Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

[Kami]

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

 

[Poli46]

Iskreno srce je početak svega što je dobro u ovom svetu. Najčasniji ljudi nisu oni koji
nikad ne greše, već oni koji priznaju kad pogreše, a posle toga daju sve od sebe da to
isprave. Iskrenost nam neće uvek doneti puno prijatelja i obožavatelja, ali će uvek
zadržati one prave u našem životu...A to je ono što je najvažnije...najvažnije..
A Ljubav....postoji i uvek će postojati..ali ljubav nije kamen, niti more koje se talasa...
ljubav je poput plamena sveće koji leluja na povetarcu...
moramo ga paziti i čuvati, samo tada će nas grejati svojom toplotom.. ili se ugasiti..

 

[Branko Lori]

Možda još nije naše vreme. Ali, tražimo se, i znamo da onaj drugi zna... Jer jesen uvek donese mirise, neke davno zaboravljene snove. Čežnju...I potrebu za zagrljajem, jer su noći hladne...

Mika Antić

 

[Suljo.L]

 

[Lada]

U uspavanoj šumi sveta samo smo mi budni.Klupče muzike se odmotava tvojim glasom upredenim u moj šapat.
Naša užarena srca ulaze u barku sreće.Vodiš nas na nebo i daješ imena promičućim oblacima.
Pod tvojim prstima raste moja kosa. Rasklapaju se osećanja.Iznad nas sunce pod oblakom žedni.
Svici svetlucaju oko nas.
Sa tobom visina nema značenje.Ona je beskrajna.Sve se u nama razvezuje.
Samo je veliko to u nama.

 

[Branko Lori]

 

[Tajana@67]

 

[Kasvataja]

 

[Jan Hus]

 

[Enessa]

Pospremi osjećanja, ljubav, tugu, nedostajanje i poneki gnjev,
razočarenje i ono što se zvalo ljubav.
Odloži ih na policu sjećanja i ne diraj
mi mir, pusti me da napokon dušu odmorim... .

 

[jerihon]

 

[Magdalena Maggie]

 

[Lada]

@Željko B. vise od lepote reci i slike.Sjajan pisac i slikar!

 

[Poli46]

Život je šikara.Hodaš razgrčući šiblje i visoku travu..probijaš se naporno,
upadaš u meko gnjecavo tlo..teško izvlačiš stopala,gacaš kroz mulj..
i nastavljaš dalje dok te šiblje udara po obrazima i ostavlja tragove.
Urezuju ti se u dušu kao loše iskustvo..budi se se oprez pri sledećem
koraku,nesigurnost rađa strah,koji uvek vreba iz prikrajka..iščekuje nešto.
A onda iznenada.. na tvom mukotrpnom putu,jedna nežna biljka..trudi se
da podigne glavicu svog lepog cvetića..prema Suncu,prema životu.
Pomozi joj,razgrni tu šikaru i travuljinu..pokloni joj život.
Imaj samilosti prema životu..poštuj ga. Možda u tom sićušnom cvetiću
boravi nečija Duša..nikad ne gazi život..dragocen je to poklon Tvorca.

 

[Lada]

Umetnici znanosti njihovog zanatstva.Ili življenja?
Ako nekome slučajno odlože korak ka stepenicama do neba?
Alegorija!Bliska simbolu i paraboli.Tako je zapamtila.
Zbog smisla koji ne leži u pojavnosti,već u značenju iznad njega..
Da li je ona gubitnik ili oni?Od života.
Kako to izgleda pod lupom.
Oh...samo je sustižu reči,dok na terasi tišina sanja.
A ona prinosi ruku srcu.pod prstima joj tragovi zvezdane prašine,koja veje,sjaj i lepotu,
primljenu iz daljine,koju voli,jer njegovi koraci odzvanjaju u ritmu srca,njihove košulje za dvoje...
On će ..da on će..jer on je..da on je,krišku svoga neba poslao da ona osmehom diše..

 

[Branko Lori]

 

[Enessa]

 

[jerihon]

 

[Kasvataja]

 

[Suljo.L]

 

[Lada]

Vatra vatru ne gori - Branko Miljkovic

Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu...
Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo.
A to ćeš zaista moći ako shvatiš da vreme treba pobedjivati,
što svešću, što pesmom, što zaboravom,
ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.
Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom."

 

[Enessa]

Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.
U meni cvile duše miliona –
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.
I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.


Aleksa Šantić

 

[Tajana@67]

 

[Lada]

Kao da si sišao s neba u trenutku zametanja cvetova,koji će doneti plodove, otvorio si vrata večnosti. Ti si za mene bio i ostao svetlo nad svetlima, središte iz kojeg je počela naša priča i moj život.Božanstvo, trenutak iz kojeg je nastala spoznaja, ti si aktus purus, prvi pokretač kog danas u sebi tražimo i u nauci negiramo..
Ti uvek u potrazi izvora značenja svake napisane ili izgovorene reči ,ja u potrazi snage mojih snova,i prepuna osećanja kojima sam preplavljena,samo za tebe.. ..i jedna lepa konstatacija,da u sebi imam ljubav,unetu i pisanu srcem..I moja lutanja u oba vremena označili su kao moguće..i moja pitanja: Šta sam, ko sam ja?
Neshvatljiv slučaj kao svaki slučaj.Gde je bilo gnezdo mojih praotaca?Iz čijeg sam krila poletala na ovo dugo putovanje snom?Posmatram istoriju,ceo jedan život, milioni života kao na dlanu
Neznana i znana lica, stranac na vratima svesti, tuđi dedovi a možda su mogli biti moji,možda su ipak moji
Svi smo mi iz istog gnezda poleteli u svemir.Nebeske ptice!
Ko sam ja?
U garderobi prirode mnoštvo kostima.Kostim pauka, galeba, gugutke,poljskog miša.Svaki kao saliveni poslušno se nosi
dok ne dotraje i slično požutelom listu prekrasne breze postane prah iz kojeg je satkan, sičušna struna koja zauvek, nevidljiva treperi u vetru života. Nismo mogli birati ni ja nisam birala, srcna sam,presrecna,jer onaj što piše preokrete ipak sve zna.I zasto bas MI!?
Mogla sam biti manje poseban slučaj....Ko se krije u mom postojanju?Volim te,ne zbog reci, vec zbog onog što je u rečima.
Čarobni lepak ,posut zvezdanim prahom..

 

[Suljo.L]