Игњат Јоб
Игњат Јоб рођен је 28 марта 1895. у Дубровнику. У Дубровнику је свршио основну школу и неколико разреда гимназије. Његова породица сматрала је себе Србима католицима. У Управи Српског гимнастичког друштва Душан Силни у Дубровнику био 1910. барјактар Ерменеђилдо Јоб. Са старијим братом Цвијетом, такође сликаром, Игњат Јоб основао је аматерску позоришну дружину у Дубровнику и глумио у представама „Бој на Косову” и „Смрт мајке Југовића”. Отишао је 1913. у Србију, где је живео као члан путујућег позоришта. После Балканских ратова чланови Српског сокола „Душан Силни” из Дубровника Кристо П. Доминковић и Ђилдо Јоб хтели су за Видовдан да посете Косово. У Београду су им доделили као пратњу њиховог пријатеља Тасу Поповића. Кренули су возом из Скопља за Приштину. При пролазу кроз Качаничку клисуру гледали су турска топовска кола остављена у бегу у кориту реке. При погледу на Косово поље Доминковић је рекао : „Ђилдо, ето дочекасмо !”. У Приштини добили су Кристо и Ђилдо по једну нову шајкачу на дар. И он и Ђилдо сачували су шајкаче и дочекали да са њима на глави изађу у сусрет српској војсци кад је 13. новембра 1918. улазила у Дубровник.
Игњат Јоб вратио се 1914. у Дубровник али су га аустријске власти почетком Првог светског рата ухапсиле. Аустријске власти вршиле су преметачине у Дубровнику. Ради тога дошло је неколико детектива, комесара, жандарма и финанса са стране. Све су преметачине извршено истовремено. Ништа нису нашли, па су сви истог дана отпутовали натраг. Између осталих преметачине су извршене код Ђилда Јоба у стану. Уочи рата затворено је преко 60 талаца из Дубровника. Цвијето Јоб је био добровољац у српској војсци у Првом светском рату. Погинуо је на Колубари 1914.
О страдању дубровачких Срба од објаве рата Србији 1914. у листу Дубровник : „Још прије него је званично рат био објављен, подузела су се појединачна и скупна хапшења свих искрених народних људи, који су и по свом друштвеном положају и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима које су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од којих нам је пок. Аустрија намрла приличан број“. Прегаоци из Дубровника спроведени су у тамницу у Шибеник. Као носиоци великосрпског покрета предати су као таоци војничким заповједницима. Приликом укрцавања на брод у грушкој луци руља је по хрватско-клерикалном листу у Дубровнику „Права Црвена Хрватска” викала : „ …у море с њима, утопите их, доље Босна, … доље Србија, живјела Аустрија, живјела Хрватска, живјела војска”. Са Јобом је у Шибенику био затворен Васо Пипер који је покушавао да му помогне. Игњат Јоб је, захваљујући породичном пријатељу, из затвора пребачен у душевну болницу у Шибенику. Када је сав исцрпљен пуштен из болнице, скоро без средстава упутио се у Загреб 1917. на сликарску академију, где се већ у почетку истакао као један од најталентованијих ђака. После завршетка рата отишао је на студије у Италију. Вративши се у Југославију, остао је у Загребу, а касније одлази у Београд, где започиње са самосталним радом на сликама. Из Београда одселио се на Брач, где је створио своја најбоља дела. Оболео је од туберкулозе 1925. и умро 29. априла 1936. у 42. години.
Имао је за собом ванбрачну ћерку Марију (1913) и разведен брак (1919), када се упознао и венчао (1922) са Живком Цветковић, студетнкињом филозофије у Београду, будућом учитељицом у Кулини код Алексинца, Водицама, Супетру на Брачу и Сплиту. Са њом је добио ћерку Цвијету (1924) и сина Растка (1925).
Игњат Јоб је био космополита католичке, а затим православне вероисповести. Био је члан београдске уметничке групе Облик. Један је од представника колористичког водећег стила у српској уметности тридесетих година 20. века. Међутим, Јоб се издваја од других по избору тема и мотива. Реч је о призорима који по маштовитости и необичним ситуацијама одударају од смиреног и озбиљног представљања детаља из свакодневног живота, какво се може видети на сликама његових савременика. На представама приморских мотива дошао је до пуног изражаја његов талент. Народни музеј је вредна остварења Игњата Јоба набавио са престижних изложби у Београду, а највећи број откупио и добио на поклон после Другог светског рата, највише током шесте декаде прошлог столећа. Сада чува најбољу збирку слика овог значајног представника новог реализма и експресионизма, које су настале у распону од 1923. до 1935. године. Многе су биле на најугледнијим смотрама и временом су потврђене као врхунска остварења, међу њима и портрет (Дама у црнини, 1923), експонат Прољетног салона у Загребу (1923), са којим је Јоб ступио у ликовни живот некадашње Југославије, али и предео (Двориште са цвећем, 1934), са Пролећне изложбе у Београду (1935), који означава и његов силазак са уметничке сцене, јер је после наставио да траје преко својих дела.
