Zanimljiva je igra, sa drugacijim tempom u odnosu na druge Paradox igre.
Na slici iznad imas primer par stvari koje se desavaju u igri.
Mozes da dizajniras svoje divizije. (ja sam inace daleko od eksperta za to dizajniranje)
U mom primeru, imam 12 bataljona pesadije i 4 artiljerije. Plus, imam "support" jedinice inzenjera, artiljerije i protiv-tenkovskih odreda. Cilj mi je da se branim.
Isto tako sam mogao da u tu diviziju ubacim motorizovane odrede, da bih imao vecu brzinu. Tenkovske odrede za razbijanje protivnickih linija, ili policijske odrede za suzbijanje partizana i smanjivanje otpora u okupiranim oblastima. Sistem je daleko komplikovaniji od toga medjutim. Postoji i dizajner za tenkove, sto ti omogucava da odredjujes da li ce tvoji tenkovi biti korisni za borbu protiv pesadije, drugih tenkova, utvrdjenja, itd. Varijacije su ogromne, i sve se moze podesavati u stilu po kom zelis da igras.
Sa leve strane ekrana se moze i podesavati stil ratovanja. U mom slucaju, sve karte su mi na defanzivno ratovanje. Potpuno ignorisem mornaricu, dok avijaciji samo delimicno pridajem paznju.
Divizije sam raspodelio iza velikih reka. Nisam zeleo da postavim jedinice duz granica, jer sam verovao da mi je nemoguce da se odbranim sa svih strana. Branim samo Srbiju i Beograd. Drina pruza odbranu sa zapadne strane, Dunav i Sava sa severne, Velika Morava sa istocne, dok sa juga me cuvaju planine.
Ispostavilo je se da sam preterao u odbrani, jer je protivnik dugo razmisljao da mi objavi rat. Zapravo, u rat sam usao jedino jer me saveznik Velika Britanija pozvala. Saveznici su se iskrcali u Dalmaciji i cuvali me od Italije sa Jadrana. Moja vojska je bila vise nego dovoljna da potuce Bugarsku, Rumuniju i Madjarsku. Nemci su se previse zadrzali oko Sovjeta, pa nisu imali sredstva da ratuju sa mnom u punoj snazi.
Rat je bio gotov '44te godine. Izgubio sam 200 hiljada vojnika, dok je moja vojska nanela 4 puta vece gubitke protivniku.
