RomanticarD
Početnik
- Poruka
- 17
-
- Popularno:
- Dogovor vezan za forumske književne...
- Dijana Hrka štrajkuje glađu 16. dan...
- SRBIJA OD JUTROS U JOŠ VEĆEM PROBLEMU?...
- RTS: Grupa Albanaca pucala na...
- Kako FSB preti SNS-u oko NIS-a?
- Где је дипломирао адвокат Иван Нинић?
- Albanija na korak od EU!
- Oprez! Slavija kružni tok se raspada!
- Imam 37 godina i nikad nisam imao...
- Имате ли утисак да светске војне силе...
Književnost Šta trenutno čitate - utisci i preporuke II
- Začetnik teme Borac za prava zivotinja
- Datum pokretanja
Pantelić Nebojša
Poznat
- Poruka
- 7.440
gost 248950
Buduća legenda
- Poruka
- 31.229
gost 248950
Buduća legenda
- Poruka
- 31.229
Pocela Svracje noge, Vonegat. Malo je cudna xD
Truman
Elita
- Poruka
- 24.040
Čitam laganim tempom. Čitao sam do opisa dede onog Talijana Santorinija ili kako se već zove. Roman za sada ostavlja prosečan utisak mada ima zanimljivih opisa karaktera.Kako ide avantura? xD
Brežuljak mi je jedna od omiljenih knjiga
Robert Zetaler-Trafikant
gost 248950
Buduća legenda
- Poruka
- 31.229
Ma lud je beskrajno, obozavam ga
Drksi
Zainteresovan član
- Poruka
- 205
Krvnik ljubavi Jalom
gost 248950
Buduća legenda
- Poruka
- 31.229
Kakva je? Nikad nisam citala popularnu psihologiju, ali Jaloma svi hvale.
asatana
Primećen član
- Poruka
- 650
Nista. Pocela sam knjigu o anatomiji ali spavanje i zatrpavanje problema mi odlicno ide ovih dana. . . puno bolje nego citanje. Ali obicno procitam sest knjiga mjesecno, sledeci mjesec radim na tome sta sam procitala. Obicno psihologija, filozofila, motivacione knjige. Lako je procitati nego treba primjeniti.
Drksi
Zainteresovan član
- Poruka
- 205
Nemam pojma zašto ga svrstavaju u popularnu psihologiju ali ok. Ova knjiga je prvi put izdata 1989 i opisuje njegove psihijatrijske seanse sa 10 pacijenata.Meni je odlična obzirom da sam veliki fan psihijatrije i psihologije.
gost 248950
Buduća legenda
- Poruka
- 31.229
Onda si vrvt citala i onu Zasto se nisam ubio ili tako nesto?
Drksi
Zainteresovan član
- Poruka
- 205
Da da. Zašto se niste ubili
- Poruka
- 131.212
Od njega sam čitao Kad je Niče plakao, davno je to bilo, ali sećam se da mi se dopala.
Karen_Souza
Veoma poznat
- Poruka
- 11.583
Пре једно месец дана сам частила себе још једном историјском књигом. Аутор је Сава Живанов, назив књиге је "Европа пред Први светски рат - корени, узроци и поводи великог рата". Та тема ми је била мало нејасна док нисам прочитала ову књигу. Књига је фантастична. Питко написана, јако садржајна. Опширан и објективан увид у ову тему. Могу слободно рећи да је ова књига једна од најбоље написаних историјских књига које сам прочитала, као и генерално једна од најбољих.
Karen_Souza
Veoma poznat
- Poruka
- 11.583
А сада, Славиша Павловић. 
Ради се о његова три историјска романа:
- Химерина крв
- Завет хероја
- Аписов апостол.
Сва три су одмор за мозак. Лагана пауза од ових стручних историјских дела. Павловић није историчар и јако једноставно пише.
Највише ми се свидела "Химерина крв". Роман о Јовану Дучићу. Знала сам ја ко је Дучић, али нисам ни сањала да је био тако занимљив лик, специфичан и са дозом контроверзе. Одушевио ме је. Павловић се свакако приликом писања послужио и Дучићевим мемоарима и препискама са блиским пријтељима и људи са којима је Дучић био у контакту. Мислим да има и мало измишљених делова, али их је свакако јако мало. Све у свему, одличан роман. Чита се у даху.
"Завет хероја" је заснован на истинимтим догађајима. Прича о нашим обичним војницима, прича о љубави и породици. Прича о сржи српског карактера и природе. Тешка и дивна прича у исто време.
"Аписов апостол". Књига је у потпуности једна измишљена прича о алтернативном току историје да је организација "Црна рука" остала у фунцији. Јако је занимљива била и мени, великом љубитељу историје, чак и поред чињенице да је измишљотина.
Све у свему, имате моје топле препоруке за ова три романа.
Ради се о његова три историјска романа:
- Химерина крв
- Завет хероја
- Аписов апостол.
Сва три су одмор за мозак. Лагана пауза од ових стручних историјских дела. Павловић није историчар и јако једноставно пише.
Највише ми се свидела "Химерина крв". Роман о Јовану Дучићу. Знала сам ја ко је Дучић, али нисам ни сањала да је био тако занимљив лик, специфичан и са дозом контроверзе. Одушевио ме је. Павловић се свакако приликом писања послужио и Дучићевим мемоарима и препискама са блиским пријтељима и људи са којима је Дучић био у контакту. Мислим да има и мало измишљених делова, али их је свакако јако мало. Све у свему, одличан роман. Чита се у даху.
"Завет хероја" је заснован на истинимтим догађајима. Прича о нашим обичним војницима, прича о љубави и породици. Прича о сржи српског карактера и природе. Тешка и дивна прича у исто време.
"Аписов апостол". Књига је у потпуности једна измишљена прича о алтернативном току историје да је организација "Црна рука" остала у фунцији. Јако је занимљива била и мени, великом љубитељу историје, чак и поред чињенице да је измишљотина.
Све у свему, имате моје топле препоруке за ова три романа.
Tomas Man: “Lota u Vajmaru”
“Lota” je neka vrsta istorijskog romana posvećenog u prvom redu Geteu, u kome se pripoveda epizoda iz Geteovog života: nakon nekih 40 godina veliki pisac se ponovo susreo sa starom poznanicom – Šarlotom Kestner – koju je, kao i svoju mladalačku ljubav opisao u liku Lote u proslavljenom delu “Jadi mladog Vertera”. Razlika od priče o Verteru i Geteovog života je bila jedino u činjenici da je književni junak podlegao bolu neuzvraćene ljubavi (ubio se, što je kažu, u ona romatična vremena predstavljalo tragičan primer za zlosrećene i nesretno zaljubljene čitaoce) dok je Gete, na sreću, pregurao svoje ljubavne jade i još decenijama stvarao dostigavši za života status klasika i obožavanog nemačkog pisca. U Manovom romanu, Lota se dakle pojavljuje u Vajmaru došavši u posetu sestri, a usput se javlja proslavljenom piscu koji je vrlo ugledna ličnost na dvoru. Njena poseta izaziva senzaciju u gradu u kome nema pismene osobe koja nije pročitala «Vertera», pa se ispred hotela u kome je Lota odsela stvara gungula, a posetioci koji žele da je vide bez prestanka se smenjuju. Kasnije, ona će susresti na kratko i Getea…Priča daje povod Manu da govori o protoku vremena, o sučeljavanju između onoga što jesmo i onoga što smo bili, o razlici između ličnosti iz života i modela iz fikcije, o tome koliko romantična ljubavna priča realno može biti otporna na protok vremena… Za Lotu, koja je nakon epizode iz mladosti, provela koliko običan toliko i banalan život, rodivši desetoro dece, od koja su neka, kao i njen muž već mrtvi, ponovni susret sa Geteom predstavlja neku vrstu pokušaja da bar na momenat vrati čarobni svet mladosti u kome je, kao voljena, bila centar sveta. Ali za ostarelog pisca, zasičenog slavom i zaokupljenog stvaranjem, bolešću i dvorskim poslovima, suret sa Lotom predstavlja tek konvencionalnu obavezu koju duguje staroj poznanici…
Priča o Loti je i povod da Man iz raznih uglova prikaže Geteovu ličnost, njegovo okruženje (sina, poslugu, prijatelje…) pri čemu je posebna književna poslastica veliko poglavlje u kome jedan veliki pisac (Man) rekonstruiše tehnikom toka svesti (tj. Geteovih misli) deo dnevnih aktivnosti genijalnog nemačkog klasika. »Lota u Vajmaru» je delo literarnog majstora. Man se poigrava stilom i žanrovima pa je prvi deo romana pisan kao neka vrsta «pastiša» u stilu dela iz Getevog doba – junaci vode dijaloge kakve možemo čitati u romanima s početka XIX veka – dok u drugom delu, uz tehniku toka misli, nalazimo i modernu tehniku pričanja koja može poslužiti kao uzor vrhunskog pisanja, posebno briljantna je pripovest zvaničnog ručka koji raspričani Gete priređuje pomalo nervoznoj i zbunjenoj Loti.
Man ne propušta priliku da implicitno u romanu napravi i diskretnu referencu na sopstveno mračno doba nacizma, prikazujući kosmopolitski karakter Getea, njegovu odbojnost prema uskogrudom nemačkom nacionalizmu («Naš cilj ne sme biti neprijateljsko izdvajanje od drugih, već prijateljski odnos sa čitavim svetom») dok tokom ručka veliki pisac uzged govori i o Jevrejima i njihovoj velikoj kulturi ističući svoje «duboko poštovanj » prema tom narodu, što se može čitati i kao pomalo patetičan naklon pisca, humaniste i borca protiv nacizma Tomasa Mana, učinjen kroz usta njegovog velikog prethodnika, u momentu kada su njihovi sunarodnici sprovodili jedan od najvećih zločina koje je istorija videla.
I jedan citat:
“Lota” je neka vrsta istorijskog romana posvećenog u prvom redu Geteu, u kome se pripoveda epizoda iz Geteovog života: nakon nekih 40 godina veliki pisac se ponovo susreo sa starom poznanicom – Šarlotom Kestner – koju je, kao i svoju mladalačku ljubav opisao u liku Lote u proslavljenom delu “Jadi mladog Vertera”. Razlika od priče o Verteru i Geteovog života je bila jedino u činjenici da je književni junak podlegao bolu neuzvraćene ljubavi (ubio se, što je kažu, u ona romatična vremena predstavljalo tragičan primer za zlosrećene i nesretno zaljubljene čitaoce) dok je Gete, na sreću, pregurao svoje ljubavne jade i još decenijama stvarao dostigavši za života status klasika i obožavanog nemačkog pisca. U Manovom romanu, Lota se dakle pojavljuje u Vajmaru došavši u posetu sestri, a usput se javlja proslavljenom piscu koji je vrlo ugledna ličnost na dvoru. Njena poseta izaziva senzaciju u gradu u kome nema pismene osobe koja nije pročitala «Vertera», pa se ispred hotela u kome je Lota odsela stvara gungula, a posetioci koji žele da je vide bez prestanka se smenjuju. Kasnije, ona će susresti na kratko i Getea…Priča daje povod Manu da govori o protoku vremena, o sučeljavanju između onoga što jesmo i onoga što smo bili, o razlici između ličnosti iz života i modela iz fikcije, o tome koliko romantična ljubavna priča realno može biti otporna na protok vremena… Za Lotu, koja je nakon epizode iz mladosti, provela koliko običan toliko i banalan život, rodivši desetoro dece, od koja su neka, kao i njen muž već mrtvi, ponovni susret sa Geteom predstavlja neku vrstu pokušaja da bar na momenat vrati čarobni svet mladosti u kome je, kao voljena, bila centar sveta. Ali za ostarelog pisca, zasičenog slavom i zaokupljenog stvaranjem, bolešću i dvorskim poslovima, suret sa Lotom predstavlja tek konvencionalnu obavezu koju duguje staroj poznanici…
Priča o Loti je i povod da Man iz raznih uglova prikaže Geteovu ličnost, njegovo okruženje (sina, poslugu, prijatelje…) pri čemu je posebna književna poslastica veliko poglavlje u kome jedan veliki pisac (Man) rekonstruiše tehnikom toka svesti (tj. Geteovih misli) deo dnevnih aktivnosti genijalnog nemačkog klasika. »Lota u Vajmaru» je delo literarnog majstora. Man se poigrava stilom i žanrovima pa je prvi deo romana pisan kao neka vrsta «pastiša» u stilu dela iz Getevog doba – junaci vode dijaloge kakve možemo čitati u romanima s početka XIX veka – dok u drugom delu, uz tehniku toka misli, nalazimo i modernu tehniku pričanja koja može poslužiti kao uzor vrhunskog pisanja, posebno briljantna je pripovest zvaničnog ručka koji raspričani Gete priređuje pomalo nervoznoj i zbunjenoj Loti.
Man ne propušta priliku da implicitno u romanu napravi i diskretnu referencu na sopstveno mračno doba nacizma, prikazujući kosmopolitski karakter Getea, njegovu odbojnost prema uskogrudom nemačkom nacionalizmu («Naš cilj ne sme biti neprijateljsko izdvajanje od drugih, već prijateljski odnos sa čitavim svetom») dok tokom ručka veliki pisac uzged govori i o Jevrejima i njihovoj velikoj kulturi ističući svoje «duboko poštovanj » prema tom narodu, što se može čitati i kao pomalo patetičan naklon pisca, humaniste i borca protiv nacizma Tomasa Mana, učinjen kroz usta njegovog velikog prethodnika, u momentu kada su njihovi sunarodnici sprovodili jedan od najvećih zločina koje je istorija videla.
I jedan citat:
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 38.567
Ponizeni i uvredjeni - Dostojevski
Sada sam na 404. strani kada Neli prica kada je srela dedu koji se ljuti na njenu mamu i nece da ima sa njima kontakt. Ali se deda obradovao kada je video i vikao Neli, tracao za njom sa svojim psom Azorkom.
Deda mi pridje, uzem me za ruku pa me povede, a kada vidi da placem, on stade, pogleda u mene , saze se pa me poljubi. Tada je video da su mi cipele poderane, pa me zapita zar nemam druge. Odmah mu rekoh da je mama ostala sasvim bez novaca i da nam stanodavac iz sazaljenja daje da jedemo.....
Sada sam na 404. strani kada Neli prica kada je srela dedu koji se ljuti na njenu mamu i nece da ima sa njima kontakt. Ali se deda obradovao kada je video i vikao Neli, tracao za njom sa svojim psom Azorkom.
Deda mi pridje, uzem me za ruku pa me povede, a kada vidi da placem, on stade, pogleda u mene , saze se pa me poljubi. Tada je video da su mi cipele poderane, pa me zapita zar nemam druge. Odmah mu rekoh da je mama ostala sasvim bez novaca i da nam stanodavac iz sazaljenja daje da jedemo.....
Karen_Souza
Veoma poznat
- Poruka
- 11.583
И добих ја од мог најбољег ортака и кума @Željko B. његов нови роман https://forum.krstarica.com/threads/sasvim-obicna-prica.914442/unread.
Није што је мој кум, али написао је један одличан роман. Лагано штиво, питко и једноставно. Међутим, јако емотивно и занимљиво. Чита се лагано и брзо. Свакако се морате припремити емотивно за ову сасвим обичну причу у којој се свако од нас може пронаћи. Ток радње и крај нисам могла наслутити, неочекиван је.
Док сам читала и смејала сам се и била срећна, плакала, била утучена и тужна, сетна, носталгична. Жељко је успео са овим кратким романом да у читаоцу пробуди скоро сваку емоцију коју можемо доживети.
Прекопираћу једну похвалу објављену у једној приватној групи на Фејсбуку:
"A sada, jedna sasvim neobična priča o piscu "Sasvim obične priče"...Objavljenih knjiga je sve više a ljudi koji svoja slova ne prodaju sve manje. Čarobni Čuvar Uspomena, gospodin Željko Bracanović, jedan beskrajno pametan, duhovit, ekstravagantno diskretni šmeker ovoga grada, nam poklanja dušu kroz slova...a onda sav taj novac od slova i uspomena i naših osmeha i suza uz čitanje stranica, poklanja nekim divnim ženama i deci ometenim u razvoju koji se nalaze u Domu pri Manastiru Sveta Petka Izvorska. Sestrinstvo manastira pored bogosluženja, veći deo dana pruža beskrajnu ljubav, pomoć i utehu deci koju su čak i roditelji ostavili zbog nemogućnosti da brinu o njima. U Domu postoji oko 80 žena koje su autistične ili ometene u razvoju, od 18 do 80 godina od kojih je oko 40 njih nepokretno. Pa šta jedan veliki čovek, pisac i džentlmen može više nego da ovim damama pokloni ono što najbolje zna. Da piše. Da piše nama koji smo imale sreću da možemo da držimo knjigu i čitamo. A da mi negde zauvek u nekoj vijugici mozga imamo taj prepoznatljiv stil urbanog pisanja, da na nekoj od polica stoji naš primerak "Sasvim obične priče" , koja tek posle čitanja i uplatnice priča neku drugu priču...Postoje knjige za uz Bibliju. Ne po tematici, već po otiscima duše. Ova je jedna od tih. Znate da volim ljude koji vole slova i ona njih, takođe znam da ih ovim sokakom šeta mnogo. Pa zato, moja želja i molba da sebi i ljudima koje volite poklanjate knjige. Pogotovu neke čijom kupovinom slova trepere kao upaljene svećice za zdravlje svih tih divnih bića tamo negde gde će osetiti da postoje ljudi na ovoj napaćenoj planeti koju samo i pokreću i teraju je da se okreće otkucaji tih velikih srca.
Još jednom beskrajno HVALA na svoj lepoti ove knjige divnom piscu i dobrom čoveku.
I svakako HVALA svima Vama koji umete da čitate s razumevanjem. I knjige i život."
Није што је мој кум, али написао је један одличан роман. Лагано штиво, питко и једноставно. Међутим, јако емотивно и занимљиво. Чита се лагано и брзо. Свакако се морате припремити емотивно за ову сасвим обичну причу у којој се свако од нас може пронаћи. Ток радње и крај нисам могла наслутити, неочекиван је.
Док сам читала и смејала сам се и била срећна, плакала, била утучена и тужна, сетна, носталгична. Жељко је успео са овим кратким романом да у читаоцу пробуди скоро сваку емоцију коју можемо доживети.
Прекопираћу једну похвалу објављену у једној приватној групи на Фејсбуку:
"A sada, jedna sasvim neobična priča o piscu "Sasvim obične priče"...Objavljenih knjiga je sve više a ljudi koji svoja slova ne prodaju sve manje. Čarobni Čuvar Uspomena, gospodin Željko Bracanović, jedan beskrajno pametan, duhovit, ekstravagantno diskretni šmeker ovoga grada, nam poklanja dušu kroz slova...a onda sav taj novac od slova i uspomena i naših osmeha i suza uz čitanje stranica, poklanja nekim divnim ženama i deci ometenim u razvoju koji se nalaze u Domu pri Manastiru Sveta Petka Izvorska. Sestrinstvo manastira pored bogosluženja, veći deo dana pruža beskrajnu ljubav, pomoć i utehu deci koju su čak i roditelji ostavili zbog nemogućnosti da brinu o njima. U Domu postoji oko 80 žena koje su autistične ili ometene u razvoju, od 18 do 80 godina od kojih je oko 40 njih nepokretno. Pa šta jedan veliki čovek, pisac i džentlmen može više nego da ovim damama pokloni ono što najbolje zna. Da piše. Da piše nama koji smo imale sreću da možemo da držimo knjigu i čitamo. A da mi negde zauvek u nekoj vijugici mozga imamo taj prepoznatljiv stil urbanog pisanja, da na nekoj od polica stoji naš primerak "Sasvim obične priče" , koja tek posle čitanja i uplatnice priča neku drugu priču...Postoje knjige za uz Bibliju. Ne po tematici, već po otiscima duše. Ova je jedna od tih. Znate da volim ljude koji vole slova i ona njih, takođe znam da ih ovim sokakom šeta mnogo. Pa zato, moja želja i molba da sebi i ljudima koje volite poklanjate knjige. Pogotovu neke čijom kupovinom slova trepere kao upaljene svećice za zdravlje svih tih divnih bića tamo negde gde će osetiti da postoje ljudi na ovoj napaćenoj planeti koju samo i pokreću i teraju je da se okreće otkucaji tih velikih srca.
Još jednom beskrajno HVALA na svoj lepoti ove knjige divnom piscu i dobrom čoveku.
I svakako HVALA svima Vama koji umete da čitate s razumevanjem. I knjige i život."
- Poruka
- 73.172
vaskodegama
Domaćin
- Poruka
- 3.451
vaskodegama
Domaćin
- Poruka
- 3.451
Truman
Elita
- Poruka
- 24.040
Dovrših Čarobni breg. Lep pregled glavnih ideja i pravaca misli tog vremena iako nisam siguran koliko je danas aktuelno. Ali dobro je da se vidi kako su ljudi nekada imali ideale.
Sad je na redu jedan triler da se malo zabavim...
Sad je na redu jedan triler da se malo zabavim...
Stranac u Veneciji: Otelo
Dva lica Venecije
Istina venecijanskog zakona, otkriva nam se kao pristrana i naklonjena Venecijancima koji, na čelu sa Jagom, vide bezličnost zakona i mogućnost njegovog interpretiranja zarad lične koristi. U životu, tamo gde dva ljudska bića dolaze u neposredan susret, gde se se sreću Jago i Otelo. Otelo pak, kao čovek drugog sveta, nosi drugačiji sistem vrednosti koji njegovu interpretaciju zakona svodi na princip verovanja u ispravnost i nepristrasnost. Tu nastaje razlika koju Jago kao simbol Zapadne svesti koristi nad pokorenim Mavarom. Tamo gde Otelo vidi jednakost Jago vidi razliku; gde Otelo sebe smatra najjačim Jago mu dokazuje da je tu najslabiji; gde Otelo voli Jago sipa otrov mržnje; gde Otelo vidi sveto Jago vidi profano; gde je Otelo iskren, čestit i otvoren tu počinje Jagova igra koju Stiven Grinblat naziva improvizacija moći.
Venecija se može smatrati sumom univerzuma, jer nema ničeg što ne potiče iz neke udaljene zemlje, a da se ne može u izobilju naći u ovom gradu.
Iako ne postoje jasna svedočanstva da je Šekspir ikada bio u Veneciji, sličnosti koje nalazimo između njegovih predstava o Veneciji i opisa istog grada u istorijskim zapisima gotovo da su identični. Postoje, još uvek, spekulacije o tome koji su tačni izvori koje je Šekspir koristio za stvaranje zapleta u Otelu. Kao najverovatniji, ipak uzima se novela Un Capitano Moro ( Mavarski kapetan), delo Bokačovog učenika Batista Giraldija, poznatog i kao Sintio (Cinthio).
Ono što nam Šekspir kroz tragičnu sudbinu Otela, između ostalog prikazuje, neodoljivo podseća na ono što će mnogo kasnije Džordža Orvela zapisati u Životnjskoj farmi: sve su životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih.
Šta na kraju znači biti stranac u Veneciji ? Stranac na Zapadu ? Najpre treba reći da je ta situacija sama po sebi zahtevna i nelagodna, neminovno zahteva prilagođavanje i odricanje. Pored toga, biti stranac u Veneciji, kao što nam Šekspir pokazuje na primeru Otela i Šajloka, znači biti izložen predrasudama kulturološke prirode, znači živeti između dva sveta, između onog kakvim se on predstavlja i kakav zaista jeste, te taj prelazak iz prvog u drugi svet, nije ni malo prijatan, šta više njegova cena može, kao u slučaju Otela, dosegnuti visinu života. Tako biti Jevrejin u Veneciji znači ostati bez porodice i imovine, odgurnut u stranu i prepušten sebi, dok biti Mavar znači platiti svoje mesto u sociološkom poretku agonijom i životom.
Dva lica Venecije
Istina venecijanskog zakona, otkriva nam se kao pristrana i naklonjena Venecijancima koji, na čelu sa Jagom, vide bezličnost zakona i mogućnost njegovog interpretiranja zarad lične koristi. U životu, tamo gde dva ljudska bića dolaze u neposredan susret, gde se se sreću Jago i Otelo. Otelo pak, kao čovek drugog sveta, nosi drugačiji sistem vrednosti koji njegovu interpretaciju zakona svodi na princip verovanja u ispravnost i nepristrasnost. Tu nastaje razlika koju Jago kao simbol Zapadne svesti koristi nad pokorenim Mavarom. Tamo gde Otelo vidi jednakost Jago vidi razliku; gde Otelo sebe smatra najjačim Jago mu dokazuje da je tu najslabiji; gde Otelo voli Jago sipa otrov mržnje; gde Otelo vidi sveto Jago vidi profano; gde je Otelo iskren, čestit i otvoren tu počinje Jagova igra koju Stiven Grinblat naziva improvizacija moći.
Venecija se može smatrati sumom univerzuma, jer nema ničeg što ne potiče iz neke udaljene zemlje, a da se ne može u izobilju naći u ovom gradu.
Iako ne postoje jasna svedočanstva da je Šekspir ikada bio u Veneciji, sličnosti koje nalazimo između njegovih predstava o Veneciji i opisa istog grada u istorijskim zapisima gotovo da su identični. Postoje, još uvek, spekulacije o tome koji su tačni izvori koje je Šekspir koristio za stvaranje zapleta u Otelu. Kao najverovatniji, ipak uzima se novela Un Capitano Moro ( Mavarski kapetan), delo Bokačovog učenika Batista Giraldija, poznatog i kao Sintio (Cinthio).
Ono što nam Šekspir kroz tragičnu sudbinu Otela, između ostalog prikazuje, neodoljivo podseća na ono što će mnogo kasnije Džordža Orvela zapisati u Životnjskoj farmi: sve su životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih.
Šta na kraju znači biti stranac u Veneciji ? Stranac na Zapadu ? Najpre treba reći da je ta situacija sama po sebi zahtevna i nelagodna, neminovno zahteva prilagođavanje i odricanje. Pored toga, biti stranac u Veneciji, kao što nam Šekspir pokazuje na primeru Otela i Šajloka, znači biti izložen predrasudama kulturološke prirode, znači živeti između dva sveta, između onog kakvim se on predstavlja i kakav zaista jeste, te taj prelazak iz prvog u drugi svet, nije ni malo prijatan, šta više njegova cena može, kao u slučaju Otela, dosegnuti visinu života. Tako biti Jevrejin u Veneciji znači ostati bez porodice i imovine, odgurnut u stranu i prepušten sebi, dok biti Mavar znači platiti svoje mesto u sociološkom poretku agonijom i životom.
