Последњи изданак породице Ристић
Муслимански војници којима је командовао „господар Сребренице” Насер Орић, на кућном прагу у скеланском селу Кушићи, уморили су мајку, оца, брата и сестру тада четрнаестогодишњег дечака Цветка Ристића
Цветко Ристић поред спомен-обележја убијеним мештанима; Скелани се тешко опорављају од ратних страдања Скелани – Зло у Скеланима нису починиле наше комшије муслимани, већ ратници Насера Орића „господара Сребренице” који су, у само једном дану, на зверски начин уморили 68 мештана из српских села и засеока уз реку Дрину, прича мештанин Миломир Трифуновић.
У крвавом пиру Орићеви снајперисти убијају и четворогодишњег Александра и осам година старијег му брата Рашу Димитријевића! Бранко Митровић није имао ни седам година, а одведен је у заробљеништво са још десетак сељана. Бранко се, на срећу, вратио жив, али остали нису... И тако редом. Из приче у причу, из злочина у злочин...
Шеснаести јануaрски дан ратне деведесет и треће, када се ово зло догодило, одредиће животни пут и, тада четрнаестогодишњем, Цветку Ристићу, по многима, највећем ратном страдалнику овог дела Подриња.
У само једном дану, несрећном детету убијају, мајку Иванку и оца Новака те деветнаестогодишњу сестру Митру и три године млађег брата Мићу чије посмртне остатке Цветко ни до данас није пронашао. Истог дана прво су побили његове, а потом опљачкали и порушили све што је било на имању Савића из српског села Кушићи.
На гробљу у Скеланима, уз цркву Светих апостола Петра и Павла, споменик Савићима и прича која мало кога може оставити равнодушним.
– У хаосу који је почео одмах у зору, пуцало се на све старне. Видeо сам оца како се однекуд враћа кући како би нешто из ње узео. Рањавају га, а затим стављају на коњска кола која Орићеви војници, потом, пале. Отац умире на најстрашнијим мукама. Поподне, када се борба стишала, у подруму, односно на згаришту куће, налазим сестру и мајку. Обе мртве. За Мићу ни до данас нисам сазнао ништа. А како бих волeо да му кости нађем и да их сахраним поред сестре, мајке и оца, уздише Цветко.
За четрнаестогодишњег дечака почиње нова борба. Исте године одлази у Бајину Башту и код очевог пријатеља Радивоја Јовановића, завршава основну школу. Цветко потом у Београду уписује Војну гимназију. Школовање прекида после две године пошто „то више није била војска какву је он замишљао”. Враћа се у Скелане и преживљава уз војнички казан и бригу српских бораца. Завршетком рата у Босни Цветко одлази у Ужице. У Дом за незбринуту децу. Ту завршава средњу саобраћајну школу.
– Време које је дошло опет није донело ништа доброг. Прво бомбардовање Србије и мога народа, а потом и тешке године надничарења код газда у Србији и Црној Гори. Радио сам, само да бих преживeо. У фебруару ове године вратио сам се у родно селу где су ми добри људи подигли кућицу. Више сам био гладан него сит. Опет добри људи прискачу у помоћ. Почетком августа запошљавају ме у локалну „Електродистрибуцију”. Сада макар нећи бити гладан, опет ће Цветко.
Нема сеоске нумере ни српског огњишта скеланског краја, а да на том огњишту, муслимански војници, под командом Насера Орића нису угасили живот макар једног члана породичног домаћинства.
– Нема шта ме не погађа. Ето, у Хагу нико од сведока није поменуо име Насера Орића који ми је побио све што сам имао. Оца, мајку, брата и сестру, војници којима је он командовао, побили су их на кућном прагу, на крају ће несрећни, данас тридесетогодишњи човек Цветко Ристић, чије очи крију најтужнију и најстравичнију причу о страдању, патњи, немаштини, болу у души, глади и угашеној жељи да формира своју породицу како би живео живот који, бар мало, личи оном којег живе његови вршњаци.
Славиша Сaбљић
[објављено: 01/09/2009]
