Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.275
Jedna stvar koju bi definitivno trebalo raščistiti u svim ovim diskusijama o srednjovekovnoj prošlosti jeste to čuveno pitanje falsifikata i njihovog mesta u istoriji.
Postoji nekakvo uverenje, ili barem se takav utisak stiče, da kada se za neki tekst dokaže da je falsifikovan, to navodno treba da znači da se on odstranjuje u celosti i istorija piše tako što se pravimo da on uopšte nikada nije ni postojao. To je strašna zabluda; svaki falsifikat, a to posebno važi za sve srednjovekovne povelje, izlaže se kritici izvora koja iz njega izvlači i utvrđuje što je moguće više saznanja.
Zašto kažem posebno za srednjovekovne povelje? Iz prostog razloga što je sastavljanje falsifikovanih povelja, kao i njihovo odgonetanje, jedna prava pravcata, sama za sebe, naučna veština. Kada se sastavljaju falsifikati, ako se to radi na vešt način, a ne amaterski naravno, onda se uzimaju delovi postojećih povelja koje se potom u falsifikovanoj verziji minimalno izmene. To znači da se prepiše kompletni tekst nekog originala, u celosti, i doda mu se neki umetak pri kraju, u sredini i slično, najčešće tičući se nekih privilegija koje se moraju pred nekim ko je u datom momentu zakonita sila, odbraniti.
Ono što je cilj falsifikatora jeste da se maksimalno pojača verovatnoća da dotični falsifikat prođe; to znači da tekst mora izgledati što verodostojnije moguće, kako bi bilo što teže osporiti autentičnost tog dokumenta. A to znači, pre svega, da dotična povelja mora imati vrlo precizno, ime vladara koji je istorijska ličnost. Kroz čitavu istoriju, ogromna većina falsifikata, zapravo praktično svi, naslovljeni su vladarima koje su autentične istorijske ličnosti. U tom smislu, falsifikati su vrlo dragocen izvor koji može biti iskorišćen da se rekonstruišu njegovi izvori, tj. original koji je iskorišćen (ukoliko je izgubljen, naravno).
Zbog čega ovo pišem? Zato što se čini da postoji neki utisak da ako se kaže da je čuvena Trpimirova darovnica iz IX st. falsifikat, to navodno imanjuje mogućnost uopšte postojanja tog čoveka. Čovek se pominje u Porfirogenitovom Spisu o narodima, u Čedadskom jevanđelistaru, u Gotšalkovom traktatu, kao i na jednom natpisu kod solinske Rižinice, tako da je svakako apsurdno tako nešto uopšte i tvrditi, čak i da ne postoji niti jedan jedini od ovih istorijskih izvora savremenih (ili relativno bliskih) Trpimirovoj epohi, opet bi bilo strašno neverovatno sa je neko nije uzeo autentični dokument nekog potpuno nesporno istorijskog vladara, da bi sastavio svoj falsifikat.
U celom serijalu dokumenata proizašlih iz kuhinje Rimokatoličke crkve, nalazi se tako npr. i čuvena zbirka tzv. Lokrumskih falsifikata. Oko njih istoričari se vrte u krug jesu li autentični ili ne (ili barem neki) da je skoro pa teško pohvatati celu nit, ali ono što je poprilično nesporno jeste da se ni u jednom lokrumskom dokumentu ne nalazi niti jedan jedini izmišljeni vladalac.
Donekle slično rimokatolicima, i iz krugova Pravoslavne crkve puno je raznih falsifikata srednjovekovne diplomatike proizašlo. Iz sličnih i razloga, naravno; kako se širila vlast Mletačke republike i Habzburške monarhije, bilo je vrlo važno zadržati ili opravdati neki status u novom poretku, a za to su neretko bili korišćeni i falsifikati. Tako su razne srpske bogomolje po zapadnim krajevima, u čijem bi se temeljima sticajem okolnosti nalazio možda po koji ostatak nekog hrama u kojem se praktikovao zapadni obred i koji je bio podređen Rimu, lažirale razna dokumenta kako bi dale predosmanske istorijske korene svom postojanju.
U tim i sličnim raznim falsifikatima, nikada se ne nalazi niti jedan jedini izmišljeni vladar; uvek su to, iz sasvim poznatih razloga, istorijske ličnosti. Nekada postoje čak i nenamerne greške; npr. po pitanju vladarskih titula, pa tako se u jednom dokumentu iz crnogorskog primorja despot Đurađ Branković pogrešno tituliše kraljem; ali, naravno, navodi se čovek koji je zaista jedno vreme bio samo državni gospodar; monarh.
I kada su između ostaloga i u neka novija vremena, nastajali razni falsifikati iz romantičarskih i drugih sličnih pobuda, uvek se tu radilo o suverenim vladarima koji su potpuno nesporno istorijske ličnosti. U principu, niko nije krenuo da izmišlja povelje ili prevode povelja koji se tiču tamo nekih sasvim konstruisanih ličnosti; ne, sastavlja se povelja Slovenima Aleksandra Velikog; Ivan Tomko Mrnavić piše nekakvu sažetu biografuju ranog života cara Upravde, ali Upravda nije neka sasvim nova, izmišljena ličnost, već niko drugi do veliki Justinijan. Možda najčuveniji falsifikat u istoriji, darovnica na kojoj se temelji papska suprematija, sastavljena je na temelju svima dobro poznate istorijske ličnosti (Konstantina Velikog), a ne nekog izmišljenog vladara iz daleke prošlosti.
Postoji nekakvo uverenje, ili barem se takav utisak stiče, da kada se za neki tekst dokaže da je falsifikovan, to navodno treba da znači da se on odstranjuje u celosti i istorija piše tako što se pravimo da on uopšte nikada nije ni postojao. To je strašna zabluda; svaki falsifikat, a to posebno važi za sve srednjovekovne povelje, izlaže se kritici izvora koja iz njega izvlači i utvrđuje što je moguće više saznanja.
Zašto kažem posebno za srednjovekovne povelje? Iz prostog razloga što je sastavljanje falsifikovanih povelja, kao i njihovo odgonetanje, jedna prava pravcata, sama za sebe, naučna veština. Kada se sastavljaju falsifikati, ako se to radi na vešt način, a ne amaterski naravno, onda se uzimaju delovi postojećih povelja koje se potom u falsifikovanoj verziji minimalno izmene. To znači da se prepiše kompletni tekst nekog originala, u celosti, i doda mu se neki umetak pri kraju, u sredini i slično, najčešće tičući se nekih privilegija koje se moraju pred nekim ko je u datom momentu zakonita sila, odbraniti.
Ono što je cilj falsifikatora jeste da se maksimalno pojača verovatnoća da dotični falsifikat prođe; to znači da tekst mora izgledati što verodostojnije moguće, kako bi bilo što teže osporiti autentičnost tog dokumenta. A to znači, pre svega, da dotična povelja mora imati vrlo precizno, ime vladara koji je istorijska ličnost. Kroz čitavu istoriju, ogromna većina falsifikata, zapravo praktično svi, naslovljeni su vladarima koje su autentične istorijske ličnosti. U tom smislu, falsifikati su vrlo dragocen izvor koji može biti iskorišćen da se rekonstruišu njegovi izvori, tj. original koji je iskorišćen (ukoliko je izgubljen, naravno).
Zbog čega ovo pišem? Zato što se čini da postoji neki utisak da ako se kaže da je čuvena Trpimirova darovnica iz IX st. falsifikat, to navodno imanjuje mogućnost uopšte postojanja tog čoveka. Čovek se pominje u Porfirogenitovom Spisu o narodima, u Čedadskom jevanđelistaru, u Gotšalkovom traktatu, kao i na jednom natpisu kod solinske Rižinice, tako da je svakako apsurdno tako nešto uopšte i tvrditi, čak i da ne postoji niti jedan jedini od ovih istorijskih izvora savremenih (ili relativno bliskih) Trpimirovoj epohi, opet bi bilo strašno neverovatno sa je neko nije uzeo autentični dokument nekog potpuno nesporno istorijskog vladara, da bi sastavio svoj falsifikat.
U celom serijalu dokumenata proizašlih iz kuhinje Rimokatoličke crkve, nalazi se tako npr. i čuvena zbirka tzv. Lokrumskih falsifikata. Oko njih istoričari se vrte u krug jesu li autentični ili ne (ili barem neki) da je skoro pa teško pohvatati celu nit, ali ono što je poprilično nesporno jeste da se ni u jednom lokrumskom dokumentu ne nalazi niti jedan jedini izmišljeni vladalac.
Donekle slično rimokatolicima, i iz krugova Pravoslavne crkve puno je raznih falsifikata srednjovekovne diplomatike proizašlo. Iz sličnih i razloga, naravno; kako se širila vlast Mletačke republike i Habzburške monarhije, bilo je vrlo važno zadržati ili opravdati neki status u novom poretku, a za to su neretko bili korišćeni i falsifikati. Tako su razne srpske bogomolje po zapadnim krajevima, u čijem bi se temeljima sticajem okolnosti nalazio možda po koji ostatak nekog hrama u kojem se praktikovao zapadni obred i koji je bio podređen Rimu, lažirale razna dokumenta kako bi dale predosmanske istorijske korene svom postojanju.
U tim i sličnim raznim falsifikatima, nikada se ne nalazi niti jedan jedini izmišljeni vladar; uvek su to, iz sasvim poznatih razloga, istorijske ličnosti. Nekada postoje čak i nenamerne greške; npr. po pitanju vladarskih titula, pa tako se u jednom dokumentu iz crnogorskog primorja despot Đurađ Branković pogrešno tituliše kraljem; ali, naravno, navodi se čovek koji je zaista jedno vreme bio samo državni gospodar; monarh.
I kada su između ostaloga i u neka novija vremena, nastajali razni falsifikati iz romantičarskih i drugih sličnih pobuda, uvek se tu radilo o suverenim vladarima koji su potpuno nesporno istorijske ličnosti. U principu, niko nije krenuo da izmišlja povelje ili prevode povelja koji se tiču tamo nekih sasvim konstruisanih ličnosti; ne, sastavlja se povelja Slovenima Aleksandra Velikog; Ivan Tomko Mrnavić piše nekakvu sažetu biografuju ranog života cara Upravde, ali Upravda nije neka sasvim nova, izmišljena ličnost, već niko drugi do veliki Justinijan. Možda najčuveniji falsifikat u istoriji, darovnica na kojoj se temelji papska suprematija, sastavljena je na temelju svima dobro poznate istorijske ličnosti (Konstantina Velikog), a ne nekog izmišljenog vladara iz daleke prošlosti.
Poslednja izmena:
), u starije vreme poznato bilo da je Stefan Vojislav izgleda vladao ogromnim prostorom od današnje Albanije sve do reke Raše u Istri. 
Iliti prava istina koja se krije iza ovoga:
Toliko je udaljena od stvarnosti (franačke ili hrvatske, ili uopšteno istorije ranog srednjovekovlja) da ne funkcioniše čak ni kao dosta liberalna polušaljiva, posprdna hiberbola. 
I to sam mu citirao, svaki put do sada (231. str. Borijeve rasprave na koju se i sam forumaš Kole11 redovno pozivao):
