олга96
Iskusan
- Poruka
- 5.422
еее тужно је да један народ са оволико значајних личности сада продаје душу америци која је млађа од сваке српске тарабе
-
- Popularno:
- Velika Srbija
- Pravoslavni Benediktinci: Amalfion...
- Традиција Видовдана
- Poceo je napad na policiju na protestu
- "Mafijaši u policijskim uniformama se...
- Koja je bila poenta
- Protesti i blokade na više mesta u...
- Da li je Komandante Jovo Bakic - UDBIN...
- kako ga otkaciti
- VJT: Uhapšeno ukupno osam osoba zbog...
Srpski naučnici, pronalazači i istraživači
- Začetnik teme Акај
- Datum pokretanja
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
- SVI roboti sveta mogu da hodaju zahvaljujući akademiku Miomiru Vukobratoviću koji je otkrio takozvanu tačku nultog momenta ispod stopala. Srbija takođe ima projekat za izradu androida u okviru Centra za robotiku, ali osim nekih simulacija na računarima, ne nazire se bilo kakav srpski android u bliskoj budućnosti.
- Naš projekat trebalo bi da razvije servisne robote, androide koji se kreću na dve noge, ali to je izuzetno skup poduhvat.
Primera radi, "Honda" je utrošila 100 miliona dolara da razvije robota "Asima" koji je među najsavršenijim androidima današnjice - kaže Popić.
Izvor: "Večernje novosti"
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Izvinite zbog velikih slova (nisam ja autor).
NACIONALNI HEROJI SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA - USA, INŽENJERI G-DIN MILOJKO VUČELIĆ (Michael Mike Vucelic) i G-DIN DR SLAVOLJUB VUJIĆ (Sam Vuich), KOJI SU U OKVIRU NASA PROGRAMA RADILI NA RAZVOJU I REALIZACIJI PRVIH 17 APOLLO KOSMONAUTSKIH ODLAZAKA-LETOVA ČOVEKA U KOSMOS I NA MESEC, POSLE MNOGO DECENIJA POSETILI SU OTADŽBINU I STAVILI SVOJA ZNANJA I POSLOVNE VEZE NA RASPOLAGANJE NAUCI I PRIVREDI SRBIJE!
Poslednja izmena:
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Starija informacija, ali verovatno da većina nije čula...
Dr Maglić predstavio novu metodu u lečenju kancera
Dr Bogdan Maglić
Izum Srbina zasenio svet!
Sreda - 10.02.2010
Dr Bogdan Maglić je sa svojim timom na Prvom svetskom kongresu o nanomedicini, održanom u Hjustonu u Americi, predstavio revolucionarni izum u ranom otkrivanju raka - uređaj koji utvrđuje hemijski sastav materije bez kontakta s njom!
Tim američkih lekara, fizičara i biologa koje je predvodio naučnik poreklom iz Srbije predstavio je svetu onkosenzor, dijagnostičku sondu koja otkriva maligne ćelije u samom začetku. Nova metoda se zove diferencijalna fento osimetrija i potpuno je bezbolna, a onkosenzor ima preciznost od 98 procenata, što je bolji rezultat čak i od hirurške biopsije.
- Kancerogeni tumori sadrže 50 do 90 odsto manje kiseonika nego zdravo tkivo. Uređaj otkriva razliku u prisustvu kiseonika između malignog i zdravog tkiva i samim tim otkriva rak - pojasnio je Maglić u intervjuu za američki CNN i „Fox“.
Osim u otkrivanju raka, nova medicinska metoda prednjači i u ranom otkrivanju moždanog udara, Alchajmerove bolesti i svih kardiovaskularna oboljenja, a dalja istraživanja Maglićevog tima nastavljaju se u pravcu lečenja malignih bolesti ovom metodom. Eksperiment će se izvoditi na životinjama koje bi udisale karbogen, bezopasni gas obogaćen kiseonikom, čime bi se maligni tumori hranili kiseonikom i pretvarali u zdravo tkivo.
Dr Maglić je tehnološki direktor naučnog centra „Kalsek“ u Kaliforniji, a ugledan američki časopis „Fast Company“ ga je uvrstio među 50 šampiona inovatora. U naučnom timu „Kalseka“ nalazi se još nekoliko srpskih naučnika, među kojima su Aleksandar Šuvaković i Ana Radović, molekularni biolog.
Tokom rada na ovom svetski značajnom projektu, dr Maglić je imao stalne konsultacije s kolegama iz Srpske akademije nauka i umetnosti.
Podigao spomenik Tesli
Maglić je rođen 1928. godine u Somboru. Posle rata, studirao je fiziku u Beogradu i kao stipendista Uneska, odlazi na Masačusetski institut za tehnologiju, gde je i doktorirao.
U svojoj bogatoj karijeri, bio je predsednik Korporacije za višu fiziku u Prinstonu i rukovodilac u NASA centru za vasionsku tehnologiju u Nju Meksiku. Zaslužan je za podizanje spomenika Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima. Dobitnik je priznanja Džona Kenedija za otkriće omega mezona 1961. godine i odlikovan je ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem.
Dr Maglić predstavio novu metodu u lečenju kancera
Dr Bogdan Maglić
Izum Srbina zasenio svet!
Sreda - 10.02.2010
Dr Bogdan Maglić je sa svojim timom na Prvom svetskom kongresu o nanomedicini, održanom u Hjustonu u Americi, predstavio revolucionarni izum u ranom otkrivanju raka - uređaj koji utvrđuje hemijski sastav materije bez kontakta s njom!
Tim američkih lekara, fizičara i biologa koje je predvodio naučnik poreklom iz Srbije predstavio je svetu onkosenzor, dijagnostičku sondu koja otkriva maligne ćelije u samom začetku. Nova metoda se zove diferencijalna fento osimetrija i potpuno je bezbolna, a onkosenzor ima preciznost od 98 procenata, što je bolji rezultat čak i od hirurške biopsije.
- Kancerogeni tumori sadrže 50 do 90 odsto manje kiseonika nego zdravo tkivo. Uređaj otkriva razliku u prisustvu kiseonika između malignog i zdravog tkiva i samim tim otkriva rak - pojasnio je Maglić u intervjuu za američki CNN i „Fox“.
Osim u otkrivanju raka, nova medicinska metoda prednjači i u ranom otkrivanju moždanog udara, Alchajmerove bolesti i svih kardiovaskularna oboljenja, a dalja istraživanja Maglićevog tima nastavljaju se u pravcu lečenja malignih bolesti ovom metodom. Eksperiment će se izvoditi na životinjama koje bi udisale karbogen, bezopasni gas obogaćen kiseonikom, čime bi se maligni tumori hranili kiseonikom i pretvarali u zdravo tkivo.
Dr Maglić je tehnološki direktor naučnog centra „Kalsek“ u Kaliforniji, a ugledan američki časopis „Fast Company“ ga je uvrstio među 50 šampiona inovatora. U naučnom timu „Kalseka“ nalazi se još nekoliko srpskih naučnika, među kojima su Aleksandar Šuvaković i Ana Radović, molekularni biolog.
Tokom rada na ovom svetski značajnom projektu, dr Maglić je imao stalne konsultacije s kolegama iz Srpske akademije nauka i umetnosti.
Podigao spomenik Tesli
Maglić je rođen 1928. godine u Somboru. Posle rata, studirao je fiziku u Beogradu i kao stipendista Uneska, odlazi na Masačusetski institut za tehnologiju, gde je i doktorirao.
U svojoj bogatoj karijeri, bio je predsednik Korporacije za višu fiziku u Prinstonu i rukovodilac u NASA centru za vasionsku tehnologiju u Nju Meksiku. Zaslužan je za podizanje spomenika Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima. Dobitnik je priznanja Džona Kenedija za otkriće omega mezona 1961. godine i odlikovan je ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 103.148
Većina istorijskih izvora opisuju njegov ragužanski lokal-patriotizam, ali ipak prvenstveno kozmopolitanski pristup nacionalnosti, a ne hrvatsku nacionalnu svijest.
U Italiji se, upravo iz ponekad političkih razloga, i ističe njegova miješano italijansko-srpska pozadina, a ne talijansko-hrvatska.
Ruđer Josip Bošković je predmet spora, sporna tačka između Hrvata i Srba, i to bi kao tako trebalo i konstatovati.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 103.148
U raznoraznoj modernoj literaturi, on se navodi kao naučnik srpskog porijekla, a ne hrvatskog:
Bambina
Buduća legenda
- Poruka
- 25.036
Tesla je Tesla 
Ja bih njega stavila u sam vrh liste.
Ja bih njega stavila u sam vrh liste.
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Да оживимо мало тему.
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Чувени филолози Павле Поповић и Александар Белић -
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=452,
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=27,
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=452,
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=27,
Poslednja izmena:
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Најстарија светска награда за иновацију Србину
http://www.novinar.de/ko-je-ko-u-dijaspori/dejan-ilic/
http://www.novinar.de/ko-je-ko-u-dijaspori/dejan-ilic/
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Српски природњаци помрли 1877. и 1878. године. (Проф. А. В. Поповић, Проф. С. Недељковић, М. Јовановић, Др. Ђ. Мијатовић, Др. М. М. Радовановић, Др. А. Вељков)
Др Лазар Докић - председник владе, министар просвете и познати српски зоолог.
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=141,
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Владимир Јакшић - отац српске статистике, први српски метеоролог и климатолог.
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=204,
Милан Јовановић Батут (Сремска Митровица 10. октобар 1847. — Београд 11. септембар 1940) био је лекар, универзитетски професор, утемељивач Медицинског факултета, уредник Српског архива за целокупно лекарство и листа Здравље. Био је председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва, Друштва за чување народног здравља, Главног санитарног савета.
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
BugBug
Zainteresovan član
- Poruka
- 343
Mihailo Petrovićhttp://en.wikipedia.org/wiki/Mihailo_Petrovi%C4%87_Alas
Mihajlo Pupinhttp://http://en.wikipedia.org/wiki/Pupin
Ruđer Boškovićhttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D1%92%D0%B5%D1%80_%D0%91%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Mileva Marićhttp://http://en.wikipedia.org/wiki/Mileva_Mari%C4%87
Jovan Cvijićhttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%A6%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B8%D1%9B
Veselin Čajkanovićhttp://en.wikipedia.org/wiki/Veselin_%C4%8Cajkanovi%C4%87
Jovan Erdeljanovićhttp://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%95%D1%80%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Tihomir Đorđevićhttp://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Nikola Teslahttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%A2%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%B0
http://www.tesla-museum.org/meni_sl.htm
Isidora Sekulichttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0_%D0%A1%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%9B
Milos Crnjanskihttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%A6%D1%80%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8
Jovan Dučićhttp://en.wikipedia.org/wiki/Jovan_Ducic
Mihajlo Pupinhttp://http://en.wikipedia.org/wiki/Pupin
Ruđer Boškovićhttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D1%92%D0%B5%D1%80_%D0%91%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Mileva Marićhttp://http://en.wikipedia.org/wiki/Mileva_Mari%C4%87
Jovan Cvijićhttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%A6%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B8%D1%9B
Veselin Čajkanovićhttp://en.wikipedia.org/wiki/Veselin_%C4%8Cajkanovi%C4%87
Jovan Erdeljanovićhttp://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%95%D1%80%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Tihomir Đorđevićhttp://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Nikola Teslahttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%A2%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%B0
http://www.tesla-museum.org/meni_sl.htm
Isidora Sekulichttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0_%D0%A1%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%9B
Milos Crnjanskihttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%A6%D1%80%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8
Jovan Dučićhttp://en.wikipedia.org/wiki/Jovan_Ducic
Poslednja izmena:
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Ђорђе M. Станојевић (Неготин, 7. април 1858 — Париз, 24. децембар 1921) је био српски физичар, професор Велике школе, професор и ректор Београдског универзитета. Заслужан је за увођење првог електричног осветљења и изградњу првих хидроелектрана у Србији.
Радомир Лукић (Милошевац, 31. август 1914—Београд, 31. мај 1999) је био члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, теоретичар правних наука, оснивач катедре за филозофију и социологију права.
Пред Други светски рат, 1940. године, избором у доцентско звање започиње универзитетску каријеру на Правном факултету Београдског универзитета. Био је предавач и у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ улази 1971. године као дописни члан.
Радомир Д. Лукић је написао први југословенски уџбеник социологије. Сабрана дела академика Лукића објављена 1995. године обухватају 11 томова или 4600 страница.
На Правном факултету Универзитета у Београду додељују се стипендије из фондације „Радомир Д. Лукић“. Такође на поменутом факултету највећи амфитеатар (популарна петица) носи име „Радомир Лукић“.
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=1044,
http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Ђорђе_Станојевић
http://adsabs.harvard.edu/abs/1997POBeo..56..119D
http://elib.mi.sanu.ac.rs/files/journals/ncd/17/ncd17032.pdf
Poslednja izmena:
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Serbian Chemists: Sima Lozanic, Milan Vukcevich, Marko Leko, Vladimir Ajdacic, Aleksandar Despic
http://www.amazon.com/Serbian-Chemi...=sr_1_3?s=books&ie=UTF8&qid=1305905354&sr=1-3
http://sr.wikipedia.org/wiki/Сима_Лозанић
http://sr.wikipedia.org/wiki/Милан_Вукчевић
http://sr.wikipedia.org/wiki/Марко_Т._Леко
http://en.wikipedia.org/wiki/Vladimir_Ajdačić
http://sr.wikipedia.org/wiki/Александар_Деспић
http://www.chem.bg.ac.rs/fakultet/istorija-en.html
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 23.439
Милутин Миланковић
(1879. - 1958.), српски геофизичар, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.
Milutin Milanković (1879–1958)
http://sh.wikipedia.org/wiki/Milutin_Milanković
Његова теорија је опште прихваћена , за основ климатских промена.
Миомир Вукобратовић: академик САНУ, научни саветник, руководилац националног пројекта Роботика (1996 - 2000)
саветник за науку генералног директора IMP центар за роботику , Институт "Михајло Пупин".
http://en.wikipedia.org/wiki/Miomir_Vukobratovic
(1879. - 1958.), српски геофизичар, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.
Milutin Milanković (1879–1958)
http://sh.wikipedia.org/wiki/Milutin_Milanković
Његова теорија је опште прихваћена , за основ климатских промена.
Миомир Вукобратовић: академик САНУ, научни саветник, руководилац националног пројекта Роботика (1996 - 2000)
саветник за науку генералног директора IMP центар за роботику , Институт "Михајло Пупин".
http://en.wikipedia.org/wiki/Miomir_Vukobratovic
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.056
Po dogovoru sa otvoriocem teme, izdvajam nekoliko naših velikih ljudi značajnih za razvoj srpskog jezika.
Gavril Stefanović Venclović
Gavril Stefanović Venclović (od oca Stefana, otud Stefanović, a na grčkom Stefan znači venac, pa otud Venclović) je bio sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku (1680. - 1749.). Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio: "propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac... bogoslov, besednik i pesnik". Rođen je u Sremu i već je 1690. godine iz Srema prešao u Sent Andreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina (po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sent Andreji, Đeru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj).
Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa dobrih stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Skoro da se ne zna da je Gavril za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na slaveno-serbskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom jeziku. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari - šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi "Mač duhovni" od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige.
Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima, preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac njegovog vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice.
"Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; sv. Petar je tako Judu hteo "handžarem" da "pronuzi", ili je potezao "kurđelu"; tako je Juda "kalauzio" poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke..."
Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu:
1. Kritički odnos prema kaluđerima;
2. Nepotrebnost praznih crkava;
3. Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo;
4. Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva;
5. Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu;
6. Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja;
7. Značaj prosvećivanja - i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama;
8. Propovedi sa pohvalama radu; kao i
9. Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća).
Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je "pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom...", što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda.
"To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na rusko-slovenskom."
U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi:
* Priča o Davidovom grehu;
* David i Saul;
* Priča o prekrasnom Josifu;
* Šarena riza Aharova;
* Milosrdni Samarjanin;
* Šetači po moru;
* Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta);
* Besovi Hristu govore;
* Priča o Sejaču;
* Danil;
* Vojska vazdušna;
* Mojseov (Mojsijev) štap;
* Mana s neba, Zmija od tuča;
* Jonatanov med;
* Avesalom dugokosi, Gedeonove testije;
* Kći Irodijadina itd.
Veoma je važno reći da je Venclović, za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u pariod od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil.
Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio - parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi.
"U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije , i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije..."
Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića:
Venclović (oko 1740. godine)
"Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga - veli Gospod - s plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih..."
Daničić (oko 1860. godine)
"Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga plemenitom lozom..."
ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10:
Venclović (oko 1740. g.)
"Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno..."
Karadžić (oko 1840. g.)
"Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote..."
Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. "Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela - ne prevoditi reči nego smisao."
Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna, blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: "Udvorenje arhangela Gavrila devojci Mariji", nastala 1743. godine.
Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik. Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču "Slavjanoserpskim Vjedomostima" - Sreten (Stefan ?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine. Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već 1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti.
"Obe ove činjenice - popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije - upućuju na poseban značaj tog pitanja u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja ."
Spoljašnje veze [uredi]
* Gavril Stefanović Venclović: „Crni bivo u srcu“ na Antologiji srpske književnosti (.docx format)
www.scribd.com/doc/21956539/Crni-bivo-u-srcu-Stefanovi%C4%87-Venclovi%C4%87C4%87
Gavril Stefanović Venclović
Gavril Stefanović Venclović (od oca Stefana, otud Stefanović, a na grčkom Stefan znači venac, pa otud Venclović) je bio sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku (1680. - 1749.). Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio: "propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac... bogoslov, besednik i pesnik". Rođen je u Sremu i već je 1690. godine iz Srema prešao u Sent Andreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina (po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sent Andreji, Đeru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj).
Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa dobrih stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Skoro da se ne zna da je Gavril za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na slaveno-serbskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom jeziku. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari - šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi "Mač duhovni" od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige.
Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima, preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac njegovog vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice.
"Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; sv. Petar je tako Judu hteo "handžarem" da "pronuzi", ili je potezao "kurđelu"; tako je Juda "kalauzio" poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke..."
Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu:
1. Kritički odnos prema kaluđerima;
2. Nepotrebnost praznih crkava;
3. Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo;
4. Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva;
5. Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu;
6. Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja;
7. Značaj prosvećivanja - i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama;
8. Propovedi sa pohvalama radu; kao i
9. Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća).
Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je "pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom...", što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda.
"To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na rusko-slovenskom."
U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi:
* Priča o Davidovom grehu;
* David i Saul;
* Priča o prekrasnom Josifu;
* Šarena riza Aharova;
* Milosrdni Samarjanin;
* Šetači po moru;
* Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta);
* Besovi Hristu govore;
* Priča o Sejaču;
* Danil;
* Vojska vazdušna;
* Mojseov (Mojsijev) štap;
* Mana s neba, Zmija od tuča;
* Jonatanov med;
* Avesalom dugokosi, Gedeonove testije;
* Kći Irodijadina itd.
Veoma je važno reći da je Venclović, za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u pariod od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil.
Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio - parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi.
"U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije , i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije..."
Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića:
Venclović (oko 1740. godine)
"Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga - veli Gospod - s plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih..."
Daničić (oko 1860. godine)
"Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga plemenitom lozom..."
ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10:
Venclović (oko 1740. g.)
"Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno..."
Karadžić (oko 1840. g.)
"Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote..."
Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. "Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela - ne prevoditi reči nego smisao."
Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna, blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: "Udvorenje arhangela Gavrila devojci Mariji", nastala 1743. godine.
Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik. Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču "Slavjanoserpskim Vjedomostima" - Sreten (Stefan ?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine. Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već 1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti.
"Obe ove činjenice - popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije - upućuju na poseban značaj tog pitanja u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja ."
Spoljašnje veze [uredi]
* Gavril Stefanović Venclović: „Crni bivo u srcu“ na Antologiji srpske književnosti (.docx format)
www.scribd.com/doc/21956539/Crni-bivo-u-srcu-Stefanovi%C4%87-Venclovi%C4%87C4%87
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.056
Sava Mrkalj
Datum rođenja: 1783. Mesto rođenja: Sjeničak (Habzburška monarhija) Datum smrti: 1833. Mesto smrti: Beč (Austrijsko carstvo) Sava Mrkalj (selo Sjeničak, Gornja Krajina, 1783 — Beč, 1833) je bio srpski učitelj, monah i filolog. Poznat je po tome što je 1810. godine napisao tada veoma aktelnu knjižicu o srpskoj azbuci Salo debelog jera libo azbukoprotres, u kojoj se zalagao za reformu jezika i pravopisa. Ovo delo uticalo je i na Vuka Karadžića.
Sava Mrkalj je rođen 1783. godine u Gornjoj Krajini, u selu Lasinjskom Sjeničaku prvobanske pukovnije. Godine 1799. završio je školu i zatim postao srpski učitelj u Gospiću. Kasnije je otišao u Zagreb, u akademiju, pa onda i u Peštu, gde je slušao predavanja iz filozofije i matematike na univerzitetu, a titulisan je kao „svobodnih hudožestva i filosofije doktor." Bio je dobar znalac latinskog i francuskog jezika, a razumeo je i grčki i jevrejski, što je njegovom filološkom talentu bilo od velike koristi. Napadan je od službenih crkvenih krugova zbog svojih učenih pogleda, Sava je mislio da će ih umiriti ako se pokaluđeri, i zato se 1811. godine u manastiru Gomirju zaista i zakaluđerio i postao jerođakon Julijan. Gonjenja su se samo uvećavala i on je 1813. godine napustio manastir. Godine 1817. izdao je delo "Palinodija" u kome se odrekao svoje grafičko-ortografske reforme. Godine 1827. je izgubio mentalno zdravlje pa je 1833. godine preminuo u bečkoj bolnici za duševne bolesti.
Kao što bi trebalo da je opšte poznato, a nekako ipak - nije, Sava Mrkalj je još 1810. godine, dakle, nekoliko godina pre Vuka Stefanovića i njegove čuvene Pismenice, u Budimu Gradu pečatovao knjigu sjajnog naziva Azbukoprotres (pun naziv: Salo debeloga jera libo Azbukoprotres).
U tom krajnje revolucionarnom „delcu" (satiričnom, naučnom, rušilačkom i reformatorskom ujedno) od svega 18 stranica, ovaj klasično obrazovani peštanski student svobodnih hudožestva i filosofije i poliglota zalagao se za primenu narodnog jezika, novu ortografiju i fonetski pravopis po principu „piši kao što govoriš„, koji je preuzeo od nemačkog gramatičara i lingviste Johana Kristofa Adelunga, a protiv starog korenskog pravopisa.
Ili pre: protiv čitavog dotadašnjeg Sistema njime oličenim.
Ubrzo potom Mrkalj, nekadašnji manastirski pitomac i renegat, zbog čitavog skandala koji je izbio po objavljivanju Azbukoprotresa biva brže-bolje povučen nazad u monašku ćeliju. Optužen za pobunu i neprijateljstvo prema crkvi i prezren zbog istog, jerođakon Julijan u manastiru Gomirju sistematski je bojkotovan od monaške sabraće, izolovan, ignorisan, izgladnjivan i na različite načine mrcvaren tokom narednih nekoliko godina.
Tako će brat Julijan skupo plaćati za svaku reč iz onih huliteljskih osamnaest stranica kojima se Sava Mrkalj usudio da udari na postojeći - dakle: sveti - poredak.
Nakon svega, slomljen, melanholičan, depresivan i paranoičan, Mrkalj je otpušten iz manastira i posle više godina potucanja, bede i usamljenosti, okončao je u čuvenoj bečkoj ludnici - zloglasnom Narrenturmu u današnjoj ulici Špitalgase - koju su nekad nazivali Kuglofom Cara Josipa (Kaizer-Joseph-Gugelhupf) zbog karakterističnog kružnog oblika građevine koji samo dodatno doprinosi njenoj intenzivnoj jezovitosti.
U toj je mračnoj ludnici (koja danas više odavno ne vrši svoju originalnu funkciju, već je u nju, oronulu i zapušteniju od bilo čega što čovek može da pronađe u inače izuzetno doteranom Beču, sasvim prigodno smešten bečki Pathologisches-Anatomisches Bundesmuseum), u tom strašnom paklu Mrkalj je dočekao i sopstveni bedni kraj. Bilo mu je (samo) pedeset godina. Kaže se da ga je u poslednjim danima još jedino koliko-toliko redovno posećivao upravo Vuk Stefanović - za koga je Mrkalj bio i do kraja ostao „glavno ishodište i vrhovni autoritet", kako lepo piše Meša Selimović...
Eto, to je čitava priča o Savi Mrkalju, sirotom, slomljenom Savi Mrkalju, priča koje sam se dosetio šetajući Bečom i koja me je tako fascinirala nekad davno, pre dobrih tridesetak godina. Budući da su me u tinejdžersko doba više od svega privlačili apsolutni autsajderi, hulitelji i antihristi, nepriznati, olako odbačeni, brutalno zgaženi ili samouništeni ludaci/geniji, krajnje je logično što je Mrkaljeva plamteća, prometejska priroda i njegova nepravedna i tužna sudbina ostavila tako ogroman utisak na mene. A do danas ne prestaje da me impresionira koliko se pod određenim okolnostima skupo plaća taj uvek rizični eksperiment slobodnog mišljenja i radoznale potrage za Novim.
Jer, u izvesnom smislu, čak i sada, skoro dve stotine godina kasnije, brat Julijan se i dalje nalazi pod svojom teškom paskom i kaznom. I dalje plaća svoju preskupu cenu za svaku reč koja je našla mesta u onom gromoglasom „delcu" Save Mrkalja od samo osamnaest mršavih strana.
Zatočen u manastirskoj ćeliji, zatočen u depresiji, zatočen u bedi i samoći, zatočen u ludnici, zatočen u kajanju, zatočen u smrti, zatočen u zaboravu, njegov sputani, slomljeni duh predstavlja potresan (premda nažalost nikako ne jedini) primer na kakve sve strašne načine može da se završi jedan direktni čeoni sudar pojedinca sa Sistemom.
Kako sam se u tom trenutku kad je iznenadna pomisao o Savi Mrkalju prostrujala mojom svešću nalazio u centralnoj bečkoj ulici Gumperdorferštrase, naglo sam skrenuo sa svog puta, sišao u obližnju stanicu U-Bana i, pre nego što stignem da se predomislim, linijom U6 odvezao se do stanice Alzerštrase, odakle sam, spustivši se niz Lazaretgase, peške za nekoliko minuta stigao tamo gde sam i krenuo - do adrese Špitalgase br. 2, na kojoj se nalazi čuveni bolnički kompleks podignut za vreme vladavine Josifa II, u čijem je sjajno preuređenom prostoru danas smešten kampus bečkog Univerziteta.
Bio sam zadihan i znojav, sve to trajalo je ipak nešto duže nego u ovoj mojoj stilskoj kondenzaciji...
Vladimir Arsenijević
http://pressonline.rs/sr/kolumne/story/157323/O+dve+bečke+adrese+1+-+Špitalgase+2.html
Datum rođenja: 1783. Mesto rođenja: Sjeničak (Habzburška monarhija) Datum smrti: 1833. Mesto smrti: Beč (Austrijsko carstvo) Sava Mrkalj (selo Sjeničak, Gornja Krajina, 1783 — Beč, 1833) je bio srpski učitelj, monah i filolog. Poznat je po tome što je 1810. godine napisao tada veoma aktelnu knjižicu o srpskoj azbuci Salo debelog jera libo azbukoprotres, u kojoj se zalagao za reformu jezika i pravopisa. Ovo delo uticalo je i na Vuka Karadžića.
Sava Mrkalj je rođen 1783. godine u Gornjoj Krajini, u selu Lasinjskom Sjeničaku prvobanske pukovnije. Godine 1799. završio je školu i zatim postao srpski učitelj u Gospiću. Kasnije je otišao u Zagreb, u akademiju, pa onda i u Peštu, gde je slušao predavanja iz filozofije i matematike na univerzitetu, a titulisan je kao „svobodnih hudožestva i filosofije doktor." Bio je dobar znalac latinskog i francuskog jezika, a razumeo je i grčki i jevrejski, što je njegovom filološkom talentu bilo od velike koristi. Napadan je od službenih crkvenih krugova zbog svojih učenih pogleda, Sava je mislio da će ih umiriti ako se pokaluđeri, i zato se 1811. godine u manastiru Gomirju zaista i zakaluđerio i postao jerođakon Julijan. Gonjenja su se samo uvećavala i on je 1813. godine napustio manastir. Godine 1817. izdao je delo "Palinodija" u kome se odrekao svoje grafičko-ortografske reforme. Godine 1827. je izgubio mentalno zdravlje pa je 1833. godine preminuo u bečkoj bolnici za duševne bolesti.
Kao što bi trebalo da je opšte poznato, a nekako ipak - nije, Sava Mrkalj je još 1810. godine, dakle, nekoliko godina pre Vuka Stefanovića i njegove čuvene Pismenice, u Budimu Gradu pečatovao knjigu sjajnog naziva Azbukoprotres (pun naziv: Salo debeloga jera libo Azbukoprotres).
U tom krajnje revolucionarnom „delcu" (satiričnom, naučnom, rušilačkom i reformatorskom ujedno) od svega 18 stranica, ovaj klasično obrazovani peštanski student svobodnih hudožestva i filosofije i poliglota zalagao se za primenu narodnog jezika, novu ortografiju i fonetski pravopis po principu „piši kao što govoriš„, koji je preuzeo od nemačkog gramatičara i lingviste Johana Kristofa Adelunga, a protiv starog korenskog pravopisa.
Ili pre: protiv čitavog dotadašnjeg Sistema njime oličenim.
Ubrzo potom Mrkalj, nekadašnji manastirski pitomac i renegat, zbog čitavog skandala koji je izbio po objavljivanju Azbukoprotresa biva brže-bolje povučen nazad u monašku ćeliju. Optužen za pobunu i neprijateljstvo prema crkvi i prezren zbog istog, jerođakon Julijan u manastiru Gomirju sistematski je bojkotovan od monaške sabraće, izolovan, ignorisan, izgladnjivan i na različite načine mrcvaren tokom narednih nekoliko godina.
Tako će brat Julijan skupo plaćati za svaku reč iz onih huliteljskih osamnaest stranica kojima se Sava Mrkalj usudio da udari na postojeći - dakle: sveti - poredak.
Nakon svega, slomljen, melanholičan, depresivan i paranoičan, Mrkalj je otpušten iz manastira i posle više godina potucanja, bede i usamljenosti, okončao je u čuvenoj bečkoj ludnici - zloglasnom Narrenturmu u današnjoj ulici Špitalgase - koju su nekad nazivali Kuglofom Cara Josipa (Kaizer-Joseph-Gugelhupf) zbog karakterističnog kružnog oblika građevine koji samo dodatno doprinosi njenoj intenzivnoj jezovitosti.
U toj je mračnoj ludnici (koja danas više odavno ne vrši svoju originalnu funkciju, već je u nju, oronulu i zapušteniju od bilo čega što čovek može da pronađe u inače izuzetno doteranom Beču, sasvim prigodno smešten bečki Pathologisches-Anatomisches Bundesmuseum), u tom strašnom paklu Mrkalj je dočekao i sopstveni bedni kraj. Bilo mu je (samo) pedeset godina. Kaže se da ga je u poslednjim danima još jedino koliko-toliko redovno posećivao upravo Vuk Stefanović - za koga je Mrkalj bio i do kraja ostao „glavno ishodište i vrhovni autoritet", kako lepo piše Meša Selimović...
Eto, to je čitava priča o Savi Mrkalju, sirotom, slomljenom Savi Mrkalju, priča koje sam se dosetio šetajući Bečom i koja me je tako fascinirala nekad davno, pre dobrih tridesetak godina. Budući da su me u tinejdžersko doba više od svega privlačili apsolutni autsajderi, hulitelji i antihristi, nepriznati, olako odbačeni, brutalno zgaženi ili samouništeni ludaci/geniji, krajnje je logično što je Mrkaljeva plamteća, prometejska priroda i njegova nepravedna i tužna sudbina ostavila tako ogroman utisak na mene. A do danas ne prestaje da me impresionira koliko se pod određenim okolnostima skupo plaća taj uvek rizični eksperiment slobodnog mišljenja i radoznale potrage za Novim.
Jer, u izvesnom smislu, čak i sada, skoro dve stotine godina kasnije, brat Julijan se i dalje nalazi pod svojom teškom paskom i kaznom. I dalje plaća svoju preskupu cenu za svaku reč koja je našla mesta u onom gromoglasom „delcu" Save Mrkalja od samo osamnaest mršavih strana.
Zatočen u manastirskoj ćeliji, zatočen u depresiji, zatočen u bedi i samoći, zatočen u ludnici, zatočen u kajanju, zatočen u smrti, zatočen u zaboravu, njegov sputani, slomljeni duh predstavlja potresan (premda nažalost nikako ne jedini) primer na kakve sve strašne načine može da se završi jedan direktni čeoni sudar pojedinca sa Sistemom.
Kako sam se u tom trenutku kad je iznenadna pomisao o Savi Mrkalju prostrujala mojom svešću nalazio u centralnoj bečkoj ulici Gumperdorferštrase, naglo sam skrenuo sa svog puta, sišao u obližnju stanicu U-Bana i, pre nego što stignem da se predomislim, linijom U6 odvezao se do stanice Alzerštrase, odakle sam, spustivši se niz Lazaretgase, peške za nekoliko minuta stigao tamo gde sam i krenuo - do adrese Špitalgase br. 2, na kojoj se nalazi čuveni bolnički kompleks podignut za vreme vladavine Josifa II, u čijem je sjajno preuređenom prostoru danas smešten kampus bečkog Univerziteta.
Bio sam zadihan i znojav, sve to trajalo je ipak nešto duže nego u ovoj mojoj stilskoj kondenzaciji...
Vladimir Arsenijević
http://pressonline.rs/sr/kolumne/story/157323/O+dve+bečke+adrese+1+-+Špitalgase+2.html
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.056
Dositej Obradović
Dositej Obradović (svetovno ime Dimitrije) (Čakovo, 1739, 1742 ili 1744 — Beograd, 28. mart 1811[1]) je bio srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbie“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu.
Biografija
Dositej Obradović je rođen 1744. godine u Čakovu u Banatu, u zanatlijskoj porodici. Još kao đak osnovne škole, odao se sanjarenju i verskom zanosu. Posle smrti njegovog oca, njegov tetak, da bi ga izlečio od sanjarenja i misticizma, izvodi ga iz škole i daje na zanat. Međutim, želja za naukom, koju je on gledao u crkvenim knjigama, ne ostavlja ga ni docnije, i čim mu se za to ukazala prilika, on ostavlja zanat i rodbinu i beži u fruškogorski manastir Hopovo.
Kaluđer Dositej
Dositej se tu zakaluđerio i počeo ozbiljno da misli na pustinjački život. Ali kada je bolje i bliže upoznao manastirski život i kaluđersko bratstvo, video je da to ne odgovara životopisima svetaca i njegovim iluzijama. Pored toga, do ruku su mu došle i građanske knjige, iz kojih je uvideo da izvan crkve postoji i druga mudrost i drukčiji moral, upravo ono za čim je žudeo. Posle tri godine manastirskog života, napustio je manastir za sva vremena. Od tog trenutka nastaju njegova neprekidna putovanja radi studija.
Put po Evropi
Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost obilazio je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju. Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783. štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“.
Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole.
Prvi srpski ustanak
Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, a je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik.
Umro je 1811. god. u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića koji je te godine prenet iz Beča.
Književni rad i kritički osvrt
Prvi njegovi rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih praktično-moralnih spisa novogrčkih i italijanskih. Tako, „Bukvica“ je jedan mali prevod iz Jovana Zlatousta namenjen pop-Avramovoj kćeri Jeleni iz Kosovog polja niže Knina. Dositej je tada (1765. godine) napisao prvu knjigu "na prost srpski jezik", i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija", kao moralne komentare pojedinih basana. Svoja glavna i najbolja dela počinje objavljivati od godine 1783.
Dositejevo prosvetiteljstvo
Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene. To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o ljubavi k naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti itd. Tu ima nekoliko moralnih priča, kao ona Marmontelova „Lauzus i Lidija", ili Labrijerova „Irena"; tu je i više istočnjačkih priča moralne ili filozofske tendencije; tu je i Lesingova komedija „Damon". — Dositej je i prevodio sa raznih jezika: „Etiku" od italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno" od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera.
Dositejev nacionalni program
Prvi Dositejev štampani rad je „"Ljubezni Haralampije"“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma". To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je uvideo da od „Budima do Andrijatičeskoga Mora" živi jedan narod, koji jednim jezikom govori. „U Srbiji, u Bosni, u Slavoniji, u Dalmaciji, Ercegovini svuda je u seljani ovi kraljevstva karakter voopšte jednak, kao da su, kako i jesu, jedna familija".,, Ko ne zna da žitelji crnogorski, dalmatinski, hercegovski, bosanski, servijanski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski jednim jezikom govore?" „Govoreći za narode, koji u ovim kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke Bošnjake i Ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i Ercegovac Turčin on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci: Bošnjaci i Ercegovci, dogod Bog svet drži. Oni se zovu Turci, dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet, otkuda su proizišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci, i biće što su nji'ovi stari bili. Za sav dakle srpski rod ja ću prevoditi slavni' i premudri' ljudi misli i sovjete, želeći da se svi polzuju. Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati!
Verska trpeljivost među Srbima raznih zakona
Misao o verskoj trpeljivosti i ravnopravnosti, koju je primio od filozofa XVIII veka, pomogla mu je da se uzdigne nad starinskim shvatanjem nacionalizma po veri. Proklamujući narodno jedinstvo odlučno i potpuno, on ipak ne propoveda šovinizam i isključivost, već neprekidno poziva i upućuje narod da primi od drugih kulturnih naroda ono što je kod njih bolje i naprednije. Cela se njegova delatnost upravo na to i svodi. On je jedno vreme verovao da će Josif II osloboditi Srbe od turskog ropstva, ali čim je video da je tu istorijsku ulogu preuzela Srbija sa Karađorđem na čelu, on dolazi u nju i na delu počinje sprovoditi ono što je ranije pisao i mislio. Sa nacionalno-političkog gledišta značaj Dositijev je veliki. Da nije ništa drugo stvorio, to bi bilo dovoljno da uđe u red najvećih ljudi iz prošlosti Srbije.
Dositej Obradović (svetovno ime Dimitrije) (Čakovo, 1739, 1742 ili 1744 — Beograd, 28. mart 1811[1]) je bio srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbie“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu.
Biografija
Dositej Obradović je rođen 1744. godine u Čakovu u Banatu, u zanatlijskoj porodici. Još kao đak osnovne škole, odao se sanjarenju i verskom zanosu. Posle smrti njegovog oca, njegov tetak, da bi ga izlečio od sanjarenja i misticizma, izvodi ga iz škole i daje na zanat. Međutim, želja za naukom, koju je on gledao u crkvenim knjigama, ne ostavlja ga ni docnije, i čim mu se za to ukazala prilika, on ostavlja zanat i rodbinu i beži u fruškogorski manastir Hopovo.
Kaluđer Dositej
Dositej se tu zakaluđerio i počeo ozbiljno da misli na pustinjački život. Ali kada je bolje i bliže upoznao manastirski život i kaluđersko bratstvo, video je da to ne odgovara životopisima svetaca i njegovim iluzijama. Pored toga, do ruku su mu došle i građanske knjige, iz kojih je uvideo da izvan crkve postoji i druga mudrost i drukčiji moral, upravo ono za čim je žudeo. Posle tri godine manastirskog života, napustio je manastir za sva vremena. Od tog trenutka nastaju njegova neprekidna putovanja radi studija.
Put po Evropi
Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost obilazio je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju. Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783. štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“.
Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole.
Prvi srpski ustanak
Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, a je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik.
Umro je 1811. god. u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića koji je te godine prenet iz Beča.
Književni rad i kritički osvrt
Prvi njegovi rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih praktično-moralnih spisa novogrčkih i italijanskih. Tako, „Bukvica“ je jedan mali prevod iz Jovana Zlatousta namenjen pop-Avramovoj kćeri Jeleni iz Kosovog polja niže Knina. Dositej je tada (1765. godine) napisao prvu knjigu "na prost srpski jezik", i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija", kao moralne komentare pojedinih basana. Svoja glavna i najbolja dela počinje objavljivati od godine 1783.
Dositejevo prosvetiteljstvo
Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene. To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o ljubavi k naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti itd. Tu ima nekoliko moralnih priča, kao ona Marmontelova „Lauzus i Lidija", ili Labrijerova „Irena"; tu je i više istočnjačkih priča moralne ili filozofske tendencije; tu je i Lesingova komedija „Damon". — Dositej je i prevodio sa raznih jezika: „Etiku" od italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno" od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera.
Dositejev nacionalni program
Prvi Dositejev štampani rad je „"Ljubezni Haralampije"“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma". To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je uvideo da od „Budima do Andrijatičeskoga Mora" živi jedan narod, koji jednim jezikom govori. „U Srbiji, u Bosni, u Slavoniji, u Dalmaciji, Ercegovini svuda je u seljani ovi kraljevstva karakter voopšte jednak, kao da su, kako i jesu, jedna familija".,, Ko ne zna da žitelji crnogorski, dalmatinski, hercegovski, bosanski, servijanski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski jednim jezikom govore?" „Govoreći za narode, koji u ovim kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke Bošnjake i Ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i Ercegovac Turčin on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci: Bošnjaci i Ercegovci, dogod Bog svet drži. Oni se zovu Turci, dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet, otkuda su proizišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci, i biće što su nji'ovi stari bili. Za sav dakle srpski rod ja ću prevoditi slavni' i premudri' ljudi misli i sovjete, želeći da se svi polzuju. Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati!
Verska trpeljivost među Srbima raznih zakona
Misao o verskoj trpeljivosti i ravnopravnosti, koju je primio od filozofa XVIII veka, pomogla mu je da se uzdigne nad starinskim shvatanjem nacionalizma po veri. Proklamujući narodno jedinstvo odlučno i potpuno, on ipak ne propoveda šovinizam i isključivost, već neprekidno poziva i upućuje narod da primi od drugih kulturnih naroda ono što je kod njih bolje i naprednije. Cela se njegova delatnost upravo na to i svodi. On je jedno vreme verovao da će Josif II osloboditi Srbe od turskog ropstva, ali čim je video da je tu istorijsku ulogu preuzela Srbija sa Karađorđem na čelu, on dolazi u nju i na delu počinje sprovoditi ono što je ranije pisao i mislio. Sa nacionalno-političkog gledišta značaj Dositijev je veliki. Da nije ništa drugo stvorio, to bi bilo dovoljno da uđe u red najvećih ljudi iz prošlosti Srbije.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.056
Rad na popularizaciji nauke
Mesto plemenskog i veroispovednog shvatanja nacije on je postavio novo i savremeno. Ali i u književnosti i našoj kulturi uopšte on stvara novo i ruši staro. Do njega, književnost je bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti. Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Do njega, na književnosti su poglavito radili crkveni ljudi za crkvene potrebe; on kida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada, ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Njegovo znanje je bilo obimno i raznoliko: prošao je kroz duhovni uticaj verske mistike, ruske dogmatičke književnosti, grčkih crkvenih reformatora, nemačkog protestantizma i francuskog i engleskog racionalizma. On kupi i prerađuje velike istine, poučne i lepe misli iz svih vremena i od svih naroda, od Platona i Aristotela do Labrijera, Molijera, Lesinga i Voltera. Kao ubeđeni pristalica racionalističke filozofije, Dositej veruje u svemoć razuma i nauku ističe iznad svega. Učiniti nauku i filozofiju dostupnim svima ljudima, i onim u najzabačenijim selima, — to je on postavio kao najviše načelo. Svi njegovi radovi su uglavnom zbirke prevedenih i prerađenih „raznih poučnih stvari“, od „svega pomalo ali lepo“, kako sam kaže.
Reformator vospitanija narodnog
Kao praktičan mislilac i narodni učitelj, on nauku i književnost smatra samo kao sredstvo da se kod čoveka razvije „čovekoljublje i dobra narav“, sve svodi na vaspitanje mladeži i smatra „tu stvar najnužniju i najpolezniju človeku na svetu“. Kad govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece već i ženske. Mesto istočnjačkog i patrijarhalnog shvatanja ženine uloge u društvu on postavlja novo shvatanje u duhu racionalističke filozofije zapada: traži da i ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje već sva znanja dostupna muškarcima, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima kao kćeri, supruge i majke i kako bi što više pomogla opštem prosvetnom i moralnom napretku.
Tumač težnji budućeg građanskog staleža srpskog
Raskaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej, oduševljeno je branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice i preduzeo čitav niz zakonskih mera protivu praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protivu verskog fanatizma i isključivosti, protivu crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protivu svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravim hrišćanstvom. On je za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protivu svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u svoje doba bio najviše popularan kao kritičar crkve.
Narodni jezik u Dositejevim delima
U pogledu jezika Dositej je preteča Vuka Karadžića, iako srpski narodni jezik on nije uzeo iz razloga knjiških i programskih, već prosto kao sredstvo da ga prosti „seljani i čobani“ mogu razumeti i da se prosveta lakše i brže širi. Istina, kod njega ima dosta gramatičkih grešaka, pozajmljenih reči i sintaktičkih oblika iz tuđih jezika, no to je sasvim razumljivo kod jednog pisca koji je rođen daleko od narodnog centra, koji je veći deo života proveo na strani i koji je prinuđen da stvara književni jezik od prostog narodnog jezika, još nerazvijenog i siromašnog. Pa ipak, njegov stil se odlikuje neobičnom jednostavnošu i toplinom, koja je bila prava retkost i kod savremenijih pisaca.
Racionalista i reformator evropski
Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi Zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal, prava suprotnost Vuku Karadžiću, koji je romantičarskim generacijama otkrio kult narodne pesme i običaja. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura.
Mesto plemenskog i veroispovednog shvatanja nacije on je postavio novo i savremeno. Ali i u književnosti i našoj kulturi uopšte on stvara novo i ruši staro. Do njega, književnost je bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti. Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Do njega, na književnosti su poglavito radili crkveni ljudi za crkvene potrebe; on kida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada, ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Njegovo znanje je bilo obimno i raznoliko: prošao je kroz duhovni uticaj verske mistike, ruske dogmatičke književnosti, grčkih crkvenih reformatora, nemačkog protestantizma i francuskog i engleskog racionalizma. On kupi i prerađuje velike istine, poučne i lepe misli iz svih vremena i od svih naroda, od Platona i Aristotela do Labrijera, Molijera, Lesinga i Voltera. Kao ubeđeni pristalica racionalističke filozofije, Dositej veruje u svemoć razuma i nauku ističe iznad svega. Učiniti nauku i filozofiju dostupnim svima ljudima, i onim u najzabačenijim selima, — to je on postavio kao najviše načelo. Svi njegovi radovi su uglavnom zbirke prevedenih i prerađenih „raznih poučnih stvari“, od „svega pomalo ali lepo“, kako sam kaže.
Reformator vospitanija narodnog
Kao praktičan mislilac i narodni učitelj, on nauku i književnost smatra samo kao sredstvo da se kod čoveka razvije „čovekoljublje i dobra narav“, sve svodi na vaspitanje mladeži i smatra „tu stvar najnužniju i najpolezniju človeku na svetu“. Kad govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece već i ženske. Mesto istočnjačkog i patrijarhalnog shvatanja ženine uloge u društvu on postavlja novo shvatanje u duhu racionalističke filozofije zapada: traži da i ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje već sva znanja dostupna muškarcima, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima kao kćeri, supruge i majke i kako bi što više pomogla opštem prosvetnom i moralnom napretku.
Tumač težnji budućeg građanskog staleža srpskog
Raskaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej, oduševljeno je branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice i preduzeo čitav niz zakonskih mera protivu praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protivu verskog fanatizma i isključivosti, protivu crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protivu svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravim hrišćanstvom. On je za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protivu svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u svoje doba bio najviše popularan kao kritičar crkve.
Narodni jezik u Dositejevim delima
U pogledu jezika Dositej je preteča Vuka Karadžića, iako srpski narodni jezik on nije uzeo iz razloga knjiških i programskih, već prosto kao sredstvo da ga prosti „seljani i čobani“ mogu razumeti i da se prosveta lakše i brže širi. Istina, kod njega ima dosta gramatičkih grešaka, pozajmljenih reči i sintaktičkih oblika iz tuđih jezika, no to je sasvim razumljivo kod jednog pisca koji je rođen daleko od narodnog centra, koji je veći deo života proveo na strani i koji je prinuđen da stvara književni jezik od prostog narodnog jezika, još nerazvijenog i siromašnog. Pa ipak, njegov stil se odlikuje neobičnom jednostavnošu i toplinom, koja je bila prava retkost i kod savremenijih pisaca.
Racionalista i reformator evropski
Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi Zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal, prava suprotnost Vuku Karadžiću, koji je romantičarskim generacijama otkrio kult narodne pesme i običaja. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.056
Vuk Stefanović Karadžić
Reformator srpskog književnog jezika
Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 26. oktobar/6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika. [1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. [2]
Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847 i 1850.
Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića.
Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.
Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 19 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki.
Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove.
Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove.
Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, sa kojim se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i radu na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk je objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru.
Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“.
Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.
Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“(pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868. četiri godine, nakon njegove smrti. [3]
Vuk je umro u Beču. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. [3]
Vukov rad
Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku
Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović, Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda.
Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim.
Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput onog Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom.
Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slove stopio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda.
Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova:
А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш njima je dodao jedno iz latinične abecede:
Ј ј i pet novih:
Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ a izbacio je:
Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ы ы(jeri, tvrdo i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (en) Я я (ja) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѭ ѭ (jus) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šč) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь(meki poluglas) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836.
Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović.
Reformator srpskog književnog jezika
Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 26. oktobar/6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika. [1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. [2]
Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847 i 1850.
Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića.
Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.
Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 19 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki.
Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove.
Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove.
Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, sa kojim se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i radu na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk je objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru.
Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“.
Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.
Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“(pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868. četiri godine, nakon njegove smrti. [3]
Vuk je umro u Beču. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. [3]
Vukov rad
Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku
Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović, Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda.
Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim.
Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput onog Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom.
Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slove stopio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda.
Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova:
А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш njima je dodao jedno iz latinične abecede:
Ј ј i pet novih:
Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ a izbacio je:
Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ы ы(jeri, tvrdo i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (en) Я я (ja) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѭ ѭ (jus) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šč) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь(meki poluglas) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836.
Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović.
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.056
Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost
Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti.
Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem.
Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao upustva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...).
Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847.
1847.
Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika:
Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Njemac Gete, Vuk je svojim prtivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis.
Sakupljanje narodnih umotvorina
Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi.
Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su pojavile tek 1862. i 1864.
Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik.
Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica.
Sakupljanje narodnih običaja
Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan do savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise.
Istoriografski rad
Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima se do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina.
Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi.
Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution).
Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti.
Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem.
Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao upustva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...).
Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847.
1847.
Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika:
- prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk
- rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đura Daničić,
- „ Pesme“, Branka Radičevića
- „ Gorski vijenac“ [n 1] Petra Petrovića Njegoša.
Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Njemac Gete, Vuk je svojim prtivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis.
Sakupljanje narodnih umotvorina
Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi.
Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su pojavile tek 1862. i 1864.
Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik.
Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica.
Sakupljanje narodnih običaja
Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan do savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise.
Istoriografski rad
Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima se do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina.
Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi.
Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution).
