Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

[Filijana]

Umjesto molitve za daleku

Ponekad, davna, sjetim te se,
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši.

Gdje li si noćas, ti daleka,
Da li si negdje svila dom,
Ili još uvijek, ko nekad,
Lutaš ponoćnim Beogradom?

Da li još tražiš onog čudnog,
Onog iz tvojih snova vrelih,
Koga si tražila uzaludno
I one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj,
On ipak jednom mora doći
Iz tvojih lijepih snova, draga,
U tvoje nimalo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
Iz divnih šuma nepoznatih
Pravo u naše ružne nesne,
U gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši.

Vitomir Nikolić
​

 

[Rusalka]

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.
Miloš Crnjanski

 

[Suljo.L]

 

[Beskraj]

Prodji svojim rukama,po mome telu,
ponovo me recima opijaj,Znam da me
zelis,znas da te zelim.Moja je laz moj
odabir,tvoj sam zreli plod,tvoj dodir.
Ponekada reci ne biram,kada sam stobom
u zanosu vrelom.Kada sam rekla odlazi,
mislila sam,samnom zauvek ostani.
Samo si ti moju hladnocu umeo da zagrejes,
moje telo da osetis,moje usne da ljubis.
Samo su moje grudi u tvojim rukama rasle,
ne znam ni sama kako se bez tebe danima
navikavam.
Toliko u meni treperis,toliko te zelim,da budem
ono sto jesam tvoja devojcica besramna.
Ja govorim ono sto zelim,hocu da me muzika
ponese,da nam se tela preplicu.Hocu onu
glad u tvom oku,dok me vrelina noci obavija.
Samo sam u tvojim rukama zena bila.Hocu
da se tebi vratim.
Beskraj

 

[PetarSamotnjak]

SVI KOJE SI NEKADA VOLEO

Vremenom ćeš navići na rastajanje.
Naučićeš da se sećaš
.A sećanje je isto kao i susret.
I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni.
Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe.
Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.


Milorad Pavić

 

[Vatreni Kamen]

..Mrtve zvezde kruže.Čisti kristali.Duhovi opijeni.Negde tu i moja duša.Topla izmaglica lebdi.Plače lebdi.Usniva mirno u poslednjoj strogosti,svega što jest,i jest i jest.- Novica Tadić : Svet je božanski

 

[Branko Lori]

 

[~Kiki~]

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno sto moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvjezdovita I ona nije uz mene.
Ista noć odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u nćima, kao ova, držao u svom narucju,
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.


Pablo Neruda

 

[PetarSamotnjak]

POSEDUJUĆI SVE

Zbog tebe kažem da ću slaviti mesec,
odrediti boju reke,
naći nove reči za agoniju
i ekstazu galebova.

Pošto si blizu
sve što ljudi čine, posmatraju
ili sade jeste blizu, jeste moje:
galebovi koji lagano lepršaju, tiho pevaju
na kopljima vetra;
gvozdena kapija iznad reke;
most koji izmedju kamenih prstiju nosi
njenu hladnu sjajnu bisernu ogrlicu.

Grane drveća sa obale,
kao drhtave linije reka na geografskim kartama
dozivaju mesec za saveznika
da bi on opravdao njihove žestoke odlaske
sa crnog neba,
ali ništa se ne odaziva.
Grane jedino daju zvuk
brzini vetra.

Sa tvojim telom i tvojim glasom
ti si govorila u ime svih,
ja više nisam stranac,
poistovetila si me
sa korenom i galebom i kamenom,
a pošto spavam toliko blizu tebe
ne mogu se grliti
niti nasamo voleti s njima.

Ti se bojiš da ću te napustiti.
Neću te ostaviti.
Jedino stranci putuju.
Posedujući sve,
ja nemam kud da odem.

Leonard Cohen

 

[Filijana]

 

[Suljo.L]

 

[Vatreni Kamen]

"Mora se voleti za skrivenim stolom
Koji je zastrt mirisom kože
Probuđene na prozoru htenja.

Mora se sporazumevati s bolom
Ako sukob razočaranih aveti može
Da pretvori čelo u neugasiva bdenja.

Ali pusti slobodno prste mlade
Neka u blatu nove oblike grade."-Miodrag Pavlović

 

[Mala sanjalica]

Negdje jos čuvam nesto za tebe...

 

[Jan Hus]

Ni od čega se ne zna otresti, ni sa čim se ne zna završiti, ne zna se išta odgurnuti — sve nas ranjava. Čovek se i stvar nametljivo približavaju, doživljaji zasecaju preduboko, sećanje je rana koja se gnoji.

Ako želite da se rasteretite nepodnošljivog pritiska, neophodan vam je hašiš. Svakako, Vagner mi je bio neophodan.

Da, ja znam poreklo svoje!
Nezasito kao plam
gorim, zgaram sebe sam.
Sto god darnuh svetlost posta,
sto ostavih ugljen osta,
sigurno je da sam plam.

Niče

 

[PetarSamotnjak]

JULALUMA

Kao pepo siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al misli, te misli od grča, od plaha -
I pamćenje nađe izdajničkog maha, -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znađasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ''Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon, -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''

Al Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru; -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja, odgovorih: ''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.''

Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pepo siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod: -
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.''

Edgar Allan Poe

 

[Jan Hus]

NA IZVORU

O leptiri laki, svilenoga krila,
Je li koja cura sinoć ovdje bila?
"Vidjeli smo jednu s ibrikom u ruci,
I ruže je brala ovuda, po luci".

Je li njeno lice kô behar na grani?
Biju li joj sitni pod grlom merdžani?
"Pod grlom joj puno crvenih đerdana;
Lice joj je bjelje no behar sa grana".

Vidjeste li oči i njezine veđe?
Jesu li joj kose plave ili smeđe?
"Kose su joj plave i od svile mekše,
Pod veđama tankim oči kô melekše".

U njedrima njenim je li zdrelo voće?
Zgara li je snaga pa ne znade što će?
"Po licu joj svuda žarka aspa bije,
U njedrima rastu krupne dunje dvije".

Znam, leptiri laki, svilenoga krila,
To je moja Jela sinoć ovdje bila.


ALEKSA ŠANTIĆ

 

[Vexy]

Najviše volim da u smiraj dana krojim sudbinu po svojoj meri.

 

[Filijana]

 

[Branko Lori]

http://s1.****************/images/140705/ifuujjhj.jpg

 

[Suljo.L]

 

[PetarSamotnjak]

I OPET

I opet mi prošle noći
nisi dala spavati.
Pre no što sam krenuo na počinak,
pomakao sam se
i napravio Ti mesta
i pokušao sam zamisliti
da si onde tako meka
i topla
i podatna.
Ispružio sam ruku
i ostao razočaran.

Bob Grafton

 

[Vatreni Kamen]

Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint linija ocrtava njegov sopstveni lik.-Horhe Luis Borhes - "Epilog"

 

[Branko Lori]

PRVE KAPI KIŠE

Ne postojim, ni ti ne postojiš,
možda si me sanjala,
možda sam te stvorio
od modrog kamenja,
od zvijezda koje ne vidiš,
od mesa obilježenog tvojim noktima,
od krvi koja te traži
dok napušta moje srce,
od ptica i njihova perja
visoko iznad zvonika,
od izmišljenih ruža bez imena,
od ljekovitih trava na kojima se odmaraju
tvoj plamen, tvoja košulja
i tvoje gusle,
od tebe same okupane u riječi
koja izvire iz moga grla,
od godišnjih doba koja podiže
ruža vjetrova, od snijega
koji će pasti gdje ti staneš,
od svega što nemam, miješajući sve to
sa onim što sam imao
ili sam vjerovao da imam.

Možda sam mijenjao skretnice
očekujući vlakove koji ne stižu
skupljajući ono što si odbacila,
možda sam učio napamet
stare molitve
i tvoj hljeb i tvoje vino
još su kraj moje postelje.
Nedjelja je svaki dan
ako još znam da postojiš,
naše se riječi sudaraju
i uspinju visoko na nebo,
držeći se za ruke.

Možda sam te posadio duboko u zemlju
čekajući da nikneš kad dođe vrijeme,
možda sam želio samo da me sanjaš,
ali ti spavaš zatvorenih očiju,
gledajući kroz prozor
prve kapi kiše.

Zvonimir Golob
http://s14.****************/images/140706/utf8tev3.gif

 

[Suljo.L]

 

[Rusalka]

http://www.*************/convkey/b2a1/2zqxaxvary42swbfg.jpg​