Frederik Daglas –jedan od vodećih intelektualaca 19.veka

[Nina]

Frederik Daglas (1818 —1985) bio je američki političar, književnik i diplomata. Postao je najvažniji vođa pokreta za građanska prava Afroamerikanaca u 19. veku.

Jedan od najvećih intelektualaca 19. veka.Rođen je kao rob u okrugu Talbot. Plantaža na kojoj je radio nalazila se između Hilsboroa i Kordove. U svojoj prvoj autobiografiji, Daglas je izjavio: „Nemam tačnog saznanja o svojim godinama, jer nikada nisam video nijedan autentičan zapis koji to sadrži.” Međutim, na osnovu postojećih zapisa Daglasovog bivšeg vlasnika, Arona Entonija, istoričar Dikson DŽ. Preston je utvrdio da je Daglas rođen u februaru 1818. Iako se ne zna baš tačan datum njegovog rođenja, izabrao je da proslavi 14. februar kao rođendan, sećajući se da ga je majka zvala „Mali Valentajn”.

Oca nikada nije vidio, ali mu je u sećanju ipak ostalo da je njegova majka Harijet Bejli radila kao poljoprivredni radnik na susednoj plantaži i morala je da pešači više od 19 km da bi posetila svog sina, koga je srela samo nekoliko puta u njegovom životu. Opisao ju je kao „visoku i fino građenu, tamnog, sjajnog tena, sa pravilnim crtama lica, a među robovima je bila izuzetno mirna i dostojanstvena“. Umrla je kada je imao oko sedam godina. Kao odrastao, Daglas je saznao da je njegova majka bila jedina crnkinja u tadašnjem okrugu Talbot koja je znala da čita, što je izuzetno retko dostignuće za poljoprivrednog radnika.

Frederick je odrastao i robovao po raznim plantažama, često prebijan i bičevan i ponižavan. Neretko i zato što je pokazivao ono što crnac nikako nije smeo - inteligenciju.
Jednoga dana mu je vlasnik rekao da robovi ne bi smeli znati čitati jer bi to moglo učiniti da se zažele slobode.Zbog tog, Frederick je odlučio da se potajno nauči čitati sam.Naučio je da piše i čitao je sve što mu je došlo pod ruku.Sve do dana kada ga je devojka u koju se zaljubio i kasnije i oženio nije nagovorila da pobegne.
Kad je pobegao, slobodu je opisao ovako:
"Živio sam više u jednom danu slobode nego u celoj godini svog ropskog života. Bilo je to vreme radosnog uzbuđenja koje reči ne mogu opisati."
Na slobodi je postigao mnogo i bio veoma cenjen u društvu.

 

[Nina]

 

[Nina]

Postao je najvažniji vođa pokreta za građanska prava Afroamerikanaca u 19. veku. Nakon bekstva iz ropstva u Merilendu, Daglas je postao nacionalni vođa abolicionističkog pokreta u Masačusetsu i Njujorku, tokom kojih je stekao slavu zbog svog govorništva i oštrih antiropskih spisa. Napisao je tri autobiografije, opisujući svoja iskustva kao porobljene osobe u svojoj prvoj, „ Priča o životu Frederika Daglasa, američkog roba“ (1845), koja je postala bestseler i bila je uticajna u promociji ciljeva abolicije.

Takođe je aktivno podržavao pravo glasa žena i obavljao je nekoliko javnih funkcija. Bez svog znanja ili pristanka, postao je prvi Afroamerikanac nominovan za potpredsednika Sjedinjenih Država, kao potpredsednički kandidat Viktorije Vudhal na listi Stranke za jednaka prava. Verovao je u dijalog i sklapanje saveza preko rasnih i ideoloških podela.
Ostao je poznat kao jedan od najvećih govornika i intelektualaca 19. stoljeća. Objavio je 3 knjige i održao hiljade govora.

Jednom je rekao:

"Poznavao sam dečaka čiji su majka i otac umrli kad je imao šest godina. Bio je rob i niko se nije brinuo za njega. Spavao je na zemljanom podu u kolibi, a za hladnog vremena bi se uvukao u vreću za brašno. Često bi ispekao listove kukuruza i pojeo ih da utoli glad, a mnogo puta bi se uvukao pod štalu da bi pronašao jaja, koja bi ispekao na vatri i pojeo.

Taj dečak nije nosio pantalone kao vi, već košulju od kudjeljnog platna. Škole su mu bile nepoznate, a čitati i pisati naucio je sa plakata na vratima podruma i štala. Zatim je propovedao i govorio, i ubrzo je postao poznat. Postao je predsednicki elektor, maršal Sjedinjenih Država, belžnik Sjedinjenih Država, diplomat Sjedinjenih Država, i stekao je nešto bogatstva. Počeo je nositi odеla od finog sukna i nije više morao deliti mrvice sa psima ispod stola. Taj dečak sam ja..."

Jednoga dana pismeno se obratio svom bivšem gospodaru:

"Robovlasnik mi nikada ne izgleda tako potpuno kao sluga pakla, kao kad pomislim i pogledam svoju decu. Tada se moji osećaji uzdižu iznad svake kontrole. ... Sumorni užasi ropstva dižu se u svom jezivom teroru preda mnom, jecaji miliona probadaju mi srce i lede krv...! Sećam se lanaca, brnjice, krvavog biča, smrtne tame koja zasenjuje slomljeni duh okovanog roba, zastrašujuće mogućnosti da ga otkinu od žene i dece i prodaju kao zver na pijaci (...)

Ali nema krova pod kojim biste bili sigurniji nego pod mojim. I nema ničega u mojoj kući što bi vam trebalo za udobnost, a što vam ne bih odmah spremno dao. Jer smatrao bih povlasticom da vam budem primerom kako bi se ljudi trebali odnositi jedni prema drugima." (vikipedija)

 

[dlugomir]

Mnogo godina kasnije, evo baš juče je sudija u Americi koji je poništio neke Trampove zakone pored ostalog naglasio da su rasistički.

 

[V.M.Dokolenko]

Ljudi su najgore zvijeri, jel tako @Мизантропија

 

[Rogonos]

postoji mnogo priča. era podzemne železnice je takođe riznica uvida u političku situaciju i unutrašnje tenzije u SAD, koje su kulminirale građanskim ratom. ovo je posebno očigledno u Vašingtonu.

recimo u vreme podzemne železnice, mlada prestonica služila je kao mesto za "topljenje" ljudi i ideja. ropstvo i do 1850. godine, trgovina robljem bili su dozvoljeni u distriktu kolumbija tj stoga su se porobljeni ljudi mešali sa slobodnim crncima na njegovoj teritoriji. u sedištu savezne vlade, sukobila su se dijametralno suprotna uverenja abolicionista oko Džona Adamsa sa severa i zagovornika robovladelske ekonomije sa juga. lobisti su distribuirali pamflete i publikacije za ukidanje ropstva.

Daglas nikada nije pohađao školu, ali je postao jedan od najrečitijih govornika svog doba, osnivao novine, obogatio se, pa čak i zauzimao političke položaje.genijalan lik