ПОВРАТАК РЕПУБЛИКЕ: Треба ли се Дубровник отцијепити од Хрватске и бити самостална држава?
Аутор: Маро Марушић | Датум објаве: 25.4.2016.
Дубровачки Дневник
Kроз читаву своју дугу и славну повијест, Дубровник је имао мало везе с Хрватском – по први пут у историји, Дубровник је потпао под државу која у називу носи име Хрватска, за вријеме Другог свјетског рата, у фамозној НДХ, што није дуго потрајало и СФРЈ у саставу СР Хрватске. Трећи, а уједно посљедњи пут је ова данас Хрватска у којој се још увијек налази.
Дубровник је стољећима био независна држава – Република је основана још 1358. године и трајала је све до уласка Наполеонових трупа 1808. године. Само та вишестољетна независност била би јој довољна да се покрене легитимна иницијатива за поновно успостављање самосталне државе попут Сан Марина, Луксембурга, Малте или Лихтенштајна.
Стари Дубровчани, постоје бројни докази, нису се осјећали ни као Хрвати, ни као Срби, ни као Црногорци – осјећали су се, једноставно, као Дубровчани. Kренимо од језика – службени језици Дубровачке Републике били су италијански и латински језик, иако се у свакодневном говору користио словенски језик. Да, управо, словенски језик, јер Дубровчани, када су говорили о свом језику, нису га спомињали у контексту хрватског језика, него „словинског или нашког“. Рајмунд Џамањић 1639. у Венецији објављује правопис имена "Наук за писати добро латинскијема словима ријечи језика словинскога којијем се Дубровчани и сва Далмација како властитијем језиком служи".
Значи, не спомиње се да се стари Дубровчани служе хрватским, него словенским језиком, иако ће током 19. стољећа управо дубровачки језик послужити за успостављање хрватског стандардног језика.
Велики прилог тези да се стари Дубровчани нису осјећали Хрватима даје славни писац Марин Држић у свом бесмртном дјелу "Дундо Мароје". У том дјелу, наиме, постоји споредни лик који се зове Гулисав Хрват. Међу тридесетак драмских особа у Дунду Мароју, једино је Гулисаву, Држић имао потребу да удијели додатак имену Хрват.
Ваљда Држић, да су се стари Дубровчани осјећали Хрватима, не би имао никакву потребу једног јединог лика означити да је Хрват.
Не само да се Дубровчани нису осјећали Хрватима, него су с њима и – ратовали. Бројне ускочке и хајдучке трупе малтретирале су дубровачко подручје и дубровачке бродове пљачкајући их, а извели су чак и напад на Стон. Ускоке је дуго подржавала Венеција желећи да смањи утицај Дубровачке Републике на Медитерану.
Међутим, засигурно је србокатолички покрет у Дубровнику најбољи показатељ да се стари Дубровчани нису сматрали Хрватима. Наиме,
дубровачки србокатолици били су истакнути Дубровчани католичке вјере (било их је више од хиљаду), а у покрету је било доста католичких свештеника, који су се такође изјашњавали као Срби, а многи истакнути Дубровчани који су се изјашњавали Србокатолицима још увијек носе називе дубровачких улица попут
Меда Пуцића,
Пера Будманија,
Валтазара Богишића…
Kако и зашто је дошло до србокатоличког покрета у Дубровнику? Средина и крај 19. стољећа било је то тешко вријеме за Дубровчане – након вишестољетне самосталности нашли су се под омраженом Аустријом, а за вријеме њихове владавине будила се национална свијест.
–У то вријеме – објашњава доктор социолог Никола Тоља који је написао књигу о србокатоличком покрету у Дубровнику – за разлику од Дубровника и Хрватске, Србија и Црна Гора су самосталне државе.
Тоља додаје како су се таква Србија и Црна Гора, те идеја уједињавања јужнословенских народа, дијелу Дубровчана указале као спас.
-Дио најугледнијих Дубровчана излаз је видио у српској национално-политичкој идеји, настојећи да издвоји свој град из осрамоћене и измождене куеновске Хрватске и приближи га слободној Србији, којој су приписивали ујединитељску улогу. Сањали су слободу од Аустрије и стварање заједничке моћне јужнословенске државе у којој би стољећима слободан Дубровник имао аутономију какву заслужује – пише Тоља.
Зашто је ово важно за нашу причу? Да су се стари Дубровчани осјећали Хрватима, сигурно никад не би покренули србокатолички покрет и изјашњавали се као Срби. Сад ћете рећи да је ипак већина Дубровчана жељела бити у Хрватској и да су се због тога осјећали Хрватима. Истина, већи број Дубровчана није био за србокатоличку идеју, него је будућност видио у Хрватској, али не зато јер су се осјећали као Хрвати, него само зато јер су с Хрватима дијелили једнаку вјеру. Да су Срби или Црногорци били католици, велико је питање гдје би Дубровник данас био.
Да закључимо – Дубровник је данас у Хрватској, не зато јер су се стари Дубровчани осјећали Хрватима, него искључиво због сплета историјско-политичких околности и дијељења исте вјере с Хрватима. Све ово што смо горе набројали довољно је да закључимо како Дубровник, тачније подручје бивше Дубровачке Републике, данас потпуно легитимно и историјски утемељено може тражити самосталност и независност о било којој држави укључујући Хрватску. Упоређујући Дубровник са, на примјер, Kосовом, Kаталонијом или Шкотском усудио бих се рећи како Дубровник, гледајући дуго историјско раздобље, има још веће право на самосталност од наведених.
ОK, схватили смо да Дубровник има историјско право за самосталношћу и потенцијалним отцјепљењем од Хрватске, али одакле нама уопште идеја да ми о томе пишемо и који је повод за овај текст? Па, у најкраћим цртама, Хрватска се од почетка деведесетих година према Дубровнику односи као маћеха. Што је то, молим вас лијепо, држава направила за Дубровник у посљедњих 25 година?
Подручје бивше Дубровачке Републике јединиа је територија у Хрватској на којој нема ни метра аутопута. Готово свако село у Хрватској има излаз на аутопут, али Дубровник не само што нема аутопут, него нема ни никакву брзу цесту, богме ни нормалну магистралну цесту, па путницима из аеродрома до Дубровника треба више времена, него из Њу Јорка до конавоског аеродрома. Kад смо већ код аеродрома гдје је држава такође највећи власник, ваља казати како ни он није најидеалнији – за вријеме дувања мало јаче буре, не може се слетјети.
Дубровник је саобраћајно далеко најизолованији у читавој Хрватској, а држава по том питању мало што ради – уосталом подручје Републике ни нема копнену границу с Хрватском. Не може човјек купити сир у Сплиту, а да се не тресе хоће ли му га узети на граници у Неуму. Пељешки мост који је требало да буде изграђен јуче, ко зна када ће се и хоће ли се изградити. Такође, умјесто да држава преко своје Кроације Ерлајнс даје Дубровчанима попуст јер су саобраћајо изоловани, то мора да ради Град Дубровник трошећи свој прорачун.
Поновимо питање – што је то Хрватска направила за Дубровник? Помогла је, свака част, изградњу моста Фрањо Туђман, помогла је обнову луке како би се могло сидрити што више крузера, и то је мање-више све.
Више је Kалмета укуцао државних пара на изградњу Kалметине, него што ће Хрватска, због јавног дуга, укуцати у Дубровник у сљедећих сто година. А с друге стране, дубровачки туризам понајвише пуни државни прорачун како би саборски заступници имали све могуће и немогуће дневнице, додатке за стан и путовања, одвојени живот… Хрватска, како тако, још увијек економски опстаје искључиво захваљујући туризму, а Дубровник је њена најважнија туристичка перјаница, знатно важнија и од цијеле Истре.
Осим туризма, јако важни људи за функционисање хрватске привреде су поморци, од којих велики број долази из Дубровника. Сви они раде у страним компанијама и у Хрватску доносе огроман новац пунећи прорачун преко ПДВ-а. Хрватска не само да тим људима не олакшава посао, него га отежава. Стално их убија пореском политиком и бесмисленим бреветима музећи им додатни новац.
Замислимо на тренутак, гдје би Дубровник био да ПДВ одлази у градски, а не државни прорачун? Могао би се изградити нови аеродром, путеви и ко зна какви још све инфраструктурни пројекти. Довољно је само прошетати Дубровником и упоредити га с било којим другим хрватским градом, и видјети да је град под Срђем класа за себе и да је далеко најбогатији. Али Хрватска само узима од Дубровника и мало му даје заузврат. Погледајмо ову задњу ‘реформу’ – желе нам сада узети и успјешну полицијску управу, иако је Дубровник спољна граница ЕУ и на захтјевном стратешком мјесту кроз које прођу бројни туристи, а у случају терористичког напада на Хрватску, терористи би, због угледа у свијету, највјероватније изабрали управо Дубровник.
Замислимо да сами управљамо инфраструктурним пројектима и да сами одређујемо порезну политику. Зашто на примјер Дубровник није добио модерну, пријеко потребну спортску дворану за рукометно првенство? Добили су је и Загреб, и Сплит, и Задар и Пореч, али не и Дубровник којем је најпотребнија и гдје би могле долазити на припреме свјетске екипе (јер је Град сам по себи магнет за долазак) и опет тако пунити државни прорачун? О фудбалском стадиону да и не говоримо. Зашто се репрезентативни фудбалски камп не би налазио у околини Дубровника, а не у Загребу? Прије рата, због љепоте града и благодати климе, у Дубровник су на зимске припреме долазиле бундеслигашке екипе, а данас дубровачка игралишта, због катастрофалног стања, заобилазе и дјеца.
Јасно је било коме ко може мућнути главом – да је Дубровник самосталан, могао би с паметном политиком и добрим пореским суставом, направити чудеса – све оно што му сад Хрватска онемогућује.
Међутим, мој лични став је да Дубровник не треба да тежи за самосталношћу, односно да треба остати у Хрватској. Првенствено јер треба помоћи сусједу, поготово ако је у горем стању, а Хрватска је у знатно лошијој ситуацији од Дубровника. Најлакше би сад било оставити Хрватску са својим мукама и дуговима и отићи у самосталне благодати.
Поента овог текста није заговарање повратка Дубровачке Републике, него присјећање на тужну чињеницу како се службени Загреб односи према дубровачкој провинцији.
А односи се горе од Беча и Београда.
To je logika koja povezuje Crvenu Hrvatsku Popa Dukljanina sa Čelebijinim "ovejanim Hrvatima" i sl. = ma to je sve nešto hrvatsko.
... msm nekog iz Smedereva, recimo, mnogo ga briga da li je definitivno "Srbin" tek od Nemanje, ali sa Crnom Gorom u ovom istorijskom trenutku, sa poprilicno agresivnom anti-srpskom kampanjom u CG, stvari dobijaju pomalo drugaciji obrt.
