krasuljak
Buduća legenda
- Poruka
- 26.629
-
- Popularno:
- Razlika između glume u pozorištu i...
- Prijateljstvo Hermanna Hessea i Carla...
- Produžujući kapitulaciju Zelenskog...
- On/a mi je hot
- Трамп: Обратићу се Конгресу ако се...
- Stari forumaši
- Кинеске државне нафтне компаније...
- Kako reaguješ kad te neko kritikuje...
- Psihološka "mračna trijada"
- Zločinci se veličaju, heroji...
Šta trenutno čitate - utisci i preporuke
- Začetnik teme ms
- Datum pokretanja
- stanje
Vrela Cica
Iskusan
- Poruka
- 5.579
Pravo da ti kažem, ni mene nešto ne oduševljava...
- - - - - - - - - -
I ja htedoh to da pitam. Je l' umro neko, nedajbože?
Ja sam vec pisala o njemu, a i skoro sam dala svoje strucno misljenje. Glup pisac, jos gluplje knjige.
Sto se tice boje... s obzirom na to da sam progonjena, jer pisem u boji, da bih bila sa vama, pisem ovom bojom. Niko nije umro. Pu, pu, pu!
Ipak, pronasla sam mesto gde nema cenzure i gde moze da se kaze sve slobodno, a to je moj blog, koji doziveo ogromnu popularnost za samo jedan dan. Zahvaljujem se svima, koji su me posetili. Nastavicu sa radom i borbom.
Ljubi vas samo vasa Cica!
wild_child
Elita
- Poruka
- 18.479
Gledam i negodujem 
kamenita
Ističe se
- Poruka
- 2.674
del piero 10
Aktivan član
- Poruka
- 1.431
Da nije mozda zato sto si ga 517 puta stavila na forum?
Sreca pa citaam samo dve teme, ko zna kako terorises ostale delove foruma!
Вук Караџић
Početnik
- Poruka
- 1
Не читам тренутно, али дефинитивно добра књига: "Дуге ноћи и црне заставе", Дејана Стојиљковића. Романсирана књига о путовању Ивана Косанчића, Милана Топлице и Милоша Обилићс по ћивот, који је потребан кнезу Лазару. Стварно интересантна књига. Такође бих препоручио "Софијин свет", ако сте икад хтјели сиже читаве филозофије и њене историје, ево је. Објашњена на невероватан начин, да дете од 11 година може разумети
7-11
Početnik
- Poruka
- 34
Gijom Muso - U jednom trenu
- Poruka
- 1.000
"Sofijin svet" je poučna knjiga i zanimljiva, slažem se.
quentin
Iskusan
- Poruka
- 6.071
Jeste, ali za tinejdžere.
- Poruka
- 1.000
S obzirom na metode kojima se filozofija kao predmet predaje u školi, to je idealna knjiga za tinejdžere.
Više će tako naučiti, nego iz udžbenika ili od nastavnika.
quentin
Iskusan
- Poruka
- 6.071
Sasvim slična je i druga Gorderova knjiga, Misterija pasijansa. Kad sam je pročitao, upitao sam je zašto je uopšte pisao Sofijin svet, kad je već imao Misteriju pasijansa.
Ništa drugo njegovo nisam čitao. Ne znam da li je napisao neku knjigu za malo zreliju publiku. Ovo su sjajne knjige za oštroumne klince, ali ništa više od toga.
quentin
Iskusan
- Poruka
- 6.071
Čekajući da se vratim Prustu, pročitao sam Tunel Ernesta Sabata i Let Vladimira Arsenijevića.
Tunel je zgusnut psihološki roman, ispovijest cijenjenog slikara Kastela čija zaljubljenost, opsesija, monomanija vode ubistvu žene koju, navodno, toliko voli.
Tunel je jedna od knjiga o kojima se dosta razmišlja poslije čitanja (slična Kamijevom Strancu, na neki način) i utisak je da nam pisac nije rekao sve što zna, da je dosta toga ostavio čitaocu da iščačka. Perspektiva nepouzdanog pripovjedača uvijek je interesantna u ovakvim ispovjestima, i to je jedno pitanje (jer u romanu ne postoji neki objektivan regulator priče). Drugo pitanje je značaj Kastelovog slikarstva, umjetnosti uopšte i njenog društvenog položaja. Dalje, mene su zbunjivale neke neobične reference na Borhesa, koje to možda uvijek i nisu, ali na čudan način tako funkcionišu.
Naravno, može se o svemu ovome nadugo raspravljati, ali najbolje je da to svako za sebe učini. Ovo je jedna od knjiga u kojoj je važnije shvatiti neka pitanja, nego znati sve odgovora.
Arsenijevićev Let je jedan slab, bespotreban i besmislen roman. U jednu ruku, shvatam potrebu pisca da jednom napiše nešto kao eskapističku knjigu, jer Vlada Arsenijević je čovjek koji se inače, u drugim svojim knjigama, silno interesuje za sve aktuelne svjetske probleme, od Balkana, do podivljalog zapadnog kapitalizma i kurdskog pitanja, ali rezultat tih eskapističkih stremljenja trebalo bi da je nešto bolje od ovog patetičnog kataloga opštih mjesta.
Nevolja je u tome što je Arsenijević, jednostavno, nedovoljno dobar pisac za neangažovanu književnost. Kad piše o posljedicama jugoslovenskih ratova, o skvoterima u Berlinu, o imigrantima na raznim stranama, on političkim i etičkim stavom može sakriti mnoge slabosti svoje proze, ali kad piše jednu ljubavnu melodramu i priču o životu građanstva u Kraljevini Jugoslaviji pred kraj njenog postojanja, bez posebne reference na aktuelne prilike, sav očaj njegovog jezičkog siromaštva, stilske ukalupljenosti i, uopšte, odsustva spisateljskog talenta, bolno upada u oči. Bez ikakvog pretjerivanja i bez ikakve namjere da dodatno ponizim i ismijem ovu knjigu, ne mogu da je ne uporedim sa knjigama Mir-Jam. Zaista, mogao bi RTS da snimi sjajnu seriju po Letu, ako ikad odluče da prestanu sa reprizama Boljeg života.
Tunel je zgusnut psihološki roman, ispovijest cijenjenog slikara Kastela čija zaljubljenost, opsesija, monomanija vode ubistvu žene koju, navodno, toliko voli.
Tunel je jedna od knjiga o kojima se dosta razmišlja poslije čitanja (slična Kamijevom Strancu, na neki način) i utisak je da nam pisac nije rekao sve što zna, da je dosta toga ostavio čitaocu da iščačka. Perspektiva nepouzdanog pripovjedača uvijek je interesantna u ovakvim ispovjestima, i to je jedno pitanje (jer u romanu ne postoji neki objektivan regulator priče). Drugo pitanje je značaj Kastelovog slikarstva, umjetnosti uopšte i njenog društvenog položaja. Dalje, mene su zbunjivale neke neobične reference na Borhesa, koje to možda uvijek i nisu, ali na čudan način tako funkcionišu.
Naravno, može se o svemu ovome nadugo raspravljati, ali najbolje je da to svako za sebe učini. Ovo je jedna od knjiga u kojoj je važnije shvatiti neka pitanja, nego znati sve odgovora.
Arsenijevićev Let je jedan slab, bespotreban i besmislen roman. U jednu ruku, shvatam potrebu pisca da jednom napiše nešto kao eskapističku knjigu, jer Vlada Arsenijević je čovjek koji se inače, u drugim svojim knjigama, silno interesuje za sve aktuelne svjetske probleme, od Balkana, do podivljalog zapadnog kapitalizma i kurdskog pitanja, ali rezultat tih eskapističkih stremljenja trebalo bi da je nešto bolje od ovog patetičnog kataloga opštih mjesta.
Nevolja je u tome što je Arsenijević, jednostavno, nedovoljno dobar pisac za neangažovanu književnost. Kad piše o posljedicama jugoslovenskih ratova, o skvoterima u Berlinu, o imigrantima na raznim stranama, on političkim i etičkim stavom može sakriti mnoge slabosti svoje proze, ali kad piše jednu ljubavnu melodramu i priču o životu građanstva u Kraljevini Jugoslaviji pred kraj njenog postojanja, bez posebne reference na aktuelne prilike, sav očaj njegovog jezičkog siromaštva, stilske ukalupljenosti i, uopšte, odsustva spisateljskog talenta, bolno upada u oči. Bez ikakvog pretjerivanja i bez ikakve namjere da dodatno ponizim i ismijem ovu knjigu, ne mogu da je ne uporedim sa knjigama Mir-Jam. Zaista, mogao bi RTS da snimi sjajnu seriju po Letu, ako ikad odluče da prestanu sa reprizama Boljeg života.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 3.423
A za šta će ti poslužiti ta...popularnost?Ja sam vec pisala o njemu, a i skoro sam dala svoje strucno misljenje. Glup pisac, jos gluplje knjige.
Sto se tice boje... s obzirom na to da sam progonjena, jer pisem u boji, da bih bila sa vama, pisem ovom bojom. Niko nije umro. Pu, pu, pu!
Ipak, pronasla sam mesto gde nema cenzure i gde moze da se kaze sve slobodno, a to je moj blog, koji doziveo ogromnu popularnost za samo jedan dan. Zahvaljujem se svima, koji su me posetili. Nastavicu sa radom i borbom.
Ljubi vas samo vasa Cica!
Ja sam davno bio kratko vreme popularan I to je grozno I dosadno!Saleću te neke sačuvajbože
I traže da im se potpišaš...
Zamisli,jedna debela počela da se vrti oko mene,kao fol nešto,kao ona ima nešzo sa mnom pa se
onda kao hvali...Slićno su je nazivali...
gost 375707
Primećen član
- Poruka
- 561
Procitao si!
Drago mi je da ti se dopada. Meni je, kao sto vec rekoh, odlicna. Neretko joj se vracam u razmisljanjima o opsesiji i ljubavi. O junacima i grobovima, kad budes imao vremena. 
Bettencourt
Zainteresovan član
- Poruka
- 496
Заврших "Ишмаела" прије пар дана. Не могу рећи да сам уживао у овом роману, који у ствари и није класични већ тзв. филозофски роман написан у стилу Платонових дијалога, те су самим тим садржина и идеје које предочава у првом плану. А оне су сљедеће - мит о Каину и Авељу није ништа друго до метафора за геноцид који су прије много хиљада година ратари починили над номадима сточарима. Или, како их Квин назива, Узиматељи над Оставитељима. Наша данашња култура није ништа друго до култура Узиматеља, која се заснива на исцрпљењу свих ресурса без обзира на посљедице. Насупрот овом, он позива на нешто што се назива "модерним трибализмом", начин живота који се донекле још може пронаћи код изолованих племена, а који су себе видјели као неодвојиви дио природе, а не неког ко је изнад поретка ствари и осталих створова. Какогод, у "Ишмаелу" нема неке литерарне љепоте, ово је књига која се чита искључиво ради идеја које носи те јој на тај начин треба и судити. Зато ме не чуди што се она људима углавном, или веома свиди, или не свиди уопште, врло је мало оних између, мада сам спадам у те
Vrela Cica
Iskusan
- Poruka
- 5.579
Kao ozbiljna filozofkinja, mogu da kazem da je Sofijin svet mnogo dosadna knjiga. Ja sam je citala kada sam zivela u Norveskoj, vec sam spominjala i za Erlanda Luea. Iako sam tada bila tinejdjerka, jha sam se bavila ozbiljno filozofijom, tako da mi je ovo bilo bez veze. Ipak, ja imam svoj svet i on je dovoljno ozbiljan i zivopisan. Skoro sam mislila da napisem neku knjigu, poputk "Bitak i vreme" od Hajdegera, ali me prosto mrzi. Ima ljudi, koji se bave glupostima.
- - - - - - - - - -
Pisem. Mnogo je popularan. Imam stotine p[redgleda dnevno. Dole ti je link u mom potpisu.
del piero 10
Aktivan član
- Poruka
- 1.431
Super. Mozda da probas da ga malo popularizujes... po nekim forumima bi mogla da stavljas linkove cesto, da ljudi kliknu i udju...broji se i to, jel tako?!
Vrela Cica
Iskusan
- Poruka
- 5.579
Nije moj stil da se nesto reklamiram i namecem. Sam kvalitet je doprineo tome da je postao za tri dana megapopularan. Ipak, posto sigurno pratis sta JA pisem, shvatas da je to moralo da privuce mnogo ljudi. Malo ljudi je danas poput MENE.
- Poruka
- 1.000
Odlične recenzije si napisao.
"Tunel" nije samo knjiga o duševnom posrnuću, to nije samo roman o posesivnoj ljubavi. Sama priroda glavnog junaka, njegova apsolutna usamljenost i poimanje ljudske zlobe, gluposti i niskosti, upućuju na potrebu za duševnim kontaktom koji se ne odvija unutar takvog sveta.
Vrela Cica
Iskusan
- Poruka
- 5.579
MOgu da se slozim s tobom oko oba dela. Vladimir Arsenijevic je za mene nikakav pisac i svi njegovi radovi su mi bespotrebni u knjizevnosti. Ponekad gledam tako neke muzicke rejtinge i knjizevne, posto sam ja i muzicarka, ali i knjizevnica i pitam se kako nema neka lista worstsellera. To se nigde ne belezi. Mislim da bi srpska knjizevnost drzala svetski primat u toj kategoriji. Sto se tice ideje o "Letu" kao seriji, mislim d aje to jedan obican promasaj, tako da ne znam o cemu bi i bila serija. Kasnije cu napisati blog o pravdi i nepravdi u zivotu, pa cete imati prilike da uzivate u pravom pisanju, a ne u nekim piskaranjima.
- Poruka
- 2.471
Citam lektiru Cekajuci godoa. Mila majko kako je dosadna.
quentin
Iskusan
- Poruka
- 6.071
Ne da mi se da se vratim Prustu, pa sam pročitao dvije autbiografske knjižice: Zimski dnevnik (Winter Journal) Pola Ostera i Mladost (Youth) DŽona Maksvela Kucija.
Kao i svako drugi, i pisci stare i nose se s godinama kako znaju i umiju. Neki objavljuju da odlaze u penziju, pa ostaju prisutniji u javnosti nego ikad (Filip Rot), neki filozofiraju o strahu od smrti (DŽulijan Barns), a Pol Oster (godište 1947.) napisao je pomalo netipičnu autobiografiju. Ne bavi se Oster u Zimskom dnevniku mnogo pisanjem svojih ili čitanjem tuđih knjiga, duhovnim uticajima ili formalnim i neformalnim obrazovanjem, glavni predmet piščevog interesovanja je njegovo vlastito tijelo.
Kao neki stari kamiondžija koji nam priča o mašini koja ga je godinama solidno služila, u kojoj je prešao stotine hiljada kilometara, Oster o sebi govori kroz fizičke tragove koje je život na njemu ostavio. Svaki ožiljak ima svoju priču, svaka bolest, svaki udarac, ali i poljubac, dodir i zagrljaj ostavili su tragove koje pisac ne želi zanemariti, dok polako svodi račun i pita se koliko mu je zima još preostalo.
Ali, nije ovo zanimljiva knjiga zbog biografskih informacija – dosta toga o Osteru poznato je iz ranijih knjiga, a događaje koje je do sada zaobilazio, ni sad ne pominje – Zimski dnevnik je dobar naprosto zato što je to tipična Osterova proza. Kao i uvijek, jezik mu je spretan i jednostavan, ali nikad škrt, a stil praktičan i pristupačan. Na prvi pogled, izbor pripovjedanja u drugom licu neobičan je za memoarsku prozu, ali atmosfera u knjizi tako je postala intimnija, iako kod Ostera nema neke ekstremne iskrenosti, kao kod onog Norvežanina Knausgora, na primjer.
Mladost je mnogo konvencionalnije autobiografsko djelo. Džon Maksvel Kuci (koga nisam mnogo čitao još od kada mi se Čekajući varvare nije naročito dopalo) piše o napuštanju rodne Južne Afrike, koju potresaju rasni nemiri, i prvim godinama života u Londonu šezdesetih godina.
Mladi Kuci svjestan je da se u domovinu ne može vratiti, ali ni u Engleskoj ne uživa, i pored silne želje da ga prestanu posmatrati kao došljaka. Ne sviđa mu se klima, ne sviđa mu se hladnoratovski proamerički mentalitet, radi kao programer u vrijeme kad većina ljudi ne zna šta je kompjuter, nema bliskog prijatelja i ne može se emocionalno vezati ni uz jednu djevojku. Ponekad danima ne progovara ni riječ.
Potpuno je posvećen književnim ambicijama, iako je sve manje sposoban da piše poeziju. Ezra Paund i T. S. Eliot su trajni uticaji, ali u Engleskoj upoznaje i kontinentalne pjesnike, piše magistarski rad o Fordu Medoksu Fordu (iako mu je jasno da ništa novo neće napisati) i na kraju otkriva Beketove romane, što je, čini se, jedan od prelomnih trenutaka u njegovom razvoju. Definitivno prelazi na prozu. Uzgred, i kod Ostera imamo sličan put: od nikad do kraja ostvarenog pjesnika do vrhunskog prozaika.
Napisana bez vatrometa riječi i emocija, ovo je jedna tiha i uzdržana knjiga, i reklo bi se da je i Kuci takav, i kao čovjek i kao pisac. Bar zbog toga zaslužuje da ga nastavim čitati.
Kao i svako drugi, i pisci stare i nose se s godinama kako znaju i umiju. Neki objavljuju da odlaze u penziju, pa ostaju prisutniji u javnosti nego ikad (Filip Rot), neki filozofiraju o strahu od smrti (DŽulijan Barns), a Pol Oster (godište 1947.) napisao je pomalo netipičnu autobiografiju. Ne bavi se Oster u Zimskom dnevniku mnogo pisanjem svojih ili čitanjem tuđih knjiga, duhovnim uticajima ili formalnim i neformalnim obrazovanjem, glavni predmet piščevog interesovanja je njegovo vlastito tijelo.
Kao neki stari kamiondžija koji nam priča o mašini koja ga je godinama solidno služila, u kojoj je prešao stotine hiljada kilometara, Oster o sebi govori kroz fizičke tragove koje je život na njemu ostavio. Svaki ožiljak ima svoju priču, svaka bolest, svaki udarac, ali i poljubac, dodir i zagrljaj ostavili su tragove koje pisac ne želi zanemariti, dok polako svodi račun i pita se koliko mu je zima još preostalo.
Ali, nije ovo zanimljiva knjiga zbog biografskih informacija – dosta toga o Osteru poznato je iz ranijih knjiga, a događaje koje je do sada zaobilazio, ni sad ne pominje – Zimski dnevnik je dobar naprosto zato što je to tipična Osterova proza. Kao i uvijek, jezik mu je spretan i jednostavan, ali nikad škrt, a stil praktičan i pristupačan. Na prvi pogled, izbor pripovjedanja u drugom licu neobičan je za memoarsku prozu, ali atmosfera u knjizi tako je postala intimnija, iako kod Ostera nema neke ekstremne iskrenosti, kao kod onog Norvežanina Knausgora, na primjer.
Mladost je mnogo konvencionalnije autobiografsko djelo. Džon Maksvel Kuci (koga nisam mnogo čitao još od kada mi se Čekajući varvare nije naročito dopalo) piše o napuštanju rodne Južne Afrike, koju potresaju rasni nemiri, i prvim godinama života u Londonu šezdesetih godina.
Mladi Kuci svjestan je da se u domovinu ne može vratiti, ali ni u Engleskoj ne uživa, i pored silne želje da ga prestanu posmatrati kao došljaka. Ne sviđa mu se klima, ne sviđa mu se hladnoratovski proamerički mentalitet, radi kao programer u vrijeme kad većina ljudi ne zna šta je kompjuter, nema bliskog prijatelja i ne može se emocionalno vezati ni uz jednu djevojku. Ponekad danima ne progovara ni riječ.
Potpuno je posvećen književnim ambicijama, iako je sve manje sposoban da piše poeziju. Ezra Paund i T. S. Eliot su trajni uticaji, ali u Engleskoj upoznaje i kontinentalne pjesnike, piše magistarski rad o Fordu Medoksu Fordu (iako mu je jasno da ništa novo neće napisati) i na kraju otkriva Beketove romane, što je, čini se, jedan od prelomnih trenutaka u njegovom razvoju. Definitivno prelazi na prozu. Uzgred, i kod Ostera imamo sličan put: od nikad do kraja ostvarenog pjesnika do vrhunskog prozaika.
Napisana bez vatrometa riječi i emocija, ovo je jedna tiha i uzdržana knjiga, i reklo bi se da je i Kuci takav, i kao čovjek i kao pisac. Bar zbog toga zaslužuje da ga nastavim čitati.
Rayela
Legenda
- Poruka
- 71.814
Od kud to da citas knjige dva autora koji jedan drugom pisu pisma i to tako deceninjama pa je njihova prepiska ovekovecena u nekoj knjizi koju cu mozda jednom i citati, ali ne zbog KuciTa nego zbog Ostera.
Trebalo mi je desetak minuta da pokapiram da sam i ja citala ovog KuciTa, ja ga zovem Kötze, pojma nisam imala da je on Kuci
jer njegovo ime Coetze citam nekako po Vuku. Citala sam samo jednu knjigu ( Sramota), dopala mi se, svima koji zele da procitaju barem jednu njegovu knjigu mislim da je ova i jedina "prava".
Snimljen je i film po ovoj knjizi, ali ja film nisam gledala, a i knjigu sam citala pre filma ( hvala Bogu).
Kuci ne pise spektakularno, cak citalac ima utisak da autor i ne zeli da se o njemu prica, diskutuje, ne znam kako je dozvolio da se Sramota ekranizuje,
ali nije ni prvi ni poslednji koji to radi.
arijana božović
Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost je južnoafrički pisac Džon Maksvel Kuci. Arijana Božović, prevodilac Kucijevih knjiga na srpski jezik, za "Vreme" piše o iskustvu prevođenja njegovih romana i svojim susretima sa aktuelnim laureatom najznačajnije nagrade za književnost
NOBELOVAC: Dž.M.Kuci
Prošlog četvrtka slavni afrički pisac Dž. M. Kuci koji se trudio da nikad ne postane slavan postao je još slavniji. Kako se čestita Nobelova nagrada? Dear John, happy Nobel? Zbog legendarne tajnovitosti pisca, potpisnik ovih redova citiraće svoju bliznakinju, takođe Arijanu, prevodioca nekih Kucijevih knjiga. Ime zvuči fiktivno, ali je istinito, kao i mnogo štošta drugo.
"Godina je 1996, mesto jug Afrike. Prvi put prevodim Kucija. Majstor iz Petrograda je blizanac F.M. Dostojevskog, koji prvo poglavlje novog romana naslovljava Stavrogin. Istorijski Dostojevski je u Drezdenu, dok se onaj drugi vraća u Petrograd. Tamo, od izvesnog Nečajeva, transvestita, pokušava da dozna istinu o smrti svoga pastorka koji će ga u istoriji nadživeti. Tako počinje, knjigom kakvu je Dostojevski mogao napisati samo da je, umesto Dikensa, čitao Kafku, Muzila i Beketa.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=354450
Ako bih se usudila da ovaj roman Sramota uporedim sa romanom jednog drugog Nobelovca, onda bi taj bio Kami i njegova Kuga, pri cemu su ili meni
te teme iz Juzne Afrike nekako strane ili su se vec odavno i pohabale. Uostalom kao i taj Nobel.
quentin
Iskusan
- Poruka
- 6.071
Eto, desilo se da ih čitam jednog za drugim, bez nekog plana i namjere. Čitao sam neke dijelove te njihove korespondencije, pročitaću jednom čitavu knjigu.
Mogao bih onda Sramotu da pročitam.
Rayela
Legenda
- Poruka
- 71.814
Ma vidim ja da ces ti jos i ceo Geteov opus da procitas pre nego pocnes Pekica ili nastavis Prusta
Ja sam se mnogo namucila sa[ I] Portretom jedne ledi[/I], osamsto strana , a tema je mlada devojka koja eto ima srece da dodje u Englesku pa jos i veliko nasledstvo dobije,
ali sta covek da radi, nesreca i intrige su iza svakog coska i onda dileme i trileme o sreci, nesreci u ljubavi, braku, zivotu an zeneral.
A svi su lepi, usput i jako bogati, zive malo i Firenci, Rimu, na Francuskoj Rivijeri ( kada zaladni i pocnu kise u Engleskoj), svi su uvek na putu, neprestano pakuju
kufere, ne znam sta mi je to trebalo, ali i ja izbegavam neke knjige pa onda pomislim da je ovo prijatnije.
- stanje
