Ретка насељеност и релативно велика територија су омогућавали држави да спроведе насељавање становништва у новим крајевима ширих размера. Колонизациона политика је била дефинисана Уредбом о
насељавању и пратећим актима. Четири дана пошто је Уредба била усвојена, 9. марта 1914, приступило се прибирању података о површини и распореду расположивог земљишта за колонизацију. Тај посао је био поверен полицијским властима, односно, у крајњој линији, општинским судовима. Због малог капацитета локалне администрације, није се могло очекивати да тражени подаци буду разноврсни и прецизни у оној мери у којој се то испрва желело.776 Извори о расположивим земљишним колонизационим ресурсима су оскудни. У једном чланку листа Политика од 28. маја 1914. је објављено да, према реферату комисије Министарства народне привреде за проучавање нових крајева, има до тада необрађиваног државног земљишта за насељенике: на Косову 210000 ha, на Овчем и Јежевом Пољу 30000 ha, у призренској долини 3500 ha и на месту званом Црвени Брег у Срезу качаничком 1000 ha. На том простору се могло населити 26800 породица, рачунајући на сваку породицу по пет хектара земље.777 У Битољском округу је било око 1000 хектара државне земље погодне за колонизацију.778
Молбе за насељавање су примане у Министарству народне привреде од објављивања Уредбе до почетка Првог светског рата, када је читав рад на колонизацији обустављен. Неки појединци су се на своју руку обраћали молбама разним надлештвима чак пре него је Уредба била донета, али оне нису разматране како би се избегла непланска колонизација.779 Интересенти су углавном потицали из Краљевине Србије и из области Аустро-Угарске насељених српским становништвом. Тачан број поднетих молби, као и број људи којима је насељавање одобрено није познат, јер је само део релевантне архивске грађе сачуван. Према једном накнадном и не сувише прецизном извештају Министарства народне привреде на Крфу из октобра 1916, Одсек за насељавање је током петомесечног периода (март-јул 1914) одобрио насељавање „око 12000 душа из разних српских покрајина“, и то нарочито „дуж нове границе према Бугарској (Струмица, Крива Лакавица, Кочане, Радовиште и др.)“; но, због избијања рата, највећи број насељеника није ни стигао на додељено им земљиште.780 Уколико су изнети подаци о распореду
насељеника били тачни, то би значило да се приликом насељавања водило рачуна о стратешким државним интересима у смислу ојачања граничног појаса ради спречавања упада бугарских комитских чета.
....
Срби из дијаспоре су прихватани као насељеници. Групи српских породица из јужне Угарске, одсељених крајем 19. века у Бугарску, колонизација је одобрена у Тетовском округу.786 У мају 1914. насељено је 105 породица (376 људи) из једне српске оазе на Галипољу (села Бајрамић и Кара Ђал). Њима је дата земља у атару села Бунарџик у Скопском срезу, а чак им је пружена и новчана помоћ, будући да су били без икакве имовине јер су пострадали у рату.787 Ова два примера сугеришу да је српска влада била спремна да одмах насељава оне Србе из иностранства који су у перспективи лако могли бити асимиловани, односно изгубљени за Српство. У овом смислу се донекле издвајају исељеници у САД. Њихове молбе су биле многобројне и могуће је да би се разматрале и да би им се излазило у сусрет након колонизације српских поданика која је имала приоритет.788 На основу Уредбе и на основу сачуваних молби и решења Саветодавног одбора, јасно је да је колонизација нових крајева 1914. године требало да по карактеру буде доминантно унутрашња. Када је реч о становништву тих области, насељавање је представљало сегмент решавања аграрног питања; то је био најлакши начин да сељаци који нису поседовали земљу до ње дођу. С друге стране, у старим границама Србије, посебно у неким њеним деловима, постојала је аграрна пренасељеност, а градски центри очигледно нису били довољно развијени да апсорбују вишак сеоског живља.789 О томе сведочи неколико показатеља. Механички прираштај у Србији био је од 1890. до 1905. негативан.790
О планираном распореду колониста у новим областима Србије не може се много рећи на основу сачуване грађе. Саветодавни одбор је водио рачуна да насељеници из истих округа буду груписани и у новим срединама, макар по окрузима. Приоритет приликом насељавања био је очигледно даван окрузима дуж нове границе са Бугарском (Кумановски, Брегалнички, Тиквешки). Сем тога, чини се да је Саветодавни одбор, врло умесно, имао у виду менталитет насељеника, тако да је интересенте из Топличког округа слао искључиво у Косовски округ, а Црногорце и Херцеговце у Звечански округ, у којима је, између области са тада расположивим земљиштем за колонизацију, живело највише измешаног српског и албанског живља. Ако се може доносити неки закључак на основу сачуваних молби грађана из нових крајева, они су углавном насељавани у окрузима у којима су становали. Констатација изнета у раније наведеном акту Министарства народне привреде из 1916. године да готово нико од колониста није успео да стигне на додељену земљу је вероватно тачна, јер за то једноставно није било времена. Иако на основу архивске грађе знамо да су комисије за насељавање у појединим местима отпочеле рад на терену, њихов учинак је морао бити занемарљив.793 Први светски рат је прекинуо колонизацију у зачетку. Демографска катастрофа коју је Србија претрпела у том рату је у потпуности обесмислила планове о насељавању направљене почетком 1914. Према томе, колонизација спровођена после 1918. одвијала се не само у другој држави и другим околностима, већ на
сасвим другачији начин.794
