Добро дошли
Buduća legenda
- Poruka
- 27.854
Јеси ли и ти грешка прошлости, када латиницом критикујеш негирање ЋИРИЛИЦЕ.
Јел' ти то нас зез*аш или си нешто побркао.
-
- Popularno:
- Da li su Prvi i Drugi Srpski ustanak...
- Putinovo energetsko carstvo u krizi:...
- Marinika Tepić - SNS treba da bude...
- Koji filozof vam je naj za nešto?
- I šta ćemo sad?
- Vučić - Dolazim po ,,Vas,,!
- Pitanje za sve koji žive u zgradi:
- Kada nisi sav svoj
- Милорад Додик: ЕУ нема више потенцијала...
- Da li su ljubavnice verne?
Srbija Kraljevina
- Začetnik teme Parun
- Datum pokretanja
- stanje
Јел' ти то нас зез*аш или си нешто побркао.
- Poruka
- 18.455
Tačno tako.
Jedino smatram da radikalni zaokret treba podrazumevati u državi, u Narodu. Za Monarhiju i ustoličenje Monarha je bitno da je situacija u zemlji skoro potpuno idealna, tj, da se stvore uslovi koj bi najmanje 70% bili podloga takvom sistemu vladavine, Monarhiji. Ali u svakom slučaju, mislim da idemo u tom pravcu, prilično brzo, koliko je to moguče danas gledajuči stanje u Srbiji.
Добро дошли
Buduća legenda
- Poruka
- 27.854
Parun
Poznat
- Poruka
- 7.760
.......
Parun
Poznat
- Poruka
- 7.760
Ne se znaje igra Zare
- Poruka
- 18.455
Краљевина Југославија
Краљевина Југославија је била држава на Балкану која је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата.
Заузимала је територију данашњих држава Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу монархије се налазила династија Карађорђевића.
Називи државе
Краљевина Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив:
Одговором на регента Александра на Адресу Народног већа настала је 1. децембра 1918. прва Југославија под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.[2]
Устав од 28. јуна 1921. (Видовдански устав) назива нову државу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца,[3] па је тај назив уобичајенији него први.
Дана 3. октобра 1929. обнародован је Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја, чиме је проглашена Краљевина Југославија.[4]
Историја
[уреди]
Настанак
Након краја Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске.
Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године.
Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу се формира Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној „Подгоричкој скупштини“ донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Проглашење нове државе је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918. под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Границе и спорне територије
Краљевина Југославија, 1929-1941
Краљевина СХС се граничила на северозападу са Италијом и Аустријом, Мађарском и Румунијом на северу, Бугарском на истоку, Грчком и Албанијом на југу, а на западу је излазила на Јадранско море.
Референдум је одржан у аустријској покрајини Корушкој, али је на њему одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имала значајан број словеначког и хрватског становништва.
Нова влада је покушала да нову државу интегрише политички и економски, што је био тежак задатак због великих разлика у језицима, националностима и религији, различитим историјама регија и велики разликама у економској развијености међу регионима.
Унутрашње противречности
[уреди]
(Ситуација у Црној Гори Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.
За више информација видети Подгоричка скупштина, Бјелаши, Зеленаши и Божићна побуна)
Крајем 1918. године, у договору са Црногорским одбором за народно уједињење, а без претходног договора са црногорским краљем Николом I, српска војска је ушла у Црну Гору са наредбом „да се на окупираној територији угуши свака агитација“ за рестаурацију Црне Горе.[5] У време одржавања подгоричке скупштине, српска влада је затражила и добила од Француске одлуку о дипломатском блокирању повратака краља Николе I Петровића Његоша и његових синова из избеглиштва.[6]
Као реакција на спорну Подгоричку скупштину српског народа у Црној Гори, која је збацила краља Николу и донела одлуку о безусловном сједињењу са Србијом, избија божићна побуна присталица равноправног југословенског уједињења (зеленаши), а против безусловног припајања Црне Горе Србији. Присталице безусловног уједињења (бјелаши) уз помоћ савезника гуше ову побуну. Оружане борбе црногорских комита настављају да трају све до 1924. године када они прихватају амнестију краља Александра...
Poslednja izmena:
- Poruka
- 18.455
Ситуација у Хрватској За више информација погледајте чланак Просиначке жртве
Од самих почетака заједничке, између Срба и Хрвата долази до непомирљивих разлика. Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је тежио федералном републиканском концепту, док је српска власт захтевала унитарно монархистичко устројство државе.[7] Присаједињењем су Хрватској укинути Сабор, устав и њена војска, а уместо жељене федерације, наметнут је централизам. Међу Хрватима је завладало незадовољство новом државом, а огорчење су јавно исказали грађани протестујући загребачким улицама. Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи аутономију Хрватске. На Тргу бана Јелачића пресрела их је српска војска на челу са Миланом Недићем[8], убивши 20 и ранивши 17 домобрана и грађана, који су остали упамћени као „просиначке жртве“.[9] Наредне, 1919. године, хрватски политичари су уручили Конгресу примирја у Паризу захтев за самоодређењем хрватског народа, који је потписало чак 157.000 Хрвата.[10]
Ситуација на Косову и Метохији За више информација видети Качаци и Косовски комитет
Већинско Албанско становништво је било против прикључења Космета српској или југословенској држави. Српске трупе су одмах по доласку наишле са оружани отпор банди качака, а исте 1918. године основан је Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет, који се борио за издвајање територија насељених Албанцима (Косова, Метохије, западне Македоније и делова Санџака) из новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за њихово припајање Албанији.[16] Комитет је успоставио сарадњу са црногорском емиграцијом окупљеном око краља Николе I и Унутрашње македонске револуционарне организације, а примао је помоћ у новцу и оружју од Италијана.[16] Наредних година на Косову и Метохији се воде оружани сукоби српске војске и жандармерије са албанским качацима. Услед појачаног притиска на Албанце и Турке под српском управом, део њих се исељава са Косова и Метохије.[17]
[уреди]
Привремено представништво
Одмах након уједињења, преговори између Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова привремена влада је створена 20. децембра 1918. До избора за Уставотворну скупштину, Привремено представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала пре стварања државе. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустроугарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом.
Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао каолицију са Социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе „скупштинска заједница“. Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку.
Скупштинска заједница
Скуштинска заједница је сада формирала владу предвођену Стојаном Протићем посвећену успостављењу парламентарних норми и слабљењу централизације претходне владе. Њихово противљење програму радикалне аграрне реформе претходне владе их је такође ујединило. Пошто је неколико мањих група и појединаца променило страну, сада је Протић имао тесну већину. Међутим, и Демократска странка и социјалдемократе су сада бојкотовале скупштину и Протић није могао да рачуна на кворум. Отуда је и Скупштинска заједница, сада у влади, била приморана да влада уредбама.
Скупштинску заједницу је тако кршење основних принципа око којих су се окупили ставило у изузетно тежак положај. У априлу 1920. избили су велики раднички протести, који су укључивали штрајк железничара. Ово је натерало две највеће странке да превазиђу своје разлике. Након успешних преговора Протић је поднео оставку како би се створила нова влада којом је председавао неутрална фигура Миленко Веснић. Социјалдемократе нису следили своје бивше савезнике јер су били против антикомунистичких мера којима се бавила нова влада.
Контроверзе које су раније поделиле странке су још увек биле актуелно питање. Демократска странка је наставила да заговара свој програм централизације и потребе за радикалном аграрном реформом. Несугласице око изборног закона су коначно довеле до тога да Демократска странка гласа против владе и влада је пала. Иако на овом заседање није било довољно присутних, Веснић је то искористио као изговор да поднесе оставку. Његова акција је дала резултат који је очекивао и Народна радикална странка се сложила да прихвати потребу за централизацијом, док се Демократска странка сложила да се одрекне својих захтева за аграрну реформу и Веснић је опет био на челу владе. Хрватска заједница и Словеначка народна странка нису биле срећне због прихватања централизације од стране радикала, као ни Стојан Протић, који се повукао из владе због овог питања.
У септембру 1920. су избили сељачки немири у Хрватској, чији је непосредан повод било жигосање стоке. Хрватска заједница је за ово окривила централизовану политику владе, а посебно министра Светозара Прибићевића.
Уставотворна скупштина
Један од неколико закона које је усвојило Привремено представништво је био изборни закон за Уставотворну скупштину. Током преговора који су претходили оснивању нове државе било је договорено да ће гласање бити тајно и засновано на општем праву гласа. Социјалдемократе и Словенска људска странка су подржавале право гласа за жене, док су се радикали противили. Демократска странка је била декларативно за ту идеју, али јој се није довољно посветила, па овај предлог није прошао. Пропорционално представништво је прихваћено као принцип, али је изабрани систем фаворизовао велике странке и странке са јаком регионалном подршком.
Избори 28. новембра 1920. Када су гласови пребројани, Демократска странка је освојила највише седиша, више од радикала, али тек неколико више. За странку која је била доминантна у Привременом представништву то је значило пораз. Даље, они су прошли још горе у свим бившим аустроугарским крајевима. То је пољуљало њихово веровање да њихова централистичка политика представља вољу Југословена као целине. Ни радикали нису боље прошли у тим крајевима, али је то њима представљао много мањи проблем јер су отворено иступали као српска партија. Драматичнији успех су постигле две антисистемске партије. Вођство Хрватске републиканске сељачке странке је било пуштено из затвора тек када је изборна кампања већ почела, али према неким историчарима ово им је више помогло него активна кампања. Други добитници су били комунисти, који су била трећа странка по јачини у скупштини и који су прошли изузетно добро у Македонији. За разлику од осталих странака у краљевини, КПЈ је била револуционарна, и подржавала је многе штрајкове, демонстрације, па чак и терористичке чинове. Прекретница је био штрајк рудара у Хусину поред Тузле, када су убијен један полицајац и четири рудара. Зато је влада, на предлог министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, 30. децембра 1920. издала Обзнану, којом је привремено забрањена КПЈ. Једина легална комунистичка активност је било ангажовање у Уставотворној скупштини. Остатак места у скупштини су заузеле мање странке које су, у најбољем случају, биле скептичне према централистичкој платформи Демократске странке.
Резултати избора су ставили Николу Пашића у изузетно повољном положају, пошто Демократска странка није имала избора, осим да удружи са радикалима, уколико је желела да њихов концепт централистичке државе прође. Са друге стране, Пашић је увек био опрезан да држи отвореном опцију у односима са хрватском опозицијом. Демократе и радикали заједно нису били довољно јаки да сами донесу устав, па су направили коалицију са Југословенском муслиманском организацијом. Ова странка је тражила и добила уступке око очувања Босне у њеним границама и око тога како ће аграрна регорма утицате на муслиманске земљопоседнике у Босни.
Хрватска сељачка странка (ХСС) је одбила да се закуне на оданост краљу, пошто је то значило да ће држава остати монархија, а они су сматрали да само грађани могу да одлуче о облику владавине. Стога, они нису могли да заузму своје места у скупшитини. Иако је већина опозиције заузела своја места у парламенту, многи су временом објављивали бојкот, тако да је у скупштини остало само неколико гласова против. Међутим, устав је тражио 50% плус један глас да буде усвојен без обзира колико ће бити гласова против. Само је уступак српских политичара Џемету - који су била група муслимана са Македоније и Косова - омогућио да устав буде усвојен...
http://sr.wikipedia.org/sr/Краљевина_Југославија
Ima još na postavljenom linku, pa koga interesuje...
Од самих почетака заједничке, између Срба и Хрвата долази до непомирљивих разлика. Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је тежио федералном републиканском концепту, док је српска власт захтевала унитарно монархистичко устројство државе.[7] Присаједињењем су Хрватској укинути Сабор, устав и њена војска, а уместо жељене федерације, наметнут је централизам. Међу Хрватима је завладало незадовољство новом државом, а огорчење су јавно исказали грађани протестујући загребачким улицама. Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи аутономију Хрватске. На Тргу бана Јелачића пресрела их је српска војска на челу са Миланом Недићем[8], убивши 20 и ранивши 17 домобрана и грађана, који су остали упамћени као „просиначке жртве“.[9] Наредне, 1919. године, хрватски политичари су уручили Конгресу примирја у Паризу захтев за самоодређењем хрватског народа, који је потписало чак 157.000 Хрвата.[10]
Ситуација на Косову и Метохији За више информација видети Качаци и Косовски комитет
Већинско Албанско становништво је било против прикључења Космета српској или југословенској држави. Српске трупе су одмах по доласку наишле са оружани отпор банди качака, а исте 1918. године основан је Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет, који се борио за издвајање територија насељених Албанцима (Косова, Метохије, западне Македоније и делова Санџака) из новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за њихово припајање Албанији.[16] Комитет је успоставио сарадњу са црногорском емиграцијом окупљеном око краља Николе I и Унутрашње македонске револуционарне организације, а примао је помоћ у новцу и оружју од Италијана.[16] Наредних година на Косову и Метохији се воде оружани сукоби српске војске и жандармерије са албанским качацима. Услед појачаног притиска на Албанце и Турке под српском управом, део њих се исељава са Косова и Метохије.[17]
[уреди]
Привремено представништво
Одмах након уједињења, преговори између Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова привремена влада је створена 20. децембра 1918. До избора за Уставотворну скупштину, Привремено представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала пре стварања државе. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустроугарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом.
Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао каолицију са Социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе „скупштинска заједница“. Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку.
Скупштинска заједница
Скуштинска заједница је сада формирала владу предвођену Стојаном Протићем посвећену успостављењу парламентарних норми и слабљењу централизације претходне владе. Њихово противљење програму радикалне аграрне реформе претходне владе их је такође ујединило. Пошто је неколико мањих група и појединаца променило страну, сада је Протић имао тесну већину. Међутим, и Демократска странка и социјалдемократе су сада бојкотовале скупштину и Протић није могао да рачуна на кворум. Отуда је и Скупштинска заједница, сада у влади, била приморана да влада уредбама.
Скупштинску заједницу је тако кршење основних принципа око којих су се окупили ставило у изузетно тежак положај. У априлу 1920. избили су велики раднички протести, који су укључивали штрајк железничара. Ово је натерало две највеће странке да превазиђу своје разлике. Након успешних преговора Протић је поднео оставку како би се створила нова влада којом је председавао неутрална фигура Миленко Веснић. Социјалдемократе нису следили своје бивше савезнике јер су били против антикомунистичких мера којима се бавила нова влада.
Контроверзе које су раније поделиле странке су још увек биле актуелно питање. Демократска странка је наставила да заговара свој програм централизације и потребе за радикалном аграрном реформом. Несугласице око изборног закона су коначно довеле до тога да Демократска странка гласа против владе и влада је пала. Иако на овом заседање није било довољно присутних, Веснић је то искористио као изговор да поднесе оставку. Његова акција је дала резултат који је очекивао и Народна радикална странка се сложила да прихвати потребу за централизацијом, док се Демократска странка сложила да се одрекне својих захтева за аграрну реформу и Веснић је опет био на челу владе. Хрватска заједница и Словеначка народна странка нису биле срећне због прихватања централизације од стране радикала, као ни Стојан Протић, који се повукао из владе због овог питања.
У септембру 1920. су избили сељачки немири у Хрватској, чији је непосредан повод било жигосање стоке. Хрватска заједница је за ово окривила централизовану политику владе, а посебно министра Светозара Прибићевића.
Уставотворна скупштина
Један од неколико закона које је усвојило Привремено представништво је био изборни закон за Уставотворну скупштину. Током преговора који су претходили оснивању нове државе било је договорено да ће гласање бити тајно и засновано на општем праву гласа. Социјалдемократе и Словенска људска странка су подржавале право гласа за жене, док су се радикали противили. Демократска странка је била декларативно за ту идеју, али јој се није довољно посветила, па овај предлог није прошао. Пропорционално представништво је прихваћено као принцип, али је изабрани систем фаворизовао велике странке и странке са јаком регионалном подршком.
Избори 28. новембра 1920. Када су гласови пребројани, Демократска странка је освојила највише седиша, више од радикала, али тек неколико више. За странку која је била доминантна у Привременом представништву то је значило пораз. Даље, они су прошли још горе у свим бившим аустроугарским крајевима. То је пољуљало њихово веровање да њихова централистичка политика представља вољу Југословена као целине. Ни радикали нису боље прошли у тим крајевима, али је то њима представљао много мањи проблем јер су отворено иступали као српска партија. Драматичнији успех су постигле две антисистемске партије. Вођство Хрватске републиканске сељачке странке је било пуштено из затвора тек када је изборна кампања већ почела, али према неким историчарима ово им је више помогло него активна кампања. Други добитници су били комунисти, који су била трећа странка по јачини у скупштини и који су прошли изузетно добро у Македонији. За разлику од осталих странака у краљевини, КПЈ је била револуционарна, и подржавала је многе штрајкове, демонстрације, па чак и терористичке чинове. Прекретница је био штрајк рудара у Хусину поред Тузле, када су убијен један полицајац и четири рудара. Зато је влада, на предлог министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, 30. децембра 1920. издала Обзнану, којом је привремено забрањена КПЈ. Једина легална комунистичка активност је било ангажовање у Уставотворној скупштини. Остатак места у скупштини су заузеле мање странке које су, у најбољем случају, биле скептичне према централистичкој платформи Демократске странке.
Резултати избора су ставили Николу Пашића у изузетно повољном положају, пошто Демократска странка није имала избора, осим да удружи са радикалима, уколико је желела да њихов концепт централистичке државе прође. Са друге стране, Пашић је увек био опрезан да држи отвореном опцију у односима са хрватском опозицијом. Демократе и радикали заједно нису били довољно јаки да сами донесу устав, па су направили коалицију са Југословенском муслиманском организацијом. Ова странка је тражила и добила уступке око очувања Босне у њеним границама и око тога како ће аграрна регорма утицате на муслиманске земљопоседнике у Босни.
Хрватска сељачка странка (ХСС) је одбила да се закуне на оданост краљу, пошто је то значило да ће држава остати монархија, а они су сматрали да само грађани могу да одлуче о облику владавине. Стога, они нису могли да заузму своје места у скупшитини. Иако је већина опозиције заузела своја места у парламенту, многи су временом објављивали бојкот, тако да је у скупштини остало само неколико гласова против. Међутим, устав је тражио 50% плус један глас да буде усвојен без обзира колико ће бити гласова против. Само је уступак српских политичара Џемету - који су била група муслимана са Македоније и Косова - омогућио да устав буде усвојен...
http://sr.wikipedia.org/sr/Краљевина_Југославија
Ima još na postavljenom linku, pa koga interesuje...
- Poruka
- 18.455
Političko delovanje Srpske pravoslavne crkve
Političko delovanje je jedno od bitnih obeležja Srpske pravoslavne crkve, koja se tokom povesti pored verskih poslova bavila i nacionalnom politikom.[1][2][3]
Tokom otomanskog perioda, srpska crkva (odnosno pećka patrijaršija) je u tim okolnostima često preuzimala ne samo versko nego i političko vođstvo.[4] Čak i u kasnije, uključujući i XX vek, Crkva je ostavljala po strani svoje primarne dužnosti, kako bi se aktivno uključila u borbu za "ujedinjenje srpstva".[5]
Početkom 20. veka, crkva u Srbiji (beogradska mitropolija) je podržala stvaranje Jugoslavije, što je omogućilo ujedinjenje svih pravoslavnih mesnih crkava u novouspostavljenu Srpsku pravoslavnu crkvu. U razdoblju Kraljevine Jugoslavije SPC je podržavala režim i diktaturu kralja Aleksandra i sarađivala sa nacionalnim organizacijama (Narodna odbrana, četnici, i dr.).[6] U namesničkom razdoblju kneza Pavla (nakon 1935), dolazi do razlaza vlasti i SPC, usled političkog zaokreta. Nakon pristupanja Jugoslavije trojnom paktu SPC učestvuje u pripremanju i realizaciji vojnog puča 27. marta 1941. godine.[6] Vrh SPC je uoči rata bio pro-engleski orjentisan.
Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu se našla u teškom položaju. U Srbiji, Nemci su predstavnike SPC smatrali glavnim saradnicima u izvođenju puča od 27. marta[7], zbog čega su patrijarh Gavrilo i neki episkopi uhapšeni.[8] U NDH je crkva bila izložena krvavim progonima od strane ustaša. U Crnoj Gori pravoslavna crkva je bila lojalna talijanskom okupatoru (vidi mitropolit Joanikije Lipovac). Općenito, stav SPC je bio saradnja sa četnicima i neprijateljstvo prema partizanima.
Srpska pravoslavna crkva u SFRJ je bila odvojena od države i predstavljala je isključivo versku instituciju, bez političkog autoriteta. Ona je iz prethodne privilegovane pozicije morala da uđe u položaj jedne od ravnopravnih vjerskih zajednica.[9] Nakon Titove smrti, Srpska pravoslavna crkva je 1980-ih pružila bitnu podršku Miloševićevom usponu na vlast.[10][11]
Srpska pravoslavna crkva u jugoslovenskim ratovima je imala veoma kontroverznu ulogu[12], njeni predstavnici su podržavali srpske vojne i paravojne formacije[13], a patrijarh Pavle je blagosiljao Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Arkana.[14] SPC je odbacila gotovo sve ponuđene mirovne planove, uključujući Vensov plan, Vens-Ovenov plan, Plan Kontakt grupe i Dejtonski mirovni sporazum. Čak i kad su poslanici Republike Srpske bili spremni na primirje, SPC je zastupala militantniji stav.[12]
Poslednjih godina, političko delovanje SPC izaziva brojne kritike, koje uglavnom dolaze iz ljevičarskih i građanskih krugova u Srbiji, zbog promovisanja klerikalizma, nacionalizma i monarhije, kao i zbog protivljenja evropskim integracijama, ženskoj ravnopravnosti, pravima seksualnih manjina i dr. Neki analitičari govore o dubokoj klerikalizaciji Republike Srbije i njenom kretanju u pravcu spajanja vere i države[15], dok drugi smatraju da su ti zaključci preterani.[16] Kritičari smatraju da bi Crkva trebalo biti "više hrišćanska, a manje politička institucija"[15], da je misija Crkve evangelizacija, a ne klerikalizacija[17] i da je Crkva spasenjska ustanova a ne politička organizacija.[18]
I pored svih kritika, SPC je jedna od institucija kojoj se najviše veruje u Srbiji.[19][20] SPC osim u Srbiji, uticajno politički deluje i u nekim drugim republikama bivše Jugoslavije, poput Crne Gore i Bosne i Hercegovine....
http://sh.wikipedia.org/wiki/Političko_delovanje_Srpske_pravoslavne_crkve
Političko delovanje je jedno od bitnih obeležja Srpske pravoslavne crkve, koja se tokom povesti pored verskih poslova bavila i nacionalnom politikom.[1][2][3]
Tokom otomanskog perioda, srpska crkva (odnosno pećka patrijaršija) je u tim okolnostima često preuzimala ne samo versko nego i političko vođstvo.[4] Čak i u kasnije, uključujući i XX vek, Crkva je ostavljala po strani svoje primarne dužnosti, kako bi se aktivno uključila u borbu za "ujedinjenje srpstva".[5]
Početkom 20. veka, crkva u Srbiji (beogradska mitropolija) je podržala stvaranje Jugoslavije, što je omogućilo ujedinjenje svih pravoslavnih mesnih crkava u novouspostavljenu Srpsku pravoslavnu crkvu. U razdoblju Kraljevine Jugoslavije SPC je podržavala režim i diktaturu kralja Aleksandra i sarađivala sa nacionalnim organizacijama (Narodna odbrana, četnici, i dr.).[6] U namesničkom razdoblju kneza Pavla (nakon 1935), dolazi do razlaza vlasti i SPC, usled političkog zaokreta. Nakon pristupanja Jugoslavije trojnom paktu SPC učestvuje u pripremanju i realizaciji vojnog puča 27. marta 1941. godine.[6] Vrh SPC je uoči rata bio pro-engleski orjentisan.
Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu se našla u teškom položaju. U Srbiji, Nemci su predstavnike SPC smatrali glavnim saradnicima u izvođenju puča od 27. marta[7], zbog čega su patrijarh Gavrilo i neki episkopi uhapšeni.[8] U NDH je crkva bila izložena krvavim progonima od strane ustaša. U Crnoj Gori pravoslavna crkva je bila lojalna talijanskom okupatoru (vidi mitropolit Joanikije Lipovac). Općenito, stav SPC je bio saradnja sa četnicima i neprijateljstvo prema partizanima.
Srpska pravoslavna crkva u SFRJ je bila odvojena od države i predstavljala je isključivo versku instituciju, bez političkog autoriteta. Ona je iz prethodne privilegovane pozicije morala da uđe u položaj jedne od ravnopravnih vjerskih zajednica.[9] Nakon Titove smrti, Srpska pravoslavna crkva je 1980-ih pružila bitnu podršku Miloševićevom usponu na vlast.[10][11]
Srpska pravoslavna crkva u jugoslovenskim ratovima je imala veoma kontroverznu ulogu[12], njeni predstavnici su podržavali srpske vojne i paravojne formacije[13], a patrijarh Pavle je blagosiljao Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Arkana.[14] SPC je odbacila gotovo sve ponuđene mirovne planove, uključujući Vensov plan, Vens-Ovenov plan, Plan Kontakt grupe i Dejtonski mirovni sporazum. Čak i kad su poslanici Republike Srpske bili spremni na primirje, SPC je zastupala militantniji stav.[12]
Poslednjih godina, političko delovanje SPC izaziva brojne kritike, koje uglavnom dolaze iz ljevičarskih i građanskih krugova u Srbiji, zbog promovisanja klerikalizma, nacionalizma i monarhije, kao i zbog protivljenja evropskim integracijama, ženskoj ravnopravnosti, pravima seksualnih manjina i dr. Neki analitičari govore o dubokoj klerikalizaciji Republike Srbije i njenom kretanju u pravcu spajanja vere i države[15], dok drugi smatraju da su ti zaključci preterani.[16] Kritičari smatraju da bi Crkva trebalo biti "više hrišćanska, a manje politička institucija"[15], da je misija Crkve evangelizacija, a ne klerikalizacija[17] i da je Crkva spasenjska ustanova a ne politička organizacija.[18]
I pored svih kritika, SPC je jedna od institucija kojoj se najviše veruje u Srbiji.[19][20] SPC osim u Srbiji, uticajno politički deluje i u nekim drugim republikama bivše Jugoslavije, poput Crne Gore i Bosne i Hercegovine....
http://sh.wikipedia.org/wiki/Političko_delovanje_Srpske_pravoslavne_crkve
- Poruka
- 15.156
Sumnjam da bi se tako velika promijena državnog uređenja mogla ishoditi bez potvrde legalnosti takve akcije, za što je svakako potrebno mišljenje stanovništva na referendumu. Uostalom, koje to političke stranke u Srbiji podupiru obnovu monarhije i kakav je njihov trenutni rejting?
Добро дошли
Buduća legenda
- Poruka
- 27.854
А што те било срамота да ископираш цели текст са истог линка. Тако раде фалсификатори историје:четници-Равногорци и неомонархисти.
Ево линка и тог избаченог текста:
***************
Споразум о пријатељству
Фашистичка Краљевина Италија је имала територијалне претензије против Краљевине Југославије, и основала је савез са државама које су имале сличне државничке планове, под великим утицајем Италије и/или фашизма: Албанијом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Сарадња са Великом Британијом и Француском је учинила да се Италија повуче из савеза 1927. Као одговор на растући италијански експанзионизам, краљевска југословенска влада је 1927. потписала Споразум о пријатељству и сарадњи са Великом Британијом и Француском.[уреди]
Профашистички период
Након убиства краља Александра, влада Милана Стојадиновића је променила своју спољну политику ка сарадњи са фашистичком Италијом.
http://sr.wikipedia.org/sr/Краљевин...BA.D0.B8_.D0.BF.D0.B5.D1.80.D0.B8.D0.BE.D0.B4
Ево линка и тог избаченог текста:
***************
Споразум о пријатељству
Фашистичка Краљевина Италија је имала територијалне претензије против Краљевине Југославије, и основала је савез са државама које су имале сличне државничке планове, под великим утицајем Италије и/или фашизма: Албанијом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Сарадња са Великом Британијом и Француском је учинила да се Италија повуче из савеза 1927. Као одговор на растући италијански експанзионизам, краљевска југословенска влада је 1927. потписала Споразум о пријатељству и сарадњи са Великом Британијом и Француском.[уреди]
Профашистички период
Након убиства краља Александра, влада Милана Стојадиновића је променила своју спољну политику ка сарадњи са фашистичком Италијом.
http://sr.wikipedia.org/sr/Краљевин...BA.D0.B8_.D0.BF.D0.B5.D1.80.D0.B8.D0.BE.D0.B4
- Poruka
- 15.156
- Poruka
- 15.156
Ne slažem se. Takav tip monarhije je anakronizam koji se ne može instalirati u novim društveno-političkim uvjetima.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 18.455
Ti si komunista, anarhista?
- Poruka
- 15.156
- Poruka
- 15.156
Parun
Poznat
- Poruka
- 7.760
Srbima jedino odgovara apsolutisticka prosvecena monarhija i to je maksimalno cemu se u ovoj fazi mogu nadati...
Parun
Poznat
- Poruka
- 7.760
Sumnjam da bi se tako velika promijena državnog uređenja mogla ishoditi bez potvrde legalnosti takve akcije, za što je svakako potrebno mišljenje stanovništva na referendumu. Uostalom, koje to političke stranke u Srbiji podupiru obnovu monarhije i kakav je njihov trenutni rejting?
Ovo sto sada imamo tesko se moze nazvati bilo kakvim drzavnim uredjenjem tako da to verovatno ne bi u sustini bila nikakva promena vec uvodjenje istinskog i funkcionalnog drzavnog uredjenja.
- Poruka
- 18.455
Izvini, nisam mislio da te vređam ili provocirm...Ne. Zašto pitaš?
Samo me je tvoj stav malo iznenadio.
Vladar nikad ni u kom slučaju nije marioneta, niti to može biti, hteo to neko ili ne.
Ogromna je razlika između demokatsko izabranog Predsednika države i Monarha, na svim nivoima, po pitanju uticaja kretanja ekonomsko političkih interesa i među državnim odnosima, neke zemlje.
Predsednik, izabran legalno na izborima, ima uticaj večim delom na javnost veoma ograničeno, dok Monarh ima potpunu moč u učešču unutrašnje i spoljne politike na svet, bilo da govori ili čuti. Obično je to srazmerno jednako...
Opet se osvrčem na spoznaju šta je i šta znači Monarhija.
Parun
Poznat
- Poruka
- 7.760
To ce biti strogo zabranjeno i tretirano kao veleizdaja
- Poruka
- 15.156
Izvini, nisam mislio da te vređam ili provocirm...
Samo me je tvoj stav malo iznenadio.
Vladar nikad ni u kom slučaju nije marioneta, niti to može biti, hteo to neko ili ne.
Ogromna je razlika između demokatsko izabranog Predsednika države i Monarha, na svim nivoima, po pitanju uticaja kretanja ekonomsko političkih interesa i među državnim odnosima, neke zemlje.
Predsednik, izabran legalno na izborima, ima uticaj večim delom na javnost veoma ograničeno, dok Monarh ima potpunu moč u učešču unutrašnje i spoljne politike na svet, bilo da govori ili čuti. Obično je to srazmerno jednako...
Opet se osvrčem na spoznaju šta je i šta znači Monarhija.
Uloga monarha u suvremenoj monarhiji je da predstavlja narod i bude simbol nacionalnog jedinstva. Ovlasti monarha u većini demokratskih parlamentarnih monarhija su isključivo reprezentativne. Nema razloga da u Srbiji bude drugačiji i sumnjam da bi se većina naroda složila s tipom klasične monarhije u vidu "ancien regimea".
Parun
Poznat
- Poruka
- 7.760
Dokaz da nesto mora hitno da se menja i to korenito je najnovija SISTEMSKA pljacka u siromasnoj drzavi Srbiji i to preko ministara i politicara. Govori se da je nestalo oko 6 miliona evra i prebaceno na Sejselska Ostrva i ko zna jos gde. Ovakve stvari nece biti mogucne u ozbiljnoj drzavi kao sto ce biti Kraljevina Srbija. Srbija jednostavno vise nema vremena za nikakva eksperimentisanja njoj treba covek Domacin a to je NJKV Aleksandar II Karadjordjevic koji nece ovako nesto dozvoliti.
- Poruka
- 15.156
Takav oblik vladavine teško može naići na odobravanje većine naroda u Srbiji. Kada bi se promonarhistička propaganda krenula s takvom vizijom, vrlo brzo bi propala čitava ideja. Prosvjećena monarhija je anakronistički oblik državnog uređenja koji se ne može instalirati u suvremenim uvjetima života.
To su tvoje osobne paušalne ocjene i ništa više.
- Poruka
- 18.455
Tačno.
Ali to "REPREZANTITVNO", koliko sam primetio, tumačiš kao PINK estradu.
Možda grešim....
Parun
Poznat
- Poruka
- 7.760
Poznat je dogadjaj kada drzavni Blagajnik u Kraljevini Srbiji Laza Pacu nije odobrio licni kredit Kralju Petru I Karadjordjevicu iz drzavne kase jel' ga kralj nije ubedio kako ce vretiti pozajmicu. To je istinski dogadjaj, svaki dinar se kontrolisao i znao gde ide, u eri kada nije bilo ni telefona, ni kompjutera, pa cak ni struje.... da bi 100 godina posle njega imali na polozajima profesionalne lopove koji ne razmisljaju u hiljadama vec milionima...
- Poruka
- 9.023
- stanje
