Не, нису у питању падежне редукције, тога има по цијелом српском говорном подручју у мањој или већој мјери (сами штокавски је претрпио бројне падежне редукције у множини, Д, Л и И су данас изједначени, док некад нису били), мада скоро ниједан српски дијалект нема барем 1 коси падеж. У Лесковцу, Нишу и Врању имаш акузатив, у мањој мјери је очуван и датив.
Читав низ изоглоса одваја штокавске говоре од бугарских и македонских.
Македонски говори нису стопили прасловенски јор и јер, као ни бугарски, док штокавски јесу (ДЕН и СОН, али ДАН и САН)
Македонски говори, као и бугарски, имају суфигиран одређен члан -ОТ,-ТА,-ТО, док то штокавски немају. У Србији се постпозиционирани члан -ОТ сријеће само у говорима који су били у интензивним додирима с бугарским језиком, нпр. пиротском. Мада је и пиротски дијалект штокавско-бугарски хибрид.
Македонски говори, као и бугарски, чувају В пред полугласом (ВО, ВНУК), штокавски ту увијек дају У.
Македонски и бугарски говори чувају О у замјеничкој парадигми, штокавски не (НЕГО насупрот ЊЕГА)
Македонски говори имају А као рефлекс задњег назала (РАКА) или очуван полуглас шва, као у бугарском, док штокавски генерално има У (РУКА)
У македонском се, као и у бугарском, Њ и Љ стапају с Л и Н пред вокалима предњег реда. У штокавском никад.
Македонски и бугарски претварају Љ у Ј иза другог консонанта (ЗЕМЈА), штокавски чува Љ.
Македонски и бугарски чувају стари наставак тврдих основа А-деклинације у номинативу множине (ЖЕНИ), док штокавски има само наставак меких основа (ЖЕНЕ)
Македонски и бугарски имају -МЕ у првом лицу множине, штокавски -МО (ГЛЕДАМО)
Макендонски и бугарски дијалекти и говори нису уједначени, ово што си писао изнад важи за македонски и бугарски књижевни језик.
Дијалекти на територији републике Македоније се деле на 3 групе:
1. Северни дијалекти који су српски - (Куманово, Кратово, Тетово, Крива Паланка, Свети Николе, Скопска Црна Гора као и сам говор Скопља пре стандардизације македонског језика) и припадају Призренско-тимочком дијалекту.
2. Источни дијалекти који су шопски (Штип, Струмица, Маријово, Малешево, Тиквеш)
3. Западни или прави македонски говори, од којих је такозвани Централни дијалекат (Велес, Кичево, Крушево, Прилеп, Битољ) ушао у основицу македонског књижевног језика.
Ђорђе Пулевски као рођени Галичничанин и Мијак је писао на западном дијалекту, где се у његовом конкретном говору на пример користи РОКА уместо РАКА.
У Шопским говорима са друге стране може се наћи и Љ и Њ, Ћ, Ђ, множина је ГЛЕДАМО а не ГЛЕДАМЕ, често се наилази на У уместо књижевно-бугарског ВЪ, мада је и У и ВЪ српско и ништа ту бугарско нема, јер је у раном средњем веку кратко У добило протетички елемент В испред, али се у лингвистици рачуна да је кратко У (старословенско Ъ) старији облик. Српски је ту направио пун круг. Упореди на пример речи УСКРС и ВАСКРС.
Македонски говори су исто тако штокавски, јер је упитна заменица у македонском ШТО, као и у српском.
Главна разлика између српског на једној страни и македонског са бугарским на другој, је у аналитичности ових других а са њом повезан и губитак падежа и увођење граматичких чланова.
Разлог за то може бити мешовита етно-језичка структура тих територија где се на малом простору говоре словенски, романски и грчки говори, па је то довело историјски до појаве "пиџинизације".