Srpsko ime u Dubrovniku

[Лекизан]

Daj neki link ka jednom od tvojih definicija te sintagme, jer mi je onda po svemu sudeći promaklo. Zapazio sam samo kako se pozivaš na Feniksa, po čemu ispada da misliš na posjedovanje bana, sabora i određenih unutarnjih ingerencija...

Не знам на коју синтагму мислиш?И батали феникса сад, хтео сам од њега да извучем конкретнији одговор у вези тог бана и сабора али га нисам добио, одговор сам и дао у виду ироније на казано, видео си смешка како се клибери.

A šta je država reci ti meni?
I zbog čega onda govorimo da neki imaju atribute državnosti (a nisu prave države), ukoliko se, kako ispada po tebi, to može reći samo za punopravne države?

http://sr.wikipedia.org/sr/Држава

Ti misliš da svaki puta kada nalazimo u literaturi <Bugarska> nailazimo na pojašnjenje šta se pod time podrazumijeva?

Не него када налазимо тај појам у литератури мисли се у државном смислу, обично на простор данашње државе Бугарске, у другим случајевима се појасни на шта се мисли.

Lele...daj Lekizane, za ime boga...

Упс, моја грешка, наравно у праву си Фердинанде за ово.Румунија је добила независност у Белину а не Бугарска.

Једном сам ти упутио питање на овој теми на које нисам добио одговор:

Говоримо о научним стандардима, и реци ми по тим стандардима шта су били краљ Твртко, Руђер Бошковић, Доментијан Хиландарац, Еустахија Арсић, Константин Данил, Иво Гундулић, Петар Хекторовић, Петар Прерадовић, Валтазар Богишић, Захарије Орфелин, Вук Исаковић, Стојан Јанковић, и по којим стандардима си то закључио, рецимо да мораш да се определиш за неки културни корпус.Унапред ти хвала.

Мислим да би најбоље било да се вратимо на Дубровник, полазећи од овог Шарића кога си поменуо и његових дефиниција идентитета може се закључити да су дубровчани имали вишеслојни идентитет и то дубровачки и српски и раније латински, с тим што је дубровачки истекао када је Дубровачка република престала да постоји јер је и био политичке природе, док се латински редуковао смањивањем латинске (романске) популације у граду, мислим на оне колективне идентитете наравно, постојали су и неки индивидуални.

 

[mupi]

nešto sam naškrabao ali sam zaboravio da se prijavim pa mi je sve propalo.
ukratko, sa većinom stvari koje slaven piše se slažem, ali se takođe slažem sa onima koji tvrde da se trudi da balansira i tako često svoje vrlo dobra postove devalvira. suština je da smo mi izgubili političku bitku za dubrovnik, zapravo, nismo je ni vodili, i time dali mogućnost hrvatima da konstruišu povijest kakvu oni žele. slično se dešava i u boki i tu istorija zapravo ne igra nikakvu ulogu već isključivo politička borba koja traje i opet bez srba.

hrvatska ideologija se može objasniti metaforom oluje: ušli su u prazan prostor i proglasili pobjedu. dok su u austro ugarskoj bila jake kulturne i političke grupe srpske zajednice, hrvatski kulturni pokret je mogao samo da sanja nekakvo značajnije širenje, međutim, stvaranjem jugoslavije, hrvatski nacionalizam postaje intitucionalizovan, postaje dio sistema i mogućnost propagande je mnogo olakšana, sa ključnom razlikom što ulaskom u novu državu srpski pokret na zapadnim stranama gubi svoj smisao, nestaje i pretapa se u srpske političke stranke koje postaju nosioci jugoslovenske ideje. time je hrvatskoj politici praktično otvoren put prema teritoriji dalmacije i bosne i hrecegovine gdje oni nacionalnu propagandu otpočinju i završavaju u relativno kratkom periodu.

mala pomoć u vezi vlaha. entoni smit koristi termin etnička kategorija za grupe koje imaju posebnu kulturu i jezik ali nemaju razvijenu svijest tj. visoku kulturu koja bi ih definisala i kao takve one su po pravilu definisane od drugog. te grupe nikada ne prerastu u etnije- etnički svjesne grupe, već se asimiluju u veće etničke zajednice. možda bi definicja etničke kategorije mogla biti primjenjena na vlahe u našem slučaju.

Nije ti možda palo na pamet da Oluja traje od zime 1994 kada se Kninu prilazi s leđa preko Dinare pa sve do augusta 1995 kada je završena?
Kako ćeš tumačiti povijest sa kraja 19. vijeka kada ti je nejasna ova u zadnjih 20 godina?

Gdje u Dalmaciji krajem 19. vijeka nisu pobijedile hrvatske narodnjačke stranke, te je tek sa kraljevinom zaživjelo hrvatsvo u Dalmaciji?

Hrvati su zrakoprazan prostor,bezlična masa bez jezika,kuture,političke svjesti koja se tek srpskim oslobođenjem 1918 razvila kao narod.Koji ste vi bolesnici.

 

[Mrkalj]

Koji ste vi bolesnici.

Baba o uštipcima.

 

[T0rkvemada]

Klasična srpska književnost: Književnost renesanse i baroka

Nastavnik
prof. dr Zlata Bojović

Status predmeta
Obavezan predmet u II semestru

Broj ESPB: 2

Cilj predmeta
Ovladavanje znanjima o poetici, piscima, žanrovima i delima u epohama renesanse i baroka.

Sadržaj predmeta
Teorijska nastava:
Humanizam i renesansa i barok na srpskom i hrvatskom jezičkom području. Književnost u Dubrovačkoj republici. Humanizam i renesansa. Ilija Crijević. Petrarkizam. Šiško Menčetić, Džore Držić. Hrišćanska renesansa. Mavro Vetranović. Renesansna komedija. Marin Držić. Maskerate. Manirizam.- Barok. Opšte odlike, marinizam, „slovinstvo“, barokni stil, rodovi i vrste. DŽivo Gundulić, DŽivo Bunić, Ignjat DJurdjević. Književnost Boke Kotorske: Andrija Zmajević.
Praktična nastava:
(Rad na sledećim tekstovima): Ilija Crijević: izbor iz poezije; Šiško Menčetić: izbor iz poezije; DŽore Držić: izbor iz poezije, ekloga Radmio i LJubmir; Mavro Vetranović: izbor iz poezije, ekloga po izboru, Posvetilište Abramovo; Marin Držić: Tirena, Novela od Stanca, Dundo Maroje, Skup; Mikša Pelegrinović: Jedjupka; Andrija Čubranović: Jedjupka - pesma Šestoj gospodji;
Dživo Gundulić: Suze sina razmetnoga, Dubravka, Osman; Dživo Bunić: izbor iz poezije; Ignjat Djurdjević: Suze Marunkove, izbor iz poezije, Uzdasi Mandalijene pokornice.

Literatura
Zlata Bojović, Književnost Dubrovnika. Renesansa i barok : dodatak, Beograd – Kragujevac, 2006; Mavro Vetranović, Poezija i drame, Beograd, 1994; Marin Držić, Dundo Maroje, Beograd, 1996. ili neko drugo izdanje po izboru; Ivan Gundulić, Osman – Dubravka – Suze sina razmetnoga, Beograd, 2001. ili neko drugo izdanje po izboru; Pavle Popović, Dubrovačke studije, Beograd, 2000; Dragoljub Pavlović, Starija jugoslovenska književnost, Beograd, 1971; Miroslav Pantić, Iz književne prošlosti, Beograd, 1978; Zlata Bojović, Renesansa i barok, Beograd, 2003; Zlata Bojović, Dundo Maroje Marina Držića, Beograd, 1982; Zlata Bojović, Osman Dživa Gundulića, Beograd, 1986. (Dodatna literatura): Jakov Burkhart, Kultura renesanse u Italiji, Beograd, 1991; Marin Držić 1508 – 1958, Beograd, 1958; Zlata Bojović, Dubrovački pisci, Beograd, 2001; Dragoljub Pavlović, Dubrovačka poezija, Beograd, 1956; Miroslav Pantić, Pesništvo renesanse i baroka, Beograd, 1968; Rene Velek, Kritički pojmovi (studija: Pojam baroka u književnoj nauci), Beograd, 1966; Žermen Bazen, Barok i rokoko, Beograd, 1966.

http://www.ff.uns.ac.rs/studije/osn...jizevnost_knjizevnost_renesanse_i_baroka.html

 

[Pumpaj Dinstanović]

Klasična srpska književnost: Književnost renesanse i baroka

Nastavnik
prof. dr Zlata Bojović

Status predmeta
Obavezan predmet u II semestru

Broj ESPB: 2

Cilj predmeta
Ovladavanje znanjima o poetici, piscima, žanrovima i delima u epohama renesanse i baroka.

Sadržaj predmeta
Teorijska nastava:
Humanizam i renesansa i barok na srpskom i hrvatskom jezičkom području. Književnost u Dubrovačkoj republici. Humanizam i renesansa. Ilija Crijević. Petrarkizam. Šiško Menčetić, Džore Držić. Hrišćanska renesansa. Mavro Vetranović. Renesansna komedija. Marin Držić. Maskerate. Manirizam.- Barok. Opšte odlike, marinizam, „slovinstvo“, barokni stil, rodovi i vrste. DŽivo Gundulić, DŽivo Bunić, Ignjat DJurdjević. Književnost Boke Kotorske: Andrija Zmajević.
Praktična nastava:
(Rad na sledećim tekstovima): Ilija Crijević: izbor iz poezije; Šiško Menčetić: izbor iz poezije; DŽore Držić: izbor iz poezije, ekloga Radmio i LJubmir; Mavro Vetranović: izbor iz poezije, ekloga po izboru, Posvetilište Abramovo; Marin Držić: Tirena, Novela od Stanca, Dundo Maroje, Skup; Mikša Pelegrinović: Jedjupka; Andrija Čubranović: Jedjupka - pesma Šestoj gospodji;
Dživo Gundulić: Suze sina razmetnoga, Dubravka, Osman; Dživo Bunić: izbor iz poezije; Ignjat Djurdjević: Suze Marunkove, izbor iz poezije, Uzdasi Mandalijene pokornice.

Literatura
Zlata Bojović, Književnost Dubrovnika. Renesansa i barok : dodatak, Beograd – Kragujevac, 2006; Mavro Vetranović, Poezija i drame, Beograd, 1994; Marin Držić, Dundo Maroje, Beograd, 1996. ili neko drugo izdanje po izboru; Ivan Gundulić, Osman – Dubravka – Suze sina razmetnoga, Beograd, 2001. ili neko drugo izdanje po izboru; Pavle Popović, Dubrovačke studije, Beograd, 2000; Dragoljub Pavlović, Starija jugoslovenska književnost, Beograd, 1971; Miroslav Pantić, Iz književne prošlosti, Beograd, 1978; Zlata Bojović, Renesansa i barok, Beograd, 2003; Zlata Bojović, Dundo Maroje Marina Držića, Beograd, 1982; Zlata Bojović, Osman Dživa Gundulića, Beograd, 1986. (Dodatna literatura): Jakov Burkhart, Kultura renesanse u Italiji, Beograd, 1991; Marin Držić 1508 – 1958, Beograd, 1958; Zlata Bojović, Dubrovački pisci, Beograd, 2001; Dragoljub Pavlović, Dubrovačka poezija, Beograd, 1956; Miroslav Pantić, Pesništvo renesanse i baroka, Beograd, 1968; Rene Velek, Kritički pojmovi (studija: Pojam baroka u književnoj nauci), Beograd, 1966; Žermen Bazen, Barok i rokoko, Beograd, 1966.

http://www.ff.uns.ac.rs/studije/osn...jizevnost_knjizevnost_renesanse_i_baroka.html

Skoro je bio prikaz i kritika ove knjige na HRT-u. Volio bih da bude prilike da vidim sta tacno pise u njoj i da li se eksplicitno dubrovacka knjizevnost proglasava sastavnim dijelom srpske knjizevnosti (u sta sumnjam) jer su reakcije dosta zestoke. Imajuci na umu skorasnje dogadjaje tokom rata pocetkom 1990-ih i ideolosko velikosrpsko posezanje za Dubrovnikom i njegovim naslijedjem, jasno je zbog cega u samim tim hrvatskim krajevima jedna ovakva knjiga moze izazvadi po koju uzbunu; savrseno je razumljivo zbog cega se iz Hrvatske trebaju ocekivati ostre rijeci. No s druge strane ne djeluju mi kritike osnovane, jer je Bojovicka proglasena za nastavljaca Pavla Popovica te za nekakvoga 'velikosrpskog imperijalistu' koji je ovom knjigom vratio na celo i potvrdio srpske pretenzije nad dubrovackom knjizevnoscu. A koliko vidim, nije ni optuzba da je to Bojovicka uopste ucinila, vec da knjiga moze dovesti do takvih tendencija. Ovako bez sadrzaja covjek bi pomislio da je problem sto je autor knjige jedna Srpkinja i sto ju je objavila na srpskom jeziku i pismu.

Sto se tice sadrzajne kritike, tvrdi se da je knjiga dizbalansirana i kao takva ne predstavlja objektivni prikaz istorijata dubrovacke knjizevnosti - odnosno, sto <autorka skace i opsirno opisuje cim je negdje pomenut neki Srbin ili Rus> te <opsirno pise o Dusanu>. Pa to je krajnje smijesno. Ne postoji nekakva potpuno objektivna knjiga, zato sto se sve, posebno ovakve prirode, u ovoj ili onoj mjeri prilagodjavaju citalackom tijelu. Jasno je da je ova knjiga pisana za Srbe, a ne Hrvate. Opet kazem, pricam napamet jer ne znam sto pise u predgovoru ali rekao bih da je to u samoj knjizi i naglaseno, da je stavljen akcenat na srpski relevantne teme, zato sto je knjiga tako u svoj osnovi bila i najavljivana, kao zaokruzenje duzeg perioda istrazivanja koje je bilo okrunjeno Bojovickinim izlaganjem Dubrovacka knjizevnost o srpskim temama sa naucnog skupa 'Profesor doktor Gordana Jovanovic' u Despotovcu pretprosle godine. Nije moguce ni u samo 500 strana sve jasno prikazati i razumljivo je da mora biti nacinjen nekakav izbor. E sada, je li mozda naslov knjige u jednoj izvjesnoj mjeri zbog toga pogresan, onda tako treba i reci; ne treba cijelo djelo (koje ce biti izuzetno korisno i ciji konacni izlazak poslije toliko vremena zaista svako racionalan treba pohvaliti) kritikovati, vec reci da ga je mogla drukcije nasloviti. No, sve je ovo prilicno uopsteno i opet stvar subjektivnog dozivljaja knjige, bez nekakvih preciznijih zamjerki.

Sto se tice neceg konkretnog, prof. Zlata Bojovic optuzena je i za izmisljanje, prakticno notorno laganje, a za to se koriste dva primjera - prvo, to sto pripisuje ocu Rudjera Josipa Boskovica, Nikoli, da je u knjizi opisao stare raske manastire koje je obilazio. No, to nije tacno, jer su knjigu zapravo zapisali jezuiti na njegovoj samrti koje je Rudjer bio poslao. Krajnje je besmisleno za jednu nepreciznost optuzivati autorku da je izmislila nesto. Za pocetak, podatak da je to Nikola Boskovic ostavio iza sebe prisutan je u vecini srpskih pa i hrvatskih bibliografskih odrednica, tako da je vrlo jasno da je podatak mogao eventualno biti 'izmisljen' od strane nekoga ranije, odakle je ona taj podata preuzela. Kao drugo, ova faktografska pogreska ne konstituise nekakav veci promasaj, pa svakako ne takav do te mjere da se ona optuzi za svjesno laganje ili pak diletantizam. Ako pogledamo to i kroz osnovnu prizmu optuzbe autorke da je 'agresivna Velikosrpkinja', onda je ova greska u osnovnom tekstu i semanticke prirode, zato sto se iz prigovora da pretpostaviti da je ona apsolutno sve to izmislila u namjeri da Boskovicev rod poveze sa Srbima, a zapravo krajnju rezultat i sa tom korekcijom dodje na isto. Drugi primjer gresaka u autorkinoj knjizi je po svoj prirodi jos gori, zato sto se optuzuje da je stavila da je jedan Dubrovcanin napisao knjigu o Srbiji (izvlacim iz sjecanja, oprostite mi za nepreciznosti), a zapravo nije to njegovo autorsko djelo vec je sakupio svjedocenja raznih drugih.

Ostalih prigovora nema, sem vrlo mnogo rijeci bez nekakvih konkretnih stvari da je knjiga losa. Daklem, hrvatska se kritika knjige moze sumirati na sljedece tri stavke:
1) Produkt je velikosrpske ideologije i tako predstavlja intelektualnu agresiju na drzavu koja iziskuje odgovor nadleznih institucija i vlasti Republike Hrvatske
2) Balansirana je tako da je napisana sa odredjenim akcentom na srpske i slicne teme
3) Knjiga sadrzi greske
Kada budem imao prilike procitati cijelu knjigu izrazicu malo jasnije svoje misljenje povodom ovih prigovora, ali mi se za sada cini samo da se odredjeni argumenti mogu priznati, i to samo djelomice, drugoj stavki; odnosno da je mozda bilo pozeljno nekakvo drugacije ime. Prva mi se ne cini bas opravdanom (jer bi trebalo da proizlazi iz ostalih) vec da se Zlati Bojovic odredjene stvari stavljaju u usta, a treca ne predstavlja nikakav racionalni pokusaj prikazivanja slabog kvaliteta sadrzaja, vec pokusaj dezavuisanja knjige nekim primjerima usljed emotivne reakcije. Jer ako su zaista dva navedena slucaja ilustrativni primjeri koji bi trebalo da prikazu koliko je Istorija dubrovacke knjizevnosti prepuna gresaka, onda to uopste ne svjedoci da autorka 'izmislja', vec zapravo, da je njen tekst na dosta kvalitetnom nivou.

 

[mišomor1]

Je li u vas u Srbiji još uvijek studenti srpskog jezika uče o Dubrovačkoj književnosti?

Pa u nas u Hrvatskoj bi nastala pobuna da (po bilo kojoj osnovi ili namjeri ili što li ga ja znam) učimo renesansu i barok Niša, Beograda, Novog Sada, ...

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ti vjerovatno mislis na studente srpske knjizevnosti, a ne jezika. Koliko je meni poznato uce itekako. Vrijedi ovdje podsjetiti da se doticna katedra na Filoloskom fakultetu Univerziteta u Beogradu zove srpska knjizevnost sa juznoslovenskim knjizevnostima. Ne samo sto ona tu ima svoje mjesto, u sklopu lektire nalaze se i Istorija slavenobugarska Paisija Hilandarskog, pjesme Hrista Boteva, Skenderbeg od Grigora Prliceva i tako dalje.

Ne znam zasto i kakva bi to pobuna trebala navodno da izbije u Hrvatskoj. Pa dokle vise ce ovdje se pojavljivati ljudi koji granice drzava tretiraju kao nekakve arbitrazne zidove koji razdvajaju paralelne univerzume? Hajde baci pogled na Odsjek za juznoslavenske jezike i knjizevnosti na Filozofskom fakultetu Sveucilista u Zagrebu i vidi sto se sve tamo i koliko uci (jedan kurs je Vasko Popa i srpsko pjesnistvo). Cita se svakako, sve i svasta; nazalost i premalo, inace bi se i svakako lakse izlazilo iz okova etnocentrizma.

P. S. Da pridodam onome sto sam napisao iznad povodom istorije dubrovacke knjizevnosti, jedan je jos od prigovora, no koji je vrlo blizak onim navedenim pod rednim brojem 2, da profesorica Bojovic nije koristila dovoljno strucnjaka za dubrovacku knjizevnost, iz hrvatskih sredina; s druge su strane apsolutno svi srpski pobrojani u djelu po vise puta. Ovakav propust nije dopustiv odnosno ne moze se braniti nedostupnoscu dijela u svim slucajevima, jer ipak zivimo u 21. stoljecu.

 

[Urvan Hroboatos]

Skoro je bio prikaz i kritika ove knjige na HRT-u. Volio bih da bude prilike da vidim sta tacno pise u njoj i da li se eksplicitno dubrovacka knjizevnost proglasava sastavnim dijelom srpske knjizevnosti (u sta sumnjam) jer su reakcije dosta zestoke. Imajuci na umu skorasnje dogadjaje tokom rata pocetkom 1990-ih i ideolosko velikosrpsko posezanje za Dubrovnikom i njegovim naslijedjem, jasno je zbog cega u samim tim hrvatskim krajevima jedna ovakva knjiga moze izazvadi po koju uzbunu; savrseno je razumljivo zbog cega se iz Hrvatske trebaju ocekivati ostre rijeci. No s druge strane ne djeluju mi kritike osnovane, jer je Bojovicka proglasena za nastavljaca Pavla Popovica te za nekakvoga 'velikosrpskog imperijalistu' koji je ovom knjigom vratio na celo i potvrdio srpske pretenzije nad dubrovackom knjizevnoscu. A koliko vidim, nije ni optuzba da je to Bojovicka uopste ucinila, vec da knjiga moze dovesti do takvih tendencija. Ovako bez sadrzaja covjek bi pomislio da je problem sto je autor knjige jedna Srpkinja i sto ju je objavila na srpskom jeziku i pismu.

Sto se tice sadrzajne kritike, tvrdi se da je knjiga dizbalansirana i kao takva ne predstavlja objektivni prikaz istorijata dubrovacke knjizevnosti - odnosno, sto <autorka skace i opsirno opisuje cim je negdje pomenut neki Srbin ili Rus> te <opsirno pise o Dusanu>. Pa to je krajnje smijesno. Ne postoji nekakva potpuno objektivna knjiga, zato sto se sve, posebno ovakve prirode, u ovoj ili onoj mjeri prilagodjavaju citalackom tijelu. Jasno je da je ova knjiga pisana za Srbe, a ne Hrvate. Opet kazem, pricam napamet jer ne znam sto pise u predgovoru ali rekao bih da je to u samoj knjizi i naglaseno, da je stavljen akcenat na srpski relevantne teme, zato sto je knjiga tako u svoj osnovi bila i najavljivana, kao zaokruzenje duzeg perioda istrazivanja koje je bilo okrunjeno Bojovickinim izlaganjem Dubrovacka knjizevnost o srpskim temama sa naucnog skupa 'Profesor doktor Gordana Jovanovic' u Despotovcu pretprosle godine. Nije moguce ni u samo 500 strana sve jasno prikazati i razumljivo je da mora biti nacinjen nekakav izbor. E sada, je li mozda naslov knjige u jednoj izvjesnoj mjeri zbog toga pogresan, onda tako treba i reci; ne treba cijelo djelo (koje ce biti izuzetno korisno i ciji konacni izlazak poslije toliko vremena zaista svako racionalan treba pohvaliti) kritikovati, vec reci da ga je mogla drukcije nasloviti. No, sve je ovo prilicno uopsteno i opet stvar subjektivnog dozivljaja knjige, bez nekakvih preciznijih zamjerki.

Sto se tice neceg konkretnog, prof. Zlata Bojovic optuzena je i za izmisljanje, prakticno notorno laganje, a za to se koriste dva primjera - prvo, to sto pripisuje ocu Rudjera Josipa Boskovica, Nikoli, da je u knjizi opisao stare raske manastire koje je obilazio. No, to nije tacno, jer su knjigu zapravo zapisali jezuiti na njegovoj samrti koje je Rudjer bio poslao. Krajnje je besmisleno za jednu nepreciznost optuzivati autorku da je izmislila nesto. Za pocetak, podatak da je to Nikola Boskovic ostavio iza sebe prisutan je u vecini srpskih pa i hrvatskih bibliografskih odrednica, tako da je vrlo jasno da je podatak mogao eventualno biti 'izmisljen' od strane nekoga ranije, odakle je ona taj podata preuzela. Kao drugo, ova faktografska pogreska ne konstituise nekakav veci promasaj, pa svakako ne takav do te mjere da se ona optuzi za svjesno laganje ili pak diletantizam. Ako pogledamo to i kroz osnovnu prizmu optuzbe autorke da je 'agresivna Velikosrpkinja', onda je ova greska u osnovnom tekstu i semanticke prirode, zato sto se iz prigovora da pretpostaviti da je ona apsolutno sve to izmislila u namjeri da Boskovicev rod poveze sa Srbima, a zapravo krajnju rezultat i sa tom korekcijom dodje na isto. Drugi primjer gresaka u autorkinoj knjizi je po svoj prirodi jos gori, zato sto se optuzuje da je stavila da je jedan Dubrovcanin napisao knjigu o Srbiji (izvlacim iz sjecanja, oprostite mi za nepreciznosti), a zapravo nije to njegovo autorsko djelo vec je sakupio svjedocenja raznih drugih.

Ostalih prigovora nema, sem vrlo mnogo rijeci bez nekakvih konkretnih stvari da je knjiga losa. Daklem, hrvatska se kritika knjige moze sumirati na sljedece tri stavke:
1) Produkt je velikosrpske ideologije i tako predstavlja intelektualnu agresiju na drzavu koja iziskuje odgovor nadleznih institucija i vlasti Republike Hrvatske
2) Balansirana je tako da je napisana sa odredjenim akcentom na srpske i slicne teme
3) Knjiga sadrzi greske
Kada budem imao prilike procitati cijelu knjigu izrazicu malo jasnije svoje misljenje povodom ovih prigovora, ali mi se za sada cini samo da se odredjeni argumenti mogu priznati, i to samo djelomice, drugoj stavki; odnosno da je mozda bilo pozeljno nekakvo drugacije ime. Prva mi se ne cini bas opravdanom (jer bi trebalo da proizlazi iz ostalih) vec da se Zlati Bojovic odredjene stvari stavljaju u usta, a treca ne predstavlja nikakav racionalni pokusaj prikazivanja slabog kvaliteta sadrzaja, vec pokusaj dezavuisanja knjige nekim primjerima usljed emotivne reakcije. Jer ako su zaista dva navedena slucaja ilustrativni primjeri koji bi trebalo da prikazu koliko je Istorija dubrovacke knjizevnosti prepuna gresaka, onda to uopste ne svjedoci da autorka 'izmislja', vec zapravo, da je njen tekst na dosta kvalitetnom nivou.

Knjiga je, čini se, velikosrpska, samo ne na jurišnički način. Dobit ću ju kad budem imao vremena, u pdf-u, no od ljudi kojima vjerujem- a koji ju nisu čitali opet zbog drugih obneza- teza bi bila: ta je literartura hrvatska i srpska, no Dubrovčani su, "zapravo", zaboravni Srbi.

S.P. Novak ju je ozbilno obrisao u PUK, i ako piše da je Bošković auktor knjige "Staroraški spomenici"- to je totalni promašaj, jer se zna da je Bošković davao obavijesti za Farlattija. Trgovac je pak Simo Budmani, kojeg se knjiga opet "volšebno" pojavila- a on joj nije autorom, samo je nješto divanio.

Bitno je, a što je Novak rekao, taj promašaj knjige u kom se Dubrovnoik promatra kao hermetički izolitan od ostalih hrvatskih krajeva (štokavska mitologija), dok je on bio najistaknutiji član četverca Dubrovnik- Kotor- Hvar- Korčula (od tud i bizarnost što se rodom čakavac Kanavelić, inače pišući "po dubrovački", ne nalazi u knjizi jer nije od tamo: http://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=176

I šire, Dubrovnik je dio hrvatskih renesansnih strujanja (prijepisi i porabe djela Splićana, Zadrana, Korčulana, Trogirana,... književna međudjelovanja s ostalim hrvatskim piscima od 15. do 18. st.)- pa je taj "hermatizam" Bojevićeve apsurdan. I nisu to samo izostavljene natuknice hrv. stručnjaka (Bogišić ima preko 400 radova). Nego, kapitalna djela- da uzmemo samo novija, Mihovila Kombola, Nikice Kolumbića,Marina Franičevića (Hrvatska renesansna književnost, oko 800 str. velikoga formata), Liberovo višesvezačno izdanje, Pavla Pavličića, S.P. Novaka, Miroslava Šicela,... - pa Držićev Leksikon: http://hr.wikipedia.org/wiki/Leksikon_Marina_Držića ..

sve to pokazuje o kakvom se čudu radi.

 

[Urvan Hroboatos]

I da dodam nješto o nesuvislosti cijeloga toga “podhvata”. Mogao bih navoditi brdo literature, slika.... no ne vidim da to ima smisla. Upotrijebimo zdrav razum i svega nekoliko poveznica.

Njeki su vrsni srpski povjesničari književnosti (napose Vaso Milinčević, Miodrag Popović, a posebice Svetozar Petrović) jasno odredili mjesto dubrovačke književnosti u okviru hrvatske renesansne književnosti. Sveto Petrović, Srbin iz Hrvatske, riješio je bitan problem- zašto ta književnost nema soneta, te eminentno petrarkističko-renesansne forme ? Do kraja života Petrović je marno radio na raznim vidovim teorije književnosti i nikad mu nije padalo na pamet da prisvaja bilo koji dio hrvatske književnosti. Korektno je reći da najbolji srpski povjesničari književnosti, od starijih Skerlića do Popovića i dr., nisu svojatali dijelove hrv. književnosti. Iako sam rekao da ne ću trpati literaturu, evo ipak poveznice za Svetozara Petrovića: http://www.matica.hr/vijenac/304/NA STRANI ISTINE/

No ta škola od Pavla Popovića nadalje, a koja uključuje Živojinovića, Pantića, Pavlovića, sada Bojovićevu i još neke- posve je postranična zbog nacionalno-podvižničkih napora. Samo budala bi nijekala da tu ima iznimno vrijednih odkrića, rasčlana, povezivanja ovoga i onoga- a da nije posrijedi samo zapjenjeno srbovanje. Nu zalud kad je taj cijeli koncept promašaj. To je kao pokušaj spašavanja geocentrične teorije s epiciklima Tycha Brachea- pogrješna teorija, ali se pokušava spasiti pod bilo koju cijenu.

Navest ću samo dvije-tri stvari koje su bitne razlučnice.

Ta je starija književnost bila od 15. do početka 19. tiskana uglavnom u Mletcima, a kasnije je obrađena (uz ostale dijelove hrv. književnosti) u Hrvatskoj, bilo u Gajevim izdanjima njegove tiskare, a na najstručnijoj razini u ediciji Stari pisci hrvatski u JAZU/HAZU od Vatroslava Jagića, Pere Budmanija, Armina Pavića, Sebastijana Žepića, Matije Valjavca, Ivana Broza, Đure Koerblera, Milana Rešetara, Milana Ratkovića, Josipa Hamma, Frane Čale, Dragice Malić, ..To su bili herkulski podhvati hrvatskih istraživača koji su nerijetko potrošili godine rada i truda rasplitajući dvojbenosti u raznim teško dostupnim tekstovima, mukotrpno priređujući konačni, kanonski oblik tih dijela.
http://dizbi.hazu.hr/?sitetext=117

I onda dođu nadobudni kolege iz Beograda i Novog Sada i samo prebace na ćirilicu. Dok su Rešetar ili Koerbler prolijevali znoj godinama oko točke, zareza, zapisa jata, komparacije 6 potencijalnih rukopisa i tiskanih djela klasika, usuglašavali, mjerili metar/rimu, … iz Srbije od toga nije bilo baš ništa. Ne samo zato što im to fizički nije bilo dostupno- dobar dio je još u 19. st., a kamoli u 20. st., bio dostupan preko prijeslika ili prijepisa, pa svejedno ništa nitko nije poduzeo. Nijedan srpski filolog nije priredio ozbiljno, kanonsko izdanje tih hrvatskih pisaca. Baš nijedno. Ako se misli ići na srbokatolike- rečeno je da su najplodniji među njima brzo odplovili u vode jugo-unitaraca i gledali na to kao na dio hrvatske kulture- pa obrađivali su ju, konačno, pod tim imenom (Rešetar je bio priredio i 2-3 izdanja za srpsku javnost, no to je bila prezentacije “drugim Jugoslavenima” od “hrvatskog dijela našega naroda”).

U srpskoj je javnosti sve to izostalo. Dobijen je gotov književni kanon bez prolivene kapi znoja. Dok je na koncu Frano Čale izdao kanonski oblik Držićevih djela koja su vrelom svih kasnijih izdanja: http://www.superknjizara.hr/?page=knjiga&id_knjiga=100008308

Drugo bi bila recepcija toga dijela literature u književnih povjesničara. Ponovo- ne ću zabrtviti stranicu slikama i linkovima. Tko želi, može naći djela tih ljudi. U sredini su se 19. st. teorija i povijest književnosti tek razvijali. Nu, krajem 19. i početkom 20., pa do sada, to se poprilično razgranalo, napose u metodološkom instrumentariju, novim odkrićima, spoznajom veza, ručnom pa računalnom obradbom tema i frazema iz raznih dijelova hrv. književnosti. Orisala se jasnija slika i veza te regionalne literature s okolnima, s cijelom hrvatskom, a također sa svjetskima. Dobijeni su enciklopedijski uvidi, preplitanja i obradbe. Tu su kapitalna djela, velikoga formata od 500 do 1500, pa i više tisuća stranica (kao knjige- znanstveni radovi kao članci neizmjerni su). U početcima su to bile velike sinteze Đure Šurmina, Branka Drechslera Vodnika, Milorada Medinija, Mihovila Kombola, Slavka Ježića, Ive Frangeša, Frane Čale, Rafe Bogišića, Marina Franičevića, kolektivno djelo izd. kuće Liber (Povijest hrvatske književnosti), S.P. Novaka, Dubravka Jelčića, Miroslava Šicela, Lea Rafolta, Nikice Kolumbića, … I mnoštvo znanstvenika koji su ustanovili “gabarite” za proučavanje te književnosti, posve nerazumljive iz općehrvatskoga konteksta (n.pr. u filologiji Dragica Malić, Darija Gabrić Bagarić, Slavica Stojan,...).

http://www.zavoddbk.org/index.php?option=com_content&task=view&id=3

I tu ću poreći ono što sam rekao- doduše, neću stavljati slike, nego samo tri poveznice. Kako bilo kakvo djelo o Dubrovniku može ignorirati fundamentalna djela koja su bitno obogatila spoznaje teme o kojoj pišem:

http://www.knjizevni-krug.hr/knjiga.asp?IDKnjige=99

http://www.matica.hr/knjige/551/

http://www.matica.hr/knjige/326/

S jedne, hrvatske strane, postoji planina knjiga, radova..svega. Sa srpske postoji nešto malo literature koja je čekala “dva veka “ (za smijanje ili plakanje ?)

Treće je i glavno: Hrvati taj dio književnosti odkad su se podpuno integrirali u naciju, osjećaju svojim, od 19. st. nadalje. I kao vrelo inspiracije, frazema ter opće kulture. Toga u srpskoj javnosti jednostavno- nema. Postoji nekoliko književnih istraživača koji su pristali biti (ili su iskreno vjerovali ili vjeruju) u pansrpsku ideologiju. Bojovićeva je takva- no doista mislim da njezin uradak ne samo da nije vrhunac, nego otužan suton jedne marne karijere koja je dala važne prinose u proučavanju raguzeologije, nu ostala je sputana ili slijepa, ne videći ili ne željevši vidjeti da je Dubrovnik po svojoj kulturi, uza sav neprijeporni regionalizam, na svim razinama čvrsto integriran u hrvatski duhovo-kreativni prostor- i, uz interesantne iznimke Venecije, ni u čiji drugi. Većina tekstova na tom jeziku ga “vadi” iz talijanskoga konteksta, što su sami Talijani jasno naznačavali- isusovac Ardelio Della Bella i njegov rječnik ilirskoga jezika u kom se jasno određuje prema toj tradiciji; na dubljim slojevima kojih 17. i 18. st. nije bilo svjesno- bar u početcima povjesnika i kulturologa- podloge glagoljaške, hrvatske crkvene frazeologije (Milorad Medini, Ivan Pederin), te veza i utjecaja s drugim hrvatskim krajevima, od Bosne, Splita do Slavonije i Zagreba.

Tko to ne vidi, vidi slabije od Stevie Wondera.

 

[Pumpaj Dinstanović]

S.P. Novak ju je ozbilno obrisao u PUK, i ako piše da je Bošković auktor knjige "Staroraški spomenici"- to je totalni promašaj, jer se zna da je Bošković davao obavijesti za Farlattija. Trgovac je pak Simo Budmani, kojeg se knjiga opet "volšebno" pojavila- a on joj nije autorom, samo je nješto divanio.

Kao sto vec napisah, poprilicno je smijesno to opisati kao totalni promasaj - sem ukoliko se ide sa unapred stvorenom premisom da knjigu treba ocrniti i onda cita u potrazi za elementima koji bi pruzili potporu jednoj takvoj kampanji.

Sto se tice prigovora koji sam bio preskocio, mada se on moze svrstati pod stavku dva, to je da autorka nije koristila mnoge hrvatske autore, ili ih je koristila vrlo malo, dok su s druge strane pobrojani apsolutno svi raniji srpski autoriteti. To je, imajuci na umu koliko se hrvatska nauka bavila dubrovackom knjizevnoscu, nedopustivo i razumljivo samo ukoliko se govori o nedostupnosti odredjene literature - koliko god to moglo biti objasnjivo za pojedina, posebno novija djela, ne moze se zaobici da zivimo u informatickoj eri 21. stoljeca kao i da su Hrvatska i Srbija u (koliko-toliko) otvorenim medjususjedskim odnosima. Pojedini poduhvati u tom smjeru doduse svejedno mogu dakako iziskivati i izdvajanje dodatnih sredstava.

No svakako treba otvoriti samu knjigu i vidjeti sto u njoj pise, jer ovako samo pricamo napamet.

 

[mišomor1]

Ti vjerovatno mislis na studente srpske knjizevnosti, a ne jezika. Koliko je meni poznato uce itekako. Vrijedi ovdje podsjetiti da se doticna katedra na Filoloskom fakultetu Univerziteta u Beogradu zove srpska knjizevnost sa juznoslovenskim knjizevnostima. Ne samo sto ona tu ima svoje mjesto, u sklopu lektire nalaze se i Istorija slavenobugarska Paisija Hilandarskog, pjesme Hrista Boteva, Skenderbeg od Grigora Prliceva i tako dalje.

Ne znam zasto i kakva bi to pobuna trebala navodno da izbije u Hrvatskoj. Pa dokle vise ce ovdje se pojavljivati ljudi koji granice drzava tretiraju kao nekakve arbitrazne zidove koji razdvajaju paralelne univerzume? Hajde baci pogled na Odsjek za juznoslavenske jezike i knjizevnosti na Filozofskom fakultetu Sveucilista u Zagrebu i vidi sto se sve tamo i koliko uci (jedan kurs je Vasko Popa i srpsko pjesnistvo). Cita se svakako, sve i svasta; nazalost i premalo, inace bi se i svakako lakse izlazilo iz okova etnocentrizma.

P. S. Da pridodam onome sto sam napisao iznad povodom istorije dubrovacke knjizevnosti, jedan je jos od prigovora, no koji je vrlo blizak onim navedenim pod rednim brojem 2, da profesorica Bojovic nije koristila dovoljno strucnjaka za dubrovacku knjizevnost, iz hrvatskih sredina; s druge su strane apsolutno svi srpski pobrojani u djelu po vise puta. Ovakav propust nije dopustiv odnosno ne moze se braniti nedostupnoscu dijela u svim slucajevima, jer ipak zivimo u 21. stoljecu.

Ok, razumio sam odgovor i prihvatljiv mi je.

 

[Urvan Hroboatos]

Dobio sam i pregledao knjigu Zlate Bojović “Istorija dubrovačke književnosti”. Ono što mogu reći, nakon pregledavanja:

Ta je knjiga prava velikosrpska po intencijama, no zapravo dosadna po učinku. Ako tko postane velikosrpski nacionalist kroz ovu knjigu, mogu mu samo čestitati, jer čitajući ju naravni je refleks dosade i zamora.

Ona n.pr. navodi Zlatarićevu posvetu Zrinskomu da ovaj (Zlatarić) spominje da je preveo u "vaš hrvatski jezik". Kog vraga vaš kad je prijevod na dubrovačkom jeziku ?
I drugdje srbovanje, ima serviano nekoliko puta, očito ćirilica...

Nu, bitnije je- to je zapravo proširena skripta. A ne kompendij ili obuhvatno djelo.

Knjiga je dosadna, baš učevnik za štrebanje. Nema prave bibliografije (ne samo hrvatske); Hrvate (Kombol, Čale, Vratović..)
tu i tamo spominje, ali većinu (Franičević, Bogišić, Foretić..) ne, no važnije je: sve je to starudija, to su nadnevci od 1960-ih najčešće. N.pr., na koncu spominje Stulićev rječnik, na oko 1 stranice. Nu, Vince u “Putovima hrvatskoga književnoga jezika” ima kojih 20 i više stranica, sa zanimljivim detaljima. Ovdje je suhi navod, nema ni broja leksema, ni izvora...ništa.

Glede bibliografije, najviše navodi Pantića, Pavlovića i Kolendića. Nije točno da nije navela hrvatske stručnjake, no navela ih je minimalistički, a niz je potpuno izostavila, kao i velika opsežna djela (n.pr. Držićev leksikon), nezaobilazna.

Kad hrvatski povjesničari pišu o toj književnosti, to je ne samo učeno nego i strastveno i zanimljivo (Kombol, Kolumbić, S.P. Novak, Rafo Bogišić, Frangeš,..). I Srbi kad pišu o svojima
(Skerlić 1914, Deretić 1984)- to je isto živo i zanimljivo. Nu ovo je dosadno i hladno, vidi se da je za autoricu to nešto kao partijski zadatak, a da nema pravih emocija. Bibliografija je vrlo oskudna i nije navedena kao zasebna, nego se da odčitati iz abecedarija. Spominje u podrubnici 1. izdanja, ali ako i to, na novoj latinici. Bilo bi korektno da je zapisala kako treba: Xivot, a ne Život, n.pr.

Prešućuje sve hrvatsko, pa je Dubrovnik kao njeki mirakul- nastao sam u zrakopraznom prostoru, vjerojatno je jezik srpski, ali nema kulturne veze s Hrvatima, a sa Srbima trguje i tu i tamo sentimentalizira oko Kosova. Inače je izoliran i samo je u vezi s Italijom.

N.pr. spominje Bartola Kašića jedva-jedvite kao autora gramatike ilirskoga jezika, na 1 ili 2 stranice, u 3 rečenice,  a ne kaže da je on određivao u Dubrovniku sve i svja. Sama je Bojovićeva, ironično, doktorirala na temu Petra Kanavelića (Srbi ga navode češće kao Kanavelovića)- nu ovdje ga samo spominje kao "korčulanskog pesnika". Kanavelić je napisao cijelu knjižnicu i pripadao dubrovačkom krugu. Nu, nezgodno, Korčula, čakavac izvorno (kao i Kašić), ne uklapa se u pansrpske tlapnje.

Ukratko- to je skripta, ukoričena, taman za ispite "dubrovačke književnosti" na Filološkom fakultetu. Po sadržaju je dosadna, iako je relativno čitka po analizama djela autora, a upotrebljiva je za bubanje za ispite u okviru toga autističnoga koncepta.

Knjiga je nabila 460-470 stranica zbog nevelika formata i pričanja o raznim vidovima dubrovačke povijesti i kulture (ne samo književnosti), no to neko značajno djelo, pa i iz pannacionalne vizure- nije. Niti bibliografije ozbiljne, niti dopunskih djela, niti popisa djela autora ili bar knjiga iz kojih se nešto citira. Nema nekih uvida, a bizarnosti (sad već poznata “Staroraška sećanja” Boškovićeva oca služe više za uveseljavanje i komendiju).

Bojovićeva je bila ozbiljna povjesničarka, pa ovo je u neku ruku antiklimaks.

 

[Лекизан]

.....velikosrpska.....

Шта подразумеваш под овим термином?

 

[Urvan Hroboatos]

Шта подразумеваш под овим термином?

U surječju ove knjige, autoričin neizrečeni jasno, nu stalno podkrjepljivan stav da su Dubrovčani "zapravo" Srbi koji su taj identitet izražavali kroz maglovita sjećanja na srpske povijesne motive (najviše Kosovo).

Autorica dubrovačku književnost pokušava izolirati od bilo čeg hrvatskoga i okolnoga, dok se znao da je ta regionalna književnost bila najistaknutijim dijelom južnohrvatske literature koja je cvala u Hvaru, Korčuli, Dubrovniku i Kotoru. Po njoj, Dubrovniok stoji sam za sebe, dok je sve hrvatsko u prikazu Dubrovnika ili umanjivano, ili prešućivano. Tako dolazi do književnoteorijsko neutemeljenoga djela, gdje se ne vide raspisane veze Dubrovnika, bilo kao primatelja, bilo davatelja, sa Splitom, Bosnom, Zagrebom, Slavonijim,..., kao ni motivski i kulturni utjecaji koji su oblikovali profile žanrova i djela te književnosti.

Uporno lovi svaki spomen srpskoga imena, bez tumačenja, a bježi od većine spomena hrvatskoga imena- osim ako je toliko jak da ga mora "naglavačke" tumačiti, a posve proizvoljno proglašava srpskim nješto što u surječju nekoga doba to nije bilo- n.pr. ilirsko ime u 16. i većini 17. st. Nije napomenula ni takve tričarije da je Mažuranić dopunio Osman, a izumljivala je termine poput Staroraških sećanja koja jednostavno nigdje ne postoje.

To je temeljno propagandistički, a ne povjesničarski ili književni rad.

Pov. književnosti S.P. Novak je tu knjigu realno ocijenio:

 

[Лекизан]

U surječju ove knjige, autoričin neizrečeni jasno, nu stalno podkrjepljivan stav da su Dubrovčani "zapravo" Srbi koji su taj identitet izražavali kroz maglovita sjećanja na srpske povijesne motive (najviše Kosovo).

И даље не видим ништа великосрпско ту, шта год то било.

Autorica dubrovačku književnost pokušava izolirati od bilo čeg hrvatskoga i okolnoga, dok se znao da je ta regionalna književnost bila najistaknutijim dijelom južnohrvatske literature koja je cvala u Hvaru, Korčuli, Dubrovniku i Kotoru.

Пре ће бити да је дубровачка књижевност изолирала саму себе од свега хрватскога самим тим што је написана другим језиком од хрватског чакавског.Та јужнохрватска литература и није ништа друго него обична фикција настала лепљењем хрватске етике на нешто што није хрватско.

Po njoj, Dubrovniok stoji sam za sebe, dok je sve hrvatsko u prikazu Dubrovnika ili umanjivano, ili prešućivano. Tako dolazi do književnoteorijsko neutemeljenoga djela, gdje se ne vide raspisane veze Dubrovnika, bilo kao primatelja, bilo davatelja, sa Splitom, Bosnom, Zagrebom, Slavonijim,..., kao ni motivski i kulturni utjecaji koji su oblikovali profile žanrova i djela te književnosti.

Дубровник не стоји сам за себе већ је у тесној вези са околином, само што ни та околина са којом Дубровник одржава политичке, културне и сваке друге везе углавном нема везе са Хрватима.

Uporno lovi svaki spomen srpskoga imena, bez tumačenja, a bježi od većine spomena hrvatskoga imena- osim ako je toliko jak da ga mora "naglavačke" tumačiti, a posve proizvoljno proglašava srpskim nješto što u surječju nekoga doba to nije bilo- n.pr. ilirsko ime u 16. i većini 17. st. Nije napomenula ni takve tričarije da je Mažuranić dopunio Osman, a izumljivala je termine poput Staroraških sećanja koja jednostavno nigdje ne postoje.

Спомена хрватскога имена за језик има целих 5 свеукупно и то се углавном и не односе на језик самих дубровчана тако да не видим од чега би бежала.
Илирско име за српски језик се често користи, довољно је анализирати текстове који су потписани са српским или илирским и видети да је то уствари исти језик са два имена једним народним а другим које су дали странци у складу са својим тенденцијама.
А у тим допунама Мажуранићевог Османа се крије нешто спектакуларно!?
Старорашка сећања представљају легенде о Косовском боју, о српским краљевима и царевима а она су итекако била у свести дубровчана и дубровачких писаца, сам термин можда није толико коришћен али се зна на шта се мисли и она су постојала.

 

[Urvan Hroboatos]

И даље не видим ништа великосрпско ту, шта год то било.

Пре ће бити да је дубровачка књижевност изолирала саму себе од свега хрватскога самим тим што је написана другим језиком од хрватског чакавског.Та јужнохрватска литература и није ништа друго него обична фикција настала лепљењем хрватске етике на нешто што није хрватско.

Smješnice o štokavštini i čakavštini posljedak su ranoga 19. st. Sami Dubrovčani o tom ništa nisu ni znali, napose jer su osnivači te regionalne književnosti pisali na čakavsko-štokavskoj mješavini koje je češće bila, jezično, čakavska nego štokavska. Ta je književnost dio korpusa iste s Hvarom, Korčulom, Splitom i sl, pa ako neznalice to ne poznaju- to je njihova stvar. Neka se upoznaju s pravim stručnim djelima (Bogišić, Frangeš, Kombol, Novak,..), a ne da gutaju maglu za pučkoškolce.

Дубровник не стоји сам за себе већ је у тесној вези са околином, само што ни та околина са којом Дубровник одржава политичке, културне и сваке друге везе углавном нема везе са Хрватима.

Dubrovnik je bio u trgovačkoj vezi sa Srbijom dok je ta zemlja bila samostalna- no ne i kulturnoj. U svim nacionalno-kulturnim vidovima Dubrovnik je samo dio hrvatske književnosti i kulture.

Спомена хрватскога имена за језик има целих 5 свеукупно и то се углавном и не односе на језик самих дубровчана тако да не видим од чега би бежала.
Илирско име за српски језик се често користи, довољно је анализирати текстове који су потписани са српским или илирским и видети да је то уствари исти језик са два имена једним народним а другим које су дали странци у складу са својим тенденцијама.
А у тим допунама Мажуранићевог Османа се крије нешто спектакуларно!?
Старорашка сећања представљају легенде о Косовском боју, о српским краљевима и царевима а она су итекако била у свести дубровчана и дубровачких писаца, сам термин можда није толико коришћен али се зна на шта се мисли и она су постојала.

Hrvatsko ime, uz slovinsko, jedino je ime za jezik koje su Dubrovački pisci, njih 100 i više, rabili za svoj jezik; na svom, "dubrovačkom" jeziku nikada nisu svoj jezik nazvali srpskim, a ilirsko je ime u porabi kod svih Hrvata kao pojam za hrvatski jezik (rječnici Kašićev, Voltićev, Mikaljin, Stulićev,...djela Belostenca, Marulića,..)- dok kod Srba baš nikada do dodira početkom 18. stoljeća kad je taj hrvatski ideologem upotrijebljen od austrijskih vlasti da pridošle Srbe pravno uobliči. Sami Srbi na ilirskom nemaju baš ništa 1400, 1500, 1600, 1700 (tek na samom početku nekoliko djela). Ilirik je Hrvatska i Bosna, i Iliri su katolički Slaveni ili Hrvati, koji stanuju u tim zemljama-a ne muslimani ni pravoslavnci.

Osim samoga spomena imena, važnije je to što srpska kultura sa Dubrovnikom nema veze (govorim o formativnom razdoblju), a ni oni s njom.
Nješto više ukazivati jednostavno je smiješno. Za razumne je ljude sve ionako rečeno:
http://www.matica.hr/vijenac/516 - ...smislu nije sastavni dio srpske književnosti/

http://www.matica.hr/vijenac/478/Na Istoku ništa novo II. ili Kako znameniti Hrvati postaju Srbi/

 

[Mrkalj]

Smješnice o štokavštini i čakavštini posljedak su ranoga 19. st. Sami Dubrovčani o tom ništa nisu ni znali, napose jer su osnivači te regionalne književnosti pisali na čakavsko-štokavskoj mješavini koje je češće bila, jezično, čakavska nego štokavska. Ta je književnost dio korpusa iste s Hvarom, Korčulom, Splitom i sl, pa ako neznalice to ne poznaju- to je njihova stvar. Neka se upoznaju s pravim stručnim djelima (Bogišić, Frangeš, Kombol, Novak,..), a ne da gutaju maglu za pučkoškolce.



Dubrovnik je bio u trgovačkoj vezi sa Srbijom dok je ta zemlja bila samostalna- no ne i kulturnoj. U svim nacionalno-kulturnim vidovima Dubrovnik je samo dio hrvatske književnosti i kulture.



Hrvatsko ime, uz slovinsko, jedino je ime za jezik koje su Dubrovački pisci, njih 100 i više, rabili za svoj jezik; na svom, "dubrovačkom" jeziku nikada nisu svoj jezik nazvali srpskim, a ilirsko je ime u porabi kod svih Hrvata kao pojam za hrvatski jezik (rječnici Kašićev, Voltićev, Mikaljin, Stulićev,...djela Belostenca, Marulića,..)- dok kod Srba baš nikada do dodira početkom 18. stoljeća kad je taj hrvatski ideologem upotrijebljen od austrijskih vlasti da pridošle Srbe pravno uobliči. Sami Srbi na ilirskom nemaju baš ništa 1400, 1500, 1600, 1700 (tek na samom početku nekoliko djela). Ilirik je Hrvatska i Bosna, i Iliri su katolički Slaveni ili Hrvati, koji stanuju u tim zemljama-a ne muslimani ni pravoslavnci.

Osim samoga spomena imena, važnije je to što srpska kultura sa Dubrovnikom nema veze (govorim o formativnom razdoblju), a ni oni s njom.
Nješto više ukazivati jednostavno je smiješno. Za razumne je ljude sve ionako rečeno:
http://www.matica.hr/vijenac/516 - ...smislu nije sastavni dio srpske književnosti/

http://www.matica.hr/vijenac/478/Na Istoku ništa novo II. ili Kako znameniti Hrvati postaju Srbi/

1. Donekle si u pravu.

2. Dubrovčani su jezik primili iz srpskog zaleđa i zato je slovenski jezik Dubrovnika oduvek bio i ostao srpski.

3. Današnji pisci Dubrovački, npr. Prosper i Paljetak su hrvatski pisci koji pišu srpskim jezikom.

4. Današnji pisci iz Osla su - Norveški pisci, iako pišu Danskim jezikom, kao što je Vitman američki pisac engleskog jezika.

5. Barokni dubrovački pisci su, u kulturnom smislu, dubrovački pisci srpskog jezika, a s punim pravom i poštenjem možemo govoriti o srpskim temama kod njih i značaju za srpsku književnost jer je dubrovačka književnost deo srpske književnosti kao što je američka deo engleske književnosti. Toliko više što zaseban kulturni Dubrovnik više ne postoji.

 

[oralni terorista]

Smješnice o štokavštini i čakavštini posljedak su ranoga 19. st. Sami Dubrovčani o tom ništa nisu ni znali, napose jer su osnivači te regionalne književnosti pisali na čakavsko-štokavskoj mješavini koje je češće bila, jezično, čakavska nego štokavska. Ta je književnost dio korpusa iste s Hvarom, Korčulom, Splitom i sl, pa ako neznalice to ne poznaju- to je njihova stvar. Neka se upoznaju s pravim stručnim djelima (Bogišić, Frangeš, Kombol, Novak,..), a ne da gutaju maglu za pučkoškolce.



Dubrovnik je bio u trgovačkoj vezi sa Srbijom dok je ta zemlja bila samostalna- no ne i kulturnoj. U svim nacionalno-kulturnim vidovima Dubrovnik je samo dio hrvatske književnosti i kulture.



Hrvatsko ime, uz slovinsko, jedino je ime za jezik koje su Dubrovački pisci, njih 100 i više, rabili za svoj jezik; na svom, "dubrovačkom" jeziku nikada nisu svoj jezik nazvali srpskim, a ilirsko je ime u porabi kod svih Hrvata kao pojam za hrvatski jezik (rječnici Kašićev, Voltićev, Mikaljin, Stulićev,...djela Belostenca, Marulića,..)- dok kod Srba baš nikada do dodira početkom 18. stoljeća kad je taj hrvatski ideologem upotrijebljen od austrijskih vlasti da pridošle Srbe pravno uobliči. Sami Srbi na ilirskom nemaju baš ništa 1400, 1500, 1600, 1700 (tek na samom početku nekoliko djela). Ilirik je Hrvatska i Bosna, i Iliri su katolički Slaveni ili Hrvati, koji stanuju u tim zemljama-a ne muslimani ni pravoslavnci.

Osim samoga spomena imena, važnije je to što srpska kultura sa Dubrovnikom nema veze (govorim o formativnom razdoblju), a ni oni s njom.
Nješto više ukazivati jednostavno je smiješno. Za razumne je ljude sve ionako rečeno:
http://www.matica.hr/vijenac/516 - ...smislu nije sastavni dio srpske književnosti/

http://www.matica.hr/vijenac/478/Na Istoku ništa novo II. ili Kako znameniti Hrvati postaju Srbi/

1. Zaboga, kakav je to argument da je Dub. bio u istom korpusu sa Splitom, Hvarom...a s kim bi bio, sa Hamburgom, Carigradom...vidim da stalno to ponavljaš. Znam da iza toga leže kompleksi da Hrvatska nije Balkan već bilo koja Evropa, ali onda bi bilo najbolje da se ponovo uspostavi Mletačka Republika jer je Dub. u mnogo većem "korpusu" sa MR nego sa Zagrebom, Osijekom.Sve je to evropska mediteranska kultura (mnogi bi rekli italijanska-apeninska) gde je Dub. jedna od kopija u nizu. Ništa više.

2. Jezik ustvari nije nikakav argument jer se radi o jednom jeziku na poznatom području, to je jednostavno jezik svih nas i naših predaka. To što ga neko naziva ilirskim, slovinskim ,srpskim, hrvatskim ili kako već je isto kao i danas što se naziva raznim imenima, a govori pre svega o nedostatku kontinuiteta bilo kog tipa.
Zato se dubrovačka književnost ne može smatrati isključivo "nečijom" (hrvatskom ili srpskom) jer je jezik na kojem je napisana razumljiv i onom iz splitskog zaleđa i onom iz Trebinja ili Mostara. Slično je i sa temama o kojima piše.

3. And last but not least...koji su to "nacionalno-kulturni vidovi"...O kojoj državi Hrvatskoj i kojim etničkim Hrvatima mi govorimo na tom području? To je jako važno. Koji je to kontinuitet hrvatske kulture?
Ako nema hrvatske etničke svesti u 19. veku zašto bi je bilo u 15. i 16. Samo ne govorimo ovde o primerima, koje i ti do besvesti postavljaš, korišćenja hrvatskog imena kod raznih autora...to nije dovoljno. Nije dovoljno jer nema ni hrvatske države, ni hrvatske etnije, ni hrvatske kulture. Za državu(e) znamo koja je bila, etnička svest nije postojala, kultura je deo šireg kulturnog prostora (čak nema ni neki uskih, specifičnih elemenata koji bi se jasno mogli vezati samo za hrvatsku stranu). Ako neki seljak u Francuskoj nije imao francusku etničku (kasnije i nacionalnu) svest, kao što nije, neupitna je francuska državnost koja daje za pravo i njega i njegovo delo smatrati francuskim. Itd...sve je to jasno...i ničeg toga nema u slučaju Dub. i hrvatske strane...

Jednostavno problem cele hrvatske istoriografije je retrogradni princip. Kako da dokažemo da nešto što je bilo ima veze sa ovim što je danas.
A sve bi bilo mnogo lakše da se kaže braćo Srbi zayebali smo vas u političkoj igri jer ste politički duduci (kao što jesmo), naivci, i šta ćemo vam sad.

 

[cilset]

Oni nisu nikakvi hrvati, oni su srbi katolici!

 

[Urvan Hroboatos]

1. Donekle si u pravu.

2. Dubrovčani su jezik primili iz srpskog zaleđa i zato je slovenski jezik Dubrovnika oduvek bio i ostao srpski.

3. Današnji pisci Dubrovački, npr. Prosper i Paljetak su hrvatski pisci koji pišu srpskim jezikom.

4. Današnji pisci iz Osla su - Norveški pisci, iako pišu Danskim jezikom, kao što je Vitman američki pisac engleskog jezika.

5. Barokni dubrovački pisci su, u kulturnom smislu, dubrovački pisci srpskog jezika, a s punim pravom i poštenjem možemo govoriti o srpskim temama kod njih i značaju za srpsku književnost jer je dubrovačka književnost deo srpske književnosti kao što je američka deo engleske književnosti. Toliko više što zaseban kulturni Dubrovnik više ne postoji.

Dubrovnik nije primio jezik iz njekoga "srpskoga zaleđa", jer to "zaleđe" i nije bilo glavni rezervoar njegove demografske popune. Samo "zaleđe" je bilo etnički miješano, bez srpskoga identiteta u modernom smislu (osim djelomičnoga, tijekom vremena kad su u ranim vremenima vladali razni srpski vlastelini). Narodnosnost toga "zaleđa" najbolje s evidi u tom što je Dubrovnik demografski obnavljan iz zapadnoštokavskih područja, većim dijelom oko Neretve, ali i drugdje, iz čakavskih i inih krajeva.

Tobožnje "zaleđe" iz kojega je obnavljan većinski je hrvatsko, što se može i pratiti preko popisa pridošlica i naseljenika. To su područja južne i središnje Hercegovine, južne Dalmacije i Bosne. U narječnom smislu ljudi kojih su Dubrovačni potomci pretežito su etnički Hrvati- sada- dok su prije bili Humljani ili Bošnjani.

Da bi se nješto ozbiljnije tvrdilo, potrebni su i dokazi, a ne samo rodoslovne bajke.
Moderniziranijim rječnikom moglo bi s eponoviti s Foretićem- ali to se ne tiče narodnosnoga osjećaja toga vrjemena- "Dubrovnik su naseljavali Hrvati i Srbi, no Hrvati su prevladali".

 

[Лекизан]

Smješnice o štokavštini i čakavštini posljedak su ranoga 19. st. Sami Dubrovčani o tom ništa nisu ni znali, napose jer su osnivači te regionalne književnosti pisali na čakavsko-štokavskoj mješavini koje je češće bila, jezično, čakavska nego štokavska. Ta je književnost dio korpusa iste s Hvarom, Korčulom, Splitom i sl, pa ako neznalice to ne poznaju- to je njihova stvar. Neka se upoznaju s pravim stručnim djelima (Bogišić, Frangeš, Kombol, Novak,..), a ne da gutaju maglu za pučkoškolce.

И даље не видим ништа великосрпско шта год то било.Ниси одговорио на питање.
Наравно да је подела на штокавски, кајкавски и чакавски настала тек у 19. веку, раније су то била само три различита језика називана различитим именима.
Највећи део дубровачке књижевности писан је штокавицом и то ијекавицом што је и нормално јер је становништво и дошло из српског залеђа.

Dubrovnik je bio u trgovačkoj vezi sa Srbijom dok je ta zemlja bila samostalna- no ne i kulturnoj. U svim nacionalno-kulturnim vidovima Dubrovnik je samo dio hrvatske književnosti i kulture.

Дубровник је насељен Србима из залеђа тако да је и језик тамо био српски као и језик осталих Срба и наравно како се радило о истом народу везе су и културне и етничке и о томе говори и извори који се баве насељавањима Срба и Хрвата.
Национална припадност тада није постојала било где тако ни хрватска у Дубровнику.

Hrvatsko ime, uz slovinsko, jedino je ime za jezik koje su Dubrovački pisci, njih 100 i više, rabili za svoj jezik; na svom, "dubrovačkom" jeziku nikada nisu svoj jezik nazvali srpskim, a ilirsko je ime u porabi kod svih Hrvata kao pojam za hrvatski jezik (rječnici Kašićev, Voltićev, Mikaljin, Stulićev,...djela Belostenca, Marulića,..)- dok kod Srba baš nikada do dodira početkom 18. stoljeća kad je taj hrvatski ideologem upotrijebljen od austrijskih vlasti da pridošle Srbe pravno uobliči. Sami Srbi na ilirskom nemaju baš ništa 1400, 1500, 1600, 1700 (tek na samom početku nekoliko djela). Ilirik je Hrvatska i Bosna, i Iliri su katolički Slaveni ili Hrvati, koji stanuju u tim zemljama-a ne muslimani ni pravoslavnci.
Osim samoga spomena imena, važnije je to što srpska kultura sa Dubrovnikom nema veze (govorim o formativnom razdoblju), a ni oni s njom.
Nješto više ukazivati jednostavno je smiješno. Za razumne je ljude sve ionako rečeno:
http://www.matica.hr/vijenac/516 - ...smislu nije sastavni dio srpske književnosti/
http://www.matica.hr/vijenac/478/Na Istoku ništa novo II. ili Kako znameniti Hrvati postaju Srbi/

Хрватско име се спомиње само 5 пута, најмање од свих назива за језик тамо, тако да је твоја констатација неоснована, што се тиче помена српског имена прочитај тему.
Ово остало о илирском језику су обичне глупости.Можете ви да рабите шта год хоћете ово ће и даље остати српски језик и то онакав каквим га је реформисао један Србин Вук Караџић.
Како то српска култура нема везе са Дубровником?
И која је то хрватска култура у Дубровнику?
То је онај "разумни" Грчевић који тврди да српски језик уопште није штокавски!Јад и туга.

 

[Urvan Hroboatos]

1. Zaboga, kakav je to argument da je Dub. bio u istom korpusu sa Splitom, Hvarom...a s kim bi bio, sa Hamburgom, Carigradom...vidim da stalno to ponavljaš. Znam da iza toga leže kompleksi da Hrvatska nije Balkan već bilo koja Evropa, ali onda bi bilo najbolje da se ponovo uspostavi Mletačka Republika jer je Dub. u mnogo većem "korpusu" sa MR nego sa Zagrebom, Osijekom.Sve je to evropska mediteranska kultura (mnogi bi rekli italijanska-apeninska) gde je Dub. jedna od kopija u nizu. Ništa više.

2. Jezik ustvari nije nikakav argument jer se radi o jednom jeziku na poznatom području, to je jednostavno jezik svih nas i naših predaka. To što ga neko naziva ilirskim, slovinskim ,srpskim, hrvatskim ili kako već je isto kao i danas što se naziva raznim imenima, a govori pre svega o nedostatku kontinuiteta bilo kog tipa.
Zato se dubrovačka književnost ne može smatrati isključivo "nečijom" (hrvatskom ili srpskom) jer je jezik na kojem je napisana razumljiv i onom iz splitskog zaleđa i onom iz Trebinja ili Mostara. Slično je i sa temama o kojima piše.

3. And last but not least...koji su to "nacionalno-kulturni vidovi"...O kojoj državi Hrvatskoj i kojim etničkim Hrvatima mi govorimo na tom području? To je jako važno. Koji je to kontinuitet hrvatske kulture?
Ako nema hrvatske etničke svesti u 19. veku zašto bi je bilo u 15. i 16. Samo ne govorimo ovde o primerima, koje i ti do besvesti postavljaš, korišćenja hrvatskog imena kod raznih autora...to nije dovoljno. Nije dovoljno jer nema ni hrvatske države, ni hrvatske etnije, ni hrvatske kulture. Za državu(e) znamo koja je bila, etnička svest nije postojala, kultura je deo šireg kulturnog prostora (čak nema ni neki uskih, specifičnih elemenata koji bi se jasno mogli vezati samo za hrvatsku stranu). Ako neki seljak u Francuskoj nije imao francusku etničku (kasnije i nacionalnu) svest, kao što nije, neupitna je francuska državnost koja daje za pravo i njega i njegovo delo smatrati francuskim. Itd...sve je to jasno...i ničeg toga nema u slučaju Dub. i hrvatske strane...

Jednostavno problem cele hrvatske istoriografije je retrogradni princip. Kako da dokažemo da nešto što je bilo ima veze sa ovim što je danas.
A sve bi bilo mnogo lakše da se kaže braćo Srbi zayebali smo vas u političkoj igri jer ste politički duduci (kao što jesmo), naivci, i šta ćemo vam sad.

Problem s ovim upisom je neukost i zastarjelost poimanja auktora. Već sam davno rekao da mi nije cilj išta ikomu "dokazivati", jer mi je to jednostavno nebulozno. Ako tko misli da je postojanje države, u punome smislu, bitan preduvjet- onda neka ne zaboravi da je srpska država potpuno nestala od 15. do 19. stoljeća, dok hrvatska- nije. Suzila se, bila je ovisna,..no imala je svoje insignije i Sabor koji je odlučivao, s više ili manje ovlasti. Srbija je bila izbrisana sa zemljovida, dok Hrvatska- nije.

Niz ovih tvrdnja je jednostavno zastario, i mogu samo auktora uputiti da prouči- ako želi- modernu literaturu o nacionalnome pitanju (n.pr. glavna djela Antonyja Smitha, prev. i na srpski). Nacija je nješto što se gradi kroz komunikaciju, kad i nema potpune državne samostalnosti (ne vidimo da je poljska nacija nestala u razdoblju podjele Poljske do 1918.). I u slučaju Dubrovnika baš je identitetsko-komunikacijski dio bio taj koji je stalio modernu hrvatsku naciju, a Dubrovnik je samo dio toga procesa. Hvar, Korčula..zapravo su katalizatori, uz Kotor, Split i sl., te naciogeneze, a Italija je u tom igrala uglavnom- s hrvatskoga motrišta- negativnu ulogu, sprječavajući, koliko je mogla (točnije- Venecija, ne Italija) konačnu hrvatsku narodnosnu kristalizaciju.

Sa srpstvom Dubrovnik nema veze, u nacionalnome pogledu (ne govorim o pokretu Srba katolika u 19. st.), baš zato što je srpski element bio isključen iz opće naciogeneze, kao što je to bio i sjevernije, ne sudjelujući u stvaranju moderne hrvatske nacije u iole značajnijem stupnju, baš zbog vjerskih i kulturnih pregrada.

Tko osnovne stvari ne razumije u hrvatskoj etnogenezi: slavenstvo- glagoljaška, ćirilo-metodska tradicija- zapadno kršćanstvo- srednjovjekovna hrvatska država- Sabor- uključenost u zapadna intelektualna, gospodarska, duhovna i kreativna strujanja: taj ne razumije ništa.

Radoslav Katičić: "SLOVĚNSKI" I "HRVATSKI" KAO ZAMJENJIVI NAZIVI JEZIKA HRVATSKE KNJIŽEVNOSTI
http://www.hercegbosna.org/STARO/ostalo/jezik2.html

N. Budak (ur.): Etnogeneza Hrvata
https://www.scribd.com/doc/26348377/Neven-Budak-Etnogeneza-Hrvata

 

[Statler and Waldorf]

Dubrovnik je bio u trgovačkoj vezi sa Srbijom dok je ta zemlja bila samostalna- no ne i kulturnoj. U svim nacionalno-kulturnim vidovima Dubrovnik je samo dio hrvatske književnosti i kulture.

види се да ниси Дубровчанин.

ово је први (за састављача најзначајнији) грб који је Дубровчанин дон Петар Охмућевић, врли католик и славни поморац, дао насликати у свом чувеном грбовнику тамо крајем 16. столећа. слика је узета из тзв Коренић-Неорићевог преписа, што га је Њемац Гај из Дубровника однео у Загреб. мислим да нема потреба тумачити шта пише у ћириличном натпису, јер у подножју стоји и латински пријевод.

 

[Urvan Hroboatos]

И даље не видим ништа великосрпско шта год то било.Ниси одговорио на питање.
Наравно да је подела на штокавски, кајкавски и чакавски настала тек у 19. веку, раније су то била само три различита језика називана различитим именима.
Највећи део дубровачке књижевности писан је штокавицом и то ијекавицом што је и нормално јер је становништво и дошло из српског залеђа.

Дубровник је насељен Србима из залеђа тако да је и језик тамо био српски као и језик осталих Срба и наравно како се радило о истом народу везе су и културне и етничке и о томе говори и извори који се баве насељавањима Срба и Хрвата.
Национална припадност тада није постојала било где тако ни хрватска у Дубровнику.

Хрватско име се спомиње само 5 пута, најмање од свих назива за језик тамо, тако да је твоја констатација неоснована, што се тиче помена српског имена прочитај тему.
Ово остало о илирском језику су обичне глупости.Можете ви да рабите шта год хоћете ово ће и даље остати српски језик и то онакав каквим га је реформисао један Србин Вук Караџић.
Како то српска култура нема везе са Дубровником?
И која је то хрватска култура у Дубровнику?
То је онај "разумни" Грчевић који тврди да српски језик уопште није штокавски!Јад и туга.

S ovim se nema što raspravljati.

Ako je autor sposoban, neka pročita tekstove već navedene, Katičića, Grčevića i Bogišića. Ako mu to ne znači ništo, onda jednostavno nije za racionalnu diskusiju.

- - - - - - - - - -

види се да ниси Дубровчанин.

ово је први (за састављача најзначајнији) грб који је Дубровчанин дон Петар Охмућевић, врли католик и славни поморац, дао насликати у свом чувеном грбовнику тамо крајем 16. столећа. слика је узета из тзв Коренић-Неорићевог преписа, што га је Њемац Гај из Дубровника однео у Загреб. мислим да нема потреба тумачити шта пише у ћириличном натпису, јер у подножју стоји и латински пријевод.

1. Gaj nije bio Nijemac

2. imaginarij grboslovlja je zanimljiva pričao ambicijama raznih patvoritelja i šarlatana, no ne puno više od toga. Od Fojničke regeste do sličnih prtljavina, to ima manje smisla od Kožičićevih teza da je Konstantin sve Hrvate (tj. Slavene) preveo na kršćanstvo i Dragovićevih da se hrvatski govori do ledena mora.

 

[T0rkvemada]

S ovim se nema što raspravljati.

1. Ako je autor sposoban, neka pročita tekstove već navedene, Katičića, Grčevića i Bogišića. Ako mu to ne znači ništo, onda jednostavno nije za racionalnu diskusiju.


2. Gaj nije bio Nijemac

1. Valtazar Bogišić je bio Srbin katolik a ne Hrvat.

2. Ljudevit Gaj izviestno nije bio Hrvat po rođenju jer je potiecao iz niemačko-francuske obitelji Schmit doseljene u Krapinu u kojoj je od dietinjstva govorio čisto niemački. Činjenice bole.

Dakle vlastitom neozbiljnostju i majmuniziranjem izključuješ se smiesta iz ozbiljne razprave sa sugovornicima. U lažima su kratke noge a osobito u oniem patoložkim.