U svakom teškom trenutku čovjek se osjeća jako slabim, ali mali dio njih ima snage da se nečim zabavi i bude mu, na neki način, lakše. Neki dan sjedim na terasi jednog ugodnog kafića u centru grada i promatram prolaznike, proučavam im kretnje, snimam što se dešava.
Ide jedan mladi par, zagrljen, ali tek tako-radi reda, da se vidi.
‘On’ liže sladoled, ubija se, napada ga prvo sa gornje strane, a onda nakon što primijeti da mu sve lije po prstima, počne ga napadati i odozdo, a pritom i jedući papirnati ubrus. Totalno opčinjen tom slatkom fantazijom i nesvjesno svojom lijevom rukom guši partnericu, a da ne primjećuje. Ona pod težinom njegove ruke u zagrljaju traži načina da nešto uhvati u tjelesni objektiv, da vidi neku ličnost iz javnoga života i da kada dođe u društvo prijateljica ispriča koga je sve vidjela i kako je on u prirodi zaista opušten i da nije mislila da je tako ukočen kao na televiziji. Njegova podlaktica joj zaklanja pogled i ona, ne mareći za promatrače, podiže se na prste i kao balerina prošeta desetak koraka.
”Daj, idijote, pusti me..izađem sa tobom u grad i ništa ne mogu vidjeti, možeš me i doma grliti! kaže već pomalo ljutito.. ‘On’ sav izbezumljen, pogodivši mu ego pred tolikom masom, gutajući sladoled, lagano profrflja:
” Šta, jeeee. Tko ti brani, pa gledaj koliko hoćeš?”
”Ajde mi, molim te, reci šta da vidim od te tvoje ruke? Miči je s mene, ideš mi na živce.”
”Opet izazivaš svađu. Zar svaki dan se ja sa tobom moram prepirati oko gluposti. Sljedeći put ćeš ići sama, ja idem sa prijateljima i boli te briga gdje ću biti.”
”Joj, umrla bih kada bih doživjela da sam, jednom barem, sama za sebe. Na posao, pa na pivu, onda u teretanu, pa onda opet doma na pivu, a onda pored tebe tako smrdljivog moram ležati i glumiti biljku, dok ti toliko hrčeš da se zemlja trese.”
” Ja ne mogu vjerovati, pa zar ti od najmanjeg problema radiš slona.” kaže lakše, pokušavši je smiriti.
” Ma daj, goni se. Strpat ću te na vlak i neka te odbaci u nebo.” ona se nasmije i shvati glupost koju je rekla, pa se okrene i napravi izraz lica kao da će doživotno biti ljuta.
Tako prođoše njih dvoje, on nastavi lizati ubrus, ona opet kopa po stolicama ne bi li srela nekoga , ja pijem kavu, čitam novine, praveći se da me ne zanima ništa oko mene i uživam u toj prirodnoj ljepoti. Iz drugog smjera, sav zapuhan, crven u licu, sa šnalom u kosi i apostolkama, na crvenom brdskom biciklu juri, kao da ga nužda tjera, plavokosi, čupavi mladić, star oko tridesetak godina. Izbjegava žene, parove, muškarce, kolica sa djecom, konobare koji izlaze iz zavučenih birtija u centru i ne smanjuje brzinu, normalan čovjek bi mu priskočio pomoći, da vidi o čemu se radi, ali jedva da ga i pogledom može netko pratiti.
Razmišljam, jeli ovo neka suvremena utrka za koju ne piše nigdje u novinama ili neki performans u kojem je cilj ne ozlijediti nikoga, ali u slučaju da natjecatelj bude ozlijeđen ne gubi ništa bodova. Jedna malo starija gospođa, vukući vrećice sa povrćem i ostalim namirnicama, se uplaši i na sav glas vikne:
” Jeba ti cucak mater glupu, pa kaj ne gledaš di voziš. Nekoga buš vudril, pa bu ti sam vrag kriv. Tu deca izlaze van, invalidi, mi stariji, bedak jedan. Kak ne misliš. E, da si ti bil u onom sistemu, sad bi svog Boga vidil.” – nervozna i sva prestrašena bakica se istresla, ostavivši namirnice na stolac blizu mene i opet prozbori, pritom se obraćajući ljudima koji su mogli zamjetiti situaciju.
” Jeste li vidli? Pa kaj da me je česnul u ruku ili nekaj takvog, pa mogla sam mreti na mestu. Kakav bedak, neodgojeni. Pas mu majku jebal.” namjesti maramu na glavi, pokupi stvari sa stolca i lagano nastavi šetati dalje.
Svako malo neki poslovnjak proleti na ‘Segwayu’ i u isto vrijeme piše poruke na specijalnom mobitelu i čita dokument na kojemu piše ‘vrlo važno’ i što me začudilo, ne vidi mu se na izrazu lica nikakva komplikacija tog umjeća vožnje, pisanja i čitanja u iosto vrijeme. Dvadesetak metara dalje čujem čovjeka kako se dere, urla, i sa laktom podignutim u visini glave drži mobitel naslonjen na uho. Dolazi bliže do mene, ali ne zamjećuje okolinu nego je koncentriran na svoje pokrete i trudi se izvesti predstavu za koju će kasnije dobiti zasluženi pljesak. Otprilike pedesetak godina star, već velikim djelom sijed, proćelav, ali umjetnički sakrivena ćelavost ga je natjerala da prebaci onaj mali dio kose oko sljepoočnice na drugi dio glave i time si smanjio starost za 12 mjeseci. Zapušteni brkovi i brada, crven nos, godinama uzgajane kapilare, te pokoja vinska mušica koja mu se mota oko usta. Zagrnut traper jaknom, sa kariranom košuljom i plavom kravatom, trapericama i kožnim sandalama oduzima pozornost svakome tko ga čuje, a i vidi. Vrišti na sav glas, luđački, na mobitel, ali mu u jednom par suncobrana na obližnjoj terasi odvuče pogled.
Ne kaže ni doviđenja niti adio, nego samo spusti mobitel, strpa ga u džep od traperica , a sekundu poslje sa obje šake protrlja lice. Zgleda se još malo u pod, najradije bi se naslonio kako bi primjetili koliko mu je teško od te silne ljutine, ali nije našao oslonac, nego nastavi gledati u pod. Digne glavu prema suncobranima koji pokrivaju veliki dio terase, čini se da je zbunjen, ali sam primijetio da je dosta stručan po pitanju zaštite od nepogodnih sunčevih zraka.
”Sused, kaj je ovo? Tko ti je ovo sranje uvalil? Jel čuješ ti mene?” komentira on, a vlasnik taman briše čaše u kafiću i ne obazire se; ali ga čuje.
”Pa daj ti pogledaj kakvo je ovo smeće! Pa, jel ti znaš da buš od ovoga imal više štete neg’ koristi?” nastavlja on dalje pričati, a desetak gostiju pije kavu i u čudu ga gleda.
”Pa, daj dojdi sim’ da pogledaš? Kaj se zavukel u tu rupu od birtije, radi se o tebi, majmune? Znas kaj? Sad bi’ ti rekel *kretenu jedan tko ti je uspel ovo uvaljati?* Znam, nisi ni ti kriv, danas više ni burazu nemreš verovat. Uvaljaju ti kinesko *****, uzmu lovu, pa se ti kasnije jebi.”
Izlazi vlasnik na vrata, zbunjeno ga gleda, a ovaj krene par koraka prema njemu i milo mu priđe.
”Bok, stari!’ veli prolaznik.
”Bok!” vlasnik zbunjeno.
”Čuj, stari. Znam da si dobar čovek i znam da nije lako furat birtiju i paziti na sve, al zakaj mene ne pozoveš, zakaj se ne javiš stručnjaku? Kaj ti misliš da mi moraš nekaj platit?” sad je već podebljao glas i čuje se dobro.
Sada ljudi svi gledaju, vlasniku je neugodno i najradije bi ušao, ali ovaj ga zapričava i ne daje mu da ide unutra.
”Evo, sad bum ti ja pokazal u čemu je problem.” vrati se natrag do suncobrana, uhvati ga za jedan kraj, snažno zaljulja i skoro ga sruši na ljude.
”Hej, daj lakše malo. Moglo bi pasti na ljude i još ću zbog tebe u zatvoru završiti. ” kaže vlasnik koračajući prema njemu.
”Ajde, ostavi to na miru i gledaj svoja posla.” uhvati prolaznika za ruku i pokušava ga odmaknuti od suncobrana.
” A kaj buš kad vetar zapuše, kaj buš onda?” prolaznik ga upita.
”Daj odmakni se od toga, gledaj svoja posla. Već sam ti rekao!” vlasnik ljutito mu odbrusi, ali ga je pogodilo pitanje vezano za vjetar.
”Dobro, kak god oćeš? Mene boli ona stvar, al buš kasnije zval?” lagano uvrijeđen govori mirnim glasom. Pokušava ispraviti svoju glupost.
”Samo ti gledaj svoja posla.” vlasnik.
”Dobro, stari, pa kaj ti misliš kaj mi je posel? Ja sam bil 20 godina inspektor zaštite na radu, pokojna žena mi je imala 27 godina staža kao statičar.” nostalgično to izjavi prolaznik.
”Znaš kaj? Sad si mi digel tlak do neba. Sad bum ti pozval inspekciju i sad buš videl kad ti odfuraju ovo sve, ne buš imal muhu na terasi.” odreže mu jasno i glasno u lice, okrene se na drugu stranu i izvadi mobitel iz džepa.
Pogleda u ekran mobitela i stavi ga na uho. Nakon dvije sekunde držanja mobitela na uhu:
”Branko. Ej. Kaj me čuješ? Brankec, mislim da imamo tu jednog ovog, kak bi mi rekli ‘pacijenta’! Kaj možemo s njim napraviti? Jel ima mesta u zatvoru? Aha, dobro. Sam da znam. Ma kuiš ne’ko mu je uvaljal šrot od robe, ali neće me frajer slušat kaj mu govorim. Ma da, ima neke suncobrane tu kaj ***** ne valjaju. Jel možeš poslati dečke da ovo pokupe? Kaj za pol vure? Okej, stari. E. a da vidiš kak je napravljeno. Ja uopće ne kužim kak to stoji na mestu. Evo gle, sad sam tu ispred, gledam spojeve, pa kaj ti je..tu kiša propusti sam tak. Ma šrot totalni. Dobro stari, idem popit kavicu, a dečki nek dođu. Ok. Bok”.
Pogleda ljude, pogleda vlasnika i nastavi dalje šetati kao da ništa nije bilo.
Nije sjeo niti na kavu, nego samo nastavi dalje, ali nakon dvadesetak metara opet se zadere na neku gospodju što vodi dijete.
”Kak to držiš malog za ruku, pa buš mu ščupala ruku, bolesnice jedna…..”
Nakon niti dvije minute, izlaze otac, majka i dvoje djece iz slastičarnice. Svi drže sldoled iz korneta u rukama. Djevojčica ga drži u rukama, a dječak sav sretan poskakuje na jednoj nozi od sreće. Okrene se malo i udari sa školskom torbom, koju je nosio na leđima, u sladoled od djevojčice. Sladoled se raspe po podu, a djevojčica brizne u plač.
”Ajde, nema veze, uzet ćemo drugi. Nije tako strašno.” tješi je otac i krenu nazad u slastičarnicu.
Sa jedne strane nailazi prolaznik koji je do maloprije vrištao na mobitel, a sa druge strane u punoj brzini se vraća biciklist. I u naletu, izbjegavajući sve ljude, djecu, konobare, časne sestre, bakice sa cvijećem, prednjim kotačem dodirne sladoled koji je djevojčici izbijen iz ruke i razvali se takvom žestinom, desetak metara kližući i završio glavom među stolicama. Svi su ustali, gledaju, promatraju, a ovaj ne daje znakove života. Leži dvadesetak sekundi i odjednom promuklim glasom snažno i bolno zajeca. Već je i krv počela šikljati iz laktova, koljena, a na čelu je imao lijepi trag asfalta kojeg je ostrugao. Na terasi sjedeše dvoje mladih njemačkih turista, valjda muž i žena.
”Was ist das?” pogledaju se međusobno, u svoj toj gužvi tražeći odgovor.
Ljudi počeše paničariti, djeca skaču, neki padaju u nesvijest od krvi, neki bježe u strahu da im policija ne oduzme vrijeme propitkivajući detalje. Skaču ljudi, konobari nose led, vlasnik kafića nosi litru konjaka da zalije rane, majke skidaju pelene sa djece, ja cijepam potkošulju, lomim stolac da napravim langetu i opći kaos. I tako prošlo par minuta, on sa mokrim ručnikom na glavi i nogama u zraku, neki su i improvizirali ovratnik, ali je odbio.
Ja nastavim čitati novina, ljudi se vratiše na svoja mjesta, on sjeda na bicikl i odlazi, a prolaznik koji je vrištao na mobitel stoji. Sav zabrinut gleda, nastavi dalje šetati i kaže:
”PA JESAM LI JA JEDINI NORMALAN OVDE”?
Autor: Davor Kavelj
