Aj' da probam i ja nešto pametno...
Mislim da smrt treba da se posmatra pre svega ontološki. Za to nam je potrebna dijalektika stvorenog-nestvorenog.
Pošto je ništavilo iz kojeg je proizašao svet apsolutno ne-biće, to onda tvarnost podrazumeva u sebi smrt kao povratak ne-bića u ništavilo.
Smrt je stremljenje ka ništavilu, odnosno ne-biće pratvorbenog stanja. Ona je nešto što postoji unutar prirode tvarnog (što je tvarno – to je smrtno) – zato ga i nazivamo „ne-biće” koje se kao takvo vraća smrću u ništavilo, i što ništa što je u prirodi tvarnoga ne može da osujeti. (Hajdeger: „biće – za smrt”)
Znate šta kaže Sv. Atanasije Veliki (Aleksandrijski) o tome? Hmm.. Interesantno. A u vezi je sa onim „da li je smrt nešto prirodno”. Kaže da je prestupanje zapovesti (o zajednici) ljude ponovo dovelo do stanja koje je po prirodi, i da su po prirodi takvi da nikada ne postoje (zato što ne postoje večno, budući da su tvar, pa imaju početak); (Po svojoj prirodi rađamo se mrtvi. Biološki umiremo od trenutka kad smo rođeni, a celokupan tvaran svet propada postojeći i postoji propadajući. Tvarno je po prirodi tragično, smrtno. Sadrži u sebi smrt kao pretpostavku, budući da je stvoreno, da je bilo kada ga nije bilo, pa se za njega ne može reći da postoji u apsolutnom metifizičkom smislu.), ali su energijom i čovekoljubljem Logosa prizvani u biće, pa je zato logično da su gubitkom pojma Boga izgubili i mogućnost večnog bića (života).
Smrt je, dakle, jednaka gubitku večnog bića.
Znači, život shvatamo kao ono što je suprotno smrti.
Sve ovo znači da tvar nije u mogućnosti da postoji sama po sebi, nego da mora da veže sebe za nešto što postoji, a to je po definiciji jedino Bog (ο Ων – Ja sam Onaj koji jeste) . Zato se po autentičnom hrišćanskom učenju život uvek shvata kao odnos koji je zajednica. Čak i kada je sami Bog u pitanju, život je pitanje odnosa u zajednici Svete Trojice. Kad unutar odnosa izmedju Svete Trojice ne bi bila ljubav i sloboda koje ih afirmišu kao Ličnosti, postojanje i samog Boga bilo bi dovedeno u pitanje, da ne kažem onemogućeno.. Tim pre i kada je u pitanju tvar, kao nešto propadljivo, čije postojanje je uvek vezano za nekoga.
Svet, dakle, ne može da postoji bez zajednice sa Bogom. Smrt predstavlja prekid tog odnosa, i obrnuto, prekid tog odnosa predstavlja gubitak života.Odnosno, smrt, kao ono što je suprotno životu, jeste prekid odnosa sa Bogom.
Prema tome, tamo gde je prekid zajednice sa Bogom, tamo je smrt, a gde je smrt tamo je gubitak života, i nepostojanje (osim ako neko može da zamisli biće bez života)...
Ovo je, btw. „KRAJNJI ISHOD”, (a ne tamo nekakvi lonci za krčkanje grešnika, i ostala plastična tumačenja radi zastrašivanja nepokorne mase vernika, a kako pričaju rimokatolici i mnogi „pravoslavci” koji slepo usvajaju neke stavove kojekakvih sumnjivih likova proglašene za dogme bez ispitivanja njihovog najdubljeg egzistencijalnog smisla, dakle, nekritički – i stoga dajem za pravo svima onima koji bez milosti kritikuju napaljene vernike koji nemaju pojma šta zapravo pričaju, a prave se pametni i pozvani) tvari koja nije u ljubavnoj vezi, zajednici sa Bogom.
Zato mislim da jedino ima smisla plašiti se ništavila, nepostojanja. A, smrt kakvom je mi znamo je zlokobni podsetnik da smo tvar, koja kao takva može nestati i prestati da postoji (u krajnjem ontološkom smislu)...
Mislim da smrt treba da se posmatra pre svega ontološki. Za to nam je potrebna dijalektika stvorenog-nestvorenog.
Pošto je ništavilo iz kojeg je proizašao svet apsolutno ne-biće, to onda tvarnost podrazumeva u sebi smrt kao povratak ne-bića u ništavilo.
Smrt je stremljenje ka ništavilu, odnosno ne-biće pratvorbenog stanja. Ona je nešto što postoji unutar prirode tvarnog (što je tvarno – to je smrtno) – zato ga i nazivamo „ne-biće” koje se kao takvo vraća smrću u ništavilo, i što ništa što je u prirodi tvarnoga ne može da osujeti. (Hajdeger: „biće – za smrt”)
Znate šta kaže Sv. Atanasije Veliki (Aleksandrijski) o tome? Hmm.. Interesantno. A u vezi je sa onim „da li je smrt nešto prirodno”. Kaže da je prestupanje zapovesti (o zajednici) ljude ponovo dovelo do stanja koje je po prirodi, i da su po prirodi takvi da nikada ne postoje (zato što ne postoje večno, budući da su tvar, pa imaju početak); (Po svojoj prirodi rađamo se mrtvi. Biološki umiremo od trenutka kad smo rođeni, a celokupan tvaran svet propada postojeći i postoji propadajući. Tvarno je po prirodi tragično, smrtno. Sadrži u sebi smrt kao pretpostavku, budući da je stvoreno, da je bilo kada ga nije bilo, pa se za njega ne može reći da postoji u apsolutnom metifizičkom smislu.), ali su energijom i čovekoljubljem Logosa prizvani u biće, pa je zato logično da su gubitkom pojma Boga izgubili i mogućnost večnog bića (života).
Smrt je, dakle, jednaka gubitku večnog bića.
Znači, život shvatamo kao ono što je suprotno smrti.
Sve ovo znači da tvar nije u mogućnosti da postoji sama po sebi, nego da mora da veže sebe za nešto što postoji, a to je po definiciji jedino Bog (ο Ων – Ja sam Onaj koji jeste) . Zato se po autentičnom hrišćanskom učenju život uvek shvata kao odnos koji je zajednica. Čak i kada je sami Bog u pitanju, život je pitanje odnosa u zajednici Svete Trojice. Kad unutar odnosa izmedju Svete Trojice ne bi bila ljubav i sloboda koje ih afirmišu kao Ličnosti, postojanje i samog Boga bilo bi dovedeno u pitanje, da ne kažem onemogućeno.. Tim pre i kada je u pitanju tvar, kao nešto propadljivo, čije postojanje je uvek vezano za nekoga.
Svet, dakle, ne može da postoji bez zajednice sa Bogom. Smrt predstavlja prekid tog odnosa, i obrnuto, prekid tog odnosa predstavlja gubitak života.Odnosno, smrt, kao ono što je suprotno životu, jeste prekid odnosa sa Bogom.
Prema tome, tamo gde je prekid zajednice sa Bogom, tamo je smrt, a gde je smrt tamo je gubitak života, i nepostojanje (osim ako neko može da zamisli biće bez života)...
Ovo je, btw. „KRAJNJI ISHOD”, (a ne tamo nekakvi lonci za krčkanje grešnika, i ostala plastična tumačenja radi zastrašivanja nepokorne mase vernika, a kako pričaju rimokatolici i mnogi „pravoslavci” koji slepo usvajaju neke stavove kojekakvih sumnjivih likova proglašene za dogme bez ispitivanja njihovog najdubljeg egzistencijalnog smisla, dakle, nekritički – i stoga dajem za pravo svima onima koji bez milosti kritikuju napaljene vernike koji nemaju pojma šta zapravo pričaju, a prave se pametni i pozvani) tvari koja nije u ljubavnoj vezi, zajednici sa Bogom.
Zato mislim da jedino ima smisla plašiti se ništavila, nepostojanja. A, smrt kakvom je mi znamo je zlokobni podsetnik da smo tvar, koja kao takva može nestati i prestati da postoji (u krajnjem ontološkom smislu)...
Maja, Tanja, goodday, Margott (ovde ti je odgovor na pitanje „šta su to zgrešili?”)...
primetio da jednu misao "radjanje je suprotno smrti, zivot nema svoju suprotnost"....ne znam....deluje mi ok....drugachije :wink:
ne može, ako već razmišlja o svojoj smrti, da manje strepi od njenih posledica nego od samog čina umiranja. To bi bilo nedopustivo sebično. Srećom... roditeljski instikt i ljubav, kao i svest o tome da za neke živote odgovaramo i brinemo... sve to u realnom životu dovodi na pravu meru!
:wink:
