Srbi i savez sa Turcima

Jesu li Srbi antihrišćani i izdajnici zbog Lazarevićevog savezništva sa Turcima?

  • Da

  • Delimično

  • Ne


Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
Nikakav teror pravoslavni nisu prolazili[
Već smo raspravlji o ovome

naprotiv bili zaštićeni i naseljavani zapadno i sjeverno
Naseljavani su bili martolozi, turski psi rata, hrišćanske veroispovesti. Običan narod je bio primoravan na česte seobe, odnosno egzoduse kao posledica terora

i pravljene im crkve
Pretpostavljam da misliš na manastire u Bosni koji su spoemnuti u 15. veku u turskim putopisima, ali spominjanje nije isto što i izgrađivanje. To što se neka crkva našla na turskom popisu, ne znači da je tada izgrađena. Postoje razna istraživanja koja pokazuju da su te crkve srednjovekovnog porekla. Turci su inače uništili dosta srednjovekovnih izvora.

I od katolika ste dobijali privilegije na račun angažovanja protiv OC , da nije bilo OC drugu bi pjesmu katolici pjevali :)
Odseljeni u RC završili u gubernijama :)
To ne možemo znati, Srbi su se izdvojili iz katoličanstva, stvorili konzervativno pravoslavno društvo, teško da bi došlo do kolektivnog prelaska na katoličanstvo
 
А ти, да ли га ти зовеш пасуљ или фасуљ?
Мислим, Турчин ли си или си Наш?

Poturica naš, :hahaha: :rotf: :super:


ˇˇ Данак у крви као начин потурчивања исто тако има негативно значење, јер се ради о насилном отимању дјеце од мајки.
Додатно негативно значење се веже за претпостављени добровољни облик потурчивања, које се значењем веже за:
издајство, преневјеру, одрођивање, однарођивање, сарадњу са окупатором, отпадништво итд.
У српском језику постоји изрека „Потурица гори од Турчина“ којом се изражава негативан став према ономе што потурице
представљају својом идентификацијом са окупатором.Јован Цвијић сматра да су потурице „били потпора турском режиму и најсвирепији угњетачи“.ˇˇ


Pogledajte prilog 386997

Помен у српској књижевности

Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе,
боља ми је вјера него твоја!
Хата јашем, бритку сабљу пашем,
капетан сам од царева града,
у њем владам од триста годинах;
ђед ми га је на сабљу добио
ђе су царство сабље дијелиле,
те му трагу оста за господство.“
Распали се Мићуновић Вуче,
па се Хамзи попримаче близу:
„Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да л' на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!

Горски вијенац,

Петар Петровић Његош

Помен потурица у српској књижевности је учестао у времену слабљења Османског царства, односно времену ослобађања Срба од Османлија. У овом историјском периоду долази до кулминације антагонизма између са једне стране Срба, који пропаст Османског царства виде као властити пут ка слободи, и са друге стране потурица, који Османско царство доживљавају као своју једину домовину која штити њихову прихваћену вјеру и њихов положај у османско друштву. Овај однос је сликовито описан у дјелима Петра Петровића Његоша. Тако у пјесми Бој на Салашу из 1806. године Чупић одговара Мехмеду: „Потурицо, Мехмед капетане, обазри се да се погледамо, да видимо чија је сад Мачва: ил' је твоја ил' ће бити моја, чија ли је од старине била!“
 

Back
Top