Srpsko ime u Dubrovniku

nepotrebna je polemika oko dubrovnika... beše srpski, poto postaše i katolici ali su se i pored prisile izjašnjavali kao srbi katolicke vere... poto je polako to potpadalo pod proustaško, i danas je rvatsko...

a sta su bili bili su, kakve nam koristi od toga... danas su to rvatine...i njihovo pravo...
"Those who cannot learn from history are doomed to repeat it." - George Santayana
=
"If we do not learn from the mistakes of history, we are doomed to repeat them."

Pa kad bi se svi slagali oko toga naravno da ne bi bilo polemike.
Evo pitaj bivše Srbe ili autocenzurisane Srbe autošoviniste (ljubitelji automobila - očigledno) sa kompleksom niže vrednosti, da li se slažu sa tim?:per:
Tako i Urvan&Co. mogu kasti: Hrvati (katolici) bili, Hrvati ostali - šta tu ima dalje da se priča?
 
Дубровник - Срђев град

Дубровник је у Св. Срђу и Вакху имао своје светитеље-заштитнике града, претпоставља се, до XI века.


  • Црква св. Срђа на Пељешцу код Стона – налазила се на врху брда више луке Прапратна (данашњи Мркојевићи). Служила је православном становништву села Прапратна, Мили и Винога. Пошто су сва три села силом покатоличена, Дубровачка Република је храм једно време користила као војну стражарницу
  • Црква код Дубровника – вероватно се налазила на данашњем брду Срђ код Дубровника, које је, према томе, добило име по култу светаца
  • Црква у Колочепу код Дубровника – не постоји више
  • Црква на острву Корчула – налазила се у подграђу града Корчуле, порушена крајем 15. века из одбрамбених разлога, поново изграђена 1551, да би на њеном месту била саграђена црква св. Јустине у 19. веку
  • Црква у селу Придворју у Конавлима код Дубровника – матична црква у селу је Свети Срђ и Вакх, која је ограђена (саграђена) 1584. Пред црквом Светога Срђа и Вакха је стећак, висок око 1,20 метара, широк од 1,20 до 1,35, а дебео 52 цм, на коме је урезан коњ са седлом, без јахача, окренут улево. Стећак је доказ да је на том простору постојало гробље пре цркве из 1584, вероватно и старија црква, која не може бити католичка, јер стећци нису одлика католичког обреда.

Свети Срђу, не дај грђу!


Старац Срђ је његда био
Стража граду Дубровнику,
Па је Влаху, чилом другу
Мјесто давно уступио.
А и Влахо ћаше скоро
Пред Дубравком узмакнути,
Да је вр'јеме угађало.
Но унаточ чилом Влаху
И Дубравку несуђеном,
Старог Срђа светитеља
Још се спомен утро није,
Паче живи ко и прије,
Јер с народом срастао је.
Бог истина, јер га широм
Својим свецем народ гласи,
И српском га славом краси,
Срђев дан је крсно име.

* * * * *
 
Poslednja izmena:
Dubrovačke krštenice i slična matična dokumenta pisana ćirilicom
1810,spisak rodjenih

krst_dubr_7.jpg

krst_dubr_8_pc.jpg


Prilično je neuredno u odnosu na ćirilične krštenice iz Oseka/Osjeka/Osijeka iz 1762.godine

krstenica_osijek_ciril_12_pc.jpg


preuzeto sa snimaka arhivske matične gradje sajta FamilySearch
 
Игњат Јоб

Ignjat_Job_%281895-1936%29.jpg


Игњат Јоб рођен је 28 марта 1895. у Дубровнику. У Дубровнику је свршио основну школу и неколико разреда гимназије. Његова породица сматрала је себе Србима католицима. У Управи Српског гимнастичког друштва Душан Силни у Дубровнику био 1910. барјактар Ерменеђилдо Јоб. Са старијим братом Цвијетом, такође сликаром, Игњат Јоб основао је аматерску позоришну дружину у Дубровнику и глумио у представама „Бој на Косову” и „Смрт мајке Југовића”. Отишао је 1913. у Србију, где је живео као члан путујућег позоришта. После Балканских ратова чланови Српског сокола „Душан Силни” из Дубровника Кристо П. Доминковић и Ђилдо Јоб хтели су за Видовдан да посете Косово. У Београду су им доделили као пратњу њиховог пријатеља Тасу Поповића. Кренули су возом из Скопља за Приштину. При пролазу кроз Качаничку клисуру гледали су турска топовска кола остављена у бегу у кориту реке. При погледу на Косово поље Доминковић је рекао : „Ђилдо, ето дочекасмо !”. У Приштини добили су Кристо и Ђилдо по једну нову шајкачу на дар. И он и Ђилдо сачували су шајкаче и дочекали да са њима на глави изађу у сусрет српској војсци кад је 13. новембра 1918. улазила у Дубровник.

Игњат Јоб вратио се 1914. у Дубровник али су га аустријске власти почетком Првог светског рата ухапсиле. Аустријске власти вршиле су преметачине у Дубровнику. Ради тога дошло је неколико детектива, комесара, жандарма и финанса са стране. Све су преметачине извршено истовремено. Ништа нису нашли, па су сви истог дана отпутовали натраг. Између осталих преметачине су извршене код Ђилда Јоба у стану. Уочи рата затворено је преко 60 талаца из Дубровника. Цвијето Јоб је био добровољац у српској војсци у Првом светском рату. Погинуо је на Колубари 1914.

О страдању дубровачких Срба од објаве рата Србији 1914. у листу Дубровник : „Још прије него је званично рат био објављен, подузела су се појединачна и скупна хапшења свих искрених народних људи, који су и по свом друштвеном положају и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима које су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од којих нам је пок. Аустрија намрла приличан број“. Прегаоци из Дубровника спроведени су у тамницу у Шибеник. Као носиоци великосрпског покрета предати су као таоци војничким заповједницима. Приликом укрцавања на брод у грушкој луци руља је по хрватско-клерикалном листу у Дубровнику „Права Црвена Хрватска” викала : „ …у море с њима, утопите их, доље Босна, … доље Србија, живјела Аустрија, живјела Хрватска, живјела војска”. Са Јобом је у Шибенику био затворен Васо Пипер који је покушавао да му помогне. Игњат Јоб је, захваљујући породичном пријатељу, из затвора пребачен у душевну болницу у Шибенику. Када је сав исцрпљен пуштен из болнице, скоро без средстава упутио се у Загреб 1917. на сликарску академију, где се већ у почетку истакао као један од најталентованијих ђака. После завршетка рата отишао је на студије у Италију. Вративши се у Југославију, остао је у Загребу, а касније одлази у Београд, где започиње са самосталним радом на сликама. Из Београда одселио се на Брач, где је створио своја најбоља дела. Оболео је од туберкулозе 1925. и умро 29. априла 1936. у 42. години.

Имао је за собом ванбрачну ћерку Марију (1913) и разведен брак (1919), када се упознао и венчао (1922) са Живком Цветковић, студетнкињом филозофије у Београду, будућом учитељицом у Кулини код Алексинца, Водицама, Супетру на Брачу и Сплиту. Са њом је добио ћерку Цвијету (1924) и сина Растка (1925).

Игњат Јоб је био космополита католичке, а затим православне вероисповести. Био је члан београдске уметничке групе Облик. Један је од представника колористичког водећег стила у српској уметности тридесетих година 20. века. Међутим, Јоб се издваја од других по избору тема и мотива. Реч је о призорима који по маштовитости и необичним ситуацијама одударају од смиреног и озбиљног представљања детаља из свакодневног живота, какво се може видети на сликама његових савременика. На представама приморских мотива дошао је до пуног изражаја његов талент. Народни музеј је вредна остварења Игњата Јоба набавио са престижних изложби у Београду, а највећи број откупио и добио на поклон после Другог светског рата, највише током шесте декаде прошлог столећа. Сада чува најбољу збирку слика овог значајног представника новог реализма и експресионизма, које су настале у распону од 1923. до 1935. године. Многе су биле на најугледнијим смотрама и временом су потврђене као врхунска остварења, међу њима и портрет (Дама у црнини, 1923), експонат Прољетног салона у Загребу (1923), са којим је Јоб ступио у ликовни живот некадашње Југославије, али и предео (Двориште са цвећем, 1934), са Пролећне изложбе у Београду (1935), који означава и његов силазак са уметничке сцене, јер је после наставио да траје преко својих дела.
 
U petak na HTV-u počinje emitiranje dokumentarne serije Republika. Tko nema HTV uskoro kreće emitiranje na programu Viasat History. Ukoliko nemate niti taj program probajte pronaći na nekoj drugoj televiziji. Kao i hrvatske kraljeve koji su prodani u preko 70 zemalja i koji su emitirani 2 puta u udarnim terminima na Viasatu, Republika je već prodana dovoljno da ju možete pronaći na svom tv-u. Previše je izvora o DR da bi ih se sve moglo spomenuti. No ekranizacija je odlična. Za eksperte nema novina. No za opći puk biti će pregršt zanimljivosti.
 
Poslednja izmena:
Игњат Јоб

Ignjat_Job_%281895-1936%29.jpg


Игњат Јоб рођен је 28 марта 1895. у Дубровнику. У Дубровнику је свршио основну школу и неколико разреда гимназије. Његова породица сматрала је себе Србима католицима. У Управи Српског гимнастичког друштва Душан Силни у Дубровнику био 1910. барјактар Ерменеђилдо Јоб. Са старијим братом Цвијетом, такође сликаром, Игњат Јоб основао је аматерску позоришну дружину у Дубровнику и глумио у представама „Бој на Косову” и „Смрт мајке Југовића”. Отишао је 1913. у Србију, где је живео као члан путујућег позоришта. После Балканских ратова чланови Српског сокола „Душан Силни” из Дубровника Кристо П. Доминковић и Ђилдо Јоб хтели су за Видовдан да посете Косово. У Београду су им доделили као пратњу њиховог пријатеља Тасу Поповића. Кренули су возом из Скопља за Приштину. При пролазу кроз Качаничку клисуру гледали су турска топовска кола остављена у бегу у кориту реке. При погледу на Косово поље Доминковић је рекао : „Ђилдо, ето дочекасмо !”. У Приштини добили су Кристо и Ђилдо по једну нову шајкачу на дар. И он и Ђилдо сачували су шајкаче и дочекали да са њима на глави изађу у сусрет српској војсци кад је 13. новембра 1918. улазила у Дубровник.

Игњат Јоб вратио се 1914. у Дубровник али су га аустријске власти почетком Првог светског рата ухапсиле. Аустријске власти вршиле су преметачине у Дубровнику. Ради тога дошло је неколико детектива, комесара, жандарма и финанса са стране. Све су преметачине извршено истовремено. Ништа нису нашли, па су сви истог дана отпутовали натраг. Између осталих преметачине су извршене код Ђилда Јоба у стану. Уочи рата затворено је преко 60 талаца из Дубровника. Цвијето Јоб је био добровољац у српској војсци у Првом светском рату. Погинуо је на Колубари 1914.

О страдању дубровачких Срба од објаве рата Србији 1914. у листу Дубровник : „Још прије него је званично рат био објављен, подузела су се појединачна и скупна хапшења свих искрених народних људи, који су и по свом друштвеном положају и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима које су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од којих нам је пок. Аустрија намрла приличан број“. Прегаоци из Дубровника спроведени су у тамницу у Шибеник. Као носиоци великосрпског покрета предати су као таоци војничким заповједницима. Приликом укрцавања на брод у грушкој луци руља је по хрватско-клерикалном листу у Дубровнику „Права Црвена Хрватска” викала : „ …у море с њима, утопите их, доље Босна, … доље Србија, живјела Аустрија, живјела Хрватска, живјела војска”. Са Јобом је у Шибенику био затворен Васо Пипер који је покушавао да му помогне. Игњат Јоб је, захваљујући породичном пријатељу, из затвора пребачен у душевну болницу у Шибенику. Када је сав исцрпљен пуштен из болнице, скоро без средстава упутио се у Загреб 1917. на сликарску академију, где се већ у почетку истакао као један од најталентованијих ђака. После завршетка рата отишао је на студије у Италију. Вративши се у Југославију, остао је у Загребу, а касније одлази у Београд, где започиње са самосталним радом на сликама. Из Београда одселио се на Брач, где је створио своја најбоља дела. Оболео је од туберкулозе 1925. и умро 29. априла 1936. у 42. години.

Имао је за собом ванбрачну ћерку Марију (1913) и разведен брак (1919), када се упознао и венчао (1922) са Живком Цветковић, студетнкињом филозофије у Београду, будућом учитељицом у Кулини код Алексинца, Водицама, Супетру на Брачу и Сплиту. Са њом је добио ћерку Цвијету (1924) и сина Растка (1925).

Игњат Јоб је био космополита католичке, а затим православне вероисповести. Био је члан београдске уметничке групе Облик. Један је од представника колористичког водећег стила у српској уметности тридесетих година 20. века. Међутим, Јоб се издваја од других по избору тема и мотива. Реч је о призорима који по маштовитости и необичним ситуацијама одударају од смиреног и озбиљног представљања детаља из свакодневног живота, какво се може видети на сликама његових савременика. На представама приморских мотива дошао је до пуног изражаја његов талент. Народни музеј је вредна остварења Игњата Јоба набавио са престижних изложби у Београду, а највећи број откупио и добио на поклон после Другог светског рата, највише током шесте декаде прошлог столећа. Сада чува најбољу збирку слика овог значајног представника новог реализма и експресионизма, које су настале у распону од 1923. до 1935. године. Многе су биле на најугледнијим смотрама и временом су потврђене као врхунска остварења, међу њима и портрет (Дама у црнини, 1923), експонат Прољетног салона у Загребу (1923), са којим је Јоб ступио у ликовни живот некадашње Југославије, али и предео (Двориште са цвећем, 1934), са Пролећне изложбе у Београду (1935), који означава и његов силазак са уметничке сцене, јер је после наставио да траје преко својих дела.

Naravno...na Vikipediji na srpskom jeziku (tj ćirilici) stoji da je srpski i jugoslovenski slikar, na hrvatskoj Vikipediji da je hrvatski , na engleskom jeziku da je hrvatski....
 
Na engleskoj Vikipediji su Hrvati mnogo aktivni, zato ces cesto naci tekstove koji vuku vodu na njihovu vodenicu. Mene dosta cesto nasmesi taj nacionalni entuzijazam koji im daje snagu za sva ta pisanija. Koliko god taj zanos u prvom trenutku moze izgledati konstruktivan, on nakon nekog vremena postaje autodestruktivan. Ne moze se protiv zakona fizike.
 
Na engleskoj Vikipediji su Hrvati mnogo aktivni, zato ces cesto naci tekstove koji vuku vodu na njihovu vodenicu. Mene dosta cesto nasmesi taj nacionalni entuzijazam koji im daje snagu za sva ta pisanija. Koliko god taj zanos u prvom trenutku moze izgledati konstruktivan, on nakon nekog vremena postaje autodestruktivan. Ne moze se protiv zakona fizike.


Postaješ duhovit.

- - - - - - - - - -

Naravno...na Vikipediji na srpskom jeziku (tj ćirilici) stoji da je srpski i jugoslovenski slikar, na hrvatskoj Vikipediji da je hrvatski , na engleskom jeziku da je hrvatski....

srpski slikar. :hahaha:
 
Postaješ duhovit.
Samo komentarisem cinjenicno stanje. Pogledaj ostrascenost kojom se pisu hrvatski tekstovi o zadnjem ratu, pa zatim pogledaj iste te tekstove u srpskoj verziji i ako imas 2mg nepristrasnosti videces vrlo veliku razliku u pristupu temi, kao i u kolicini koriscenja svakojakih propagandnih epieta.

Ostrascenost je stvar koja ne donosi dobro, to valjda znas.
 
Samo komentarisem cinjenicno stanje. Pogledaj ostrascenost kojom se pisu hrvatski tekstovi o zadnjem ratu, pa zatim pogledaj iste te tekstove u srpskoj verziji i ako imas 2mg nepristrasnosti videces vrlo veliku razliku u pristupu temi, kao i u kolicini koriscenja svakojakih propagandnih epieta.

Ostrascenost je stvar koja ne donosi dobro, to valjda znas.

Opet si fulao temu. Otvori temu ako te toliko žulja pa ćemo razgovarati.

- - - - - - - - - -

Nakon što piotroših 42 minuta svog života, pitam se čega je dokaz ovaj filmić tj šta si hteo da pokažeš i dokažeš sa ovim....

Nemam komentara.
 
Nemam odgovota.

Nema tu neke velike pameti. Vjerojatno će srpska obrazovna elita ustrajati na navodnom srpskom podrijetlu (možda i identitetu) kulture staroga Dubrovnika.
Previše su energije utrošili u te ideje, preko 200 godina muka i truda.

Nu, svijet je sad umrežen, obavijesti se znaju, tiskaju knjige, putuje, jezična je i nacionalna kultura uobličena i jasno opisana.
Nema više prodavanja magli tipa 19. st.

http://www.matica.hr/vijenac/467/Hrvati bježe od vlastitih tradicija/

Dobro nam je poznata povijest prisvajanja i otimanja hrvatske (i ne samo hrvatske) kulturne baštine u Srbiji. U taj nesretni niz uvrstio se i nedavni izdavački pothvat edicije Deset vekova srpske književnosti s knjigom Poezija Dubrovnika i Boke kotorske i s najavljenim knjigama Držića, Gundulića, Vojnovića. Doista me zanima kako vi komentirate tu situaciju?


Moj stav prema tome jest – ne obazirati se.

Zašto? Mislite da je to dobro?

Nije dobro, ali to je jedini način. Ne možete nikoga tko vam tvrdi da je sunce zeleno uvjeriti da je ono žuto. Nikoga tko vam tvrdi da je mlijeko crno ne možete uvjeriti da je mlijeko bijelo. To je unaprijed izgubljena bitka. Uzaludna.

Teza glavnog urednika edicije Deset vekova srpske književnosti akademika Mire Vuksanovića o dvojnoj pripadnosti klasika jedne nacionalne književnosti, Marina Držića i Ivana Gundulića, jedinstvena je i još nepoznata u svjetskoj književnoj historiografiji. Za dubrovačke se klasike u Srbiji nije uopće znalo do druge polovice 19. stoljeća, pokoje im je djelo tiskano u Beogradu i Novom Sadu tek u prvoj polovici prošlog stoljeća, kako je upozorio u Forumu akademik Mirko Tomasović.

Pa naravno da se nije znalo. Ali ući u bilo kakvu vrstu dokazivanja, što se znalo ili nije, bespredmetno je jer je riječ o razlozima koji su daleko izvan književnosti. Upravo na tom polju trebalo bi tražiti argumente razuvjeravanja, no oni također ne bi uspjeli. Ne treba trošiti ni nacionalne ni individualne snage na raspravu te vrste. Ako taj netko tko poseže na taj način misli da bez toga njegova književnost ne može, neka uzima što hoće, jer ta ga krađa neće oplemeniti niti će ga učiniti poštenijim.

Mislite da to prisvajanje ne može ipak imati neke implikacije za inozemstvo, primjerice za strana izdanja, antologije, prijevode...

Ne može. Nitko pametan u svijetu ne može takvu antologiju uzeti kao vjerodostojnu. Danas je svijet tako dobro informativno umrežen, danas se svi podaci mogu provjeriti na bezbroj načina i ako neko tako postupi, svima je to znak primitivne ignorancije.
 
Nu, svijet je sad umrežen, obavijesti se znaju, tiskaju knjige, putuje, jezična je i nacionalna kultura uobličena i jasno opisana.
Nema više prodavanja magli tipa 19. st.
.

pa to i jeste ono sto xxx vase koke a nije pevac ili kako vec po vaski? :D
Da nije neta, malo bi ko znao da Hrvati pre 200 godina skoro pa nisu postojali u Dubrovniku. Ja licno pre 15 godina skoro da nisam imao pojma o tome. Mislio sam da je Dubrovnik od pamtiveka naseljen Hrvatima a tamo... svecom da ih trazis.
Posle 50 godina Brozovskog ispiranja mozga ljudi su napokon progledali. A informacija je sve vise i vise.
 
Nema tu neke velike pameti. Vjerojatno će srpska obrazovna elita ustrajati na navodnom srpskom podrijetlu (možda i identitetu) kulture staroga Dubrovnika.
Previše su energije utrošili u te ideje, preko 200 godina muka i truda.

Ja baš imam dojam da je to odraz nekoliko pobornika alternativne povijesti. Mislim da ta hipoteza izumire. Lisenkoizam [SUP]3[/SUP].
 

Back
Top