Српска колонизација у данашњој Републици Македонији

[Casual Observer]

Каква би жртва могао бити српски војни начелник и бивши четник, који је дошао да суди локалном бугарском становништву у Македонији? Зашто није мирно седео у Сиеници, него дошао у Македонију да дели "правду"?

Kakvo je to “bugarsko stanovništvo” u Makedoniji?

 

[Casual Observer]

Ма не, највећи извор је био и овај „фалсификовани“ материјал Косте Црнушанова, који је @Q. in perpetuum hibernum касније пронашао у оригиналу – и то је тај извор који апсолутно не подржава тезу о било каквој српској доминацији у Македонији – у целости – а ово је документ који је написао српски патрирах у 18. веку...од овога нема бегање

Sam fakat da velikobugarin nečim vitla je krunski dokaz da ne u pitanju velikobugarski falsifikat. Toliko o tome.

 

[Casual Observer]

Лекизан јако добро зна неке чињенице, проблем је што не жели да их призна - као и велики део форумаша на ову тему овде....није само однос према Бугарима, него и овај шовинистички поглед на историју Балкана, који доминира чисто етнонационалним фактором, веома романтизован, а који добро познајемо од Милојевића, па и од Нoваковића и Цвијића.
Наравно, то је феномен не само у Србији, али је овде на овом форуму посебно развијен. На пример, још нисам видео чешки форум у коме Чеси тврде да су Источна Саксонија, Аустрија, Пољска и делови Мађарске чешки, јер су били део територија средњовековне Бохемије.

Ne lupetati, pa vi tvrdite da je i Beograd vaš!

 

[ZabranjeniLegenda]

Ne lupetati, pa vi tvrdite da je i Beograd vaš!

Beograd su imenovali Bugari, to je nesporno i tebi vjerujem.

 

[Casual Observer]

Још једна небулоза незваничне српске историографије – Турци се нису плашили Срба, већ руске интервенције и губитка савезника.
Не могу се Турци плашити неког попут Обреновића који дрхти пред султаном и уместо да помогне Нишком устанку, чини све да га угуши.

Ne lupaj. Plašili se možda bugarskih čorbadžija? Ko je ratovao na Čegru? Kaži lažovčino!

 

[Casual Observer]

Па каква бугаризација? Како су натерали милион неуких сељака да говоре бугарски? Зашто су скупљали новац за бугарске цркве и подизали школе и све то пре настанка аутономне бугарске државе 1878.

На основу већине архивских и научних докумената из 19. века писаних у Македонији на чистом бугарском језику, од људи рођених у Македонији као Бугари, говорећи на свом матерњем језику.

Чињеница да су Бугари још у 9. веку били туркијска војна елита не чини их мање бугарским, а ни цркве и књижевне школе небугарским. Ово такође не лишава савремене Бугаре културно-историјског наслеђа Прве бугарске државе.

Onogurski Boglari = Bugari ne mogu da budu Sloveni, samo slovenizovani tursko-tatarski narod.

 

[Casual Observer]

Ако је човек мало прочитао средњовековну историју на Балкану, знаће следеће: Епархијски центри бугарске цркве од 9-10 века сматрају се неоспорним: Плиска, Преслав, Морава, Охрид, Брегалница, Берат, Костур, Рас, Средец, Проват, Дебелт, Филипополс , Дрстар, Бдин, Скопље, Ниш, Београд.
Након освајања Бугарске 1018. године, византијски цар Василије II је сачувао независност Бугарске цркве под именом Охридска архиепископија. Њен највиши чин је титула „Архиепископ све Бугарске“. Њене потчињене епархије су наведене у повељама које је посебно издао Василије II (тј. 1019, 1020. и 1025. године) и покривају некадашњу „тему“ Македонију (без Солуна и његовог југоисточног дела), Моравску, Тимочку, Нишавску, Сремску област, Сервију, Бер, Средец, Велбужд, Видин, јужна и централна Албанија, Епир (без јужних делова), цела тадашње Србија и северна Тесалија.
Све је то више пута описано у византијским и латинским изворима.
Није ово културно-историјско наслеђе ваљда.....нити језик којим говори становништво од Скопља до Јевђелије...

Kakav Ras, kakav Niš?! Kakav Beograd? Kakav Bar te spopao? Kakvo crno Skopje? Velikobugarske deluzije, 100%. Evo vaše istorije:

Βασίλειος Πορφυρογέννητος
ὁ Βουλγαροκτόνος​

 

[Casual Observer]

Па ништа – нетачно је црквене споменике повезивати са средњовековним етничким границама, па на основу тога полагати право на историјске земље – бар зато, што таквих граница у то време није било, ни етничких ни језичких..
Овде је добро поменути оно што је рекао Макс Вебер:
"Читав концепт етничког идентитета је толико компликован и толико нејасан да би било добро да га потпуно напустимо"
А то се још јаче односи на средњовековни Балкан, који је био насељен веома хетерогеним становништвом.

Kako lepo menjaš argumentaciju - za dva minuta od tvrdnji da je “netačno” “crkvene spomenike povezivati sa srednjovekovnim etničkim granicama”, do pozivanja na nekakve “granice” bolgarskog kanata/kaganata u kome su Sloveni - tj baš vi savremeni Bugari bili u ropskom položaju. Isto tako možeš da se pozivaš i na granice Osmanlijske Carevine, proveri, možda je i Egipat “vaš”?

Da ki ti pada na pamet da je Bolgarski Kanat (ono što nazivate “Prvo Bugarsko Carstvo”) bio država kao npr Zlatna Horda, koja je polagala prava na ovo i na ono, a čija se vlast osećala samo tamo gde se pojave njene pljačkaške horde i u par utvrđenja. To što su slabi vizantijski carevi nekome nešto “priznali” uopšte ne znači da je taj tamo imao i neku “državnu organizaciju”, a kamo li “lojalno stanovništvo”.

Navedi šta su to Bolgari podigli u Srbiji? Gde? Samo su zaposeli po koje vizantijsko utvrđenje, da bi posle bežali oz njih kao opareni, tj ako im je i to uspelo.

 

[Casual Observer]

Свима који овде тврде да је Јагић солунске говоре дефинисао као небугарске (а на овом форуму скоро сви тако мисле) – ево његовог писма Л.Милетићу, 1904. године.

Лаку ноћ,
читајте више.

Pogledajte prilog 1336548Pogledajte prilog 1336550

Kada si ovo štampao?

 

[Casual Observer]

Свима који овде тврде да је Јагић солунске говоре дефинисао као небугарске (а на овом форуму скоро сви тако мисле) – ево његовог писма Л.Милетићу, 1904. године.

Лаку ноћ,
читајте више.

Pogledajte prilog 1336548Pogledajte prilog 1336550

Apsolutno i potpuno nebugarski - u ta vremena su se Bugari zvali Krum (osmanlijski kurum - princ), Asparuh, Telerig, Telec, Asen i sl, a slovensko stanovništvo Bugarske je bilo u potlačenom položaju - zahvaljujući jeziku makedonskih Slovena vi Bugari ste slovenizovani, jasno je ko je kome tu šta sve oteo. Makedonija je zahvaljujući Bolgarima izgubila celu teritoriji između Srbije i Jatove granice - bugarski Sloveni su bili pripadnici Sedam Slovenskih plemena, a preci Makedonaca Dragovići/Deregoviči iz istočne slovenske grupe naroda - Srbi su originalno iz zapadne grupe, Lužički Srbi su živ dokaz - zapadno od Češke. Koliko ste im oteli i sad hoćete sve!

 

[Casual Observer]

BUGARSKA AKADEMIJA UDARILA NA SRPSKI: Bugarski koreni od Dunava do Đevđelije, od Kopaonika do Timoka, Pčinja i Ohrida!​

Sonja Lakic26.05.2020. 15:59h

Bugarska akademija nauka je objavila knjigu u kojoj navodi da su bugarski koreni jezika u krajevima od Dunava do Đevđelije, i od Kopaonika do Timoka, Pčinja i Ohrida. Udruženje Spona iz Severne Makedonije je obavestilo SANU da reaguje.

Za TV Prva je dr Viktor Savić sa instituta za srpski jezik SANU i katedre za srpski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu rekao da srpski jezik kao i svi slovenski jezici potiče iz praslovenskog i da je u vreme kada se formirao srpski, Bugari uopšte nisu bili Sloveni.

Navodi da su Bugari došli kasnije od Srba na Balkan ali i da su tada pripadali turskoj grupi naroda kao i neki drugi nomadi koji su prolazili ovim krajevima.

Sloveni koji su se našli na teritoriji Bugarske u tom trenutku asimilovali su se i krenuli su da se identifikuju kao Bugari, dok se naš identitet se formirao isključivo kao srpski, navodi Savić.

"Srpski narod ne živi samo u Srbiji, i on nije uvezen na teritoriju Bosne i Crne Gore, nego je on tu od vajkada", izjavio je za TV Prva.

Jedan deo srpskih govora pripada prizrensko-timočkim govorima, koji su se formirali na teritoriji današnje Metohije pa su se migracijama razvukle i do Sofije i malo na teritoriju sadašnje Makedonije, navodi Savić, i dodaje da Bugari smatraju da je ovaj govor zapravo “bugarski”, pošto je jednostavnije gramatičke strukture i liči na njihov jezik.

Narodni jezik je, kako kaže Savić, realni jezik koji se govori na terenu, i da su na terenu srpskog narodnog jezika iznikli, odnosno uvezeni su, hrvatski, bošnjački, i kako kaže, "takozvani crnogorski".

"Političar danas poželi da njegova nacija, nije važno kako je ona nastala, da ima svoj jezik. I oni kažu 'Evo, mi proglašavamo crnogorski jezik'. Izvinite, kom se to jeziku zna i dan i godina rođenja? Srpskom se ne znaju ni dan ni godina rođenja", navodi Savić.

Smatra da se kod jezika kojima se zna datum nastanka, "a još ima takvih", radi o jezičkom ali i identitetskom inžinjeringu.

 

[Boris T]

Kada si ovo štampao?

Аха, ево одакле....

 

[ZabranjeniLegenda]

Evo sjajnog primjera da su Makedonci Bugari, nova makedonska pop pjesma svi komentari iz Bugarske, a Srbi komentatori zale sto ne razumiju nista.

 

[Casual Observer]

Ruski konzul Ivan Sergejevič Jastrebov, krajem 19. veka našao se na istočniku srpske narodne poezije (Prizren, Peć, Morava, Debar) i koristeći tu okolnost, u želji da sačuva narodno sećanje ali i potvrdi slovensku vezu svog i srpskog naroda u nastajanju ovih pesama, zapisao je sve ono što do tada nije zabeleženo i to 1886. godine u Petrovgradu objavio pod naslovom "Običaji i pesme turskih Srba" (Srba pod turskom vlašću).​

Tragajući i zapisujući "iz usta u pero" Jastrebov je otkrio: da su ovo najstarije srpske narodne pesme od kojih su kasnije, idući prema Savi i Dunavu, nastajale sve verzije, da su u tom trenutku lirske pesme brojnije od epskih, koje su čak prekrivene zaboravom i da su uglavnom sve lirske pesme nastale iz narodnih običaja. U tom času narodne pesme su čuvale srpski narodni duh, pa se zato, pre svega na slavama, govorila i epska pesma "pod zaštitom kućnog sveca".

Vezujući pesme za narodne običaje, Jastrebov nam je ostavio i dragocene opise sačuvanih običaja Srba u južnim predelima nekadašnjeg carstva.

Naše je da prenoseći ove "putne beleške" skrenemo pažnju na bogata srpska nasleđa.

Autentični zapisi ovih pesama u kojima je očuvan jezik poslužili su i tada, a i kasnije da se "razgraniči" srpski i bugarski uticaj na prostorima makedonskog življa, naročito posle Bečkog kongresa.

Zato povodom Jastrebovljevih "putnih beležaka" Vatroslav Jagić zapisuje:

"Na osnovu materijala koji je Jastrebov dao može se videti da u staroj Srbiji, u Kosovom polju, tj. u oblastima iz kojih on pesme navodi, koje su vezane sa geografskim imenom Prizrena ili najuže okoline i Morave, preovlađuje srpski jezik, iako govor pojedinih grupacija pokazuje da su izvesna mesta bulgarizovana. Međutim, u oblasti Debra karakter jezika se približava bugarskom više nego srpskom. Ovo se može ustanoviti u koledarskim pesmama ili lazaricama."

Dok su Bugari svoju propagandu zasnivali na morfologiji reči, Srbi su je zasnivali na izgovoru slova (srpsko ć, a ne “bugarsko” meko k).

(TO “bugarsko” “meko k“ je jedan od glasova karakterističan za govor Dragovića/Deregoviča, predaka Makedonaca - u stpskom je refleks praslovenskog tj -> ć dj je dalo đ, u makedonskim govorima ќ i ѓ, dok je u bugarskom tj -> št a dj -> žd metatezom - u sva tri je proces išao tj ->tš, dj -> dž, posle je u srpskom došlo do zamene glasovima ć i đ, u makedonskom ќ i ѓ (karakteriše celi areal grupe dijalekata koji su objektivno bliži standardnom makedonskom jeziku nego bugarskom ili srpskom), u bugarskom je metatezom od tš nastalo št, a od dž grupa žd. Kad se Srbi proglašavaju za “Bugare” treba računati i sa tim da je bugarska redakcija staroslovenskog jezika u dva navrata, a naročito u doba Konstantina Filozofa imala ogroman uticaj na srpskoslovenski a preko njega i na starosrpski - Resavska škola. Postoje i mišljenja da je jedino dolazak Osmanlija i pad srpske srednjovekovne države sprečio da se srpski znatno približi bugarskom - tj da bi da je Resavska škola nastavila sa radom došlo do situacije kao sa Hrvatima. Uglavnom, srpski i istočna podgrupa su međusobno divergirali, a sa hrvatskim je pored početnih sličnosti dodatno konvergirao do situacije da ne može da se nikako povuče neka granica između jezika, ali svako zna koji je jezik njegov i svoj deo posebno zove i ljuti se kad mu se kaže da govori onaj drugi.)

No vratimo se Jastrebovu, koji je pisao: "Moj zadatak je bio postarati se da zapišem pesme sa što većom tačnošću čuvajući akcenat u izgovoru".

Van ove knjige, Jastrebov je u posebnom zborniku štampao 560 pesama, navodeći ih posle svakog iscrpnog prikazivanja pojedinog narodnog običaja.

Verni opisi Jastrebova svedoče o posledicama dugotrajne turske okupacije, odnosno njenog uticaja na narodne običaje Srba. Tako Jastrebov navodi da za vreme slave "gosti sede po turski", žene muslimanskih Srba nose zar, a u pesme je ušao motiv mnogoženstva:

Te uzeja tri neveste:
Jedna da mu kuću mete,
Druga da mu vodu nosi,
Treća da mu ruvo gotovi.

Čest je i motiv prodaje nevesta:

Nekoj ne možet da je docenit.
Za tenka stava deset iljadi,
Za belo liko devet iljadi,
Za crni oči sedom iljadi.
Ili "čuvanje" žena:

I je odnese doma na dvorje.
Si je zagradi v kameni zizdi,
V kameni zizdi, v mramorni porti.

Tu su i otmice i preotimanja nevesta, ali na jednom primeru, (u pesmi "Popović Jovan i Korun razbojnik") Jastrebov ukazuje da "sputana žena", kad joj se pruži prilika, prihvata slobodu i u zamenu za "gospodarev" život. U navedenoj pesmi Jovan sa ženom jaše kroz šumu, pošao je svom ocu, i da ne bi zadremao traži da mu žena peva. Žena ga upozorava da ovuda krstari razbojnik Korun koji je njome hteo da se oženi, pa će je prepoznati i oteti. Jovan i dalje traži pesmu, ali se, kad žena zapeva, dogodi ono što je i naslutila — Korun je čuje, napadne i na smrt rani Jovana. Žena u toj borbi ne pomaže mužu, a kad je on u ropcu zamoli da mu, kad umre, tri dana pali sveću, nevesta odgovara:

"Tak mi Boga, moj gospodare!
Ja si neću sluga da te služam,
Tako saka sveća da ti sveta".
Ja zapali ubava nevesta,
Ščo gorela tri dni i tri noći.

I u ovim pesmama, u ovakvim okolnostima, sačuvan je prkosni narodni duh koji osvajača izvrgava podsmehu. Tako u pesmi iz prizrenskog kraja saznajemo:

Peruniko devojko,
Ne šetaj se po bregu,
Breg se roni, će padneš.
— Ako padnem, da umrem,
Bolje m pasti, umreti,
Da ne uzmem Turčina.
Turčin ide u vojsku,
Ćemer para odnese,
ćemer vaši donese;
Dugu pušku odnese,
Štapetinu donese,
Tunus fesa odnese,
Šapketinu donese.

"Kićenje neveste" Paja Jovanovć, foto: Narodni muzej

A sada, ukratko običaji, kako ih je Jastrebov zapisao i neke od pesama koje su se iz njih pevale.

U ČIJE SE ZDRAVLJE VINO PIJE

Slava je, među običajima, najznačajnija u ovim krajevima, a Jastrebov je ovako opisuje:

"Kad gosti, razmestivši se za stolom nešto pojedu i ispiju po dve čaše vina, onda glava porodice, koji je bez fesa (hrišćani su skidali fesove samo u crkvi) sve vreme ili stoji pred poznatim gostima, ili ih sa svojim mlađima poslužuje, pali ispred ikona voštanu sveću, tri puta se pokloni i onda uzima veću od one dve čaše s vinom da bi pio u čast slave. Tom prilikom kaže: 'Dobrodošli gosti. Dolazite uvek. Ovu čašu vina ispiću za očevo krsno ime'. Pošto otpije iz čaše mlađi ukućani mu doliju vino. Zatim domaćin nastavi: 'Ovu ću čašu ispiti u ime svete Trojice, da bi poživela nebo i zemlju'. Ispije, a mlađi se staraju da mu u rukama ne bude prazna čaša. Zatim on uzvikuje: 'A ovu čašu pijem u čast slave (sveca) ovoga dana, da bi se on pomolio Bogu za nas!' I otpije vino iz čaše. Potom ostali gosti piju, ustaju sa svojih mesta, skidaju fesove i pevaju tri puta "Gospodi pomiluj", a onda pevaju narodne pesme."

Jastrebov citira pesmu:

U čije se zdravlje vino pije,
Sve mu zdravo i veselo bilo!
Rodila mu se pšenica i vino!
A po kući sva muška dečica
I po trlu sva blizni jaganjca
I u brdo vinova lozica
I po polju klasata pšenica.
Ili se peva:

Ovakome deliji
Čabar vina malo je
Ovakome junaku
Sam kadija konja kove.

Navedene pesme su nastale pri izvođenju određenog obrednog čina (slave), ali ponekad se običaj koristi da se pevaju i druge narodne pesme u trenutku "odrešenog jezika" — pod zaštitom slavljenog sveca. Tada se pevaju i epske pesme. Jastrebov zapisuje:

"Nađe li se među gostima takav koji zna stare, junačke pesme, svi ga usrdno mole da ih peva i slušaju sa velikim zadovoljstvom, zato što su se po gradovima slične pesme počele da zaboravljaju".

Prvi veći izbor grupisanih pesama nalazimo kod običaja koleda. Jastrebov kaže: "Taj se običaj još nije izgubio (u selima Gilanskog okruga), ni po drugim okruzima stare Srbije, ali samo u onim selima gde hrišćani žive složno u masi, ili u većini.

U gilanskim selima to biva ovako: Izaberu se četiri para u svakom selu. jedan od učesnika odeva se u staro podrto odelo, na glavu navlači veliku kapu, a na nju prikačinje ovnov rep. Stavlja bradu i brkove od konjskog repa i kozje dlake. Takvu priliku zovu Dedica. Ostala trojica oblače se u praznična odela, navlače rukavice, a na njih prišivaju praporce".

Koledari obilaze sela i kuće pevajući koledarske pesme, u kojima se uzvik ko, ponegde ponavlja iza svakog stiha:

Svi se sveci, koledo, sbiraše ko.
U Ivana, koledo, knez Ivana ko
Sal ga nema, koledo, svet Nikola ko.

Ime ovog sveca se pominje pošto praznici koleda počinju na Nikoljdan i traju do Bogojavljenja.

Ili pesma koja se peva pri odlasku na koledo:

Ivan ima, koledo, dobri gosti, ko
Dobri gosti, koledo, Rusalije, ko
Dobr su mu, koledo, glas doneli, ko
Ovce mu se, koledo, izjagnjile, ko...

Posebne koledarske pesme pevaju se u kući sa detetom. Jastrebov još zapisuje:

"U Debarskom okrugu, gde živi slovensko pleme Miaki običaj koleda sastoji se u sledećem: 23. decembra svaka domaćica mesi male kolače različitog oblika. Ti kolačići se zovu 'koledari'. Takođe ona mesi i jedan veliki kolač — okrugli hleb". Isto to rade i žene u selima Đakovskog okruga. One na velikom kolaču izvode figure bikova u plugu, tor s ovcama i pastirom, roj pčela, mladića s devojkom pred sveštenikom. Taj se hleb daje za večerom prema utvrđenim porodičnim običajima.

Domaćice i deca u plemenu Miaki uveče na prvi dan Božića kuvaju pšenicu sa šećerom i pevaju:

"Utre večer bodnik — večer.
Bodni konja na pazara,
Kupi riba i joguli.
Dojdi doma, da je variš.
Srkni riba, ubocaj se.
Pi si vino, veseli se".

Pred Božićnu zoru u okolini Prizrena se peva:

Uzblejala bela ovca.
Pitaše nju njene druge:
Što ni bleješ naša drugo?
— "Kako jadna da ne blejem?
Dok ne mi se ovčar oženija,
Po planine travu pasla,
Pod jeliku plandovala,
Od ka mi se ovčar oženija,
Po topila vodu pila,
Pod tornjeve plandovala,
Zato sam ti uzblejala".
Sjaj crne pređe

U usmenoj poeziji stare Srbije našla se i pečalbarska tema. Jastrebov navodi: "U Debru se sačuvao običaj badnjeg dana. Taj dan u Mijakovu zovu "Bodnik". Po njihovim selima uveče tog dana glavne su domaćice, po svoj prilici zato što su domaćini u to vreme, u više slučajeva, odsutni — na zaradi u dalekim mestima". U pečalbi su. To pokazuju stihovi:

"Crno predem, crno nosim
So uzajam, leb uzajam,
Da ispratim moga brata".

A u Prizrenu se peva:

"Drina voda! ti duboka li si?
Jarko sunce! ti visoko li si?
A moj dragi, na daleko li si?
Prati meni dušu u pamuku
I biserne zube u jabuki,
I desnicu ruku u kagluku".

Dragi dragoj ovako odgovara:

"Draga moja koliko si luda!
Zar se praća duša u pamuku,
I biserni zubi u jabuki,
I desnica ruka u jagluku?"

 

[ZabranjeniLegenda]

Ruski konzul Ivan Sergejevič Jastrebov, krajem 19. veka našao se na istočniku srpske narodne poezije (Prizren, Peć, Morava, Debar) i koristeći tu okolnost, u želji da sačuva narodno sećanje ali i potvrdi slovensku vezu svog i srpskog naroda u nastajanju ovih pesama, zapisao je sve ono što do tada nije zabeleženo i to 1886. godine u Petrovgradu objavio pod naslovom "Običaji i pesme turskih Srba" (Srba pod turskom vlašću).​

Tragajući i zapisujući "iz usta u pero" Jastrebov je otkrio: da su ovo najstarije srpske narodne pesme od kojih su kasnije, idući prema Savi i Dunavu, nastajale sve verzije, da su u tom trenutku lirske pesme brojnije od epskih, koje su čak prekrivene zaboravom i da su uglavnom sve lirske pesme nastale iz narodnih običaja. U tom času narodne pesme su čuvale srpski narodni duh, pa se zato, pre svega na slavama, govorila i epska pesma "pod zaštitom kućnog sveca".

Vezujući pesme za narodne običaje, Jastrebov nam je ostavio i dragocene opise sačuvanih običaja Srba u južnim predelima nekadašnjeg carstva.

Naše je da prenoseći ove "putne beleške" skrenemo pažnju na bogata srpska nasleđa.

Autentični zapisi ovih pesama u kojima je očuvan jezik poslužili su i tada, a i kasnije da se "razgraniči" srpski i bugarski uticaj na prostorima makedonskog življa, naročito posle Bečkog kongresa.

Zato povodom Jastrebovljevih "putnih beležaka" Vatroslav Jagić zapisuje:

"Na osnovu materijala koji je Jastrebov dao može se videti da u staroj Srbiji, u Kosovom polju, tj. u oblastima iz kojih on pesme navodi, koje su vezane sa geografskim imenom Prizrena ili najuže okoline i Morave, preovlađuje srpski jezik, iako govor pojedinih grupacija pokazuje da su izvesna mesta bulgarizovana. Međutim, u oblasti Debra karakter jezika se približava bugarskom više nego srpskom. Ovo se može ustanoviti u koledarskim pesmama ili lazaricama."

Dok su Bugari svoju propagandu zasnivali na morfologiji reči, Srbi su je zasnivali na izgovoru slova (srpsko ć, a ne “bugarsko” meko k).

(TO “bugarsko” “meko k“ je jedan od glasova karakterističan za govor Dragovića/Deregoviča, predaka Makedonaca - u stpskom je refleks praslovenskog tj -> ć dj je dalo đ, u makedonskim govorima ќ i ѓ, dok je u bugarskom tj -> št a dj -> žd metatezom - u sva tri je proces išao tj ->tš, dj -> dž, posle je u srpskom došlo do zamene glasovima ć i đ, u makedonskom ќ i ѓ (karakteriše celi areal grupe dijalekata koji su objektivno bliži standardnom makedonskom jeziku nego bugarskom ili srpskom), u bugarskom je metatezom od tš nastalo št, a od dž grupa žd. Kad se Srbi proglašavaju za “Bugare” treba računati i sa tim da je bugarska redakcija staroslovenskog jezika u dva navrata, a naročito u doba Konstantina Filozofa imala ogroman uticaj na srpskoslovenski a preko njega i na starosrpski - Resavska škola. Postoje i mišljenja da je jedino dolazak Osmanlija i pad srpske srednjovekovne države sprečio da se srpski znatno približi bugarskom - tj da bi da je Resavska škola nastavila sa radom došlo do situacije kao sa Hrvatima. Uglavnom, srpski i istočna podgrupa su međusobno divergirali, a sa hrvatskim je pored početnih sličnosti dodatno konvergirao do situacije da ne može da se nikako povuče neka granica između jezika, ali svako zna koji je jezik njegov i svoj deo posebno zove i ljuti se kad mu se kaže da govori onaj drugi.)

No vratimo se Jastrebovu, koji je pisao: "Moj zadatak je bio postarati se da zapišem pesme sa što većom tačnošću čuvajući akcenat u izgovoru".

Van ove knjige, Jastrebov je u posebnom zborniku štampao 560 pesama, navodeći ih posle svakog iscrpnog prikazivanja pojedinog narodnog običaja.

Verni opisi Jastrebova svedoče o posledicama dugotrajne turske okupacije, odnosno njenog uticaja na narodne običaje Srba. Tako Jastrebov navodi da za vreme slave "gosti sede po turski", žene muslimanskih Srba nose zar, a u pesme je ušao motiv mnogoženstva:

Te uzeja tri neveste:
Jedna da mu kuću mete,
Druga da mu vodu nosi,
Treća da mu ruvo gotovi.

Čest je i motiv prodaje nevesta:

Nekoj ne možet da je docenit.
Za tenka stava deset iljadi,
Za belo liko devet iljadi,
Za crni oči sedom iljadi.
Ili "čuvanje" žena:

I je odnese doma na dvorje.
Si je zagradi v kameni zizdi,
V kameni zizdi, v mramorni porti.

Tu su i otmice i preotimanja nevesta, ali na jednom primeru, (u pesmi "Popović Jovan i Korun razbojnik") Jastrebov ukazuje da "sputana žena", kad joj se pruži prilika, prihvata slobodu i u zamenu za "gospodarev" život. U navedenoj pesmi Jovan sa ženom jaše kroz šumu, pošao je svom ocu, i da ne bi zadremao traži da mu žena peva. Žena ga upozorava da ovuda krstari razbojnik Korun koji je njome hteo da se oženi, pa će je prepoznati i oteti. Jovan i dalje traži pesmu, ali se, kad žena zapeva, dogodi ono što je i naslutila — Korun je čuje, napadne i na smrt rani Jovana. Žena u toj borbi ne pomaže mužu, a kad je on u ropcu zamoli da mu, kad umre, tri dana pali sveću, nevesta odgovara:

"Tak mi Boga, moj gospodare!
Ja si neću sluga da te služam,
Tako saka sveća da ti sveta".
Ja zapali ubava nevesta,
Ščo gorela tri dni i tri noći.

I u ovim pesmama, u ovakvim okolnostima, sačuvan je prkosni narodni duh koji osvajača izvrgava podsmehu. Tako u pesmi iz prizrenskog kraja saznajemo:

Peruniko devojko,
Ne šetaj se po bregu,
Breg se roni, će padneš.
— Ako padnem, da umrem,
Bolje m pasti, umreti,
Da ne uzmem Turčina.
Turčin ide u vojsku,
Ćemer para odnese,
ćemer vaši donese;
Dugu pušku odnese,
Štapetinu donese,
Tunus fesa odnese,
Šapketinu donese.

"Kićenje neveste" Paja Jovanovć, foto: Narodni muzej

A sada, ukratko običaji, kako ih je Jastrebov zapisao i neke od pesama koje su se iz njih pevale.

U ČIJE SE ZDRAVLJE VINO PIJE

Slava je, među običajima, najznačajnija u ovim krajevima, a Jastrebov je ovako opisuje:

"Kad gosti, razmestivši se za stolom nešto pojedu i ispiju po dve čaše vina, onda glava porodice, koji je bez fesa (hrišćani su skidali fesove samo u crkvi) sve vreme ili stoji pred poznatim gostima, ili ih sa svojim mlađima poslužuje, pali ispred ikona voštanu sveću, tri puta se pokloni i onda uzima veću od one dve čaše s vinom da bi pio u čast slave. Tom prilikom kaže: 'Dobrodošli gosti. Dolazite uvek. Ovu čašu vina ispiću za očevo krsno ime'. Pošto otpije iz čaše mlađi ukućani mu doliju vino. Zatim domaćin nastavi: 'Ovu ću čašu ispiti u ime svete Trojice, da bi poživela nebo i zemlju'. Ispije, a mlađi se staraju da mu u rukama ne bude prazna čaša. Zatim on uzvikuje: 'A ovu čašu pijem u čast slave (sveca) ovoga dana, da bi se on pomolio Bogu za nas!' I otpije vino iz čaše. Potom ostali gosti piju, ustaju sa svojih mesta, skidaju fesove i pevaju tri puta "Gospodi pomiluj", a onda pevaju narodne pesme."

Jastrebov citira pesmu:

U čije se zdravlje vino pije,
Sve mu zdravo i veselo bilo!
Rodila mu se pšenica i vino!
A po kući sva muška dečica
I po trlu sva blizni jaganjca
I u brdo vinova lozica
I po polju klasata pšenica.
Ili se peva:

Ovakome deliji
Čabar vina malo je
Ovakome junaku
Sam kadija konja kove.

Navedene pesme su nastale pri izvođenju određenog obrednog čina (slave), ali ponekad se običaj koristi da se pevaju i druge narodne pesme u trenutku "odrešenog jezika" — pod zaštitom slavljenog sveca. Tada se pevaju i epske pesme. Jastrebov zapisuje:

"Nađe li se među gostima takav koji zna stare, junačke pesme, svi ga usrdno mole da ih peva i slušaju sa velikim zadovoljstvom, zato što su se po gradovima slične pesme počele da zaboravljaju".

Prvi veći izbor grupisanih pesama nalazimo kod običaja koleda. Jastrebov kaže: "Taj se običaj još nije izgubio (u selima Gilanskog okruga), ni po drugim okruzima stare Srbije, ali samo u onim selima gde hrišćani žive složno u masi, ili u većini.

U gilanskim selima to biva ovako: Izaberu se četiri para u svakom selu. jedan od učesnika odeva se u staro podrto odelo, na glavu navlači veliku kapu, a na nju prikačinje ovnov rep. Stavlja bradu i brkove od konjskog repa i kozje dlake. Takvu priliku zovu Dedica. Ostala trojica oblače se u praznična odela, navlače rukavice, a na njih prišivaju praporce".

Koledari obilaze sela i kuće pevajući koledarske pesme, u kojima se uzvik ko, ponegde ponavlja iza svakog stiha:

Svi se sveci, koledo, sbiraše ko.
U Ivana, koledo, knez Ivana ko
Sal ga nema, koledo, svet Nikola ko.

Ime ovog sveca se pominje pošto praznici koleda počinju na Nikoljdan i traju do Bogojavljenja.

Ili pesma koja se peva pri odlasku na koledo:

Ivan ima, koledo, dobri gosti, ko
Dobri gosti, koledo, Rusalije, ko
Dobr su mu, koledo, glas doneli, ko
Ovce mu se, koledo, izjagnjile, ko...

Posebne koledarske pesme pevaju se u kući sa detetom. Jastrebov još zapisuje:

"U Debarskom okrugu, gde živi slovensko pleme Miaki običaj koleda sastoji se u sledećem: 23. decembra svaka domaćica mesi male kolače različitog oblika. Ti kolačići se zovu 'koledari'. Takođe ona mesi i jedan veliki kolač — okrugli hleb". Isto to rade i žene u selima Đakovskog okruga. One na velikom kolaču izvode figure bikova u plugu, tor s ovcama i pastirom, roj pčela, mladića s devojkom pred sveštenikom. Taj se hleb daje za večerom prema utvrđenim porodičnim običajima.

Domaćice i deca u plemenu Miaki uveče na prvi dan Božića kuvaju pšenicu sa šećerom i pevaju:

"Utre večer bodnik — večer.
Bodni konja na pazara,
Kupi riba i joguli.
Dojdi doma, da je variš.
Srkni riba, ubocaj se.
Pi si vino, veseli se".

Pred Božićnu zoru u okolini Prizrena se peva:

Uzblejala bela ovca.
Pitaše nju njene druge:
Što ni bleješ naša drugo?
— "Kako jadna da ne blejem?
Dok ne mi se ovčar oženija,
Po planine travu pasla,
Pod jeliku plandovala,
Od ka mi se ovčar oženija,
Po topila vodu pila,
Pod tornjeve plandovala,
Zato sam ti uzblejala".
Sjaj crne pređe

U usmenoj poeziji stare Srbije našla se i pečalbarska tema. Jastrebov navodi: "U Debru se sačuvao običaj badnjeg dana. Taj dan u Mijakovu zovu "Bodnik". Po njihovim selima uveče tog dana glavne su domaćice, po svoj prilici zato što su domaćini u to vreme, u više slučajeva, odsutni — na zaradi u dalekim mestima". U pečalbi su. To pokazuju stihovi:

"Crno predem, crno nosim
So uzajam, leb uzajam,
Da ispratim moga brata".

A u Prizrenu se peva:

"Drina voda! ti duboka li si?
Jarko sunce! ti visoko li si?
A moj dragi, na daleko li si?
Prati meni dušu u pamuku
I biserne zube u jabuki,
I desnicu ruku u kagluku".

Dragi dragoj ovako odgovara:

"Draga moja koliko si luda!
Zar se praća duša u pamuku,
I biserni zubi u jabuki,
I desnica ruka u jagluku?"

Makedonski = Bugarski

Makedonska pjesma trending u Bugarskoj

 

[Boris T]

Evo sjajnog primjera da su Makedonci Bugari, nova makedonska pop pjesma svi komentari iz Bugarske, a Srbi komentatori zale sto ne razumiju nista.

Лара Иванова – још нису извадили документа да јој деда био Бугарин. Али ће га наћи.

 

[ZabranjeniLegenda]

Лара Иванова – још нису извадили документа да јој деда био Бугарин. Али ће га наћи.

Jeste, iako po izgledu i nacinu pjevanja prije bih rekao da je Albanka. Ali cisto bugarsko prezime

 

[ZabranjeniLegenda]

ukradene reči od Makedonskih Slovena, i staroslovenskog i 50% ruskog

Makedonski sloveni su integralni dio Bugarskog etnosa. Bugari su dijelom starosloveni po porijeklu.

 

[Casual Observer]

Makedonski = Bugarski

Makedonska pjesma trending u Bugarskoj

Ovo definitivno nije srpski, a ni bugarski, a se ako neko iz Makedonije oseća kao Bugarin to je njegovo pravo i lični izbor, a isto tako i drugi imaju svoje pravo na svoj izbor i svoju narodnost.

 

[ZabranjeniLegenda]

Ovo definitivno nije srpski, a ni bugarski, a se ako neko iz Makedonije oseća kao Bugarin to je njegovo pravo i lični izbor, a isto tako i drugi imaju svoje pravo na svoj izbor i svoju narodnost.

Makedonija je dio Bugarskog svijeta, i istorije. Ohrid je Bugarski Jerusalim.

 

[Boris T]

Baština je u srednjovekovnu Srbiju verovatno ušla preko prvog bugarskog carstva, uostalom kao i crkveni dokumenti i zakoni koji su se prvo prevodili u Bugarskoj.

То је оно што већ 2 године покушавам да пренесем овдашњој публици. Иако се старословенски језик у свом редакцију од 893 године није звао, нити се могао звати "старобугарским" – ипак је апсолутна чињеница да је мрежа за ширење језика покривала територију Бугарске цркве и новостворене словенске епархије у њеном саставу.
904 године бугарска граница са Византијом пролазила је директно до Солуна (буквално поред самог града). То само показује да се скоро цела просветитељска мрежа налазила дубоко у срцу данашње Македоније и Албаније. Одатле је овај словенски језик средином 10. века стигао у Србију.
Климент Охридски је био први бугарски епископ и црквени поглавар који је проповедао нови црквени језик у бугарском царству, кога је лично поставио Борис I.
Е, сад – црквени језик који су створили 2 солунска Византинца, али развили и проширили словенски учитељи у Бугарској за потребе бугарске државе и њеног становништва. После ових неспорних чињеница, како се може говорити о било ком македонском језику...!

 

[Casual Observer]

То је оно што већ 2 године покушавам да пренесем овдашњој публици. Иако се старословенски језик у свом редакцију од 893 године није звао, нити се могао звати "старобугарским" – ипак је апсолутна чињеница да је мрежа за ширење језика покривала територију Бугарске цркве и новостворене словенске епархије у њеном саставу.
904 године бугарска граница са Византијом пролазила је директно до Солуна (буквално поред самог града). То само показује да се скоро цела просветитељска мрежа налазила дубоко у срцу данашње Македоније и Албаније. Одатле је овај словенски језик средином 10. века стигао у Србију.
Климент Охридски је био први бугарски епископ и црквени поглавар који је проповедао нови црквени језик у бугарском царству, кога је лично поставио Борис I.
Е, сад – црквени језик који су створили 2 солунска Византинца, али развили и проширили словенски учитељи у Бугарској за потребе бугарске државе и њеног становништва. После ових неспорних чињеница, како се може говорити о било ком македонском језику...!

Ali vam uopšte ne smeta da ga zovete starobugarskim, i da svojatate sve teritorije na kojima je korišćen, tj celu Srbiju. U bugarskoj istoriografiji se i srpskoslovenski naziva “starobugarski”, tj ubraja u njegove varijante, a starosrpski - narodni jezik Srednjeg veka, kojim su pisane povelje i viđena diplomatska prepiska sa Dubrovnikom i Splitom i ne pominje.

 

[Casual Observer]

Možeš i peskom da se trljaš ali si i dalje Bugarin, žao mi te je. A Aleksandar je Grk koliko god vi malobugarčići krali helensku istoriju.

Kako može da bude “Bugarin” neko ko se ne oseća tako? Hotimično zaboravljate da se npr srpski i hrvatski neuporedivo manje međusobno razlikuju, pa nikom živom ne pada na pamet da tvrdi da su Srbi Hrvati ili obrnuto.

 

[Nenad1331]

Kako može da bude “Bugarin” neko ko se ne oseća tako? Hotimično zaboravljate da se npr srpski i hrvatski neuporedivo manje međusobno razlikuju, pa nikom živom ne pada na pamet da tvrdi da su Srbi Hrvati ili obrnuto.

Pa nema pravo da se oseća kao mAkEDonAc i da krade tuđu istoriju jer mora da bude Grk prvo kao Aleksandar i Filip.

 

[Casual Observer]

Pa nema pravo da se oseća kao mAkEDonAc i da krade tuđu istoriju jer mora da bude Grk prvo kao Aleksandar i Filip.

A kako ste to vi Bugari kad ne govorite onogurskim bolgarskim jezikom? Da promenite ime u neko slovensko? Potpuno ista situacija.