hotelskih i radnih soba. Uprkos svemu, tvrdim da je Bernhard najuzbudljiviji evropski pisac druge polovine XX veka, a takav je i dan-danas.
Površnom čitaocu Bernhard na momente može izgledati kao teški mizantrop, što je – po meni – daleko od istine. Da parafraziram jednog drugog velikog Bečliju, Nestroja, Bernhard voli čoveka, ali ne voli ljude, što će reći da prezire sva ljudska udruženja i udruživanja čiji je navodni cilj „poboljšavanje sveta“. Otuda je razumljivo da su se na udaru njegove bespoštedne kritike našle naoko nespojive pojave, počev od austrijskog katolicizma i austrijskog nacionalsocijalizma, preko nemačke klasične književnosti i novije filozofije, zaključno sa austrijskim socijalizmom.
Sve pomenute opsesije i svi pomenuti idoli neumorno se sele iz jednog u drugi Bernhardov roman, ali na takav način da nijednog trenutka ne izazivaju dosadu, stvar, inače, koja Bernharda užasava i za koju smatra da je posledica neizlečive globalne otupelosti. Za razliku od mnogih kolega po peru, Bernhard u kulturi i književnosti ne vidi izlaz (i spas) iz tog i takvog sveta, već modernu kulturu i književnost sagledava kao njegovu teorijsku osnovu. Čitajući „Brisanje. Raspad“ – obiman roman u kome su Bernhardova poetika, „politika“ i „filozofija“ dovedene do savršenstva – čovek se vaistinu mora zamisliti nad pitanjem koje Bernhard neprestano postavlja, nikada ga ne postavljajući eksplicitno. Ako su nam kultura i književnost tako uzvišene, otkuda onda ovoliko niskosti i divljaštva.
)
Možda grešim, sećam se da mi je bilo žao starca, ali povremeno predložim mojima da mi urade lapot... 
).
