Tvoje je pravo da koristiš svoje narodno pismo (uostalom ja sam ovdje tek gost), ali brate mili jedva sam uspio pročitat. Stoga se ispričavam ako sam štogod krivo pročitao i pogrešno interpretirao.
Извињавам се на томе. Подједнако природно се служим и ћирилицом и латиницом, али некако у писменој форми фаворизујем ћирилицу... не због неког "национализма" или неке сујете према "свом" народном писму, већ га једноставно реафирмишем као писмо погодно и за електронску комуникацију.
Ако је од помоћи, имаш онлајн-пресловар ћирилице у латиницу на адреси:
www.crosign.com/hr/cirilica-latinica-konverter
Ту само пренесеш текст произвољне величине, и притиском на дугме га конвертујеш из ћирилице у латиницу и обратно.
И сада се извињавам на дужини, али желим да одговорим на неколико твојих питања:
Druga stvar, po tvojoj priči ispada kako uopće nije bilo stanovništva na Balkanu (starosjedioca) prije dolaska Srba, :???: kada a priori Vlahe proglašavaš Srbima, no dobro; svatko ima pravo na svoje mišljenje, bilo točno ili krivo.
Овде не проглашавам Влахе априори Србима, већ само кажем да се на нашим просторима влашко име односило на различите ствари у различитим историјском контексту.
На пример, Власи заиста јесу остаци романизованих староседеоца по Балкану. Међутим, Власи су и Румуни, у контексту новије историје, а на подручју југоисточне Угарске. Власи су такође и сточари у средњовековној српској држави. У контексту Далмације, Власи су једноставно - брђани. Даље, у једном другом контексту, Дубровчани (који су тада већ били Словени) називају се Власима. У Турско доба, "Влах" је био назив за хришћанина, било католика, било православца. Домаћи Турци (Муслимани) су по Србији православан народ звали "Власима".
Дакле, не говорим да су Власи Срби, него да су у контексту Далмације Новог века (дакле, од тог неког 15. века па надаље) ти "Власи" по Далмацији и Хрватској заправо српски досељеници са истока, који су се населили по опустелим крајевима, и за то сам дао ону горњу аргументацију.
O desetercu, ne znam mnogo, ali negdje sam pročitao da je on relikt starosjedilačkog stanovništva, a ne novotvrina Slavena (Srba i Hrvata), pa ako je to točno, mada nisam provjerio istinitost tih informacija, onda se ravnajući se desetercom, ne može prejudicirati nečiji etnicitet.
Са овим се слажем. Не верујем да је десетарац реликт староседелачког становништва, и не бих улазио у то где је тачно настао (у српским крајевима постоји свугде), и тачно је да је он постоји и међу Србима и међу Хрватима. Међутим, није десетерац као форма аргумент који сам искористио, већ оно шта се пева тим десетерцем, а то су догађаји из српске историје и српске традиције.
Наравно да је Марко Краљевић био популаран и код Хрвата и код Срба. Додао бих још и код Бугара. И чак ни то није спорно... у српским песмама се славе и хероји из других народа, на пример Сибињанин Јанко (Јанош Хуњади), римски цар Константин итд. Његош, на пример, у песме ставља и хрватског великана Зринског (хероја са Сигета). Само овде није реч само о Марку... ради се о једном обрасцу у којем не само пева, него глорификују мотиви из српске традиције, и слави српство, док о хрватству, хрватској традицији (а камоли о некој влашкој) у тим песмама и традицији нема ни помена. Једини траг нечем таквом јесте српска песма "Од Хорвата Мато", али опет се и у њој тај Мато Хорват слави као "српски господин".
Mislim da se u historiografiji večinom prenaglašavaju razlike između Hrvata i Srba, a prečesto apstrahiraju i zaboravljaju sličnosti. Govorimo o dvjema slavenskim narodima koji su oduvjek imali više dodirnih točaka u društvenom i kulturnom životu. U tom smislu promatram i problem krsne slave, kojeg ne smatram općom "privilegijom" Srba, nego nečim što je pod utjecajem katoličke Crkve s vremenom kod Hrvata nestalo. Tvrditi da su Šubići, kod kojih također postoji spomen krsne slave, Srbi, je apsurdna.
И са овим се начелно слажем. Срби и Хрвати су у средњем веку сродни народи и, што је најинтересантније, две државе које у оно феудално време ратовања и преузимања поседа, никад нису ратовале. Не улазим у то, могуће је да је крсна слава постојала у прошлости и код Хрвата, међутим у новијој историји, као традиционална породична светковина, одлика је православних Срба, а код католика врло ретка, обично само у оним срединама које су свеже прешле са православља на католичанство.
O srpskom infiltratu i običajama u Dubrovniku i Boki Kotorskoj, ne sporim, samo mogu nadodati da Dubrovnik nikada nije bio pod srpskom vlašću i uvijek je branio svoju slobodu od srpskih zavojevača. Dapače, pravoslavno stanovništvo na području Republike nije uživalo jednaka prava kao katolici. Kako to objasniti?
Заправо, српска држава је била својеврстан заштитник Дубровника, и у њој су друбровачки трговци и путници имали повлашћен положај. Српски краљеви су Дубровнику поклањали поседе, а читаво столеће након посете цара Душана Дубровнику, Дубровчани су писали са хвалоспевима о посети једног цара (цара Стјепана) њиховом граду.
Било је покушаја ратног освајања, али је исто тако било и ратних сукоба међу самим српским великашима, и деловима држава. И не говорим да је Дубровник тада био "српски град" (није био ни хрватски), већ само то да је у 19. веку у Дубровнику и околини (Цавтат, на пример) итекако било католичких грађана који не само што су се сматрали Србима, него су и отворено "србовали". Чак и међу католичким свештенством.
Opet se previđa zajednička slavenska pripadnost Srba i Hrvata i njen utjecaj na etimologiju, običaje i sl.
Ukoliko su taj toponim doista imenovali Srbi, u tom su ga slučaj donjeli sa sobom bježeći pred Turcima, dakle tijekom XV.-XVI. stoljeća (ovo "bježeći" nisam napisao u pogrdnom smislu).
Управо тако. Гро српског становништва средње и северне Далмације је ту настањен тек од 14. и 15. века.
Zanima me, kad već smatraš da je bilo Srba katolika, jesi li sklon i recipročnoj ideji da je bilo Hrvata pravoslavaca?

Mislim da je to međusobno uvjetovano, a i nije prvi spomen. Naime, nekidan sam na jednom drugom (međunarodnom) forumu pročitao post nekog Nijemca kojeg upravo ta činjenica zbunjuje. On tvrdi da se na Balkanu određen broj pravoslavaca smatra Hrvatima, a katolika Srbima, pa se pita kako se međusobno raspoznajemo, ako nam je, kaže on, vjerska diferencijacija jedina razlikovna kategorija.
У већем броју их није могло бити, једино због тога што је појас између православља и католичанства ишао кроз Црну Гору, Херцеговину и Босну. Једино ако узмемо да су средњовековни Бошњани били Хрвати, пошто православља није било по средњој и северној Далмацији, Хрватској и по Славонији, нити по северозападној Босни (Бихаћ-Цазин-Кладуша и шири крај) који су били етнички хрватски.
Отприлике као што нема ни православних Мађара, иако су Мађари српски суседи, или православних Пољака, иако је Пољска сусед са православном Украјином... нити католичких Белоруса, иако је Белорусија украјински сусед, а у Украјини има и католика.