Srpski naučnici, pronalazači i istraživači

[Mrkalj]

Vukov uticaj

Filološki rad
U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda.


Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke:

1. izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama;
2. prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju;
3. i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika.

Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbirani grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju "narodnog" pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizirao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije.

 

[Mrkalj]

Đuro Daničić

Đuro Daničić, rad Steve Todorovića.

Datum rođenja: 4. april 1825. Mesto rođenja: Novi Sad (Habzburška monarhija) Datum smrti: 17. novembar 1882. Mesto smrti: Zagreb (Habzburška monarhija) Đuro Daničić (Đorđe J. Popović, Novi Sad, 4. april 1825 – Zagreb, 17. novembar 1882), filolog, branilac Vukovih pogleda i veliki poštovalac njegovog rada, jedan od najznačajnijih radnika na proučavanju srpskog i hrvatskog jezika.
Đuro Daničić rođen je pod imenom Đorđe J. Popović, kao četvrti sin novosadskog sveštenika Jovana Popovića, u Novom Sadu, 1825. Prve škole učio je u Novom Sadu i Požunu, a pravne nauke u Pešti i Beču, gde je došao 1845. Pod uticajem Karadžića i Miklošiča počeo je da se bavi slovenskom filologijom, kojoj je kasnije, a naročito proučavanju srpskog jezika, posvetio ceo život. Za vreme studija materijalno su ga pomagali Knez Mihajlo Obrenović i Jovan Gavrilović. Godine 1856. postao je bibliotekar Narodne biblioteke u Beogradu i sekretar Društva srpske slovesnosti, a 1859. profesor Liceja (Velike škole). Godine 1865. ostavio je profesuru, i na kratko vreme postao činovnik Uprave pošta, a 1866. otišao je u Zagreb za sekretara tada osnovane Jugoslovenske Akademije. 1873. se vratio na katedru srpskog jezika u Veliku školu u Beogradu, predavajući u njoj do 1877. Otišao je zatim na odmor u Zagreb da produži rad na započetom velikom Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika. Na tom poslu ga je i zatekla smrt. Njegovo telo preneseno je novembra iste godine (1882) u Beograd i tu je sahranjeno na Markovom groblju.
Svoje prezime zamenio je 1847. prezimenom Daničić, kojim se potpisao na prvom svom naučno-polemičkom radu Rat za srpski jezik i pravopis, i pri tom prezimenu je posle stalno ostao.

Naučni rad
Daničić je jedan od najvećih radnika na području ispitivanja srpskog jezika.
Njegov prvi rad objavljen je 1845. (u Podunavci) u zaštitu Vuka. Naučno obaranje teorije Vukovih protivnika, Daničić je izneo u raspravi Rat za srpski jezik i pravopis (1847), kojom je doprineo brzoj pobedi Vukovih ideja. Zatim je dao Malu srpsku gramatiku (1850), u kojoj je srpski književni jezik prvi put naučno okarakterisan. Kasnije (od 1863) to je malo delo izlazilo u više izdanja (1—7), pod nazivom Oblici srpskog jezika. Dela Daničića, u kojima je obrađivao različite strane srpskog jezika, jesu: Srpska sintaksa (1858), samo sa odeljkom o padežima sa i bez predloga, zasnovana na tadašnjoj lokalističkoj teoriji o padežima, Osnove (1876), klasifikacija, sasvim mehanička, nastavaka za obrazovanje reči, Korijeni (1847), bez velike teorijske vrijednosti, Istorija oblika (1874), najzad slavne akcenatske studije (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), koje su obrazovale osnovu proučavanja slovenskog akcenta.
Daničićeva veća izdanja srpskih starih spomenika, većinom još nezamenjena, jesu: Žitije Sv. Save (Teodosijevo, 1860, u izdanju pripisano Domentijanu), Žitija Sv. Simeona i Sv. Save od Domentijana (1865), Nikoljsko jevanđelje (bosanske redakcije, 1864), Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih (Danila i drugih, 1866), i mnoga druga manja dela, razbijena po naučnim izdanjima.
Preveo je Stari zavet (Vuk je preveo Novi).

Reforma latiničnog pisma
U svom započetom delu Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Daničić je predložio reformu latiničnog pisma po ugledu na Vukovu reformu ćirilice, u kojoj bi se digrafi dj, lj, nj, dž zamenili grafemama đ, ļ, ń, ģ, i time postigla puna kompatibilnost latinice sa ćirilicom, i izbegle nedoumice u kojima grafeme iz digrafa stoje jedna do druge, ali se posmatraju odvojeno (npr. nadživeti, injekcija, podjednako itd.).
Od Daničićevih grafema, u širu upotrebu je jedino ušla grafema Đ đ, umesto dotadašnjeg dj.

 

[Mrkalj]

Stojan Novaković

Portret Stojana Novakovića koji je naslikao Uroš Predić

Stojan Novaković (Šabac, 1. novembar 1842 – Niš, 5/18. februar 1915) je bio srpski političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti, predsednik Srpske kraljevske akademije

Biografija
Rođen je 1. novembra 1842. u Šapcu kao Kosta, ali je kasnije svoje ime posrbio u Stojan.[1] Nižu gimnaziju je završio u Šapcu kao najbolji učenik 1857. godine, višu gimnaziju je završio 1860. u Beogradu a Licej (odsek za pravne nauke) tri godine kasnije.

Novaković je 1865. postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti ušao je pet godina docnije, tj. sa dvadeset i sedam godina. Od 1869. Novaković je bio bibliotekar Narodne biblioteke, 1872. profesor Velike škole (preteče današnjeg Univerziteta).

Već 1873. postaje Ministar prosvete u Vladi Jovana Ristića, na tom se mestu nalazio u tri mandata (1873-1875 i 1880-1885), u konzervativnim i docnije naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na društveni I prirodni smer).

Godine 1875. Novaković se vratio u Veliku školu da predaje Svetsku i Srpsku književnost i slovensku filologiju. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu koja je trajala sedam godina (od 1885. do 1892.). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta da bi, nakon tri godine, 1895-1896. postao predsednik jedne od dugovečnijih dvanaest Vlada kralja Aleksandra Obrenovića. Pad Vlade ponovo odvodi Novakovića u diplomatiju, poslanik je u Carigradu do 1900, zatim kratkotrajno u Parizu, pa do 1905. u Petrogradu gde je i penzionisan. To je, ipak bio kraj samo diplomatske karijere Novakovićeve.

Po povratku u zemlju, on je jedan od obnovitelja Napredne stranke. U vreme Aneksione krize Novaković je izabran, uproks malom uticaju svoje stranke, za predsednika Vlade. Vlada je trajala koliko i kriza, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 18. februara 1915. u jeku Prvog svetskog rata.

Unuk Stojana Novakovića je Radoš Novaković.

Bibliotekar
Bio je upravnik Narodne biblioteke u Beogradu u periodu 1869-1874. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom donet je 1881. zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju

Rad u Zadužbini Nikole Čupića
Bio je član prvog Odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova Zadužbina je nastala 1871. posle smrti Nikole Čupića (1836-1870), Stojan Novaković je bio jedno vreme njen sekretar i 4 godine predsednik. 1877. je odlučeno da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao "Godišnjica Nikole Čupića" i u ovom časopisu je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova.

Prevodilac
Bavio se i prevođenjem, preveo je knjigu "Gražina" najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, izdanje na srpskom 1886. godine.

Akademik
Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova - akademika, u akademiju filozofskih nauka. Ukazom je postavljen (1. februar 1906.) za predsednika Akademije i na tom položaju je ostao do smrti 1915.
10. septembra 1888. na svečanom skupu u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića Stojan Novaković govori o zadacima Akademije u negovanju srpskog jezika i iznosi naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog jezika.

Bio je član Ruske akademije nauka.

Književnik i istoričar
Osnovao je 1865. časopis "Vila" i uređivao ga sve vreme njegovog izlaženja, tj. do 1868. Od samog početka izlaženja on je prikupljao i objavljivao informacije o knjigama objavljenim na srpskom i hrvatskom jeziku, ili na drugim jezicima o srpskom narodu ili uopšte o Slovenima. Svu sakupljenu građu o tome objavio je u knjizi "Srpska bibliografija za novu književnost 1741-1867", Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.). Bibliografije je kasnije objavljivao za svaku godinu posebno od 1868. do 1876. (devet godina) u Glasniku Srpskog učenog društva. Ovo su bile prve bibliografije za knjige na srpskom jeziku i od ogromnog značaja za kasnija istraživanja.

Krajem sedamdesetih godina XIX veka napisao je srpsku gramtiku za niže gimnazije i realke (u više delova, nekoliko izdanja).

Priredio je Dušanov zakonik ("Zakonik Stefana Dušana cara srpskog") i štampao ga 1870. i 1898. u Beogradu.

Smatra se za jednog od najplodnijih srpskih istoričara. Njemu u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv "Stojan Novaković".

Njegova najznačajnija dela su:

• "Srpska bibliografija za noviju književnost 1741-1867", Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.)
• "Istorija srpske književnosti", Državna štamparija, Beograd 1871. (332 str.)
• "Fiziologija glasa i glasovi srpskog jezika", Državna štamparija, Beograd 1873. (108 str.)
• "Srpske narodne zagonetke", Zadužbina Čupićeva, Pančevo 1877. (283 str.)
• "Selo", Srpska kraljevska akademija, Beograd 1891. (261 str.)
• "Srbi i Turci XIV i XV veka", Čupićeva zadužbina, Beograd 1893. (397 str.)
• "Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima", Srpska kraljevska akademija, Beograd 1893. (299 str.)
• "Srpska gramatika", Državna štamparija, Beograd 1894. (512 str.)
• "S Morave na Vardar - putne beleške" Kralj. srp. državna štamparija, Beograd 1894. (192 str.)
• "Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku", SKZ, Beograd 1900. (118 str.)
• "Vaskrs države srpske", Srpska književna zadruga, Beograd 1904. (252 str.)
• "Ustanak na dahije 1804", Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd 1904. (208 str.)
• "Balkanska pitanja i manje istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886-1905", Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1906. (559 str.)
• "Tursko carstvo pred srpski ustanak", Srpska književna zadruga, Beograd 1906. (429 str.)
• "Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena", Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1907. (131 str.)
• "Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka", Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912. (912 str.)
• "Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883-1903", Knjižaenica S. B. Cvijanovića, Beograd 1912. (336 str.)
• "Kaluđer i hajduk", Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1913. (296 str.)

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je objavio izabrana dela Stojana Novakovića u 16 knjiga, njihovi naslovi su (redom): Zemlje i narod u staroj srpskoj državi, Spisi iz istorijske geografije, Srbi i Turci, Osmansko carstvo pred srpski ustanak, Vaskrs države srpske, Balkanska pitanja, Nacionalna pitanja i misao I, Nacionalna pitanja i misao II, Autobiografski spisi, Istorija srpske književnosti, Prvi osnovi slovenske književnosti, Stara srpska književnost I, Stara srpska književnost II, Primeri književnosti i jezika starog srpskoslovenskog, O narodnoj tradiciji i narodnoj književnosti, Srpska bibliografija.


Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. izabran je za njenog prvog predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika i Ljubomir Jovanović za sekretara. Bio je dugo godina predsednik Srpske književne zadruge.

 

[Mrkalj]

Ljubomir Stojanović

Ljubomir Stojanović (ponekad pominjan kao Ljuba Stojanović; Užice, 6/18. avgust 1860 — Prag, 16. jun 1930) je bio državnik, političar i filolog, akademik.

Kao pripadnik Samostalne radikalne stranke bio je više puta ministar prosvete u Srbiji i jedanput predsednik vlade. Jedan je od osnivača Republikanske stranke i njen prvi predsednik; 1913-23. sekretar Srpske akademije nauka; vrlo aktivan na naučnom polju, izdao je veliki broj starih spomenika: Miroslavljevo jevanđelje, Stari srpski natpisi i zapisi (6 knj.), stare letopise i drugo, zatim Vukova dela, od kojih je najznačajnija Vukova prepiska. Pisao je i udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, srpskim crkvama od 15. do 16. veka, o arhiepiskopu Danilu, a najznačajnije mu je delo monografija Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića.

Opisivan je kao moralista u politici: „Drugi jedan cenzor javnih naravi, Ljuba Stojanović, više se bunio na njih što su onakve kakve su, nego što je ispitivao zašto su takve. S njegovim u neku ruku totalitarnim shvatanjem demokratije, na lenjir izvedene, savršene u poretku i ljudima, on je u potcenjivanju svega današnjeg polazio od onoga što u dalekoj budućnosti jednog dana treba da bude. Zato je svoj sud o svemu sekao kao na panju. Prilaziti „neobrađenim masama“ sa težnjom da ih razume i strpljivo ih preobražava, on nije umeo. S tim krutim stavom Ljubi Stojanoviću nelagodno je bilo praviti blagovoljenje birača, i zato je prilikom postavljanja njegove kandidacione liste u okrugu, objašnjavanja sa narodom, mesto njega morao vršiti neko drugi. Nesavitljiv u svom moralnom asketizmu, nezavisan od svega i svakog i gotov na svako lično samopregorenje, Ljuba Stojanović nije mogao da pojmi da i svaki drugi nije u stanju da čini kao i on – u kakvim god prilikama bio, ličnim, porodičnim, s kakvom god glavom i opterećenjem u glavi...“

Napisao je delo „Stari srpski zapisi i natpisi“ u 6. tomova: 1. knjiga 1902. na 480 strana; 2. 1903. godine na 482 strane; 3. 1905. godine na 487 strana; 4. 1923. godine na 227 strana; 5. 1925. godine na 334 strane; 6. 1926. godine na 347 strana.

 

[Mrkalj]

Mihajlo Stevanović

Mihailo Stevanović (3. april 1903. —- 14. januar 1991) je bio srpski filolog i profesor Beogradskog univerziteta, član Srpske akademije nauka i umetnosti, dugogodišnji direktor Instituta za srpskohrvatski jezik. Jedan je od potpisnika Novosadskog dogovora o zajedničkom srpskohrvatskom jeziku 1954. godine. Objavio je više od 600 radova, uključujući monumentalno delo „Savremeni srpskohrvatski jezik“.

Bavio se dijalektologijom i pitanjima savremenog srpskohrvatskog jezika. Uređivao je Srpski dijalektološki zbornik, Južnoslovenski filolog, Naš jezik, Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske i Rečnik jezika Petra Petrovića Njegoša. Objavio je više od šeststo radova. Glavni su Istočnocrnogorski dijalekat, Đakovački govor, Funkcije i značenja glagolskih vremena, Gramatika srpskohrvatskog jezika i monumentalno delo Savremeni srpskohrvatski jezik, u čijem prvom tomu su, sem uvoda, obrađene fonetika i morfologija našeg jezika, a u drugom sintaksa.

Dobio je, tada prestižnu, Sedmojulsku nagradu 1973. godine.

Na desetogodišnjicu smrti profesora Mihaila Stevanovića objavljena je knjiga Život u znaku nauke Drage Čupića, u izdanju Unireksa iz Podgorice i Atee iz Beograda, u celini posvećena biografiji i naučnom delu jednog od najznačajnijih sledbenika Aleksandra Belića.


(Nisam uspeo da pronađem poštenu belešku o ovom velikom lingvisti.)

 

[Mrkalj]

Павле Ивић

Академик
Павле Ивић је научник међународног угледа и најбољи српски лингвиста друге половине двадесетог века. Био је редовни професор Универзитета у Новом Саду и Универзитета у Београду.

Још 1973. године постао је почасни инострани члан Америчке академије уметности и наука, а исте године и почасни члан Лингвистичког друштва Америке. Нешто касније додељен му је почасни докторат Државног универзитета у Колумбусу (Охајо, САД).

Држао је предавања, између осталог, и у следећим градовима: Сиетл, Лос Анђелес, Санта Барбара, Беркли, Станфорд, Урбани, Блумингтон, Колумбус, Ан Арбор (у САД); Мелбурн, Москва, Амстердам, Лајден, Марбург, Минхен, Цирих, Инсбрук, Клагенфурт, Грац, Беч, Будимпешта, Ерланген, Вирцбург, Минстер. Учествовао је са рефератима на славистичким конгресима и научним скуповима у Кијеву, Софији, Талину, у Еванстону, Чикагу, Сиднеју, Голвеју (Ирска), Лондону, Паризу, Гетингену, као и на многобројним научним састанцима широм пређашње Југославије. Циклусе својих предавања држао је у Упсали и у Токију.

Говорио је око десет страних језика.

Разумљиво, све то донело му је чланство у овдашњим и иностраним научним установама највишег ранга, тако да је, поред Српске, био члан Америчке, Норвешке, Словеначке, Аустријске, Македонске и Руске академије наука.

Наследник Даничића и Белића
Павла Ивића су назвали директним наследником Александра Белића, или – како је речено после његове смрти – док је Ђура Даничић у науци о српском језику обележио другу половину деветнаестог века, Белић прву половину двадесетог, Павле Ивић је у том смислу стајао на челу наше науке у другој половини двадесетог века.

Епоха у којој је радио већ је увелико испољавала разуђивање у доменима свих научних делатности, видљиве специјализације. По томе се и разликују интелектуалне епохе, свака следећа од претходне. Ивић се врхунски усредсређено и педантно посветио неколиким гранама српске филологије: на првом месту историји језика, дијалектологији, ономастици и акцентологији уз разумљиво често синтетизовање достигнутих резултата, а уз повремено заузимање и за друге тематике. Многе од раније заораних бразда доводио је до беспрекорне обрађености и целовитости, при томе значајно модернизујући методе, мада модернизацију никад није некритично прихватао.

Главни домет свих Ивићевих студија из српске језичке историје, укључујући ту и сазнања о акценатској еволуцији – јесте приказ језика и његове писмености синхроно повезан са подацима о одговарајућим историјским, културолошким, књижевним, миграционим и другим токовима у животу нашег народа. Овим се такав лингвистички подухват високо уздиже изнад изолованог приказивања саме историје језика. Није овде прилика да се наводе његови радови ни из области дијалектологије; треба нагласити да је он био не само аутор, већ и коаутор и консултант у великом броју дијалектолошких пројеката, чиме је увео у проблематику многе млађе сараднике. Остаће упамћен као један од најистакнутијих светских теоретичара у области лингвистичке географије. О заслугама у вези с ономастичким истраживањима такође би се могло врло много говорити. Можда је најзначајније то што су он и проф. др Светозар Стијовић најзаслужнији што је у потпуности пописана ономастика Косова и Метохије.

Велики део научног рада Павла Ивића био је, тако рећи, уоквирен управо присуством у САНУ. Још пре дипломирања постављен је за стипендисту Института за српски језик САНУ. Ту је краће време радио као асистент на обради великог Речника, чији је стални рецензент био и у каснијим годинама, до краја живота. На подручјима Академијиних делатности (поставши њен дописни члан 1972. год. и редовни 1978. год.) био је главни уредник Српског дијалектолошког зборника, Ономатолошких прилога, затим председник Фонда за научна истраживања САНУ, Одбора за проучавање Косова и Метохије, Одбора за ономастику, Одбора за етимолошки речник, члан Хиландарског одбора, Одбора Белићеве задужбине, Одбора за историју Срба у Хрватској, Старословенског одбора, Одбора за лексикологију, Одбора за проучавање словенских језика... Од стране Српске академије делегиран је у већи број разних организационих одбора, па тако и у Савет за језик Радио-телевизије Београд, чији је био председник.

Био је члан Матице српске, Вукове задужбине, у Српске књижевне задруге, Удружења књижевника Србије, Друштва српско-­јеврејског пријатељства.

Био је члан редакција многих научних часописа у нашој земљи и у иностранству. Био је председник Лингвистичког друштва Европе, потпредседник Асоцијације дијалектолога Европе, потпредседник Друштва за Европски лингвистички атлас. Био је члан Сталног међународног комитета лингвиста, Париског лингвистичког друштва, Европског удружења културе.

У једном историјски веома тегобном времену основао је Српски сабор.

Павле Ивић је био одмерен, углађен, господствен. Одликовао се општом културом, разумевањем за много тога што је било и ван његове професије. Волео је природу, планинарење. Павле Ивић важио је за истакнутог стручњака али истовремено за врло скромног и приступачног човека.


Библиографија
Библиографија Павла Ивића, приближно рачуната, износи преко шест стотина јединица, убрајајући ту, како опсежне студије и неколико књига, тако и мање чланке, приказе, реферате са научних скупова, штампане дискусије, популарне прилоге у публицистици, понеке полемике и интервјуе. Известан број библиографских наслова указује на коауторски рад. Око сто двадесет већих или мањих текстова објављено му је у иностранству.

Издају се Ивићева целокупна дела, од којих је до сада (2010) изишло шест књига.

 

[Mrkalj]

Aleksandar Mladenović


Biografija
Rođen je 25. avgusta 1930. godine u Bitolju, u srpskoj porodici. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1949. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na Grupi za srpski jezik i književnost. Kao student u dva maha je dobio nagradu Rektorata Beogradskog univerziteta. Karijeru je zapčeo kao asistent za istoriju srpskog jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je doktorirao 1963. godine sa temom „O narodnom jeziku Jovana Rajića“. Zatim je izabran za docenta (1963), potom za vanrednog profesora (1968) i najzad za redovnog profesora (1973). Deset godina je bio šef Katedre za srpski jezik. Godine 1995. odlazi u penziju. Umro je u Beogradu, 6. aprila 2010.

Od 1978. godine do smrti bio je načelnik Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije u Beogradu.

Bio je predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za dijalektologiju Srpske akademije nauka i umetnosti

Naučni rad
Veliki broj radova posvetio je proučavanju istorije srpskog književnog i narodnog jezika druge polovine XVIII i prve polovine XIX veka. Proučavao je i srpskoslovensku epohu srpskog narodnog i književnog jezika. Pripada grupi njegošologa koja se posebno zanima za razna filološka i druga pitanja u vezi sa Njegoševim delom. Iz te oblasti je objavio niz radova i dve knjige. Poslednje njegovo izdanje Gorskog vijenca (2001) jedno je od najpotpunijih u pogledu komentara i objašnjenja stihova, sa dosta iscrpnim rečnikom manje poznatih reči u ovom delu.

Dve najpotpunije bibliografije njegovih objavljenih radova nalaze se u Godišnjaku Srpske akademije nauka i umetnosti 104 (1998) 497-524 i 110 (2004) 305-340.
Godine 1979. kao načelnik Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije učestvuje u pokretanju naučnog časopisa Arheografski prilozi čiji je urednik od početka. Časopis izlazi i danas. Aleksandar Mladenović je glavni i odgovorni urednik Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku (Novi Sad) i Srpskog dijalektološkog zbornika (Beograd), a član je Uredništva Južnoslovenskog filologa (Beograd) - najeminentnijih lingvističkih glasila u Srbiji.

A. Mladenović je po pozivu držao predavanja na nizu univerziteta: u Sarajevu, Skoplju, Krakovu, Varšavi, Sofiji i Lenjingradu (danas Sankt Peterburg). Učestvovao je s referatima na međunarodnim slavističkim kongresima: u Pragu (1968), Varšavi (1973), Zagrebu (1978), Kijevu (1983) i Sofiji (1988), kao i na mnogim domaćim i inostranim naučnim konferencijama i skupovima.

Priznanja
Za svoj nastavni i naučni rad A. Mladenović je dobio niz priznanja:
-stalni je član-saradnik Matice srpske u Novom Sadu,- dobitnik je Oktobarske nagrade Novog Sada za nauku (1969),- dobitnik je 13-julske nagrade Republike Crne Gore „za naučno stvaralaštvo iz filologije i lingvistike“ (1990),- Skupština Univerziteta u Novom Sadu dodelila mu je Povelju sa srebrnom plaketom „za izuzetan doprinos i ostvarene rezultate u radu i razvoju Univerziteta u Novom Sadu“ (1990),- novembra 1990. godine Naučni savet Univerziteta u Lenjingradu (danas Sankt Peterburg) dodelio mu je naučni stepen počasnog doktora nauka ovog Univerziteta za njegove „značajne zasluge u razvitku opšte i slovenske nauke o jeziku“,- povodom 60-godišnjice života (1990) posvećena mu je 33. knjiga Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku u kojoj je objavljen veliki broj naučnih priloga domaćih i stranih autora,- oktobra 1997. godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a oktobra 2003. izabran je za redovnog člana- decembra 2001. Akademski savet Sofijskog univerziteta dodelio mu je naučni stepen počasnog doktora nauka, a takođe i počasnu medalju sa plavom lentom ovog Univerziteta,- počev od 1972. godine stalni je član Međunarodne komisije za slovenske književne jezike pri Međunarodnom komitetu slavista.

 

[Mrkalj]

Belića sam preskočio, a zadržao sam se na onima koji više nisu među živima.

 

[Акај]

Belića sam preskočio, a zadržao sam se na onima koji više nisu među živima.

Хвала! Белића сам ја обрадио на прошлој страници.


Синиша Станковић, чувени биолог и академик - http://sr.wikipedia.org/sr/Синиша_Станковић

Ево неколико корисних линкова:


http://sr.wikipedia.org/wiki/Категорија:Срби_по_занимању
http://sr.wikipedia.org/wiki/Категорија:Српски_филолози
http://sr.wikipedia.org/wiki/Категорија:Српски_лингвисти
http://sr.wikipedia.org/wiki/Категорија:Српски_историчари_књижевности

 

[NickFreakyrgios]

Po dogovoru sa otvoriocem teme, izdvajam nekoliko naših velikih ljudi značajnih za razvoj srpskog jezika.

Spojler

Gavril Stefanović Venclović

Gavril Stefanović Venclović (od oca Stefana, otud Stefanović, a na grčkom Stefan znači venac, pa otud Venclović) je bio sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku (1680. - 1749.). Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio: "propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac... bogoslov, besednik i pesnik". Rođen je u Sremu i već je 1690. godine iz Srema prešao u Sent Andreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina (po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sent Andreji, Đeru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj).

Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa dobrih stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Skoro da se ne zna da je Gavril za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na slaveno-serbskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom jeziku. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari - šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi "Mač duhovni" od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige.

Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima, preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac njegovog vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice.

"Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; sv. Petar je tako Judu hteo "handžarem" da "pronuzi", ili je potezao "kurđelu"; tako je Juda "kalauzio" poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke..."

Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu:

1. Kritički odnos prema kaluđerima;
2. Nepotrebnost praznih crkava;
3. Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo;
4. Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva;
5. Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu;
6. Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja;
7. Značaj prosvećivanja - i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama;
8. Propovedi sa pohvalama radu; kao i
9. Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća).

Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je "pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom...", što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda.

"To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na rusko-slovenskom."

U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi:

* Priča o Davidovom grehu;
* David i Saul;
* Priča o prekrasnom Josifu;
* Šarena riza Aharova;
* Milosrdni Samarjanin;
* Šetači po moru;
* Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta);
* Besovi Hristu govore;
* Priča o Sejaču;
* Danil;
* Vojska vazdušna;
* Mojseov (Mojsijev) štap;
* Mana s neba, Zmija od tuča;
* Jonatanov med;
* Avesalom dugokosi, Gedeonove testije;
* Kći Irodijadina itd.

Veoma je važno reći da je Venclović, za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u pariod od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil.

Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio - parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi.

"U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije , i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije..."

Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića:

Venclović (oko 1740. godine)
"Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga - veli Gospod - s plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih..."

Daničić (oko 1860. godine)
"Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga plemenitom lozom..."

ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10:

Venclović (oko 1740. g.)
"Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno..."

Karadžić (oko 1840. g.)
"Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote..."

Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. "Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela - ne prevoditi reči nego smisao."

Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna, blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: "Udvorenje arhangela Gavrila devojci Mariji", nastala 1743. godine.

Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik. Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču "Slavjanoserpskim Vjedomostima" - Sreten (Stefan ?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine. Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već 1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti.

"Obe ove činjenice - popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije - upućuju na poseban značaj tog pitanja u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja ."
Spoljašnje veze [uredi]

* Gavril Stefanović Venclović: „Crni bivo u srcu“ na Antologiji srpske književnosti (.docx format)

www.scribd.com/doc/21956539/Crni-bivo-u-srcu-Stefanovi%C4%87-Venclovi%C4%87C4%87

Мрки , хвала пуно за књигу , зар је могуће да је поред толиких дела тако маргинализован у нашем књижевном и црквеном кругу , или сам ја можда необавештен?

 

[Акај]

Spojler

 

[Акај]

Један од најзначајнијих, а убедљиво најзапостављенији српски научник, Коста Стојановић (1867 – 1921), први кибернетичар.

Једино што сам нашао о њему је тонски запис предавања Др Александра Петровића. Ово је вероватно једино јавно предавање икада одржано о овом заиста великом, а неким чудом скоро потпуно непознатом научнику. Препоручујем.

Коста Стојановић је први у свету применио математику на економију (конкретно на проблем увоза и извоза).



НАШИ ВЕЛИКАНИ ПРЕПУШТЕНИ ЗАБОРАВУ


Кибернетичар из 19. века


Коста Стојановић је подстицао економију засновану на термодинамици седам деценија пре Американаца, добитника Нобелове награде

Било је потребно добрих десет година да би др Александар Петровић, професор културологије, упорним трагањем заокружио причу о Кости Стојановићу, једном од најзначајнијих, а истовремено најмање познатих српских научника. Пут до докумената који би сведочили о животу и делима свестране личности родом из Алексинца био је изузетно трновит и прекривен веловима тајни. Догађало се да у архивама пронађе фасциклу с именом Косте Стојановића, али је она обавезно бивала – празна.

Тајанственост је била препрека, али и изазов Петровићу да прионе на посао, као да је знао да ће иза оскудних, готово непостојећих информација открити причу, сада преточену у књигу „Аналогија и ентропија” у издању Матице српске.

Стратег царинског рата

Петровић је понудио истину о претходнику Милутина Миланковића на Катедри примењене физике Београдског универзитета, математичару који је по ширини образовања и стваралаштва знатно превазишао основну област своје струке и постао сјајан физичар, економиста, социолог и политиколог.

Према оцени др Петровића, уредника „Флогистона”, часописа за историју науке, најзначајнија одлика Стојановићевог дела била је успешно премошћивање разлика између природних и друштвених наука које му је помогло да осмисли делотворни модел примене природних закона у друштвеном животу Србије 19. века. Висока умност, оригиналност и дубина који су далеко превазилазили интелектуални ниво његовог окружења можда објашњавају анонимност и готово конспиративни однос према бројним књигама и чланцима које је написао.

– Коста Стојановић је неколико деценија пре Норберта Винера осмислио науку која је касније названа кибернетика. Он је доследно заступао идеју да термодинамика може да се трансформише у теорију друштвених и економских појава – истиче аутор „Аналогије и ентропије”.

Такво полазиште омогућило је Стојановићу, министру народне привреде Краљевине Србије и, потом, министру финансија у првим југословенским владама, да врло делотворно и успешно управља економским и друштвеним токовима. Он је, између осталог, био једини научник активни политички преговарач на Париској мировној конференцији 1919. године.

Својим идејама, али и праксом, предњачио је у друштвеним и економским наукама не само у Србији, већ и у свету. Много касније, Американци су утемељили и развили економију засновану на термодинамици, што је актерима донело и Нобелову награду седамдесетих година 20. века.

– Коста Стојановић је на државничким местима одиграо пресудну улогу, јер је био протагониста и стратег царинског рата са Аустроугарском. Примењујући начела кибернетике која нису била позната науци моћног суседа, он је успео не само да спречи стагнацију српске привреде, већ је у условима санкција иницирао њен преображај – каже др Петровић.

Он је, такође, подигао пословну предузимљивост земље, унапредио прераду пољопривредних производа, вешто управљао извозним ценама, уходао нове трговачке путеве, створио мрежу представништава у иностранству и, чак, учетворостручио број привредних предузећа.

На сваки динар губили 22

Већ на почетку политичке каријере Стојановић је израчунао и објавио у првом математичко-економском спису „О увозу и извозу Србије, питање третирано новим методом математичким” непобитну чињеницу да на сваки динар извоза у Аустроугарску Србија губи 22 динара. То је био један од повода да иницира економски сукоб с комшијама из којег је Србија изашла привредно јача и отворенија.

У друштвеној теорији Коста Стојановић је такође користио математику и теоријску физику да би показао да се друштвени токови могу релативно лако предвиђати. Он је доказао да што је неки друштвени процес сачињен од више елемената, њега је лакше предвидети и усмеравати. Благодарећи оваквој јединственој научној визији, Стојановић је могао врло поуздано да предвиђа догађаје, што је потврдило ваљаност његовог метода. Тако је још 1917. године, док је Први светски рат трајао, уочио да се „страшни јазови међу народима Европе неће уравнати, већ ће их време још прокопати и довешће их пред нове проблеме, али са усавршенијим средствима науке за истребљење људства. Народи ће се опет сударити.”

Али, још пре тога, 1910, јасно види будући царински и привредни савез европских држава као меру против увоза из Америке. Такође, нама веома занимљиво, уочава да, ако балканске државе желе „да уђу у састав федерације европске, оне морају да створе јаке бедеме о које ће се разбити таласи европске културне најезде која може уништити самосталне, слободне јединице на Балкану”.

Најбољи резиме његовог рада дао је наш научник светског гласа Милутин Миланковић који је, опраштајући се 1921. године од Стојановића у тренутку његове преране и изненадне смрти, рекао: „Својим положајем, искуством, познавањем физичких закона и математичким талентом он је био најпозванији у целом научном свету да великим искуством овог рата (Првог светског – прим. аут.) даје облик математичких закона. С најсавршенијим алатом у руци он нам је отргнут када је требало да заврши величанствену зграду којој је положио темељ”.

-----------------------------------------------------------

Опасне заблуде

Балкански народи, говорио је Стојановић, о свему имају изграђене појмове, правилне или наказне, само им најпростија истина није јасна, а то је да они, док су подвојени, не представљају никакву силу. Свака народност на Балкану може се уљуљкивати у заблудама да васиона постоји због нас, али ако будемо улазили у светске вртлоге овако подвојени као што смо ушли у европски рат, резултат те наше мегаломаније довешће нас само до разочарања.

Више на: http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0352-31600601177S&redirect=ft

 

[Акај]

др Ксенија Атанасијевић

* Прва жена доцент и прва жена која је докторирала на Београдском универзитету.

* Аутор бројних дела и огледа из филозофије, као и преводилац Аристотела, Платона, Спинозе ...

* Највећи српска жена мислилац и историчар филозофије.


http://www.vreme.com/cms/view.php?print=yes&id=414861
http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Ксенија_Атанасијевић
http://www.nb.rs/events/event.php?id=6294

 

[Акај]

Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе, с лева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, с лева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.




Ајнштајн и Пупин (занимљиво је да је Ајнштајн живео неко време у Новом Саду, са својом супругом Милевом).

 

[Акај]

АТАНАСИЈЕ НИКОЛИЋ И ЛИЦЕЈ



Име Атанасија Николића се често среће при проучавању наше прошлости и указује на врло значајну личност у културној историји Србије 19. века.
Атанасије Николић се родио 18. јануара 1803. године у селу Брестовац у Бачкој. Основну школу завршио је у Сомбору. 1813. године наставио је да учи гимназију у Сремским Карловцима, где је завршио пет разреда примајући стипендију из фонда митрополита Стефана Стратимировића. Последњи, шести разред, довршио је у Српској православној Великој гимназији у Новом Саду 1819. године. По завршетку двогодишње академије у Ђуру, желео је да студира математику и земљомерство на универзитету у Пешти, али за то није имао финансијских средстава. Почетком новембра 1921. године ступио је у Артиљеријску школу царске аустријске војске.

Пред Ускрс 1924. године А. Николић узима двогодишње одсуство из артиљерије и прелази у Нови Сад где у просторијама Српске гимназије отвара приватну школу цртања. Издржавајући се од школе цртања уписује се на универзитет у Пешти и полаже испите за инжењера. Истовремено предузима кораке да прекине своју везу са аустријском војском, из које добија отпуст у јануару 1827. године.
Пошто је положио испите из математике, тригонометрије, практичног земљомерства, пољопривредне економије, хидраулике и хидротехнике, Атанасије Николић је 6. новембра 1829. године, добио универзитетску диплому "потврђеног инџинира земљомерника". Са дипломом инжењера он почиње да ради у техничкој струци.

У јулу 1838. добио је писмо од Димитрија Исаиловића, високог службеника "попечитељства просвештења" Кнежевине Србије, у коме га овај позива за професора математике у тек основаном Лицеју. Атанасије Николић је дошао у Београд 8. јуна. Одмах се обратио Министарству просвете да му дозволи да напише уџбеник математике.

Први српски високошколски уџбеник математике појавио се 26. септембра 1839. године под насловом Алгебра-устројена за употребљењие слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије, у обиму од 149 страна формата осмине.
Атанасије Николић је са породицом кренуо у Крагујевац 28. септембра 1839. године. Са собом је понео писмо из Министарства просвете којим се колегијум Лицеја обавештава о његовом именовању за ректора. Предавања на Лицеју су почела 3. октобра и Атанасије Николић је почео да врши своје дужности као наставник и администратор.

Други математички уџбеник Атанасијa Николића, Елементарна геометрија-устројена за употребљеније слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије, изашла је 1841. године.

Сем обавеза које је имао као наставник Лицеја Атанасије Николић се бавио низом активности које нису биле у најужој вези са његовим наставничким радом. Он је у Крагујевцу почео да држи низ јавних предавања из различитих области што је била потпуна новина.

Све до школске 1839/40 године српске школе нису имале своју славу. Крајем децембра 1839. године Атанасије Николић је пред наставничким саветом Лицеја и Гимназије изнео идеју да школа узме један дан за своју славу, што је било прихваћено. Он шаље акт Министарству просвете у коме моли да то министарство изабере једног свеца за школског заштитника, чији ће дан Гимназија и Лицеј убудуће празновати, предлажући да то буде Свети Сава. После добијања сагласности од свих надлежних органа, Министарство просвете обавестило је ректора Лицеја, митрополита и све окружне начелнике да ће се Свети Сава убудуће празновати у целој Србији као школска слава.

Као наставник Лицеја, Атанасије Николић је радио до краја октобра 1842. године, када је у Србији дошло до династичке промене и уместо кнеза Михаила Обреновића, на чело земље дошао је кнез Александар Карађорђевић. Тада је Атанасије Николић наименован за начелника "полицијно-економног" одељења у Министарству унутрашњих дела.

Атанасије Николић умро је као пензионер у Београду 1882. године. У историји нашег Универзитета биће запамћен као први професор, први ректор Лицеја, прве претече Универзитета у Србији.


http://www.kg.ac.rs/atanasije.php
____________________



Свестраност и разумевање духа времена је била једна од главних карактеристика Атанасија Николића. У периоду његовог утицаја на образовање у Србији “рецепција целокупне европске науке се углавном обављала кроз школске и парашколске институције”(1). Зато су математички универзитетски уџбеници које је он написао – Алгебра – устројена за употребљењие слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије, у обиму од 149 страна формата осмине – објављена 1838. годинe и Елементарна геометрија – устројена за употребљеније слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије, изашла је 1841. године – објављена 1841. годинe – били значајан издавачки подухват који је реализован захваљујући ентузијазму и патриотизму Срба образованих у европским центрима културе. Тешко да се може у вековима који су затим следили наићи на тако искрено и компетентно имплементирање европских вредности и стандарда у српски културни простор.



Наведена два прва наша универзитетска уџбеника су била намењена будућим правницима, а требало је и да дају свој допринос конституисању и српски и европски оријентисаног образовног система. Отуда ћирилица (2), а не универзални математички језик; отуда еуклидски заснована геометрија као, можда до данашњих дана, најевропскија интелектуална творевина. Тадашњим полазницима лицеја је овом књигом више пружено него што се очекивало да може да се усвоји, пре је то била литература за предаваче и била је, у својој суштини, и допринос развоју српске културе и интелектуалних ресурса. Као и већина српских предромантичара, Атанасије Николић је хтео, поред својих бројних активности (“Атанасије Николић је рођен 18. јануара 1803. године у Брестовцу (Бачка); умро је у Београду 28. јуна 1882.

Спада у значајне и занимљиве личности свога времена. Први је ректор Лицеја у Крагујевцу; први писац српских уџбеника алгебре и геометрије, први образовани српски инжењер и покретач инжењерског образовања у Србији. Први је градитељ модерних путева и пројектант прве железничке трасе; први је реформатор српске пољопривреде и оснивач прве пољопривредне школе; са Јованом Стеријом Поповићем је покренуо установљавање Друштва српске словесности и Народне библиотеке; отпочео је прослављање Св. Саве у школама…

” Прузето са http://revija.kolubara.info/sh/108/30/408/) да пружи свој допринос развоју грађанског друштва “ које је математику посматрало и као културну делатност и као науку која се може непосредно применити ”.

 

[Акај]

МИЛАН НЕДЕЉКОВИЋ - рођен 09. септембра 1857. године, а умро је 21.фебруара 1950. Био је отац српске модерне астрономије и метеорологије.

Детаљно на: http://www.astronomija.co.rs/biografije/457-milan-nedeljkovi-.html


+ Два веома корисна линка:

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/poruke-i-pouke-stojana-novakovica.html
http://www.spoji.org/seiten/seiten 2011/srb_deset_srpskihpronalazaka.html

 

[Акај]

Чланови крунског савета - научници

Spojler

Dragomir Acovic, KV, arhitekta, suvlasnik preduzeca “Grifon". Predsednik Srpskog drustva za heraldiku, genealogiju, veksilologiju i faleristiku "Beli Orao"; Glavni herold i ko-predsedavajuci Registra grbova; urednik "Stematografije" Srpskog heraldickog drustva. Clan je Americkog Drustva za ordene i medalje , Drustva za proucavanje ordena i medalja Ujedinjenog Kraljevstva, Scajcarskog faleristickog drustva, Unije nemackih falerista (BDOS)i heraldickih drustava Engleske, Ukrajine i Rusije. Clan je Evropskog drustva kulture. Predjasnji Predsednik RC Beograd-Singidunum (1996-97). Clan je uredjivackog odbora "Godisnjaka Beogradskog muzeja", Clan odbora vise drustava i udruzenja. Rodjen je 1943. u beogradu. Ozenjen, otac dve kceri i sina. Zivi u Beogradu (Srbija, Jugoslavija)

Najznacajniji radovi: Kao arhitekta:vise projekata medju njima Vojna akademija Kopnene vojske u Beogradu, Crkva Svetog Stefana na Brezovici (u izgradnji). Projekti u Republici Sao Tome i Principe, na Maldivskim ostrvima, u Mongoliji, Nepalu, Kubi, Egiptu, Dzibutiju, Somaliji, Iraku itd. Kao heraldicar: Heraldicka revizija grbova Beograda, zastava Beograda, grbova sest beogradskih opstina; gradova: Nisa, Prijepolja, Budve, Bijeljine, Mionice,Topole, Kragujevca, Jagodine, i dr.;Faleristicke Monografije i druge knjige: Istorija bugarske faleristike, Srpski Kraljevski orden Milosa Velikog, Srbi izvan Srbije- Ruski Srbi (sa drugima). Vise od tri stotine novinskih Clanaka( arhitektura, projektni menadzment, heraldika, faleristika, arhontologija, popularne teme...) i t.d.


prof. Dr. Miroslav Gasic, KS, SANU, PhD u hemiji, prof na Beogradskom Univerzitetu (Prirodno-matematicki fakultet), sef katedre za organsku hemiju. Naucni saradnik, “Worc. Found.” za eksperimentalnu biologiju, Shrewsburry (MA, USA, 1965/6), Naucni saradnik, UCLA, odeljenje za hemiju (USA, 1966/7), Visiting scientist, na Univerzitetu u Indijani, Bloomington (Ind.USA, 1972/3), Visiting scholar Nat.Acad.Sci (Vasington, USA, 1982 i 1990). Clan izvrsnog odbora Srpskog hemijskog drustva, Predsednik Udruzenja hemijskih drustava Jugoslavije, Clan Americkog hemijskog drustva i Nemackog hemijskog drustva. Primio Oktobarsku nagradu grada Beograda (1988). Rodjen 1932 u Beogradu. Ozenjen, ima dve kcerke. Zivi u Beogradu (Srbija, Jugoslavija). Autor vise od 90 naucnih Clanaka u medjunarodnim naucnim casopisima, prvenstveno o prirodnim produktima mora (izdvajanje, struktura, bioloska aktivnost), esencijalnih ulja, organskih reakcija, itd.

Prof. Dr. Dragoljub Kavran, KS. Prof upravnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Potpredsednik je Personalnog odbora Svetskog udruzenja administrativnih nauka, Clan Drustva za administraciju SAD, Americke Akademije za menadzment, Britanske Akademije za menadzment. Predsednik Udruzenja kadrovskih specijalista Jugoslavije, predsednik saveznog odbora (komisije) za reorganizaciju drzavne administracije, Direktor Instituta za visoko obrazovanje, potpredsednik savezne unije za administraciju. Profesor i predavac na pravnim skolama u Novom Sadu, Kragujevcu, Nisu, Banja Luci, Zagrebu, Ljubljani i na fakultetima za menadzment u Beogradu i Kranju. Gostujuci profesor na univerzitetima u SAD, Italiji, V. Britaniji, Portugaliji, Svedskoj. Specijalni tehnicki savetnik Generalnog Sekretara UN(1981-86). Rodjen je 1933. u Beogradu. Ozenjen, sin i kcerka. Zivi u Beogradu ( Srbija, Jugoslavija)

Autor je vise od 260 Clanaka i eseja. Radio je u vise od 40 zemalja sirom sveta na projektima drzavne administracije.Izdate knjige: Menadzment u medjunarodnom kontekstu ( sa drugima), Nauka menadzmenta, Menadzment i interpersonalni odnosi, Organizacija i metodi, Sistemi pracenja i unapredjenja radne snage(sa drugima). Planiranje osoblja( sa drugima), Menadzment, Organizacija i radna snaga, Menadzment pravo, (s adrugima), Dinamicke strukture zaposlenih, itd.


Prof. Dr. Nikola Moravcevic, Dr. h.c., KS, doktorat iz komparativne knjizevnosti. Prof. na Univerzitetu Ilinois u Cikagu. Osnivac i sef odseka za slavistiku (1968-81) i pro-rektor (1981-88) Univerziteta Ilinois u Cikagu. Pocasni doktorat sa Univerziteta Vroclav u Poljskoj (1980). Osnivac i urednik Americkog naucnog zurnala “Serbian Studies” (1980-94). Clan nekoliko americkih i medjunarodnih naucnih udruzenja. Rodjen je 1955. u Zagrebu. Ozenjen. Boravi u Cikagu i Beogradu (Srbija, Jugoslavija). Autor je 200 naucnih Clanaka, eseja i kritika, koje se odnose na rusku, francusku i srpsku knjizevnost, objavljenih u razlicitim zbirkama eseja, enciklopedija i americkim i kanadskim naucnim zurnalima kao sto su: Komparativna knjizevnost, Slovenski i Istocno-evropski zurnal, Kanadske Slavisticke Studije, Ruska knjizevnost, Dramska kritika, Dramski pregled, Komparativna drama, Svetska knjizevnost danas, Studije komparativne knjizevnosti, Jugoistocna Evropa, Srpske studije i Slovenska revija. Autor je istorijskog ramana “Albion, Albion”(1994,1998) i velikog broja Clanaka i belezaka u novinama i casopisima.


Prof. Dr. Pavle Nikolic, Dr.h.c., KS, DR.h.c., doktor prava, profesor Univerziteta u Beogradu u penziji. Pocasni doktorat Univerziteta u Ruanu (Francuska). Pocasni profesor Colegio Mayor de Nuestra Senora del Rosario u Bogoti ( Kolumbija, 1984), pocasni Clan Kolumbijskog udruzenja za ustavno pravo. Jedan od osnivaca i Generalni sekretar Medjunarodnog udruzenja za ustavno pravo (1981/93) i potpredsednik istog Udruzenja od 1993. Jedan od osnivaca i potpredsednik medjunarodne Akademije za ustavni zakon (1984/96). Clan Naucnog drustva Srbije. Vanredni profesor Pariskog Univerziteta I ( Panteon-Sorbona) i Friburskog Univerziteta (Svajcarska). Bio je prodekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i sef Katedre politickih nauka. Bio je direktor Instituta pravnih i drustvenih nauka istog fakulteta i sudija Ustavnog suda Srbije. Rodjen 1928.god. u Beogradu. Ima sina. Zivi u Beogradu (Srbija, Jugoslavija).

Vodi deset doktorskih i postdiplomskih kurseva i odrzao je 53 predavanja na 42 univerziteta u 18 zemalja (izmedju ostalih:u Francuskoj, Poljskoj, Italiji, Spaniji, Madjarskoj, Rusiji, Iraku, Meksiku, Egiptu, Alziru, Svajcarskoj, Nemackoj, Kolumbiji, Japanu, Tunisu, Grckoj, Holandiji, Kini,…). Ucestvovao je kao glavni nacionalni predstavnik na vise od cetrdeset kongresa i medjunarodnih konferencija. Publikovao je 170 dela, studija i Clanaka. Knjige: Ustavno pravo, Federacija i federalne jedinice, Skupstinski sistem, Savezna skupstina u ustavnom i politickom sistemu Jugoslavije, De le desagregation jusqu’au desespoire et l’espoire, itd.


Prof. Dr. Predrag Palavestra, doktor filozofije, KS, SANU. Dobitnik vise nagrada: Aprilska nagrada Sarajeva (1966), Nagrada Milan Bogdanovic (1969), Nagrada Djordje Jovanovic (1980) itd. Sef odseka za jezik i knjizevnost SANU. Radio kao urednik knjizevnih casopisa “Knjizevne novine” i “Savremenik”. Cest je knjizevni kriticar u vise listova i casopisa. Direktor Instituta za knjizevnost i umetnost u Beogradu i univerzitetski predavac na Univerzitetima u Londonu, Notingemu, Kopenhagenu, Oslu, Upsali, Zagrebu, Trstu, Univerzitetu Viktorija (The Landsdowne Lectures), Otavi i “Queen’s”-u (Kanada), kao i na Drzavnom Univerzitetu Zapadni Vasington (Belingam). Predsednik je Srpskog P.E.N. centra i Clan Savetodavnog odbora “Literary Research” medjunarodnog udruzenja komparativne knjizevnosti. Rodjen je 1930. Ozenjen je, ima sina. Zivi u Beogradu (Srbija, Jugoslavija).

Objavljena dela, izmedju ostalih: Knjizevne teme (eseji, 1958), Knjizevnost Mlade Bosne (monografija 1965), Posleratna srpska knjizevnost (monografija 1972), Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovica, poceci srpske knjizevne avangarde (monografija 1977), Skriveni pesnik: Ivo Andric (kriticka biografija 1981), Kriticka knjizevnost (eseji 1983), Nasledje srpskog modernizma (eseji 1985), Istorija moderne srpske knjizevnosti (knjizevna istorija 1986), Knjizevnost kao kritika ideologije (eseji 1991), Knjige o Andricu (monografija 1992), Knjizevnost i javna rec (komentari 1994), Knjizevne rasprave (eseji 1995) itd.


Prof. Dr. Slobodan Perovic, KS, SAZU, doktor prava i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i sef katedre za gradjansko pravo. Predsednik Naucnog drustva Srbije. Predsednik Udruzenja pravnika Jugoslavije. Clan Medjunarodne trgovinske arbitraze. Osnivac Kopaonicke skole prirodnog prava. Urednik casopisa "Pravni zivot", casopisa "Naucni pregled" i predsednik uredjivackog odbora Biblioteke klasika jugoslovenskog prava. Glavni urednik i izdavac "Opste enciklopedije prava", itd.Rodjen je 1932. u Prokuplju. Ozenjen, kcerka i sin. Zivi u Beogradu.

Autor je mnogih knjiga, medju kojima su: Obligaciono pravo, Formalni ugovori u gradjanskom pravu, Zabranjeni ugovori u imovinskim odnosima, Retroaktivnost zakona – teorija sukoba zakona i vemena, Pravno-filozofske rasprave, Prirodno pravo i sud, Pravda i stecena prava, Komutativna pravda i naknada stete, Pravna drzava i kriza pravnog sistema, Teorija javnog poretka, Ugovor ako akt moralne i pravne civilizacije, Pravda i dostojanstvo suda, Svojinsko pitanje, Vratimo se skoli prirodnog prava, Heksagon prirodnog prava, Izmedju culnosti i umnosti prava, Tri zablude-prepreke uspostavljanju pravne drzave, Legalitet prirodnih prava, itd.

+ Prof. Dr. Dragomir Vitorovic

http://www.royalfamily.org/welcome/ccbios_yu.htm#Beckovic

 

[vujadin]

Добро. А да ли би се Свети Сава могао поставити на прво место. Он је замислио и установио Српску Православну Цркву која нас је сачувала као Србе и без које ни један тај наведени вероватно не би био Србин Што другим речима значи да је Он ипак најзаслужнији за опстанак Срба а посебно Срба православаца. Он је највише придонео развоју хришћанства и писмености код нас и оставио нам је са својим ученицима велику историјску и културну баштину у повељама и другим делима.

 

[Сребрена]

Баш лепа тема

– Коста Стојановић је неколико деценија пре Норберта Винера осмислио науку која је касније названа кибернетика.]

Занимљив човек..

http://www.mi.sanu.ac.rs/History/stojanovic.htm

Постоји снимљена драма о животу и делу Косте Стојановића
http://www.imdb.com/title/tt1376368/
http://www.1channel.ch/watch-2211589-Zaboravljeni-umovi-Srbije-Kosta-Stojanovic

 

[supertruper]

Vidim da su istoričari pažljivo zaobiđeni što nije ni čudo ako se misli na one ispilele iz Ruvarčevog rukava; svi odreda su bili skribenti i pisali su pod velikom autocenzurom sve neprekidno motreći da se ne zamere velikom bratu iz Beča i Berlina, a tu je bila i vatikanska sestra da opali štapićem po prstima ako koji zastrani i počne da misli svojom glavom. Ipak, nek neko nešto zapiše o Panti Srečkoviću i Niku Zupaniču, za početak.

 

[Акај]

Баш лепа тема

Занимљив човек..

Spojler

http://www.mi.sanu.ac.rs/History/stojanovic.htm

Постоји снимљена драма о животу и делу Косте Стојановића
http://www.imdb.com/title/tt1376368/
http://www.1channel.ch/watch-2211589-Zaboravljeni-umovi-Srbije-Kosta-Stojanovic

Хвала Сребрена, очекујем и какве твоје прилоге.

Vidim da su istoričari pažljivo zaobiđeni što nije ni čudo ako se misli na one ispilele iz Ruvarčevog rukava; svi odreda su bili skribenti i pisali su pod velikom autocenzurom sve neprekidno motreći da se ne zamere velikom bratu iz Beča i Berlina, a tu je bila i vatikanska sestra da opali štapićem po prstima ako koji zastrani i počne da misli svojom glavom. Ipak, nek neko nešto zapiše o Panti Srečkoviću i Niku Zupaniču, za početak.

Не желим да се ово претвори у дискусију о ББ школи (постоји одговарајућа тема) али, Панта Срећковић нема скоро никаквог научног значаја и није му место на овој теми. Нику Жупанича можеш ти обрадити.

 

[Djika junior]

Da li je neko pomenuo Tatomira Andjelića, matematičara?

http://sr.wikipedia.org/sr/Татомир_Анђелић

Čula sam zanimljivost o njemu da je nosio isključivo narodnu nošnju dok se školovao u inostranstvu.

 

[Акај]

Da li je neko pomenuo Tatomira Andjelića, matematičara?

http://sr.wikipedia.org/sr/Татомир_Анђелић

Čula sam zanimljivost o njemu da je nosio isključivo narodnu nošnju dok se školovao u inostranstvu.

Није био поменут до сада. За то сам и ја чуо, али питање је колико је тачно.


Ево још једног чувеног математичара


Јован Карамата




http://en.wikipedia.org/wiki/Jovan_Karamata
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=240,
http://www.genealogy.ams.org/id.php?id=15578

 

[Акај]

Димитрије Нешић (Београд, 8/20. октобар 1836 – Београд, 26. април/9. мај 1904) је био математичар, професор и ректор Велике школе, председник Српске краљевске академије






http://sr.wikipedia.org/sr/Димитрије_Нешић
http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=369,
http://www.sanu.ac.rs/sanunov/predsednici_dimitrije_nesic.asp
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/10/30/srpski/F00102901.shtm



Димитрије Ј. Путниковић (1859—1910) је био оснивач Педагошког музеја у Београду, иницијатор оснивања грађанских школа у Србији, учитељ, педагог, народни просветитељ, просветно педагошки прегалац, уредник часописа „Учитељ“, оснивач и уредник листа за децу „Мала Србадија“, веома плодан аутор многих уџбеника и књига за децу (око 88).




http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9F%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
http://www.pedagoskimuzej.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=14&Itemid=19&lang=rs

 

[Акај]

Никола Милошевић (