Sasha Smirnoff
Ističe se
- Poruka
- 2.045
Срби, као ратничко словенско племе које је, још од свог доласка на Балкан, огњем и мачем бранило своје, а самим тим, на моменте, и границе Римског царства (популарне Византије), одликовало се, како то већ и бива са племенима, попут два највећа словенска која су дошла на ове просторе, а која су у својој суштини ратничка, добром и квалитетном војском.
На самом почетку формирања прве државе, односно, онда када се наше племе почело озбиљније политички организовати, као и пре тога, основну војну јединицу чинили су лаки пешадинци, наоружани секирама и копљима, са неизоставним штитом. Можемо претпоставити да су вође имали чак и далеко квалитетнија оружја, те да се до квалитетнијих мачева и оклопа долазило приликом препада на Ромеје и, евентуално, западњачке пролазнике.
С' обзиром да је српско племе у главном, у том периоду, насељавало планинске делове, овом типу јединица је давао значајну предност терена у пограничним сукобима са аварском и бугарском коњицом.
Познато је, чак, да су Срби и Хрвати, као народи подложни Ромејима за време цара Василија првог, слали своје ратнике у Јужну Италију, у борбу против Арабљана, док су током 10. или 11. века учествовали и у царевим нападима у Азији и Западној Европи.
По формирању мало организованије феудалне државе, стварају се и бољи услови, чиме долази и до формирања коњичких јединица и куповине квалитетније опреме, чиме улога лаке пешадије, као најпростије војне формације, пада у други план.
Већ за време Стефана Немање, коњица је чинила најбројнији део војске.
Војска феудалне Србије су земљопоседничке, а сама војна обавеза била је везана за земљишни посед, па се војна обавеза односила племство, властелу (сваки од њих је био задужен одређеним контигентом који је, у случају рата, а у односу на број становника територије, имао обезбедити).
Основни елементи овакве феудалне војске били су: властела са претежно коњичком пратњом, оружани сељаци, пастири - у главном лаки пешадинци и пешадијски стрелци, и, на завршетку, страни плаћеници које је плаћао лично владар.
Задржаћемо се, на кратко, управо на плаћеницима. Нама најпознатији пример такве једне формације била је, управо, лична гарда Цара Душана, Варјашке гарде, коју је предводио витез и пустолов Палмер Брахт. Припадници ове јединице били су, у главном, нордијски и англосаксонски најамници, који су на тле, прво Ромејског царства, а потом и Србије, стигли преко Кијевске Руси.
Врховни војсковођа српске војске био је сам владар (краљ, цар...), а заступале су га његове велике војводе, војводе.
Манастирска села су била ослобођена ратне службе, али су у неким случајевима људи из истих били слати на лување манастира у Светој Гори.
Када се говори о броју војника у средњем веку, он је, у већини случајева, романтизован и увећан, али... иако о броју војника нема довољно података, познато је да су контигенти планинског становништва били најбројнији.
Војске нису биле многобројне и због тешкоће око исхране исте, али, процењује се да је, на пример, Стефан Немања могао на располагање ставити 20.000 војника.
Са друге стране, по неким изворима, у бици код Велбужда 1330. године, учествовало је укупно 30.000 војника, док за каснији период, период владавине Цара Душана, нема поузданих података.
Тактика и сам начин ратовања били су различити од ситуације до ситуације. Након битке код Велбужда, те касније смрти Цара Душана, сам број битака на отвореном пољу се смањио. Врло је вероватно да је, као и у остатку Европе, добар део ратовања био заснован на пустошењу, односно, пљачкању непријатељских земаља.
Све у свему, сасвим је сигурно да је српска војна сила достигла свој зенит за време владавине краља Милутина, који је чак слао помоћне тешке коњичке одреде у Азију, на челу са Новаком Гребостреком.
Најблиставији дијамант српског средњовековног витештва и војске представља, баш, одвећ поменута битка код Велбужда, која се одиграла 28. Јула 1330. године, између војске краљевине Србије, превођене краљем Стефаном и његовим сином Душаном са једне стране и царевине Бугарске, предвођене царем Михајлом Шишманом са друге. Повод битке био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске и ромејске војске, те њихов заједнички напад на Србију.
Занимљиво за ову битку јесте то што је у њој примењен маневар клинастог напада на барјак противничког владара, у циљу заробљавања истог и обезглављивања веле војске на тај начин. Будући цар Душан предводио је овај напад на Михајла Шишмана и успешно га привео крају, заробивши бугарског цара.
Иста тактика изведена је, према некима, и у боју на Косову, када је убијен турски султан.
Резултат битке је био такав да је бугарска држава, услед потпуног пораза, изгубила своју војну и политичку моћ, а српско краљевство се значајно проширило.
Касније, у доба кнеза Лазара, у Србији се појављују и прва артиљеријска оружја, односно, ливене бомбарде, које су први пут употребљене у опсади Ужица (у рату против Алтомановића). На основу овога се може, евентуално, закључити да су поменуте бомбарде своју улогу нашле и у боју на Косову.
Косовска битка је била је, највероватније, догађај који је српска војска дочекала са до тада најквалитетнијом ратном опремом. Иако бројчано ослабила, војска кнеза Лазаре располагала је одличним оклопима, већином ромејског типа, добрим мачевима, стрелама и копљима.
Тешка коњица је управо у овом моменту била на врхунцу своје моћи, након Душанових освајања, па је, као таква, играла водећу улогу у бици.
О самом току битке не зна се пуно, али, познато је да су Срби у првим налетима значајно напредовали и потиснули турско лево крило. Влатко Вуковић је имао толико успеха, да је преко гласника свом краљу већ слао вести о победи.
Проблематика ове битке, осим двојби о њеном резултату, јесте и у томе што се већ бројчано оштећена војска додатно смањила, иако су након овог боја турска освајања заустављена на неко време. Значајан број српских војсковођа, међу којима и кнез Лазар, погинули су у току битке, што је додато нашкодило будућности војске.
Познато је да је турски султан Мурат у току ове битке, највероватније, страдао од истог маневра због којег је и Михајло Шишман ухваћен током битке код Велбужда.
Познато је, што се тиче војничке честитости чак и тада, да је међу хришћанским народима постојала традиција да се у робље одведе само војсковођа потучене војске, док би се оружје војника било заплењено, а они послати кући.
Оваква традиција је веома оправдана чак и када се у обзир узму честе промене граница и потребе за властелом и сељацима на освојеној територији.
На самом почетку формирања прве државе, односно, онда када се наше племе почело озбиљније политички организовати, као и пре тога, основну војну јединицу чинили су лаки пешадинци, наоружани секирама и копљима, са неизоставним штитом. Можемо претпоставити да су вође имали чак и далеко квалитетнија оружја, те да се до квалитетнијих мачева и оклопа долазило приликом препада на Ромеје и, евентуално, западњачке пролазнике.
С' обзиром да је српско племе у главном, у том периоду, насељавало планинске делове, овом типу јединица је давао значајну предност терена у пограничним сукобима са аварском и бугарском коњицом.
Познато је, чак, да су Срби и Хрвати, као народи подложни Ромејима за време цара Василија првог, слали своје ратнике у Јужну Италију, у борбу против Арабљана, док су током 10. или 11. века учествовали и у царевим нападима у Азији и Западној Европи.
По формирању мало организованије феудалне државе, стварају се и бољи услови, чиме долази и до формирања коњичких јединица и куповине квалитетније опреме, чиме улога лаке пешадије, као најпростије војне формације, пада у други план.
Већ за време Стефана Немање, коњица је чинила најбројнији део војске.
Војска феудалне Србије су земљопоседничке, а сама војна обавеза била је везана за земљишни посед, па се војна обавеза односила племство, властелу (сваки од њих је био задужен одређеним контигентом који је, у случају рата, а у односу на број становника територије, имао обезбедити).
Основни елементи овакве феудалне војске били су: властела са претежно коњичком пратњом, оружани сељаци, пастири - у главном лаки пешадинци и пешадијски стрелци, и, на завршетку, страни плаћеници које је плаћао лично владар.
Задржаћемо се, на кратко, управо на плаћеницима. Нама најпознатији пример такве једне формације била је, управо, лична гарда Цара Душана, Варјашке гарде, коју је предводио витез и пустолов Палмер Брахт. Припадници ове јединице били су, у главном, нордијски и англосаксонски најамници, који су на тле, прво Ромејског царства, а потом и Србије, стигли преко Кијевске Руси.
Врховни војсковођа српске војске био је сам владар (краљ, цар...), а заступале су га његове велике војводе, војводе.
Манастирска села су била ослобођена ратне службе, али су у неким случајевима људи из истих били слати на лување манастира у Светој Гори.
Када се говори о броју војника у средњем веку, он је, у већини случајева, романтизован и увећан, али... иако о броју војника нема довољно података, познато је да су контигенти планинског становништва били најбројнији.
Војске нису биле многобројне и због тешкоће око исхране исте, али, процењује се да је, на пример, Стефан Немања могао на располагање ставити 20.000 војника.
Са друге стране, по неким изворима, у бици код Велбужда 1330. године, учествовало је укупно 30.000 војника, док за каснији период, период владавине Цара Душана, нема поузданих података.
Тактика и сам начин ратовања били су различити од ситуације до ситуације. Након битке код Велбужда, те касније смрти Цара Душана, сам број битака на отвореном пољу се смањио. Врло је вероватно да је, као и у остатку Европе, добар део ратовања био заснован на пустошењу, односно, пљачкању непријатељских земаља.
Све у свему, сасвим је сигурно да је српска војна сила достигла свој зенит за време владавине краља Милутина, који је чак слао помоћне тешке коњичке одреде у Азију, на челу са Новаком Гребостреком.
Најблиставији дијамант српског средњовековног витештва и војске представља, баш, одвећ поменута битка код Велбужда, која се одиграла 28. Јула 1330. године, између војске краљевине Србије, превођене краљем Стефаном и његовим сином Душаном са једне стране и царевине Бугарске, предвођене царем Михајлом Шишманом са друге. Повод битке био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске и ромејске војске, те њихов заједнички напад на Србију.
Занимљиво за ову битку јесте то што је у њој примењен маневар клинастог напада на барјак противничког владара, у циљу заробљавања истог и обезглављивања веле војске на тај начин. Будући цар Душан предводио је овај напад на Михајла Шишмана и успешно га привео крају, заробивши бугарског цара.
Иста тактика изведена је, према некима, и у боју на Косову, када је убијен турски султан.
Резултат битке је био такав да је бугарска држава, услед потпуног пораза, изгубила своју војну и политичку моћ, а српско краљевство се значајно проширило.
Касније, у доба кнеза Лазара, у Србији се појављују и прва артиљеријска оружја, односно, ливене бомбарде, које су први пут употребљене у опсади Ужица (у рату против Алтомановића). На основу овога се може, евентуално, закључити да су поменуте бомбарде своју улогу нашле и у боју на Косову.
Косовска битка је била је, највероватније, догађај који је српска војска дочекала са до тада најквалитетнијом ратном опремом. Иако бројчано ослабила, војска кнеза Лазаре располагала је одличним оклопима, већином ромејског типа, добрим мачевима, стрелама и копљима.
Тешка коњица је управо у овом моменту била на врхунцу своје моћи, након Душанових освајања, па је, као таква, играла водећу улогу у бици.
О самом току битке не зна се пуно, али, познато је да су Срби у првим налетима значајно напредовали и потиснули турско лево крило. Влатко Вуковић је имао толико успеха, да је преко гласника свом краљу већ слао вести о победи.
Проблематика ове битке, осим двојби о њеном резултату, јесте и у томе што се већ бројчано оштећена војска додатно смањила, иако су након овог боја турска освајања заустављена на неко време. Значајан број српских војсковођа, међу којима и кнез Лазар, погинули су у току битке, што је додато нашкодило будућности војске.
Познато је да је турски султан Мурат у току ове битке, највероватније, страдао од истог маневра због којег је и Михајло Шишман ухваћен током битке код Велбужда.
Познато је, што се тиче војничке честитости чак и тада, да је међу хришћанским народима постојала традиција да се у робље одведе само војсковођа потучене војске, док би се оружје војника било заплењено, а они послати кући.
Оваква традиција је веома оправдана чак и када се у обзир узму честе промене граница и потребе за властелом и сељацима на освојеној територији.
?
