Pok. advokat Srđa Popović :
'
U tom je trenutku Milošević povukao lukav i smeo potez: izbacio je Sloveniju iz Jugoslavije (istovremeno je, svojim karakterističnim „dvostrukim govorom“, optužujući za separatizam). Na taj način je jednim udarcem rešio oba problema: nakon što je Slovenija otišla, kontrolisao je većinu glasova u predsedništvu i, što je još značajnije, stvorio je casus belli. Odlično je razmeo da će Hrvatska potrčati ka izlazu onog trenutka kada Slovenija napusti Jugoslaviju i kada se on dokopa komande nad vojskom. Znao je da će mu se tada ukazati prilika da upotrebi vojsku kako bi navodno sprečio da Hrvatska iz Jugoslavije sa sobom odvuče i srpsku manjinu.
Slovenija je spremno pristala na odlazak. Miloševićeve pretnje i agresivna retorika već su posejale strah širom zemlje. Slovencima je bilo kristalno jasno da će njihovo iskakanje iz čamca dovesti do njegovog prevrtanja, no ulog je bio preveliki i oni su se odlučili za nezavisnost.
Milošević se u maju 1991. sastao sa slovenačkim predsednikom Kučanom. Posle sastanka je izdato zajedničko saopštenje u kojem se Milošević složio da Slovenija napusti federaciju, a Kučan je izrazio svoje „razumevanje za želju svih Srba da žive u jednoj državi“.
Dogovoreni „rat“ sa Slovenijom trajao je deset dana. Imao je samo nekoliko žrtava i bio je čisto pozorište: Milošević i nije imao nameru da ih zadržava. U neku ruku, ovo je bila samo uvertira u glavnu temu, samo rani nagoveštaj onoga što će se desiti ukoliko Hrvati odluče da slede Slovence. Hrvatska je pošla stopama Slovenije, a Milošević je upotrebio vojsku kako bi „zaštitio Srbe“ u Hrvatskoj. Sa praktičnom upotrebom vojske, potencijalna moć kojom je Milošević raspolagao postala je tragično stvarna.
Rasprostranjeno uverenje na Zapadu kako je oružani sukob posledica Miloševićeve borbe protiv separatista bilo je takođe pogrešno. Borislav Jović, predsednik predsedništva i Miloševićeva desna ruka, svedoči u svojoj knjizi „Poslednji dani Jugoslavije“ o razgovoru koji je vodio sa Miloševićem u junu 1990. godine:
”On se složio sa planom da Sloveniju silom oteramo (…) iz Jugoslavije”.[6]
Milošević i Jović su znali da će, kada jednom Slovenci budu otišli, ugroženi Hrvati pokušati da ih slede. Jović u svojoj knjizi takođe tvrdi da je Veljko Kadijević, načelnik generalštaba, imao ovakav plan za Sloveniju: da „odgovori energično, (…) zatim se povuče (…). Ovo bi vojsci podiglo moral, zastrašilo Hrvate i odobrovoljilo Srbe“.[7]
No, izbacivanje Slovenije nije bilo dovoljno. Milošević i njegovi aparatčici morali su da budu sigurni da će Hrvatska pratiti njihov scenario. Na dan 26. januara 1991. Jović je u svom dnevniku zapisao: „Rat bi trebalo da započne Hrvatska“.[8] U tom cilju zamislili su plan kojim bi Hrvatsku naterali da povuče prvi potez, naizgled bez ikakve provokacije Beograda. 25. februara 1991. Jović je izvestio Miloševića o ideji Veljka Kadijevića, načelnika generalštaba: „Trebalo bi tajno, nikako javno, ohrabriti Srbe u Krajini da se otcepe od Hrvatske“.[9] U svojoj knjizi, Kadijević se takođe hvali kako je JNA „ispunila svoj zadatak političke i vojne pripreme Srba u Hrvatskoj za rat“.[10] Suprotno tadašnjem uverenju, Milošević nije ušao u rat da bi sprečio otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Prema Joviću, 21. januara 1991, tokom telefonskog razgovora povodom tekuće krize, hrvatski predstavnik u predsedništvu, Stipe Mesić, obavestio je Jovića da će Hrvatska možda morati da napusti Jugoslaviju zbog pretnji koje dolaze iz Beograda. Jović upozorava Mesića da je u tom slučaju „izabrao rat“ i smesta obaveštava Miloševića o ovom razgovoru. Miloševićevu reakciju Jović opisuje sledećim rečima: „Bio je oduševljen: savršeno!“[11]'
http://tacno.net/novosti/srda-popov...balo-je-zaustaviti-u-najranijoj-mogucoj-fazi/
