Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

[...indigo child...]

Само је она верни дах ил' горки укус воћа,
Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби гвожђе.

Растко Петровић​

 

[PetarSamotnjak]

 

[Markoni11]

 

[PetarSamotnjak]

OGLEDALO VREMENA

Svakoga časa gledaš u sat
Kao da šetaš po peronu
A sekunde prolaze
Sedam je sati
Počinje da kiši
Svi prozori na prvom spratu
Iznenada se u orijentalni voz pretvaraju

Ali ništa se ne događa sem brzine
Osećaš kako tvoje lice lagano
ogledalo vremena postaje
Pola osam! počinje kosa da ti sedi
Časovnici pozorište horora
Prestaje da kiši
Osam je sati
Na kraju stiže nekakva starica.

Konstantin Bibil

 

[Markoni11]

 

[PetarSamotnjak]

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

Goran Tadić

 

[...indigo child...]

Daj mi snage
Da volim i kad je teško
Da praštam i kad nemam snage
Da želim i kad nastupe suše
Daj mi snage
Da verujem i kad ne čujem zvona
Da nađem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema
Daj mi snage
Da izdržim i kad stanem
Da plivam i kad tonem
Da se dignem i kad padnem
Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da ćutim i kad bi nešto rekla
Daj mi snage.

Piroška Budišin

 

[PetarSamotnjak]

“Nebo je svakog dana plavo.
Kadulja bokori svake godine.
Lotos širi cvetove gdegod je Sunca.
Samo čovek neprestano tuguje i jada se na sudbinu
I slep je i za nebo, i za kadulju i za lotos...”

(Bhartrihari)

 

[RužicaRužaRuška]

 

[PetarSamotnjak]

A šta da radiš kad sve ne dođe u svoje vrijeme?
Šta da učiniš, kad ti se život iščaši onako kao kad ti se rebra pogrešno uglave,
srce objesi s lijeve na desnu stranu i zaboraviš ono radi čega si se uputio da se
grebeš po ovom trnjaku. Slomiš li nogu, ruku, uglave ti nekako pa zaraste.
Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutrašnje da namjesti.

Ivo Andrić

 

[Tajana@67]

''Skupljam godine po džepovima, neke namerno zaturivši što dublje, a neke stavljam na vrh, tek da mogu s´vremena na vreme da ih izvučem, provirim i vratim nazad. Uramim po koji trenutak, onaj retki što se ponekad i dogodi......mnogo sam trenutaka uramila u životu. I još uvek želim male želje, još uvek se nisam prodala velikim....I , mnogo puteva sam prošla, a bolje da nisam, mnogo puteva je prošlo mene, i sada, posle svega, ipak je vredeo svaki korak....''

 

[PetarSamotnjak]

 

[Markoni11]

 

[PetarSamotnjak]

ŽELIŠ DA KORAČAŠ STABILNO

Želiš da koračaš stabilno
sviđaju ti se plitka mora

Sviđa ti se da putuješ svetom
Ali uvek samo po plićaku

Meni se sviđaju duboka mora
pa nek i ne proputujem ceo svet
Pa nek me i smatraš
prikovanim za jedno jedino mesto

Ne postoji svemir
postoje samo trenuci
kosmički trenuci

Ako stigneš do nepokretnosti
možeš svugde da putuješ

I to si zaboravila što sam ti govorio
dušo,onog jutra
pored stepenica:
da život i smrt nisu teme okruženja
već pitanje izdržljivost na istoj liniji plutanja

Meni ne treba svet
prevarila si se misleći tako
Za mene svet ne postoji
Potrebno mi je jednostavno
da stvaram svetove

Nikolaos Asimos

 

[Moje ime je Đurđija]

 

[PetarSamotnjak]

Pratilac

nisam sam.
ona je sad ovde.
ponekad mislim da je
nestala
a onda
doleće nazad
ujutru ili u
podne ili
noću.
ptica koju niko neće.
moja je.
moja ptica bola.
ona ne peva.
ta ptica
što njiše se na
grani.

Čarls Bukovski

 

[RužicaRužaRuška]

 

[Enessa]

 

[Tea]

I sam taj osecaj da si sedeo pored mene ne da mi mira...ta toplina bliskosti...pomucuje razum...!
Sto mi je trebalo da ti se obratim recima...u mojoj tuzi...misleci da me neces cuti?
A ti si cutao...i dalje cutis..a mogao si bar nesto pitati!
-Sto zelis da znas?!
Mozda bih te pitala samo jedno...ima li me jos u tebi...bar jedan mali djelic, mene u tebi i koliko? Tea

 

[PetarSamotnjak]

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.
Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem: ”Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

Fernando Pesoa

 

[Tea]

Lijepo izgledas ali tuzno, rece mi koleginica sa posla!
Vidi li se, rekoh?
Da, kaze! Je li nesto sto se moze pomoci?
Ne, rekoh! Ovo samo vrijeme lijeci!

 

[Jan Hus]

 

[PetarSamotnjak]

S’ TOBOM – BEZ TEBE

Želja je želja, iz srca slabost
Nošena snagom bujice strasti,
Otkrila moju bestidnu nagost-
Gde ponos mora na kolena pasti.
I opet prizor pred budnim okom
Kakav se nađe s’ prolećem ranim…
Šta li to huči mojim krvotokom?
Kako da tebe od sebe branim?
Nije da ne znaš šta me to lomi,
I kako taj bestid sobom da svladam.
Možda je bolje – neka me zgromi
Ta čulna drskost u koju padam !
Da li da kažem –oprosti ! zato-
Što lupanje srca postaje jače,
Meni uzeto – a tebi dato !
Oči mi setne – dok tvoje zrače.
Kao na recept – data mi doza,
Ćuteći kažeš – toliko treba.
Nevidljiv dodir niz tebe sroza
A želja vrela, k’o zrak sa neba.
Nisam ni mislio da imam pravo
Da ljubim dušom ženu kraj sebe,
Al’ znam da mogu reći ti – Zdravo !
I vazda biti s’ tobom – bez tebe !

Branko Tomić

 

[Tajana@67]

" Носила сам одећу коју је пре мене носило бар двоје, а онда је прелазила у руке друге деце (неретко и дечака).
Пила сам воду из бунара, понекад и са чесме “”
Лети су ми колена била више без коже него са њом.
У средњу школу сам кренула у тренерци.
Са руксаком.
Сновима.
И осмехом.
Таква сам је и завршила.
Данас, са мојим годинама, знам да сам била дете, тинејџер, девојка, жена.
Непозвана да било шта коментаришем на ову тему, а погођена свакодневним виђањем жена које су, прескачући неке од фаза одрастања превише брзо и неприродно дошле до „титуле“ жене, пожелим да им поставим безброј питања… њима, или створењу које су под утицајем средине од себе створиле.
Где су ваши снови, барбике новог времена?!
Ко вам је и зашто тако закомпликовао одрастање? Где журите?
Пред чим бежите?
Пупољак се не отвара пре пролећа, зар вам нико то није рекао?!
Где сте испустиле невине осмехе, подерана колена и ситна радовања?
Зар морате да се „пењете“ на неудобне ципеле да бисте боље сагледале свет око себе? ”

 

[PetarSamotnjak]