Smrt

[flaj]

sad razmišljam, smrt je možda mesto gde se mešaju snovi i nagoni, dok na kraju sve ne izbledi.

Ne, to mesto je život.
Tek iza tačke dolazi smrt.

 

[gost 88651]

pa obrazložiću zašto tako razmišljam.
primer ekstremne izolacije.
egu su potrebni drugi da bi se potvrđivao, iako to ponekad ili možda čak i često može da ima i negativne strane.
u ekstremnoj izolaciji pretpostavljam da dolazi do natezanja ida i superega, jer pretpostavljam da ego u takvim uslovima nestaje, gubi se.
nije da samo pretpostavljam, imao sam i neka iskustva sa tim.
zato razmišljam da je i smrt možda nešto slično.
možda i nije.

 

[ristob]

Nije metafizicko nedostupno svesti nego razumu.

 

[Књаз Милош]

da, ali šta mislite o smrti?
da li je smrt "robijašnica i tamnovanje", ili "oslobađanje", ili... šta?
da li je filozofija "veština umiranja"?

Шта мислиш о смрти мрава кога си згазио малопре ?
Исто је то, схвати ...

 

[Ljubo2]

RISTOB:

Nije metafizicko nedostupno svesti nego razumu.

Prvo, ne postoji ništa što je "metafizičko", ako metafizičko izjednačiš sa pojmom "nesaznajno" ili "transcendentno", zato jer ničeg nesaznajnog nema. Sve je saznajno. U suštini, jedino što mnogi smatraju nesaznajnim, a time ujedno i metafizičkim i transcendentnim, je sam saznavalac koji saznaje, koji je ujedno i ono jedino što postoji, sem kojeg ničeg drugog ni nema. Sve ostalo su samo njegove fizičke i psihičke radnje pomoću kojih saznavalac i postoji i sve o sebi saznaje.

Drugo, kažeš: "Nije metafizičko nedostupno svesti" . Nepravcilno si se izrazio. "Metafizičko" i "svest" su jedno i isto. Samo Svest postoji i ništa drugo. Njene opažljive i spoznatljive fizičke i psihičke radnje od kojih se Svemir sastoji, nisu postojanje. Postoji samo Svest kao vršilac svih mogućih fizičkih i psihičkih radnji.

I treće, kažeš da je "metafizičko nedostupno razumu". Kakvom "razumu"? Ne postoji nikakav "razum", već samo Svest koja uz pomoć svoje psihičke radnje mišljenje i razumevanja razumeva samu sebe. Razumeva sve ono što je putem svojih sposobnosti opažanja i osećanja sebe iskusila i spoznala sebe. Da bi na kraju shvatila, tj. razumela, da samo ona, Svest, postoji, sama po sebi, kao svoj i uzrok i posledica, bez početka i kraja, sve uz pomoć svojih 7 fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji. Sve na način što se uz pomoć tih svojih sedam sposobnosti i radnji večito, ciklično, pretače kroz svoja TRI prirodna oblika i stanja. Ta sva TRI stanja imaju značenje ŽIVOTA, a SMRT je samo trenutak kad Svest vrši prelaz iz jednog stanja u drugo,

I to je sve što može da se zna i o Svesti i Životu i Smrti. Ničeg tu nesaznajnog, nerazumljivog, niti transcendentnog, ni metafizičkog - NEMA.

 

[Dragoljub69]

Sposobnost povraćanja od gluposti?

 

[Ljubo2]

DRAGOLJUB:

Sposobnost povraćanja od gluposti?

Onaj ko je glup tu mogućnost nema.

 

[hakim bej]

Vecnost je nesaznajna.

 

[Ljubo2]

HAKIMBEJ:

Vecnost je nesaznajna.

Interesantno, svi su ubeđeni da se do istine o svemu može doći isključivo iskustvom, tj. saznanjem, putem opažanja i viđenja, pa svi, sa tom svrhom i ciljem izbečili oči. Ne, iskustvenim saznavanjem, tj. opažanjem i viđenjem, kao što se to u prirodnim naukama radi, se ne može doći do istine ni o čemu, već samo razumevanjem. Tako je i sa "večnošću". Ne možemo je iskusiiti ali razumeti - možemo - i to je dovoljno. Razumevanje je nešto što mnogi ne znaju ni šta je.

 

[hakim bej]

Covek ne moze da razume ono sto ne moze da oseti. Obrnuto moze. Ta dva centra su medjusobno povezana.

 

[Ljubo2]

HAKIM BEJ:

Covek ne moze da razume ono sto ne moze da oseti. Obrnuto moze. Ta dva centra su medjusobno povezana.

Nisu samo osećanje i razumevanje u pitanju. Ima toga sve ukupno "7"

Da bi čovek mogao nešto da razume, prvo mora da pomisli. A da bi mogao da pomisli, prvo mora da zna. A da bi mogao da zna, prvo mora da opazi, oseti i zapamti. A da bi mogao da opazi, oseti i zapamti, prvo mora da se napregne i pokrene, jer bez naprezanja i kretanja nema ničega što može da se opazi, oseti, zapamti, misli i razume. A da bi mogao da se napregne i pokrene, prvo mora da pomisli, razume i oseti potrebu da se napregne i pokrene. I tako ukrug beskonačno, kao "TOCILO", kako se to lepo i slikovito izrazio naš Dragoljub.

 

[gost 88651]

A da bi mogao da pomisli, prvo mora da zna.

nisu li misli sumnje...

 

[oziman]

Vecnost je nesaznajna.

Сазнати значи имати субјекат који сазнаје објекат (слику) наспрам њега. И та шема је основа сваког сазнања.
И све што се не може представити сликом, ући у ту шему, не може бити сазнато.

И тим су смешни ови незаналице које представљају њихова трабуњања о апсолуту, свест као сазнања. То нису сазнања.
Ти појмови происеткли су из интуиције а то је нешто сасвим друго.

И то друго није некаква мистика. Како каже Бергсон о трајању.

Kao odgovor onima koji uzimaju "realno trajanje" kao nešto nejasno i misteriozno, reći ću da se radi o najasnijoj stvari na svetu: realno trajanje je upravo ono što smo oduvek zvali vreme, ali nedeljivo vreme.
To da vreme pretpostavlja sukcesiju ne poričem. Ali sukcesija prezentovana našoj svesti kao pre i posle poređano jedno do drugog, to je ono što ne prihvatam."

Бергсон

Кад код кажемо "време" мислимо на интуцију трајања а не на линију подељену на три дела. Кад год кажемо "свест мислимо на нешто до чега смо дошли непосредним увидом а не до чега смо дошли опажањем.

Све што нема облик, величину, положај..све што није објекат, није ни доступно сазнању иако је доступно интуицији.

Међутим, проблем је што оно до чега смо дошли интуицијом није подложно правилима које смо извели из сазнања. За то не важе правила простора, времена линије, и каузалитата узрока и последице.

Самим тим трабуњања ових незналица о њиховим "законима" све машући објектима а мислећи при томе да објашњавају трансцендентно .. немају никакву вредност.

 

[Ljubo2]

WIRDZ:

nisu li misli sumnje...

Jesu! Ali i kad su misli sumnje i tada predmet mišljenja mora da bude neko znanje, tj. nešto što je ranije opažano, doživljeno i zapamćeno.

 

[gost 88651]

WIRDZ:


Jesu! Ali i kad su misli sumnje i tada predmet mišljenja mora da bude neko znanje, tj. nešto što je ranije opažano, doživljeno i zapamćeno.

Eh, moj ljubo...

'Just 'cause you feel it, doesn't mean it's there...'

 

[JA KOJI JESAM]

Eh, moj ljubo...

'Just 'cause you feel it, doesn't mean it's there...'

Posrednim iskustvom (kroz um) stečeno znanje je najčešće izvor misli. U slučaju sumnji iskustveno ti je poznato da Boga recimo nikad nisi vidio niti doživio. To tvoje iskustvom stečeno znanje ti daje osnovu za sumnju. No istina o tvojoj sumnji se krije u tvojoj svjesnosti. Tvoja svjesnost ne obuhvata sva znanja koja su potrebna da bi se u njoj osvijestila cjelovitost postojanja-Bog. Tvoja svjesnost čak ne obuhvata znanja izvan granica tjelesnog postojanja, ne obuhvata informacije skrivene u 'smrti'. Samim tim tvoj razum ne može da donese logički zaključak kojim će potvrditi postojanje Boga ili pak nečega što je izvan domena tvoje tjelesne svjesnosti, jer ne raspolaže sa informacijma iz kojih može da stvori takav logički zaključak. Ono što ti je ostalo, a zahvaljujući takvom iskustvenom znanju baziranom na nedostatku informacija, jeste da sumnjaš. Razumom (njegovim intelektom) stoga sumnjaš. Intelekt stvara zaključke na osnovu informacija koje su mu dostupne.

No nije samo iskustveno (posredno) znanje izvor misli. Intuicija takođe jeste. Intuicijom, bez posredstva uma kojim logički obrađuješ informacije, u svoj duh unosiš znanja (informacije) koja nisi stekao već jednostavno naslijedio, duhom u duh proslijedio. Takva znanja se doživljavaju kao bezvremeni cjeloviti osjećaj nečega. Za naš razum sadržaj intuitivno unešenih znanja u našu svjesnost (duh) predstavlja haos. Da bi se iz tog haosa znanja proslijedila u naš razum kao validne informacije od kojih ćemo za sebe stvoriti njihov logički niz, red, potrebno je njihovo poimanje. Iz pojmova tad stvaramo slike koje predstvaljaju naše misli a kroz misli se ostvaruje razumijevanje.

Da bi mogao potvrditi da Bog postoji, nije dovoljna samo intuicija već je neophodno neposredno iskustvo samog Boga. Jedino tad sa sigurnošću možeš tvrditi da postoji. Tad više nema mjesta za sumnju.

 

[gost 386592]

Interesantno, svi su ubeđeni da se do istine o svemu može doći isključivo iskustvom, tj. saznanjem, putem opažanja i viđenja, pa svi, sa tom svrhom i ciljem izbečili oči. Ne, iskustvenim saznavanjem, tj. opažanjem i viđenjem, kao što se to u prirodnim naukama radi, se ne može doći do istine ni o čemu, već samo razumevanjem. Tako je i sa "večnošću". Ne možemo je iskusiiti ali razumeti - možemo - i to je dovoljno. Razumevanje je nešto što mnogi ne znaju ni šta je.

Nisu samo osećanje i razumevanje u pitanju. Ima toga sve ukupno "7"

Da bi čovek mogao nešto da razume, prvo mora da pomisli. A da bi mogao da pomisli, prvo mora da zna. A da bi mogao da zna, prvo mora da opazi, oseti i zapamti. A da bi mogao da opazi, oseti i zapamti, prvo mora da se napregne i pokrene, jer bez naprezanja i kretanja nema ničega što može da se opazi, oseti, zapamti, misli i razume. A da bi mogao da se napregne i pokrene, prvo mora da pomisli, razume i oseti potrebu da se napregne i pokrene.

Prvo kažeš da se opažanjem i viđenjem ne dolazi do istine, već da se do istine dolazi razumevanjem.

Možeš li da logično poređaš svojih "sedam" kada je smrt u pitanju?
Smrt ne biraš, sama dođe. Ne treba ti ni napor, ni pokret... osim ako se ne boriš za vazduh u tom poslednjem ropcu, što je krajnje osobeno za živog čoveka. Ako opet ne udahneš, džaba ti bilo sve. Za umrlog je tu kraj.
Onda te sprže u krematorijumu i pretvore u prašinu, neosetljivu na bilo šta, i nemisleću o bilo čemu.
Šta je tu preostalo od tvojih "sedam"?
Koja ti je uteha što ćeš se pretvoriti u prašinu?

 

[JA KOJI JESAM]

Prvo kažeš da se opažanjem i viđenjem ne dolazi do istine, već da se do istine dolazi razumevanjem.

Možeš li da logično poređaš svojih "sedam" kada je smrt u pitanju?
Smrt ne biraš, sama dođe. Ne treba ti ni napor, ni pokret... osim ako se ne boriš za vazduh u tom poslednjem ropcu, što je krajnje osobeno za živog čoveka. Ako opet ne udahneš, džaba ti bilo sve. Za umrlog je tu kraj.
Onda te sprže u krematorijumu i pretvore u prašinu, neosetljivu na bilo šta, i nemisleću o bilo čemu.
Šta je tu preostalo od tvojih "sedam"?
Koja ti je uteha što ćeš se pretvoriti u prašinu?

Ne treba zbunjivati tijelo i Sopstvo-postojanje, dušu i razum.
Ne čini nas tijelo onim što jesmo. Ono-što-jesmo sobom, svoijm sposobnostima, čini tijelo da postane i da se kroz njega ono (što jeste) doživljava postajućim stvorenjem.
Kada tijelo umre tjelesna svjesnost prestaje ali ne prestaje s tim i svjesnost duše, ne prestaje s tim i svjesnost razuma.
Smrt tijela nije i smrt razuma, nije i smrt duše, dakako nije prestanak postojanja-Bića-Života.
Ono što s tim prestaje jeste tjelesno iskustvo. Ništa drugo. Život je zatvorio krug jednog životnog iskustva.

Nije tijelo ono koje ima one sposobnosti o kojima Ljubo konstantno priča. Biće-apsolut (Ljubo kaže Svijest) je ono što ima te sposobnosti, te stoga sposobnosti ne zavise od tijela, već naprotiv, pojava tijela zavisi od tih sposobnosti.
Naravno, opažanje nije čulne prirode. Opažanje je posledica čulne projekciije, ali toj projekciji prethodi kreacija stvari koje percipiramo i projektujemo da bi ih u već projektovanom sadržaju 'opazili' kao predmete naše vizuelne projekcije, predstave.
Pažnja nije isto što i opažanje. Pažnja je sposobnost Bića koja je zajedno sa voljom nerazdvojiva od njega samog. Pažnja služi Biću da u njoj ogleda sadržaj koji sebi želi da prosvijetli. U pažnji Biće može da ogleda samo sebe, gdje mu se prosvjetljava njegov sadržaj i s tim prema sebi uzdiže Svijest kao znanje-o-svemu-što (ono)-jest ali takođe, u istoj pažnji može da se ogleda i sadržaj njegove Svijesti projektovan kroz singularnu tačku, koja ima funkciiju uma. Zahvaljujući umu vrši se individualizacija te nerazdvojive cjeline, dok pri tom Biće i dalje ostaje cjelovito, nepromijenjeno, nepromjenjivo. Biće je stoga ono koje ima sposobnost da za sebe, a iz sopstvene Svijesti, projektuje um, projektuje iskustva koja jedino može ostvariti posredstvom uma, te u tom odnosu onoga-što-jeste i projektovanog sadržaja njegove Svijesti ono ima sposobnosti da vrši radnje kroz taj isti um. Zahvaljujući umu, koji u individualizaciji služi kao njegov razum, ono stvara i tijelo koje će služiti realizaciji njegove iskonske namjere, duše. Tijelo služi kao vozilo kroz projekcije dimenzionalnih iskustava, a sama dimenzija je ništa drugo do njegov razum. Stoga, tijelo postoji jedino u razumu i nigdje drugdje. Biće ne zavisi od razuma, ono ga za sebe stvara. Razum zavisi od iskonskog plana, od stepena evolucije samorealizacije tog plana, od nivoa realizacije duše, od nivoa svjesnosti. naravno da na vušem nivou samorealizacije duše Biće zahtijeva i kompleksniji razum, komleksniju dimenziju.

Smrt ne dolazi sama od sebe. Smrt je planirani završetak trajanja tjelesne svjesnosti. Taj plan nije u domenu čovjekove svjesnosti jer 'Čovjek' jeste odraz jedinstva duše, razuma i tijela. Kad tijelo umre, čovjek više ne postoji kao takav ali i dalje postoji razum i duša na račun kojih će Bće stvoriti nova tijela kroz koja će nastaviti samorealizaciju kroz evoluciju sopstvene svjesnosti. Stoga, duša i razum postoje i prije i poslije tijela. Na račun jednog i drugog mi stvaramo tijelo koje će perfektno služiti našem planu samorealizacije. Sposobnosti tijela i sposobnosti Bića nisu jedno te isto.

 

[gost 386592]

Sposobnosti tijela i sposobnosti Bića nisu jedno te isto.

O kojoj sposobnosti onda govori Ljubo2 ?

Da bi mogao nešto da pomisliš, prvo moraš nešto da znaš, jer ne može se misliti ono što se ne zna. Iz harddrajva kompjutera, a isto je i sa mozgom, ne možeš dobiti in ormaciju koju prethodno u harddrajv nisi satvio. A da bi se nešto znalo, nužno je znanje steći, odnosno staviti neku informaciju u harddrajv ili u mozak A da bi se steklo znanje, mora se nešto opaziti, osetiti i zapamtiti. A da bi imalo šta da se opazi oseti i zapamti, nužno je da postoji neki objekat kao predmet opažanja, pamćenja i osećanja. A pošto objekata u prirodi ne može da bude samih po sebi, nužno je naprezanje i kretanje, da bi ih bilo, jer svi mogući objekti u prirodu su naprezanja i kretanja, koja mogu da se opaze, osete i zapamte, da bi tek kasnije o njima moglo da se misli i pomoću mišljenja da se oni razumeju.

Misliš li da tvoja misao može postojati nezavisno od tvog tela, da je neko može opaziti?
Ako je zapišeš negde, postoji šansa da će je neko nekada pročitati.
Kad budeš umro, umire i tvoja misao. Tvoj mozak, koji je stvarao te misli, takođe će se pretvoriti u prašinu.
Niko se više neće roditi sa tvojim mislima.

 

[oziman]

Misliš li da tvoja misao može postojati nezavisno od tvog tela, da je neko može opaziti?
Ako je zapišeš negde, postoji šansa da će je neko nekada pročitati.
Kad budeš umro, umire i tvoja misao. Tvoj mozak, koji je stvarao te misli, takođe će se pretvoriti u prašinu.
Niko se više neće roditi sa tvojim mislima.

Дакле, ниси сигурна да ли постоји твоја свест после смрти. То је, јелте, проблематично питање.
Међутим, апсолутно си сигурна да после смрти постоји објективан свет, овакав какав га опажамо? То се чак ни не доводи у питање. Јел тако?
А тамо неки Баркли, Лок, Кант као да нису никада ни постојали.

На питања која постављаш нећеш добити одгворе од ове двојице умишљених "месија", већ од филозофије.

Твој тренутни поглед на живот и свет проистиче из сировог реализма и може се свести на ове Шопенхаурове речи:

U beskonačnom prostoru bezbrojne svetleće lopte, i oko svake kruži dvanaestak manjih osvetljenih lopti, užarenih iznutra i pokrivenih tvrdom, hladnom korom, na kojoj je sloj plesni proizveo živa i stvaralačka bića: to je empirijska istina, realnost, svet. Pa ipak, biću koje misli nije ugodno da stoji na jednoj od tih bezbrojnih lopti što slobodno lebde u bezgraničnom prostoru, a da ne zna ni otkuda su one ni kud idu, i da bude samo jedno od nebrojenih bića koja se tiskaju, komešaju i zlopate, stalno i brzo nastajući i nestajući u bespočetnom i beskonačnom vremenu.

Artur Sopenhauer

Али....

Ali najzad se filozofija novijeg doba, pogotovo zahvaljujući radovima Berklija i Kanta, dosetila da je, ipak, sav svet samo psihicki fenomen i da je povezan s tako važnim, mnogobrojnim i različitim subjektivnim uslovima da njegova tobožnja apsolutna realnost iščezava prepuštajući mesto jednom sasvim drugačijem poretku sveta, poretku koji leži u osnovi tog fenomena, drugim recima: koji se odnosi prema njemu kao stvar po sebi prema pukoj pojavi. Ili drugacije receno „Svet je moja predstava"

А онај ко то схвати. Схвати да је свет представа у свести сазнајућег субјеката, размишљање о смрти и уопште о суштини света и живота, поставља на сасвим другачије темеље.

 

[Dragoljub69]

Ali najzad se filozofija novijeg doba, pogotovo zahvaljujući radovima Berklija i Kanta, dosetila da je, ipak, sav svet samo psihicki fenomen i da je povezan s tako važnim, mnogobrojnim i različitim subjektivnim uslovima da njegova tobožnja apsolutna realnost iščezava prepuštajući mesto jednom sasvim drugačijem poretku sveta, poretku koji leži u osnovi tog fenomena, drugim recima: koji se odnosi prema njemu kao stvar po sebi prema pukoj pojavi. Ili drugacije receno „Svet je moja predstava"

Šopi

Ne svet,već moždana predstava o svetu je tvoja predstava sveta!
Što se tiče objektivne stvarnosti,o njoj imamo zaista traljavu predstavu jer su nam čula katastrofa u odnosu na obilje dejstva koja stvarnost deluje na nas...
Kad bih počeo da nabrajam od ukusa ,mirisa,vida ,opipa,zvuka,molekularne dinamike i ostalo šta sve ne senzorišemo-ispalo bi da ni jednu desetinu
uticaja na nas od objektivnog sveta ne opažamo!

- - - - - - - - - -

A inače,Lok,Barkli i Kant (s kopernikanskim obrtom) su otkrili toplu vodu-i moja baba znala da je oči varaju počesto!

 

[oziman]

Ne svet,već moždana predstava o svetu je tvoja predstava sveta!

Представа света је САВ свет који ти је дат и који сазнајеш. О правом свету не можеш знати ништа осим једног јединог а то је да није објективан. Да се "прави свет" суштински разликује од представе. Да не постоји "објективна егзистенција" изван сазнајуће свести и да самим тим отпадају све спекулације које се позивају на објекте, на правила изведена из њихових односа. Јер та правила важе само у представи не у ономе што се представља.

Међутим, просто је невероватно колико је неразумевање пред овим једноставним чињеницама. Као што је приметио и Шопенхауер.

"Колико je људски интелект ненаклоњен филозофском размишљању види се, између осталог, у чињеници да чак и сада, после свега што је на ту тему речено од Декарта до данас, реализам се и даље самоуверено суочава са идеализмом наивном тврдњом да тела постоје, не само у нашој представи или менталној слици, већ заиста и стварно."

Шопенхауер

То се може видети и на овом форуму. После ко зна колико пута објашавања овог једноставног знања ништа од тога није се пробило до твог поимања.
То је просто невероватно.
И на основу тога они малобројни који разумеју идеалитет опажајног света имају све премисе да се запитају да ли су већина људи око њих свесна мисаона бића или нешто сасвим друго.

 

[Dragoljub69]

Ne,ne Ozi-prosto je smešno kako jedna trivijalna činjenica da su misli ljudske "zarobljene" u lobanji čoveka (ali i u cns svakog bića koje taj CNS ima!)
i predstavlja spolja gledano neku zamišljenu predstavu sveta!
Naravno da je to moguće samo spekulativno!
Jer spekulacija o tome da se u umu dešava objektivni svet je sumanuta obzirom da sva neurološka ,psihološka i psihijatriska ispitivanja
jasno pokazuju da se u mozgu dešavaju elektroneurotransmiterski procesi koji jasno definišu svest i dinamičke procese svesti i psihe kao njene nadogradnje.
Naravno,niko nikom ne brani da i ta posmatranja i izučavanja smatra predstavama uma kao što niko ne brani luđacima da one u ludnici smatraju normalnim ,a one
van ludnice opižđenim.Na ovo su ukazivali tvom uvaženom Barkleju,ali uzalud-on je i dalje objašnjavao da je svet samo u našem umu...Ne vodeći računa da kad se nekom
obraća da to nije normalno da taj neko negira ako je već u njegovom umu.
Objasni Ozi,takođe;kako je moguće da ja ovo pišem u tvojoj predstavi sveta?

 

[gost 386592]

Дакле, ниси сигурна да ли постоји твоја свест после смрти. То је, јелте, проблематично питање.
Међутим, апсолутно си сигурна да после смрти постоји објективан свет, овакав какав га опажамо? То се чак ни не доводи у питање. Јел тако?
А тамо неки Баркли, Лок, Кант као да нису никада ни постојали.

На питања која постављаш нећеш добити одгворе од ове двојице умишљених "месија", већ од филозофије.

Твој тренутни поглед на живот и свет проистиче из сировог реализма и може се свести на ове Шопенхаурове речи:



Али....



А онај ко то схвати. Схвати да је свет представа у свести сазнајућег субјеката, размишљање о смрти и уопште о суштини света и живота, поставља на сасвим другачије темеље.

Znači, Ozimane, kad ti umreš svi ćemo nestati iz objektivnog sveta?

 

[oziman]

Ne,ne Ozi-prosto je smešno kako jedna trivijalna činjenica da su misli ljudske "zarobljene" u lobanji čoveka (ali i u cns svakog bića koje taj CNS ima!)
i predstavlja ]spolja gledano neku zamišljenu predstavu sveta!
Naravno da je to moguće samo spekulativno!
Jer spekulacija o tome da se u umu dešava objektivni svet je sumanuta obzirom da sva neurološka ,psihološka i psihijatriska ispitivanja
jasno pokazuju da se u mozgu dešavaju elektroneurotransmiterski procesi koji jasno definišu svest i dinamičke procese svesti i psihe kao njene nadogradnje.
Naravno,niko nikom ne brani da i ta posmatranja i izučavanja smatra predstavama uma
kao što niko ne brani luđacima da one u ludnici smatraju normalnim ,a one
van ludnice opižđenim
Na ovo su ukazivali tvom uvaženom Barkleju,ali uzalud-on je i dalje objašnjavao da je svet samo u našem umu...Ne vodeći računa da kad se nekom
obraća da to nije normalno da taj neko negira ako je već u njegovom umu.
Objasni Ozi,takođe;kako je moguće da ja ovo pišem u tvojoj predstavi sveta?

Као што више пута написах, ПОСТОЈИ реалан свет. Када је било који идаелиста, укључујући Барклија, тврдио нешто супротно?
Оно што је поента и велико откриће филозофије, јесте да реалан свет НИЈЕ ОБЈЕКТИВАН. Да не постоји објективна егзистенција изван нечије сазнајуће свести. Да је реалан свет суштнски другачији од представе. То је оно што је чињеница.

И та чињеница затворила би нас у потпуни солипсизам да немамо никаквог другог икуства осим опажања.
Али, имамо друга искуства. Ја имам непосредно искуство које ми презентује метафизички субјекат који зовем сопствено ЈА, наспрам кога су слике, наспрам кога је представа. И на основу тога узимам да и остали непосрeдно у себи налазе исто. Да нaлазе несазнатљив субјекат наспрам кога је скуп слика које се мењају обликом и величином како се померају. Дакле да налазе њихову представу.

Аналогијом претпостављам да је тако. Јер, између вас и мене постоји спољашња сличност па претпостављам да постоји и унутрашња. Зато говорим о многим сазнајућим бићима и њиховим представама.

Са друге стране. Наравно да нити ја, нити ико, у то може бити апсолутно сигуран јер како каже Бергсон:

Izazivam vas da dokažete, iskustveno ili racionalnim zaključivanjem, da sam ja - osoba koja vam se ovoga trenutka obraća - svesno biće. Mogao bih da budem genijalno konstruisani automat koji je napravila priroda, da odlazim i dolazim, da raspravljam i da upravo reči s kojima se predstavljam kao svesno biće budu izgovorene nesvesno. U svakom slučaju, ukoliko stvar nije nemoguća, priznaćete da nije ni neverovatna. Između vas i mene postoji očigledna spoljašnja sličnost. I na osnovu te spoljašnje sličnosti, zaključićete, po analogiji, da postoji i unutrašnje nalikovanje. Zaključivanje po analogiji nikad ne pruža ništa drugo nego verovatnoću. "

Bergson

Остаје , дакле, могућност да нисам у праву. Да имам посла само са сликама у мом уму и да оне немају никакав унутрашњи садржај. Да су нешто попут ботова у видео игрици. Да ти постојиш само као моја представа, као лик из сна,и да немаш никакву другу егзистенцију осим те.

Али, то питање је без одговора. За мене и за свакога. Како каже Шопенхауер, то је неосвојива тврђава из које сe, ипак, посада никада не усуђује изаћи и кojу зато можемо игнорисати.

U praktičnom egoizmu čovek jedino vlastitu ličnost smatra stvarnom i prema njoj se odnosi kao takvoj, a sve ostalo za njega je opsena. Doduše, teorijski egoizam se nikad ne može dokazima opovrgnuti; pa ipak, u filozofiji on se jamačno
nijednog časa nije upotrebljavao drugačije nego kao skeptički sofizam, to jest zarad stvaranja privida. Međutim, kao ozbiljno ubeđenje, teorijski egoizam bi se mogao naći jedino u ludnici: da bi se on kao takav opovrgao, bio bi, dakle, potreban ne samo dokaz, već i medicinski postupak. Stoga, teorijski egoizam nećemo više uzimati u obzir, već ćemo ga isključivo posmatrati kao poslednje uporište skepticizma koji je svagda sklon sporenju. Dakle, ako naše saznanje - koje je uvek povezano sa individualitetom i koje upravo u toj činjenici ima svoje ograničenje - nužno znači da svako od nas može biti samo jedno, ali da može sve ostalo saznati (baš ovo ograničenje stvara zapravo potrebu za filozofijom), onda ćemo mi - koji upravo zato težimo da filozofijom proširimo granice našeg saznanja - ovaj skeptički, nama ovde suprotstavljeni argument teorijskog egoizma posmatrati kao malo granično utvrđenje koje je doduše neosvojivo, ali čija posada ni na trenutak ne može da izađe, te zato smemo kraj njega da prodјemo i da mu okrenemo leđa, ne izlažući se pri tom nikakvoj opasnosti.

Шопенахуер