КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 461
ПРЕДРАГ ДРАГИЋ-КИЈУК: Саборник (Зборник) „Катена Мунди", Српска хроника на светским веригама
*разговор објављен у магазину Дуга поводом првог издања зборника "Катена Мунди".
"ДУГА" У РАЗГОВОРУ СА ... ИДЕ НАЈДАЉЕ
ПРЕДРАГ ДРАГИЋ-КИЈУК О КОРЕНИМА ИСТОРИЈСКОГ НЕСПОРАЗУМА ЕВРОПЕ И СРБИЈЕ
СРБИ ДЕВЕТОМ КРСТАШКОМ РАТУ
„Европа и Србија данас, то је питање односа интелектуалног и прагматског политичког ума у оквиру целокупне хришћанске заједнице. Или ће превладати политика заједнице која припада неаутентичном хришћанском погледу на свет и допринети, на своју штету, потпуном анулирању православне цивилизације, или ће европски дух смоћи снаге да победи свето чудовиште које је измакло денацификацији после Другог светског рата."
У ова сиромашна времена појавила се веома луксузна двотомна књига с необичним насловом „Катена Мунди" (2.000 страница са колорима). Издавачи су Ибарске новости Краљево и Матица исељеника Србије. Овај Саборник објављује текстове писане у распону од 150 година, чији су аутори врло угледни културни радници из најразличитијих научних области, њих око 260. Жижна тачка „Катене Мунди" је балканско питање, такозвано „источно питање".
Помало изгледа парадоксално да је наслов књиге на латинском језику. То је одредница коју су модерни италијански хуманисти употребили за простор у којем ми живимо, па су овај део Балкана називали „Цатена Мунди", пошто су историју Балкана турначили као историју на „светским веригама". Утолико, овај Саборник (Зборник) представља Српску хронику на светским веригама. И доиста, можемо рећи да целокупна историја свих балканских народа, јесте историја која личи на један временски мартиријум на светским веригама, управо због тога што овај простор — хтели ми то или не — по свему судећи показује да су све силе: политичке, културолошке, економске, хуманистичке и антихуманистичке које постоје у европској цивилизацији (а данас у глобалној светској политичкој ситуацији) усмерене понајвише на део Балкана на коме ми живимо.
„Многе заблуде у историји Срба последица су притисака и опција које припадају западноевропском политичком и културном духу" - Предраг Драгић Кијук
ПРАВА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА ЈОШ НИЈЕ НАПИСАНА
Приређивач ове српске хронике је господин Предраг Драгић Кијук, човек изразите интелектуалне знатижеље и велике стваралачке снаге. Он је у југословенској периодици од шездесетих година. За то време објавио је већи број есеја, критика и стручних радова из савремене књижевности, из старије српске књижевности, историје уметности, као и светске књижевности. Штампао је десетак књига, од којих три на енглеском језику. Али, оно што је најважније, господин Драгић никада није био члан ниједне групе, или припадник неке од интелектуалних школа (формалисти, марксисти, структуралисти...), никада заговорник ниједне партије, нити присталица тајних или мистериозних секти. Поводом изласка књиге „Катена Мунди", разговарали смо са Предрагом Драгићем Кијуком.
Књига наметнутих српских заблуда
■ Ова обимна књига заступљеним текстовима сведочи и о неким познатим а умногоме и о непознатим српским заблудама. Које су то српске заблуде?
— Катена Мунди превасходно тежи једном циљу, а то је демистификација у историјском, културолошком и духовном смислу речи. Тежећи демистификацији, она је читаоца морала да суочи са бројним заблудама које се појављују у историји српскога народа, а које су последица најразличитијих опција и притисака који припадају искључиво провенијенцији западноевропског политичког и културног духа. И још конкретније, провенијенцији римокатоличког европског хришћанског фундаментализма. Заблуде које ова књига покушава да открије јесу управо оне реперне тачке, захваљујући којима распознајемо зашто је, како је и са каквим последицама на овоме простору деловао римски прозелитизам, али и антисловенски, хабзбуршки, затим не мање бољшевички у доскорашњој нашој прошлости или данашњи прозелитизам у неофашистичкој пресији која је присутна у рату Хрвата против Срба.
■ Ако су ово заблуде, шта су онда истине?
— Истина је у разобичавању заблуда! У историји политичких идеја наших народа многе заблуде су презентиране као нешто што доноси један телеолошки смисао. Дакле, циљни смисао. Последице су показале да је, у ствари, српски народ био „политички инструментализован" и да било какав покушај премошћавања различитих култура и различитих политичких опција (у односу на римску латинску цркву и у односу на један ипак антисловенски став који је укорењен у европској култури) није дао никаквих позитивних резултата. Самим тим показао се искључиво као заблуда свих оних наших интелектуалних умова, надасве политичких умова. Тачније: интелектуалних умова који су били удворички интелектуални умови и који су помагали установљење једне држвотворне политике, а не политике од националног интереса. Ерго, пошто су последице показале да то јесу биле важеће заблуде, макар се у њима цео политички миље нашао из најбољих намера то онда значи да истине морамо тражити у антиподним вредностима.У поларизованим становиштима.
Истина јужнословенске, заједнице за српски народ и истина такозваног историјског политичког источног питања рноже имати смисла само у оном што је супротно римском прозелитизму, антисловенском фундаментализму, хабзбуршкој или било којој другој бољшевичкој, неофашистичкој или сличној пресији.
■ Срби већ деценијама, а вероватно и вековима мисле да се против њих стално кују разне завере са истока, запада, севера и југа. Да то није наша параноја јер досад, по мени, то није нико озбиљно документовао. Да ли нам Цатена Мунди то сада, коначно, документује?
— Катена Мунди је „отворена" књига. Дакле, књига која се залаже за преиспитивање свих ставова које аутори износе, и управо због тога од такве књиге се не могу тражити коначни одговори. Ваше питање јесте занимљиво, али се на њега не може добити задовољавајући и позитиван одговор већ и зато што ја не припадам теоретичарима који су заговорници могућих такозваних великих завера. Мислим да се теорије велике завере не могу одржати у научном смислу речи, не могу бранити са научног становишта, из простог разлога што иза сваке завере па и такозваних великих завера стоји човек. Он је сувише несавршен да би био доследан у извршавању програма, који је зацртао самоме себи. У том смислу не можемо говорити о великим заверама које исписују историју српског народа. Али, можемо говорити, и то сасвим чињенично, о програмима одређених институција које јесу по свом опредељењу антисловенске, антиправославне и антисрпске. Папски официј и Коминтерна у томе имају, пре свега за српски народ, несумњиву и сасвим негативну конотацију. Значи, нема великих завера, али постоје велике истине које, на жалост, јужнословенска заједница плаћа веома скупо.
НЕ ВЕРУЈЕМ У ТЕОРИЈУ ВЕЛИКИХ ЗАВЕРА ПРОТИВ СРБА
Југословенство у служби агресора
■ Спада ли и идеја Југославије, коју треба да бране Срби, у такву врсту „истина"?
— Хуманистичка идеја Јужнословенске заједнице последњих седамдесет година, иако оправдана као југословенска идеја, показала се као заблуда управо због тога што је тај хуманистички идеал југословенства практично био у „служби агресора". У служби већ традиционалне нормативистике европске политичке мисли која је југословенство „разумевала" као антисрпство. Пример који наводим најбоље показује како се на погрешним темељима градило “југословенство".
Године 1927. професор Радослав Грујић, православни свештеник и тада управник Музеја у Скопљу, раскопао је један брежуљак на четири километра од Призрена. Он је, заправо, открио изузетно значајан археолошки, и културолошки, и духовни локалитет. Са малим средствима, уз помоћ призренских ђака богословије, уважавајући колективно искуство, затим легенду о пропасти велелепне царске задужбине и ништа мање уважавајући обичајност да се о летњем и јесењем Св. Архангелу на том брежуљку скупља народ (који тада пали свеће и моли се Богу) — он је управо на том брежуљку пронашао остатке мале цркве Светога Николе и остатке велике цркве Св. Архангела. Убрзо, та вест је била објављена у „Политици" и изазвала је, с правом, научну знатижељу. Али, догодило се оно што се морало догодити. Из прагматских, дакле, политичких разлога престало је да се ради на овоме локалитету 1927. године, да се не би пореметио тај такозвани хуманистички идеал југословенства, да се не би, наводно, ширио мит о цару Душану. Због свега тога овај тако значајни локалитет преспаваће своје време до 1961. године.
■ Очигледно је да се из политичких разлога, чак и између два рата, права историја српског народа намерно скривала и њено истраживање је прекидано. Колико је мени познато, случај са Св. Архангелима није усамљен. Ова књига говори и о оној затамњеној правој историји балканских народа од такозваног њиховог досељавања на Балкан. Она нам даје и нека нова светла, за који је знало мало људи, словенске историје па према томе и историје српског народа.
— Па, сигурно да у тамне мрље историје идеја европске политичке мисли спада и такозвано словенско питање. Словенско питање је утолико занимљивије и данас у нашој средини, у овоме граду где водимо овај разговор. Немамо катедру, рецимо, за словенску археологију, немамо катедру за словенску историју.
■ А за српску?
— Па, делимично за српску имамо. Тако да с правом можемо сами себе питати зашто је то тако и зашто су баш ти политички разлози, јер само они могу бити пресудни што је култура затајила у свом исконском задатку, били пресудни у нашој историји. Словенско питање је веома сложено питање и њиме се много више бавила европска историографија него сама словенска историографија. Самим тим и српска историографија.
■ Значи ли то да „словенско питање" дугује више политици него науци?
— У праву сте. Наиме, словенско питање се сагледава у оквиру европске политичке школе и европске историографске школе са становишта интереса латинске цивилизације. Односно, римокатоличке политичке организације. Тежећи стално империјалном ширењу политичко европско хришћанство је миноризовало словенско питање. Зато, није нимало чудно што ће преовладати такозвана пангерманска и паннордијска школа, а да ће сви они текстови које је, такође, наука, давно верификовала о Словенима — као што су рецимо докази Плинија, Птоломеја или Помпонија Меле или Јорданеса (који су настали неколико векова пре Порфирогенита) — бити све мање важећим изворима у европској католицизираној науци. Потпуно ће, у ствари, бити потиснути радови Плинија и Птоломеја, првог из првог а другог из другог века после Христа. Наша историографија је следила овај пут, па је то ваљда једини разлог што је текст др Нике Жупанића „Срби Плинија и Птоломеја" потпуно заборављен. Цитирајући старе историчаре Жупанић лоцира античке Србе код Азовскога мора. Дакле, и у времену које званична европска историографија не прихвата, као што не прихвата званична европска историографија ни ову територију као територију на којој су живели Словени.
Народ обручен својом геополитичком биографијом
■ У овој књизи налазе се радови неких научника који тврде нешто сасвим супротно од онога што смо учили у школи, а што уче и наша деца. Познато је да су неке књиге које су говориле о аутохтоности Словена на Балкану биле и анатемисане, чак и забрањене.
— И Константин Јиречек и Лубор Нидерле, из најбољих намера, дугују јако много Миленхофу, који се залагао за критичку историографију. У нашојх средини која је често била средина различитих школа (германске, англосаксонске, франкофилске и других) биће одвећ лако прихваћена теза критичке историографије, па ће под удар доћи и велики број озбиљних научника, као и аутори којима историографија није ужа струка. Сви ће они бити оцењени једном строгом крилатицом захваљујући којој ће бити сврставани у припаднике апокрифне историје или некритичке историјске школе. На том списку ће се наћи и текстови Милоша Милојевића, који ће засигурно у будућности представљати радове на којима ће нова српска историографска школа морати да темељи своја нова искуства.
Ништа боље нису прошли ни наши савременици, попут професора Реље Новаковића који веома упорно, тачно и научно оправдано ситуира Србе према изворима недириговане европске науке. Али, према изворима који су стари сто, двеста година или чак и више векова. Новаковић проналази трагове српске аутохтоне културе и на просторима и у времену које претходи датовању које званична историгорафија бележи. Захваљујући сличним искуствима сазнајемо да је најстарија српска заједница, такозвана Тесалска Србија, постојала далеко пре него што то утврђује званична историографија коју смо учили у школи. А учи се и дан-данас на нашим Универзитетима који српску историју започињу Чаславом, а утемељују Немањом.
■ Ово су изгледа само прилози за неку праву будућу историју српског народа, која још увек није написана.
— Тачно. Права историја српског народа, као и историја словенског народа још увек није написана. Историја словенских народа, као и историја српског народа, писана је углавном као „употребна историја". Било да је писана у оквиру европске историографске мисли било да је писана од домаћих аутора. Ево неколико примера како о Словенима сведочи римокатоличка европска мисао. То су записи Титмара, бискупа Мерсебурга из 1014. године, затим записи из раног XIII века под називом „Геста Данорум" из 1208. године од Сакса Граматика. Да они припадају католичкој провенијенцији у то нема никакве сумње. То су, значи, најважнији записи о Словенима, уз записе о ратовима бискупа Ота Бамбершког из XII века, записе о словенском храму на острву Риген као и Хелмолдове записе из 1134. године.
Занимљиво је, међутим, да ови записи важе као драгоцена документа и сведочанства о Словенима, али никако не важе истовремено и као агресорска грађа. Ако бисте покушали да друкчије интерпретирате ту постојећу верификовану слику о словенској мистерији, да сумњате у објективност војних хроничара римске освајачке цркве, онда бисте били сврстани у некритичку историјску школу. На жалост, тај аргумент још увек важи.
■ Када говоримо, а говорили смо о историји у дубокој прошлости да ли је и најдубља наша прошлост подложна спекулацијама?
— И праисторијски период, такође, није ослобођен разних спекулација. А није ослобођен стога што и као потомци, на овом простору живи народ обручен својом геополитичком биографијом. Шта карактерише овај простор? То је светост простора и недостојанство потомика. То недостојанство потомака је подстицано унутар јужнословенске заједнице из ових прагматских политичких разлога које сам помињао али исто тако дириговано и извана. Тим пре оправдано је говорити о интелектуалној мисли у “служби агресора". Проблем народа који живи на простору који су латински савремени хуманисти назвали „Катена Мунди" састоји се већ у томе што ти народи егзистирају на једном светом простору. А тај свети простор заправо захтева, што иницирају и текстови зборника једну потпуно нову европску и светску реисториографију.
■ А то значи?
— Конкретно, када је у периоду између 1965. и 1970. године откривено рано-холоценско налазиште у ђердапском подручју, онда је ваљда свима било јасно да више не може бити одржива теорија о индоевропским народима који насељавају Европу. Установљавањем Лепенске космогоније, коју најблаже констатовано можемо датирати 8.000 година пре Христа, ми засигурно можемо тврдити да су у питању једна цивилизација и једна култура које су потпуно аутохтоне. И више од тога: да је то једна од најстаријих ако не и најстарија светска култура. Али, да нам се не би приговорила „некритичност" — закључимо да је то најстарија аутохтона европска културолошка заједница. Шта је, онда, у свему овом симптоматично? ...
Иако је, међутим, Дејвид Кларк с правом одредио лепеничку културу као лепенску цивилизацију, у једној исполитизованој науци, каква је већ традиционално европска наука, то није било довољно да се учини било какав помак. Лепенски Вир је због тога (и поред радова најраиличитијег приступа: мислим на радове архитекте Пеђе Ристића, на радове Драгослава Срејовића, Љубинке Бавовић и тако даље) наставио да постоји као један куриозум, и ништа више. Хоћемо ли у трећем миленијуму имати ту част да буде извршена реисториографија на глобалном светском, па тако и на европском, плану?! На то питање тешко да би могао било ко са сигурношћу, данас да одговори.
Префесор Пешић је у Италији дешифровао винчанско писмо. Зашто је на његов рад стављен ембарго?: састављач „КАТЕНА МУНДИ" П. Драгић Кијук
Вечни отпори доказивању континуитета духовних вредности
■ Већ сте споменули да смо на прагу Трећег миленијума са свим тим несрећама које се догадају српском народу на територији Балкана. Чули смо и неке одреднице које нам указују на скривену историју нашег народа. Да ли нам ова књига нуди и слику данашњице српског народа, а можда и будућности.
— Не можемо говорити о садашњости и не може се поимати квалитет садашње егзистенције без јасног квалитативног тока. Без једног контитуитета који иде и траје у тако званој свевременој садашњости. А свевремену садашњост управо сачињавају и прошлост, и садашњост, и будућност. Књигу „Катена Мунди", управо због тога, испуњавају текстови који уважавају један еволутивни начин разинишљања, а не револуционарни начин размишљања. Ова књига ништа не жели да укида, она жели да постави нове реперне тачке од којих се мора поћи. Она тежи да покаже како у оквиру глобалне светске историје постоји једна еволутивна, веома дуга, веома стара линија духовног живота који припада цивилизацијама на јужнословенском Балкану. Дабоме, и која припада касније оним народима које називамо Словенима и у одређеном историјском периоду које препознајемо под именима одређених етничких заједница. Зато је веома важно не враћати се декларативно у прошлост, него бити свестан такве вредносне прошлости.
ЛЕПЕНСКИ ВИР КАО НАЈСТАРИЈА ЕВРОПСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ПРЕЋУТАН ЈЕ У ИМЕ ТЕОРИЈА ИНДОЕВРОПСКОГ ДОСЕЉЕЊА
■ У чему се огледа та еволутивна линија?
Видите, постоји један континуитет, кога су наши претходници били далеко свеснији него ми данас. Малочас смо закључили да је на овом простору постојала једна изузетна цивилизација Лепенског Вира, цивилизација која је родила необјашњиве и чудесне скулптуре и једну, нама, потпуно непознату идолопластику, али то није био крај. Ту се није ништа завршило, та цивилизација наставља да живи. На истом простору, по том, ми ћемо затећи нову културу, другу цивилизацију, односно велику културу која припада Винчи. Винчанска култура коју Марија Гимбутас ситуира од 5300 до 3500 године пре Христа, културу која је родила најстарију писменост на свету. Ми смо је вероватно из жеље да будемо у „служби агресора", потпуно потисли, па због тога питање винчанске писмености јесте питање које је још увек у нашој науци под ембаргом. Иако за винчанско писмо, старо шест и по хиљада година, можемо констатовати да представља колевку светског духовног искушења...
У нашој средини увек су се појављивали отпори када се покушавао успостављати мост и доказивати континуитет духовних вредности. То се догодило и онда када је наша јавност била упозната са радом професора Радивоја Пешића, са резултатима које је он објавио у италијанској енциклопедији, 1985. године. Пешић је понудио коначну систематизацију винчанског писма, односно одредио фонетске вредности постојећих графема. Па ипак, успостављени ембарго остаје до дана данашњег, иако не разумем зашто је то тако. Не разумем, пошто није реч о аматерском сензационализму, јер о томе да се на винчанској керамици и идолопластици не налазе знаци својине (како би археолози рекли) већ писмена давно је успоставила и верификовала научна традиција. О томе пишу Милоје Васић, 1911. године, Георгијевски, 1940. године, а после Другог светског рата веома убедљиво Јован Тодоровић, 1969. године. Дакле, наша садашњост је у садржајној будућности, која се корени у ономе што је у давној прошлости остављало духовни траг.
■ Господине Драгићу, из списка оних који су увршћени у ову књигу има доста теолога Српске православне цркве. Има се утисак да овај зборник о Српској православној цркви говори убедљиво и непристрасно.
— То је тачно. Први пут су искључени прагматски разлози или употребни текстови који говоре о верском феномену. Или о православном богословљу као искуству једино историје Српске православне цркве. Српска православна црква је и данас жив организам без кога овај народ (а то важи за све народе који су упознали хришћанство) никада не би открио много тога што припада највишим искушењима духа. А то значи: хришћанску филозофију која уистину представља есхатолошку филозофију. То је представљало пресудан разлог што сам се одлучио да уместо употребних квазинаучних текстова о важности хришћанства, о важности филозофије Христове љубави говоре управо прави зналци. Због тога и јесу у овоме зборнику заступљени наши теолози, епископи, монаси и свештомонаси. Они говоре о истинама и заблудама до данашњих дана. Навешћу два примера. Захваљујући текстовима професионалне а не политичке подобности ми ћемо сазнати нешто у шта је упућен само мали број стручних лица. Реч је о феномену такозваног римског права. То такозвано римско право, које се тиче грађанина, своју прву кодификацију није доживело у Риму, већ у православној Ромеји. Власт значи припада закону који брани достојанство човека, а не правну установу којом држава управља човеком.
Нешто тако није могло заживети у паганском Риму, могло је заживети само на ономе простору где су се преплитали аристотеловски и платонистички филозофски дух и, што је пресудно, где је постојало осећање духовног смисла и саборности. Дакле, хришћанске филозофије. Управо у тој традицији грчко-римског права и немањићки принц, а потом монах, Свети Сава, написао је Номоканон (Крмчију или Законоправило) између 1206. и 1217. године у манастиру Студеници. У духу пак изворне хришћанске филозофије, Свети Сава је на жичком сабору, 1221. године, установио Синодик православља, то јест хришчанско богословље на које се ослањало и византијско право чувајући божанску природу човека. Разуме се, папократска европоцентрична западна култура, у ових две хиљаде година, ишла је другим путем. Изузимајући веома значајне текстове покојног академика Димитрија Богдановића православном богословљу у Зборнику су заступљени и текстови који се тичу наше савремене историје, наше савремене политичке мисли (додуше, са трагичним последицама), па је тако заступљен текст највећег филозофа у српској теологији Јустина Поповића о погубном утицају атеизма на нашем простору.
ВИНЧАНСКА КУЛТУРА РОДИЛА ЈЕ НАЈСТАРИЈУ ПИСМЕНОСТ НА СВЕТУ
Разлози сеобности и несложности Срба
■ Господин Милеуснић, један од рецензената овог Зборника, каже да „Катена Мунди" даје одговоре који су веома важни за нас. Зашто је српски народ и обожен, и страдалнички, и сеобни, и несложан народ?
— Па, мислим да сам у претходном одговору на ваше питање већ дао неке основне назнаке обожености српског народа. Да српски народ јесте страдалачки народ, народ чија је целокупна историја мартиријски устројена, у то не треба сумњати из простог разлога јер је то народ који је у целокупној својој историји био изложен римском прозелитизму. Може ли бити другачија, сем страдалничка, историја било ког народа који живи поред таквог тоталитаристичког духа чији програм (независно од културних и духовних остварења) на политичком плану представља, до дана данашхјег, историју агресије...
На једној страни постоји тај обожени народ који чува изворну хришћанску догму и припада православном верском обреду, а на другој страни постоји свет папократије који има закониту тежњу да се империјално шири. Да се империјално шири и у односу на народе који припадају том неаутентичном хришћанству, али и на оне народе који припадају аутентичном Хришћанству односно православљу. У питању је једна права агресивна милитантна црква. Зар историја те цркве изгледа другачије? Уз Папин благослов Вилијем Освајач заузима Енглеску 1060 године. Такозвани Крсташки ратови нису ништа друго до папски ратови, и то свих осам: од 1095. до 1270. године, а воде се само са циљем освајања Истока и поништавања источног хришћанства, то јест православља. Свети рат у Француској од 1209. до 1229. против Албижана папски легат поздравља речима: „побијте их све, то је воља Божја".
Латинско царство од 1204. до 1261. почетак је сумрака православне Ромеје. Рат између Гибелина и папских присташа Гвелфа у Италији траје од 1150. до 1268. Немачка ће напокон Вестфалским миром бити подељена 1648. на протестанте и католике. Па, како ви онда очекујете да народ православног опредељења у директном додиру са једном агресивном, политичком организацијом (која користи веру у политичке сврхе за постизање политичког циља, као што то чини римокатоличка организација) може имати друкчију историју осим страдалничку. Уосталом, том искушењу и тој страшној агресији нису били подложни само православни народи. Крстоносни мач Ватикана прешао је и на прекоморске земље. Тако су шпански конквистадори Кортез у Мексику, Пизаро у Перуу пронели славу Римске цркве и у Средњој и у Јужној Америци…
“Овај свети простор карактерише више од свега недостојанство потомака. То недостојанство потомака подстицано је унутар јужно-словенске заједнице извана, са Запада, путем вековима наметане интелектуалне мисли која ће бити „у служби агресора”, мисли која ће упорно и веома успешно онемогућавати успостављање континуитета духовних вредности.”
■ Па ипак, симптом несложности се не може правдати агресивношћу суседа.
— Што се тиче несложности српског народа (која није ни мања ни већа у односу на друге, на пример Јевреје), то је политичка флоскула коју је, на жалост, прихватило и делимично пропагирало пролатињено српство. Одељеност или ксенофобичност појединих словенских етноса (Хрвати, Пољаци, делом Украјинци), то је нешто сасвим друго, али тај симптом несложности заслужује опсежнију аргументацију.
■ Ако је то тако као што кажете може ли се онда закључити да су Срби сеобни народ колико и други народи, као и то да су Срби можда управо сеобама помогли Римокатоличкој цркви у остваривању њених империјалистичких циљева?
— Природно, Срби су сеобни народ колико и други народи, у то нема сумње. Што се тиче другог дела вашег питања, оно делимично нуди и одговор. Несумњиво је да су српске сеобе допринеле регионалној, етничкој, психолошкој и духовној дисперзији. И то је тачно… Али, не својом вољом већ условљеношчу. Матична српска земља, највећа по пространству и етнички најјача, била је на територији Часлављеве државе, управо на простору данас толико спорне Босне и Херцеговине. Под јаким утицајем римокатоличког прозелитизма матична српска заједница се повлачила све више у континент и тако је дошло до условљених сеоба, до тога да се Срби веома много озападе, па их зато и има на територијама данашњих Крајина.
Међутим, они су тамо и од периода франачког прозелитизма, дакле од IX века, затим од период јаког римокатоличког прозелитизма од X и XI века, а додатно ће бити тамо и после великих српских сеоба у XVII веку. Исто ће се тако померати и на Исток, а помераће се и на југ. Дакле, у питању су биле условљености, али условљености пре свега изазване експанзионистичким разлозима, којима се руководила једна моћна монархија коју је предводио римски Папа. Јасно је онда зашто се на територији данашње Далмације, у средњем веку, православље није могло одржати у већинском својству. Оно је непрекидно било потискивано, што је важило и за грчко становништво по градовима и за српско становништво у Приморју или у загори. Да не треба сумњати у све то што сам до сада изговорио сведоче и одређене чињенице. Папска црква је на Сабору у Сплиту, 925. године десетим каноном забранила богослужење на словенском језику. Управо због тога што је већ увелико трајао процес латинизације и романизације, који ће се касније претворити у процес католизације, последично ћемо имати покатоличени српски народ на територији Далмације, на територији Босне, на територији Херцеговине. А онда, иза тога процеса доћи ће коначно и процес кроатизације.
Корени историјског неспоразума Европе и Србије
■ Свим тим процесима о којима сте говорили јужнословенска племена су помогла својом неслогом.
— Запис који припада Псеудо-Маврикију (крај ВИ века) учи нас да је програм „употребе" словенске популације био одомаћен и на просторима визанлијске ирнперије. Сличан политички ум полкушао је да регулише словенско питање управо по програму који важи већ 1300 година, а то значи да изврши регионализацију словенске популације, да изврши поделу и завист међу племенима, да изврши „употребу" једне племенске заједнице против друге племенске заједнице. У том се, бројним вековима до данашњег дана, и успело.
■ Сведоци тога смо данас.
— Да, сведоци смо и данас.
■ Очито да је актуелна тема словенства и европејства, односно српства и европејства. чини се да је српство у сукобу са европејством.
— Ако бисмо гледали садашњи политички тренутак и однос Европске заједнице према Србији, онда бисмо могли ваше питање прихватити као констатацију. Али, бојим се да је сукоб прејака реч, из простог разлога што је и европски дух био изложен манипулацији свог сопственог кроновског политичког ума са центром у Риму. Ја не мислим да је реч о сукобу, мислим да је реч о неразумевању. Ми јесмо сведоци нечега што личи на сукоб, због тога што свако политичко промишљање подразумева суочење са такозваном политичком реалношћу. Међутим, политичка реалност европејства спрам јужнословенске заједнице јесте нешто што почива на већ утврђеним темељима папоцентричне европске мисли. Дакле, европска хришћанска заједница није у сукобу са нама, данас, зато што постоји некакав конкретан сукоб који се сада збио. Тачније је рећи: Европа спрам Србије и Србија спрам Европе јесу у једном историјском неспоразуму.
■ Који није новог датума.
— Не, он је стар најмање хиљаду година. Он је у навикама, у научним заблудама са те друге стране. И сама изманипулисана, европска интелектуална мисао (која је такође у употреби политичког ума и свега онога што сам раније помињао) не жели да перципира Балкан као једну важећу културолошку монаду. Она из наметнутог политичког миљеа Балкан традиционално сагледава само као балкански синдром, то јест као римску провинцију. Тако га је гледала све време док је била доминантна римокатоличка опција у оквиру историје европске политичке мисли, тако га је гледала и у периоду Аустро-Угарске доминације на нашим теренима, па тако „балканско питање" проматра и данас. Оно се не тиче само Срба, оно се тиче Балкана уопштено. Немојте заборавити да је пропашћу Турске империје англофилска политика (политика која је произашла из римокатоличке традиције), на балканско питање гледала на исти начин. И због тога ће Турска, иако за то није било никаквог разлога, остати на европском континенту.
■ Зашто?
— Да би грчка православна земља била умањена. Данас се дешава нешто слично. Пропашћу комунистичке деспотије поставља се питање словенског света, па се оно на глобалном евроамеричком плану посматра опет у оквиру традиционалне политике европске хришћанске заједнице. И зато јача утицај Турске, која добија ознаке једне ревитализиране империје, јер је потребно створити тампон зону између азијских исламских земаља и православне руске заједнице. У том смислу треба посматрати и балкански проблем данас у целини.
„Словенски народи пролазе кроз судбоносну фазу потпуног расула и хаоса насталих рушењем тоталитарне комунистичке империје. Оно што представља још вече искушење за нас јесте чињеница да смо се у том периоду веома истрошили. У помањкању духовне снаге, недостају нам и интелектуална и политичка и културолошка, па и економска мудрост."
Допринос титоизма европолитици на Балкану
■ Које су то идеје које су заступали творци новије политичке историје а које најчешће нису представљале политичку корист српског народа?
— Па, једна од највећих заблуда јесте идеја југославизма. Иако је, да се разумемо, са становишта хуманистичког идеала било потпуно оправдано да народи на једнорн простору који представља географски природну целину, а који расно, етнички па чак и језички јесу сродни, живе заједно. Међутим, југославизам, и поред свега тога, као хуманистички идеал, представља заблуду из два разлога. Прво, што тај хуманистички идеал није могао победити изнутра. Југославију није створио хуманистички идеал њених народа. Она је створена као „пролазна" потреба европске хришћанске заједнице, након распада Аустро-Угарске и на иницијативу Сједињених Америчких Држава. Вилсонов пакет је управо подразумевао укидање Лондонског пакта, подразумевао је укидање стварања (иако историјски и етнички оправдане) српске заједнице као највеће на Балкану. Због тога је било и логично очекивати да ће прагматичан политички ум прибећи некој другој идеји; зато је и створена прва Југославија. Други разлог који нам говори о заблуди садржан је у чињеници да тај хуманистички идеал (стварање јужнословенске заједнице) није био свестан „политичке употребности". Идеја јужнословенства или илирства је већ четири, пет векова уназад у ствари била програмска идеја Римокатоличке цркве која је тежила расловенизацији И романизацији овог дела Балкана.
Видите, у XV веку је првовремено у Риму основан завод Светог Јеронима, који је установљен као Словенски колегијум. Од XVI века овај завод прераста у Илирску академију, јер је словенство на Балкану требало и номинално потиснути. Давнашњом „католичком акцијом" словенство се потирало илирством. Тако ће већ 1604. Бартол Кашић израдити граматику илирског језика. Када историјски услови буду дозволили да се та идеја словенске или јужнословенске или илирске заједнице потпуно идентификује са простором на коме је досезао (било када у историји) римокатолички утицај, онда ће процес присилне католизације заменити процес кроатизације. И због тога ће тај словенски Завод Св. Јеронима од 1790. прерасти у Coplegium Croatorum. Дакле, југославизам је само по називу био супротан прагматској политичкој идеји римокатоличке организације. Тога, на жалост, заговорници хуманистичког идеала нису. били свесни. И тако је створена једна потпуно волшебна заједница, која је својим стварањем била осуђена на пропаст.
■ Како, онда, у политичко-католичком интересу тумачите стварање II Југославије, и то као атеистичке заједнице?
— Ваш први део питања је занимљив утолико што нам објашњава један феномен. Комунизам уопште (па тако и југословенски комунизам и титоизам) био је потребнији политичкој дезоријентацији европске хришћанске заједнице и њеној бламажи политичким екстремизмом него ли народима који су се нашли у „комунистичком загрљају".
■ А зашто?
— Југословенски комунизам или титоизам давао је истински кредит уморној и истрошеној европској политичкој мисли, с једне стране, као што је био и гарант ћутању агресивној политици Римокатоличке хрватске цркве, с друге стране. Није ли то био прави програм којим ће се европолитичка агресивност, која је постојала на овим теренима од 41. до 45. године, поништити? Захваљујући управо комунизму, захваљујући том капиталу, истрошена европска политичка заједница добила је пуно: глобална светска политичка савест није извршила денацификацију над папском институцијом, која је још 1933. године потписала конкордат са Хитлером, као што захваљујући југословенском комунизму и титоизму није извршена денацификација над оним народима који су вршили геноцид над српским народом. Тако је поништен и изузетно висок проценат хрватског живља који је учествовао у усташком покрету; усташка војска броји десет одсто од укупног хрватског становништва. Захваљујући југословенском комунистичком капиталу до процеса денацификације католичко-муслиманске популације није дошло, али је зато дошло до забране историјског памћења код српског народа.
■ Зашто се по вама српско питање разматра као, јеретичко питање политички завршног типа у Европи?
— Па, управо због тога што се у политичкој традицији европске мисли такозване балканско, односно „источно", то јест српско питање сматра адактираним. Захваљујући веома успешној прозелитској политици Рима и не мање католичком програму Аустро-Угарске успешно је извршена регионализација српскога народа. Завршена је једна географска дисперзија, па самим тим и политичка дисперзија. Међутим, то не значи да у историји европског либералног духа постоји важећом само политичка опција. Европски интелектуални дух јесте такође јеретички дух, и зато се треба изборити за своје место у оквиру интелектуалног а не политичког духа Европе. Данас се више од тога не може добити. У тој заједници, с обзиром на вредности којима српска култура представља незаобилазну монаду у историји не само византијске цивилизације колико медитеранске цивилизације у целини, српско питање ће добити на правом квалитету: на културолошком, а не на политичком. Политичко питање јесте увек питање које је српски народ биолошки трошило. Културолошко питање, на које није стављена „цивилизацијска" забрана, јесте питање које српском народу даје могућност духовног достојанства у оквиру велике фамилије европских народа.
ЈУЖНО-СЛОВЕНСКА ИДЕЈА ЈЕ ПРОГРАМСКА ИДЕЈА КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ
Политички ум друга врста интелектуалног притиска
■ Значи ли то да и „Европска економска заједница" није искључиво - политичка институција?
— Апсолутно не! Међутим, у свом зачетку „Европска заједница" није имала политичку конотацију. Део интелектуалног капитала у историји европске мисли, који се суочио са ретроградном еволуцијом политичког живота Европе, 1922. године доћи ће на идеју да оствари паневропску заједницу. Али, као заједницу хуманистичког типа која ће слично принципима православља (односно саборности) окупљати све духовне вредности народа који живе на европском континенту. Оснивач те „Паневропске заједнице" био је Рихард Куденхове Калерги. Пошто се покретачка идеја темељила на афирмацији свеевропске културе онда није ни чудно што су њени чланови били Леон Блум, Бернард Шо, Алберт Анштајн, Нигел Де Унамуно, Томас Ман и други. Овај хуманистички идеал, као што се увек дешава, надишао је прагматски политички ум и претворио визију „Паневропске заједнице" у посве одређено политичко средство. Истрошена комунизмом и фашизмом европска хришћанска заједница је тражила ново политичко упориште и то ново политичко упориште видела управо у реализацији идеје „Паневропске заједнице". Разуме се не више у хуманистичком смислу, већ искључиво као организацију политичког одређења. Разлози су били пресудни и то само у једном смислу: европска заједница треба да се осамостали патернализације моћне силе Сједињених Америчких Држава. Политичким оздрављењем (ослобађањем од нацизма, комунизма и профашизма) расла су уверавања да се може створити једна екстра територијална политичка заједница. Најпознатији заговорник ове тезе био је, а подржавали су је, под називом „Европска заједница", Андре Марло и не мање Де Гол. Дакако, и представници Папске државе. Тако ће, веома брзо, 1948. године бити остварена и реализована идеја Уједињених држава Европе, а Черчил ће те године бити изабран за почасног председника Уједињених држава Европе. Не много иза тога (јер је политички прагматизам показао да се Европа не може ослободити америчког патернализма), већ 29. марта 1949. године, створен је Амерички комитет за уједињену Европу, што нам (у најсавременијим политичким догађајима који су се одвијали на територији Титове Југославије), јасно говори где је био центар политичке моћи одлучивања о распаду Друге Југославије.
■ Изгледа да се ми Срби полако али сигурно топимо и смањујемо бројем, а и простирањем добровољно. И то у разним прозелитизмима. Чврсто верујем да српски народ то невољно чини, али на то су га натерале неке његове вође, које су биле прекомерно жељне власти и тираније.
— Ваше питање подразумева могућност персоналног и принципијелног одговора. Нема сумње, у свакој историји па и у националној историји Срба није тешко открити та деспотска својства и открити аморална или чак иморална својства људи који су управљали политиком или дириговали културом. Међутим, нисам сигуран да би то представљало принципијелан одговор, из простог разлога што то важи за све народе а не само за историју овога народа овде. Тешко би било кривити искључиво политичке вође или једну личност за историјску судбину одређеног народа. Тоталитаристички системи су нас научили да је деспотија једног човека условљена његовим окружењем. Дакле, тим погубним удворичким духом интелектуалних моћника око њега а не његовом способношћу да наметне свој деспотизам одуховљеном уму или целом једном народу. И ова најновија ситуација показује потпуну неспособност удворичке интелигенције и владајуће партије да глобалну светску политику упозна са погубношћу деспотског и тиранског режима коме смо били изложени последњих четрдесет пет година. Не мање показује и недовољну способност свих других странака да такозване партијске интересе ставе у службу националних интереса. И зато се не може вршити сатанизација појединаца, јер то је већ позната подвала у науци. Тој подвали је увек прибегавао политички ум Европе, који је морао да оправда историју своје агресивности. Зато је имао разлога да изврши сатанизацију рецимо Хитлера или Мусолинија. Сатанизација политичких личности не спада у научну већ прагматско-политичку методологију, то је мистификаторски метод којим се само жели прикрити сурова политичка реалност и сопствена неспособност. У том смислу је тако бесмислено и у нашем друштвеном животу вршити сатанизацију политичких личности, било да припадају опозиционој било позиционој структури власти!
■ Или садамизацију!
— Па, ако хоћете и садамизацију, пошто је то један популарнији термин. Али, мислим да нити једно нити друго у овоме тренутку не може представљати ни политичку, ни националну, ни културолошку корист. У овом тренутку, као и у свим тренуцима постојања овог народа, пресудно је само једно: да политички ум буде окружен другом врстом интелектуалног притиска, па ће тај политички ум, из прагматских разлога и из жеље да задржи власт, уважавати, поштовати и представљати праве интересе народа.
“Историја културе европске хришћанске заједнице” је историја агресивности
Неаутентично хришћанство и маргинализација православља
■ Очигледно да се ствара нови светски поредак. Шта у новом светском поретку овај наш национ може да очекује.
— То је веома комплексно питање и бојим се да би одговор могао пре доћи од оне врсте филозофских писаца који су склони утопистичком промишљању, него ли од аутора који припадају књижевној традицији или од аутора који уважавају такозвани принцип историјске теологије. Мислим да успостављање новог светског поретка јесте најозбиљније питање пред којим се налази хришћанска заједница. А ево и зашто? Римокатоличанство и протестантство, као важећи припадници неаутентичног хришћанства, теже обнови хришћанске заједнице. Ова обнова подразумева са једне стране поништавање свих разлика између ове две конфесије (истог неаутентичног хришћанскога погледа на свет), а са друге стране, уз помоћ економске и политичке моћи, такву хришћанску заједницу која ће, имам бар такав утисак, дефинитивно маргинализовати православље.
РИМСКО ПРАВО КОДИФИКОВАНО ЈЕ У ПРАВОСЛАВНОЈ РОМЕЈИ
■ Зашто, господине Драгићу, не бисмо могли бити оптимисти?
- Због тога што морамо заједно са свим људима мудре воље, уважавати историјске чињенице. Историјске чињенице говоре да је добрим делом историја културе европске хришћанске заједнице историја агресивности, а ништа мање напротив много више – упозоравају нас те исте чињенице да је управо неаутентично хришћанство изнедрило два највећа зла у историји двадесетог века, којима је хришћански свет био изложен: комунизам и фашизам. Очекивати од хришћанских заједница, које припадају искуству и традицији неаутентичног хришћанског погледа на свет, данас један „нови" светски поредак, такав светски поредак који ће се залагати за хуманистички идеал и који неће бити претња нове агресивности (агресивности спроведене квазидемократским путем или културолошким геноцидом као најопаснијим геноцидом који постоји) тешко да је поверовати. То не значи да не треба веровати да у оквиру заједница које припадају такозваном неаутентичном хришћанском свету има снага које теже хуманистичком идеалу. Напротив, ма их много, али хоће ли оне бити пресудне у стварању новог поретка света то не знам. Управо зато и мислим да је хришћанска заједница на крају другог и почетку трећег миленијума (хришћанска заједница у целини, без обзира на верске обреде којима припадају поједини народи) у свом највећем искушењу. У искушењу тим пре што је данас једна једина политичка сила моћна да диктира услове политичког живота. А бити један у политици јесте сувише велики изазов, чак и за најдемократскије системе света. То значи да је и приоритетна политика Сједињених Америчких Држава такође у највећем свом искушењу: хоће ли се вратити начелној демократији, демократији начела, или ће кренути суновратом прагматског демократизма за који је тешко предвидети како ће се завршити.
Словени и папократски корпоративизам
■ Пошто смо чули шта мислите о томе где је место српског народа у новом светском поретку, интересантно би било да нам кажете шта мислите о словенском питању у том новом светском поретку?
— Словенско питање добрим делом пролази кроз ону судбоносну фазу потпуног расула и хаоса насталог рушењем једне тоталитарне комунистичке империје. Оно што представља још веће искушење за словенски народ јесте чињеница да се он у том периоду тоталитаризма веома истрошио; у помањкању духовне снаге, недостаје му и интелектуална и политичка и културолошка, дабоме, и економска мудрост. Истовремено, процес стварања новог поретка света, у коме словенски народи морају наћи своје место, одвија се под директним утицајем традиционалног плана евроамеричке хришћанске заједнице а чију традиционалност препознајемо у програму Папске цркве. Зато и није чудо што нови поредак света вербално верификује папа Јован Павле II, а не неко од моћних политичких умова евроамеричке хришћанске заједнице; папа то чини са дозом симболичног и политичког значења. Као што је 1891. године папа Лав XIII авио енциклику „Rerum novarum", која се бавила социјалним статусом хришћана, тако ће (ни мало случајно), на годишњицу, 1991. године Јован Павле II објавити енциклику „Centesimus annus", објашњавајући хришћанском свету да је политичка идеја комунизма идеја безнађа, да је политичка идеја капитализма идеја бесперспективности, нудећи нам, у ствари, идеју папократизма - или новог светског верског корпоративизма као спасење. Ако све то имамо у виду, онда и словенско питање морамо разматрати у том смислу.
■ Шта заправо Словени могу очекивати од тог новог папократског корпоративизма?
— А шта могу очекивати ако су добрим делом прошли кроз систем који им је одузео огромну духовну енергију, а на верском плану православље практично довело на потпуну маргинализацију. Основна идеја водиља латинске цркве данас и јесте у томе што она просуђује да је словенство у таквом политичком тренутку када га треба употребно искористити. На томе плану римокатоличка организација много „чини", па се последично јављају проблеми са агресивним унијатизмом на територији Пољске, на територији Словачке, а посебно на територији Украјине.
■ Да ли је и то под плаштом екуменског експанзионизма?
— То је најопаснији експанзионизам коме је изложена хришћанска заједница. А ево зашто? Опет је једна добра идеја, коју је замислио хуманистички ум, подвргнута политичком прагматизму. Идеја екуменизма потиче још из 1910. године и то је протестанска идеја установљена из потребе да се изврши обнова хришћанства односно обнова хришћанских протестантских заједница које су се међусобно много удаљиле. Светски екуменски савет је основан 1948. године и укључио је и православне цркве. Како је велики део православног света (словенског света) био под тоталитарним режимима то се сада указала прилика да се путем екумене православним црквама помогне. Али, оно што је интересантно јесте спознаја да је економска помоћ била дозирана политичковерским уступцима који су се сасвим мало разликовали од програма римокатоличког фундаментализма. А то конкретно значи да се процес екумене с православнима одвијао не у спознавању исконског хришћанства, изворне хришћанске филозофије, дакле православља, већ у једној прагматској политичковерској мајоризацији; била је то уистину политичка акција која је подразумевала одређене уступке. Тако ће 1965. године, захваљујући екуменском експанзионизму, доћи до „револуционарног" скидања раскола шизме између Православне и Католичке цркве. Захваљујући политици протестантског екуменизма Римокатоличка црква је реализовала још један уступак: Руска православна црква ће дозволити да се Света тајна причести неправославнима, (католицима и унијатима) дозвољава у православним храмовима - а што је у потпуној супротности са свим канонима изворне хришћанске заједнице.
На снажан процес екуменског експанзионизма и употребног православља, инструментализованог православља, поједини молитвеници и мислиоци у православном свету реаговали су на време. То у првом реду важи за светогорске монахе, који су својевремено и упутили велики протест васељенском патријарху Димитрију I, а најзаслужнији што није одржан Васељенски православни Сабор (који је и званично требало да прихвати екуменски програм којим се поништавају све разлике између хришћанских заједница, па тако и разлике догматске природе између православаца и римокатолика) био је теолог Јустин Поповић чији су радови (објавио у периоду између 1971. и 1977. године) пробудили православну савест.
ИСТА МИСАО КОЈА ЈЕ ИЗНЕДРИЛА ФАШИЗАМ И КОМУНИЗАМ, ДВА ЗЛА САВРЕМЕНОГ СВЕТА, САДА СТВАРА „НОВИ" ПОРЕДАК
„Српски народ одувек је највише биолошки трошило политичко питање. Ми се у Европи морамо изборити за своје место у оквиру интелектуалног, а не политичког духа. Донас се више од тога не може добити. Културолошко питање, на које није стављена „цивилизацијска забрана”, српском народу даје могућност поновног стицања духовног достојанства у оквиру велике фамилије европских народа."
Како се припремао девети крсташки рат
■ Ако је судити, на жалост, по догађајима у Југославији у последње две године готово да би било исправно прихватити вашу претпоставку да се суочавамо са једном историјском појавом коју бисмо могли на звати и Деветим крсташким ратом
— Имајући на уму све ове страшне догађаје кроз које је прошао српски народ на територији Славоније, Крајине (Далматинске и Босанске), народ у источној Босни, Херцеговини, српски народ на Косову, — можемо говорити о рецидиву идеологија познатих у историји верских ратова. И то не изгледа нимало историјски „неоправдиво". Напротив. Ако је папска институција (као што јесте) заштитила крајем Другог светског рата велики број нациста и усташа желећи да на тај начин задржи свој ауторитет и желећи да антикомунизмом оствари политички капитал у будућности (па је у том смислу само у Сједињене Америчке Државе извезла десет хиљада нациста) — онда је нормално повратно очекивати идеологију верских ратова. У овој „најзначајнијој" папској акцији крајем Другог светског рата истицали су се хрватски завод Св. Јеронима и Њемачко сјемениште у Риму. Главни организатори спасавања нацистичких и фашистичких злочинаца и познатих усташких злочинаца били су бискуп Алојз Худал, саветник инквизиције и ректор папског завода Санта Мариа Делл Анима, затим фра Крунослав Драгановић, секретар братства Св. Јеронима, фра Доминик Мандић, познати папски и усташки историчар о словенском питању који се у заводу Св. Јеронима после Другог светског рата старао о пласману злата и прању страног новца. Према томе тај девети крсташки рат нешто је сасвим извесно са чиме се суочавао српски свет на јужнословенском простору Балкана и на крају овог логорског XX века.
■ Какво је Ваше виђење, онда, папске еволуције данас у Европи?
— Европа и Србија данас јесте питање односа интелектуалног и прагматског политичког ума у оквору целокупне хришћанске заједнице. Или ће превладати политика хришчћанских заједница (које припадају неаутентичном хришћанском погледу на свет) и допринети, на своју штету, потпуном анулирању православне цивилизације или ће европски дух, не први пут историји, смоћи снаге да победи свето чудовиште које је измакло денацификацији након Другог светсктиг рата. Можда ће то омогућити да се догоди оно што прижељкује Емил Сиоран: да крај XX века задеси једна потпуно безначајна апокалипса — нестајање са позорнице светске историје последњег представника апостола Петра у Риму. Дабоме, политички ум се неће одрећи садашњег историјског тренутка, из простог разлога што је ово велика шанса за политички ум да превазиђени папоцезаризам претвори у цезаропапизам. Тим пре што је Фишер био у праву устврдивши да када је на Западу нестао император, упражњено место заузео је потомак Светога Петра. Данас тај потомак Светог Петра не може рачунати на место политичког императора, али може, и очито рачуна, на место културолошког императора.
Важност духовног искуства православне цивилизације
■ И, на крају, јер имамо утисак да је „Катена Мунди" по својој вокацији отворена књига, шта су „отворене" теме ове особене националне енциклопедије?
— „Катена Мунди" јесте отворена књига по својим темама, по прилозима, по интерпретацијама, у крајњој линији: по једном духовном изазову, ако хоћете. Навешћу два примера „тематске отворености".
Питању словенске извесности и нове духовне аксиологије књига „Катена Мунди" посвећује посебну пажњу: залаже се за озбиљно проучавање нових докумената, уз помоћ којих се може говорити и друкчије и тачније и то не само о историји словенских народа већ исто тако и о словенској писмености. Када ово говорим, пре свега, мислим на Вeлес књигу (с краја IX века), која је изазвала сензацију у научној јавности. Па ипак, ми до данас нисмо имали ниједан значајни округли сто који се бавио тако важним открићем као што је Велес књига.Морам, међутим, упозорити да овај проблем „Kатена Мунди" жели да остави отвореним. Она не доноси коначне судове, она се залаже за верификацију свих текстова које доноси. Па у том смислу и на примеру Вeлес књиге (можда најзначајнијег документа за словенски народ) KАТЕНА МУНДИ заступа полазиште за које се може рећи да је биполарно: она објављује интерпретацију делова Вeлесове књиге уважени научник Трубачов изражава апсолутно неповерње према овом рукопису, као што исто тако уважени научник, Виноградов, сматра да тек треба приступити проучавању Вeлесове књиге.
А шта рећи о оним текстовима у књизи „Катена Мунди" који говоре да на крају XX века више није могућа обнова хришћанске заједнице, уз помоћ ревилатизације папоцентричног и агресивног католицизма? Па, можемо да закључимо да је данас управо тај папистички агресивни милитантни свет окружен и обручен таквом цивилизацијском духовном аксеологијом која, надамо се, није спремна на суицидно постојање, односно на укидање такве велике цивилизације какву представља православна цивилизација. И у том смислу можемо да констатујемо: када је 1510. године у манастиру Филотеј, у Пскову, монах Јелизаров писао великом кнезу Василију III (оцу Ивана Грозног) и закључио да су до сада постојала два Рима, и да је први пропао због свога блуда духовног, а да је други Рим, Ромеја, пропао под ударима неверника и да Москва представља трећи Рим — а будући да смо сведоци да четвртога Рима нема — остаје ипак нада да ће се обнова хришћанске заједнице извршити уважавањем духовног искуства православне цивилизације.
*разговор објављен у магазину Дуга поводом првог издања зборника "Катена Мунди".
"ДУГА" У РАЗГОВОРУ СА ... ИДЕ НАЈДАЉЕ
ПРЕДРАГ ДРАГИЋ-КИЈУК О КОРЕНИМА ИСТОРИЈСКОГ НЕСПОРАЗУМА ЕВРОПЕ И СРБИЈЕ
СРБИ ДЕВЕТОМ КРСТАШКОМ РАТУ
„Европа и Србија данас, то је питање односа интелектуалног и прагматског политичког ума у оквиру целокупне хришћанске заједнице. Или ће превладати политика заједнице која припада неаутентичном хришћанском погледу на свет и допринети, на своју штету, потпуном анулирању православне цивилизације, или ће европски дух смоћи снаге да победи свето чудовиште које је измакло денацификацији после Другог светског рата."
У ова сиромашна времена појавила се веома луксузна двотомна књига с необичним насловом „Катена Мунди" (2.000 страница са колорима). Издавачи су Ибарске новости Краљево и Матица исељеника Србије. Овај Саборник објављује текстове писане у распону од 150 година, чији су аутори врло угледни културни радници из најразличитијих научних области, њих око 260. Жижна тачка „Катене Мунди" је балканско питање, такозвано „источно питање".
Помало изгледа парадоксално да је наслов књиге на латинском језику. То је одредница коју су модерни италијански хуманисти употребили за простор у којем ми живимо, па су овај део Балкана називали „Цатена Мунди", пошто су историју Балкана турначили као историју на „светским веригама". Утолико, овај Саборник (Зборник) представља Српску хронику на светским веригама. И доиста, можемо рећи да целокупна историја свих балканских народа, јесте историја која личи на један временски мартиријум на светским веригама, управо због тога што овај простор — хтели ми то или не — по свему судећи показује да су све силе: политичке, културолошке, економске, хуманистичке и антихуманистичке које постоје у европској цивилизацији (а данас у глобалној светској политичкој ситуацији) усмерене понајвише на део Балкана на коме ми живимо.
„Многе заблуде у историји Срба последица су притисака и опција које припадају западноевропском политичком и културном духу" - Предраг Драгић Кијук
ПРАВА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА ЈОШ НИЈЕ НАПИСАНА
Приређивач ове српске хронике је господин Предраг Драгић Кијук, човек изразите интелектуалне знатижеље и велике стваралачке снаге. Он је у југословенској периодици од шездесетих година. За то време објавио је већи број есеја, критика и стручних радова из савремене књижевности, из старије српске књижевности, историје уметности, као и светске књижевности. Штампао је десетак књига, од којих три на енглеском језику. Али, оно што је најважније, господин Драгић никада није био члан ниједне групе, или припадник неке од интелектуалних школа (формалисти, марксисти, структуралисти...), никада заговорник ниједне партије, нити присталица тајних или мистериозних секти. Поводом изласка књиге „Катена Мунди", разговарали смо са Предрагом Драгићем Кијуком.
Књига наметнутих српских заблуда
■ Ова обимна књига заступљеним текстовима сведочи и о неким познатим а умногоме и о непознатим српским заблудама. Које су то српске заблуде?
— Катена Мунди превасходно тежи једном циљу, а то је демистификација у историјском, културолошком и духовном смислу речи. Тежећи демистификацији, она је читаоца морала да суочи са бројним заблудама које се појављују у историји српскога народа, а које су последица најразличитијих опција и притисака који припадају искључиво провенијенцији западноевропског политичког и културног духа. И још конкретније, провенијенцији римокатоличког европског хришћанског фундаментализма. Заблуде које ова књига покушава да открије јесу управо оне реперне тачке, захваљујући којима распознајемо зашто је, како је и са каквим последицама на овоме простору деловао римски прозелитизам, али и антисловенски, хабзбуршки, затим не мање бољшевички у доскорашњој нашој прошлости или данашњи прозелитизам у неофашистичкој пресији која је присутна у рату Хрвата против Срба.
■ Ако су ово заблуде, шта су онда истине?
— Истина је у разобичавању заблуда! У историји политичких идеја наших народа многе заблуде су презентиране као нешто што доноси један телеолошки смисао. Дакле, циљни смисао. Последице су показале да је, у ствари, српски народ био „политички инструментализован" и да било какав покушај премошћавања различитих култура и различитих политичких опција (у односу на римску латинску цркву и у односу на један ипак антисловенски став који је укорењен у европској култури) није дао никаквих позитивних резултата. Самим тим показао се искључиво као заблуда свих оних наших интелектуалних умова, надасве политичких умова. Тачније: интелектуалних умова који су били удворички интелектуални умови и који су помагали установљење једне држвотворне политике, а не политике од националног интереса. Ерго, пошто су последице показале да то јесу биле важеће заблуде, макар се у њима цео политички миље нашао из најбољих намера то онда значи да истине морамо тражити у антиподним вредностима.У поларизованим становиштима.
Истина јужнословенске, заједнице за српски народ и истина такозваног историјског политичког источног питања рноже имати смисла само у оном што је супротно римском прозелитизму, антисловенском фундаментализму, хабзбуршкој или било којој другој бољшевичкој, неофашистичкој или сличној пресији.
■ Срби већ деценијама, а вероватно и вековима мисле да се против њих стално кују разне завере са истока, запада, севера и југа. Да то није наша параноја јер досад, по мени, то није нико озбиљно документовао. Да ли нам Цатена Мунди то сада, коначно, документује?
— Катена Мунди је „отворена" књига. Дакле, књига која се залаже за преиспитивање свих ставова које аутори износе, и управо због тога од такве књиге се не могу тражити коначни одговори. Ваше питање јесте занимљиво, али се на њега не може добити задовољавајући и позитиван одговор већ и зато што ја не припадам теоретичарима који су заговорници могућих такозваних великих завера. Мислим да се теорије велике завере не могу одржати у научном смислу речи, не могу бранити са научног становишта, из простог разлога што иза сваке завере па и такозваних великих завера стоји човек. Он је сувише несавршен да би био доследан у извршавању програма, који је зацртао самоме себи. У том смислу не можемо говорити о великим заверама које исписују историју српског народа. Али, можемо говорити, и то сасвим чињенично, о програмима одређених институција које јесу по свом опредељењу антисловенске, антиправославне и антисрпске. Папски официј и Коминтерна у томе имају, пре свега за српски народ, несумњиву и сасвим негативну конотацију. Значи, нема великих завера, али постоје велике истине које, на жалост, јужнословенска заједница плаћа веома скупо.
НЕ ВЕРУЈЕМ У ТЕОРИЈУ ВЕЛИКИХ ЗАВЕРА ПРОТИВ СРБА
Југословенство у служби агресора
■ Спада ли и идеја Југославије, коју треба да бране Срби, у такву врсту „истина"?
— Хуманистичка идеја Јужнословенске заједнице последњих седамдесет година, иако оправдана као југословенска идеја, показала се као заблуда управо због тога што је тај хуманистички идеал југословенства практично био у „служби агресора". У служби већ традиционалне нормативистике европске политичке мисли која је југословенство „разумевала" као антисрпство. Пример који наводим најбоље показује како се на погрешним темељима градило “југословенство".
Године 1927. професор Радослав Грујић, православни свештеник и тада управник Музеја у Скопљу, раскопао је један брежуљак на четири километра од Призрена. Он је, заправо, открио изузетно значајан археолошки, и културолошки, и духовни локалитет. Са малим средствима, уз помоћ призренских ђака богословије, уважавајући колективно искуство, затим легенду о пропасти велелепне царске задужбине и ништа мање уважавајући обичајност да се о летњем и јесењем Св. Архангелу на том брежуљку скупља народ (који тада пали свеће и моли се Богу) — он је управо на том брежуљку пронашао остатке мале цркве Светога Николе и остатке велике цркве Св. Архангела. Убрзо, та вест је била објављена у „Политици" и изазвала је, с правом, научну знатижељу. Али, догодило се оно што се морало догодити. Из прагматских, дакле, политичких разлога престало је да се ради на овоме локалитету 1927. године, да се не би пореметио тај такозвани хуманистички идеал југословенства, да се не би, наводно, ширио мит о цару Душану. Због свега тога овај тако значајни локалитет преспаваће своје време до 1961. године.
■ Очигледно је да се из политичких разлога, чак и између два рата, права историја српског народа намерно скривала и њено истраживање је прекидано. Колико је мени познато, случај са Св. Архангелима није усамљен. Ова књига говори и о оној затамњеној правој историји балканских народа од такозваног њиховог досељавања на Балкан. Она нам даје и нека нова светла, за који је знало мало људи, словенске историје па према томе и историје српског народа.
— Па, сигурно да у тамне мрље историје идеја европске политичке мисли спада и такозвано словенско питање. Словенско питање је утолико занимљивије и данас у нашој средини, у овоме граду где водимо овај разговор. Немамо катедру, рецимо, за словенску археологију, немамо катедру за словенску историју.
■ А за српску?
— Па, делимично за српску имамо. Тако да с правом можемо сами себе питати зашто је то тако и зашто су баш ти политички разлози, јер само они могу бити пресудни што је култура затајила у свом исконском задатку, били пресудни у нашој историји. Словенско питање је веома сложено питање и њиме се много више бавила европска историографија него сама словенска историографија. Самим тим и српска историографија.
■ Значи ли то да „словенско питање" дугује више политици него науци?
— У праву сте. Наиме, словенско питање се сагледава у оквиру европске политичке школе и европске историографске школе са становишта интереса латинске цивилизације. Односно, римокатоличке политичке организације. Тежећи стално империјалном ширењу политичко европско хришћанство је миноризовало словенско питање. Зато, није нимало чудно што ће преовладати такозвана пангерманска и паннордијска школа, а да ће сви они текстови које је, такође, наука, давно верификовала о Словенима — као што су рецимо докази Плинија, Птоломеја или Помпонија Меле или Јорданеса (који су настали неколико векова пре Порфирогенита) — бити све мање важећим изворима у европској католицизираној науци. Потпуно ће, у ствари, бити потиснути радови Плинија и Птоломеја, првог из првог а другог из другог века после Христа. Наша историографија је следила овај пут, па је то ваљда једини разлог што је текст др Нике Жупанића „Срби Плинија и Птоломеја" потпуно заборављен. Цитирајући старе историчаре Жупанић лоцира античке Србе код Азовскога мора. Дакле, и у времену које званична европска историографија не прихвата, као што не прихвата званична европска историографија ни ову територију као територију на којој су живели Словени.
Народ обручен својом геополитичком биографијом
■ У овој књизи налазе се радови неких научника који тврде нешто сасвим супротно од онога што смо учили у школи, а што уче и наша деца. Познато је да су неке књиге које су говориле о аутохтоности Словена на Балкану биле и анатемисане, чак и забрањене.
— И Константин Јиречек и Лубор Нидерле, из најбољих намера, дугују јако много Миленхофу, који се залагао за критичку историографију. У нашојх средини која је често била средина различитих школа (германске, англосаксонске, франкофилске и других) биће одвећ лако прихваћена теза критичке историографије, па ће под удар доћи и велики број озбиљних научника, као и аутори којима историографија није ужа струка. Сви ће они бити оцењени једном строгом крилатицом захваљујући којој ће бити сврставани у припаднике апокрифне историје или некритичке историјске школе. На том списку ће се наћи и текстови Милоша Милојевића, који ће засигурно у будућности представљати радове на којима ће нова српска историографска школа морати да темељи своја нова искуства.
Ништа боље нису прошли ни наши савременици, попут професора Реље Новаковића који веома упорно, тачно и научно оправдано ситуира Србе према изворима недириговане европске науке. Али, према изворима који су стари сто, двеста година или чак и више векова. Новаковић проналази трагове српске аутохтоне културе и на просторима и у времену које претходи датовању које званична историгорафија бележи. Захваљујући сличним искуствима сазнајемо да је најстарија српска заједница, такозвана Тесалска Србија, постојала далеко пре него што то утврђује званична историографија коју смо учили у школи. А учи се и дан-данас на нашим Универзитетима који српску историју започињу Чаславом, а утемељују Немањом.
■ Ово су изгледа само прилози за неку праву будућу историју српског народа, која још увек није написана.
— Тачно. Права историја српског народа, као и историја словенског народа још увек није написана. Историја словенских народа, као и историја српског народа, писана је углавном као „употребна историја". Било да је писана у оквиру европске историографске мисли било да је писана од домаћих аутора. Ево неколико примера како о Словенима сведочи римокатоличка европска мисао. То су записи Титмара, бискупа Мерсебурга из 1014. године, затим записи из раног XIII века под називом „Геста Данорум" из 1208. године од Сакса Граматика. Да они припадају католичкој провенијенцији у то нема никакве сумње. То су, значи, најважнији записи о Словенима, уз записе о ратовима бискупа Ота Бамбершког из XII века, записе о словенском храму на острву Риген као и Хелмолдове записе из 1134. године.
Занимљиво је, међутим, да ови записи важе као драгоцена документа и сведочанства о Словенима, али никако не важе истовремено и као агресорска грађа. Ако бисте покушали да друкчије интерпретирате ту постојећу верификовану слику о словенској мистерији, да сумњате у објективност војних хроничара римске освајачке цркве, онда бисте били сврстани у некритичку историјску школу. На жалост, тај аргумент још увек важи.
■ Када говоримо, а говорили смо о историји у дубокој прошлости да ли је и најдубља наша прошлост подложна спекулацијама?
— И праисторијски период, такође, није ослобођен разних спекулација. А није ослобођен стога што и као потомци, на овом простору живи народ обручен својом геополитичком биографијом. Шта карактерише овај простор? То је светост простора и недостојанство потомика. То недостојанство потомака је подстицано унутар јужнословенске заједнице из ових прагматских политичких разлога које сам помињао али исто тако дириговано и извана. Тим пре оправдано је говорити о интелектуалној мисли у “служби агресора". Проблем народа који живи на простору који су латински савремени хуманисти назвали „Катена Мунди" састоји се већ у томе што ти народи егзистирају на једном светом простору. А тај свети простор заправо захтева, што иницирају и текстови зборника једну потпуно нову европску и светску реисториографију.
■ А то значи?
— Конкретно, када је у периоду између 1965. и 1970. године откривено рано-холоценско налазиште у ђердапском подручју, онда је ваљда свима било јасно да више не може бити одржива теорија о индоевропским народима који насељавају Европу. Установљавањем Лепенске космогоније, коју најблаже констатовано можемо датирати 8.000 година пре Христа, ми засигурно можемо тврдити да су у питању једна цивилизација и једна култура које су потпуно аутохтоне. И више од тога: да је то једна од најстаријих ако не и најстарија светска култура. Али, да нам се не би приговорила „некритичност" — закључимо да је то најстарија аутохтона европска културолошка заједница. Шта је, онда, у свему овом симптоматично? ...
Иако је, међутим, Дејвид Кларк с правом одредио лепеничку културу као лепенску цивилизацију, у једној исполитизованој науци, каква је већ традиционално европска наука, то није било довољно да се учини било какав помак. Лепенски Вир је због тога (и поред радова најраиличитијег приступа: мислим на радове архитекте Пеђе Ристића, на радове Драгослава Срејовића, Љубинке Бавовић и тако даље) наставио да постоји као један куриозум, и ништа више. Хоћемо ли у трећем миленијуму имати ту част да буде извршена реисториографија на глобалном светском, па тако и на европском, плану?! На то питање тешко да би могао било ко са сигурношћу, данас да одговори.
Префесор Пешић је у Италији дешифровао винчанско писмо. Зашто је на његов рад стављен ембарго?: састављач „КАТЕНА МУНДИ" П. Драгић Кијук
Вечни отпори доказивању континуитета духовних вредности
■ Већ сте споменули да смо на прагу Трећег миленијума са свим тим несрећама које се догадају српском народу на територији Балкана. Чули смо и неке одреднице које нам указују на скривену историју нашег народа. Да ли нам ова књига нуди и слику данашњице српског народа, а можда и будућности.
— Не можемо говорити о садашњости и не може се поимати квалитет садашње егзистенције без јасног квалитативног тока. Без једног контитуитета који иде и траје у тако званој свевременој садашњости. А свевремену садашњост управо сачињавају и прошлост, и садашњост, и будућност. Књигу „Катена Мунди", управо због тога, испуњавају текстови који уважавају један еволутивни начин разинишљања, а не револуционарни начин размишљања. Ова књига ништа не жели да укида, она жели да постави нове реперне тачке од којих се мора поћи. Она тежи да покаже како у оквиру глобалне светске историје постоји једна еволутивна, веома дуга, веома стара линија духовног живота који припада цивилизацијама на јужнословенском Балкану. Дабоме, и која припада касније оним народима које називамо Словенима и у одређеном историјском периоду које препознајемо под именима одређених етничких заједница. Зато је веома важно не враћати се декларативно у прошлост, него бити свестан такве вредносне прошлости.
ЛЕПЕНСКИ ВИР КАО НАЈСТАРИЈА ЕВРОПСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ПРЕЋУТАН ЈЕ У ИМЕ ТЕОРИЈА ИНДОЕВРОПСКОГ ДОСЕЉЕЊА
■ У чему се огледа та еволутивна линија?
Видите, постоји један континуитет, кога су наши претходници били далеко свеснији него ми данас. Малочас смо закључили да је на овом простору постојала једна изузетна цивилизација Лепенског Вира, цивилизација која је родила необјашњиве и чудесне скулптуре и једну, нама, потпуно непознату идолопластику, али то није био крај. Ту се није ништа завршило, та цивилизација наставља да живи. На истом простору, по том, ми ћемо затећи нову културу, другу цивилизацију, односно велику културу која припада Винчи. Винчанска култура коју Марија Гимбутас ситуира од 5300 до 3500 године пре Христа, културу која је родила најстарију писменост на свету. Ми смо је вероватно из жеље да будемо у „служби агресора", потпуно потисли, па због тога питање винчанске писмености јесте питање које је још увек у нашој науци под ембаргом. Иако за винчанско писмо, старо шест и по хиљада година, можемо констатовати да представља колевку светског духовног искушења...
У нашој средини увек су се појављивали отпори када се покушавао успостављати мост и доказивати континуитет духовних вредности. То се догодило и онда када је наша јавност била упозната са радом професора Радивоја Пешића, са резултатима које је он објавио у италијанској енциклопедији, 1985. године. Пешић је понудио коначну систематизацију винчанског писма, односно одредио фонетске вредности постојећих графема. Па ипак, успостављени ембарго остаје до дана данашњег, иако не разумем зашто је то тако. Не разумем, пошто није реч о аматерском сензационализму, јер о томе да се на винчанској керамици и идолопластици не налазе знаци својине (како би археолози рекли) већ писмена давно је успоставила и верификовала научна традиција. О томе пишу Милоје Васић, 1911. године, Георгијевски, 1940. године, а после Другог светског рата веома убедљиво Јован Тодоровић, 1969. године. Дакле, наша садашњост је у садржајној будућности, која се корени у ономе што је у давној прошлости остављало духовни траг.
■ Господине Драгићу, из списка оних који су увршћени у ову књигу има доста теолога Српске православне цркве. Има се утисак да овај зборник о Српској православној цркви говори убедљиво и непристрасно.
— То је тачно. Први пут су искључени прагматски разлози или употребни текстови који говоре о верском феномену. Или о православном богословљу као искуству једино историје Српске православне цркве. Српска православна црква је и данас жив организам без кога овај народ (а то важи за све народе који су упознали хришћанство) никада не би открио много тога што припада највишим искушењима духа. А то значи: хришћанску филозофију која уистину представља есхатолошку филозофију. То је представљало пресудан разлог што сам се одлучио да уместо употребних квазинаучних текстова о важности хришћанства, о важности филозофије Христове љубави говоре управо прави зналци. Због тога и јесу у овоме зборнику заступљени наши теолози, епископи, монаси и свештомонаси. Они говоре о истинама и заблудама до данашњих дана. Навешћу два примера. Захваљујући текстовима професионалне а не политичке подобности ми ћемо сазнати нешто у шта је упућен само мали број стручних лица. Реч је о феномену такозваног римског права. То такозвано римско право, које се тиче грађанина, своју прву кодификацију није доживело у Риму, већ у православној Ромеји. Власт значи припада закону који брани достојанство човека, а не правну установу којом држава управља човеком.
Нешто тако није могло заживети у паганском Риму, могло је заживети само на ономе простору где су се преплитали аристотеловски и платонистички филозофски дух и, што је пресудно, где је постојало осећање духовног смисла и саборности. Дакле, хришћанске филозофије. Управо у тој традицији грчко-римског права и немањићки принц, а потом монах, Свети Сава, написао је Номоканон (Крмчију или Законоправило) између 1206. и 1217. године у манастиру Студеници. У духу пак изворне хришћанске филозофије, Свети Сава је на жичком сабору, 1221. године, установио Синодик православља, то јест хришчанско богословље на које се ослањало и византијско право чувајући божанску природу човека. Разуме се, папократска европоцентрична западна култура, у ових две хиљаде година, ишла је другим путем. Изузимајући веома значајне текстове покојног академика Димитрија Богдановића православном богословљу у Зборнику су заступљени и текстови који се тичу наше савремене историје, наше савремене политичке мисли (додуше, са трагичним последицама), па је тако заступљен текст највећег филозофа у српској теологији Јустина Поповића о погубном утицају атеизма на нашем простору.
ВИНЧАНСКА КУЛТУРА РОДИЛА ЈЕ НАЈСТАРИЈУ ПИСМЕНОСТ НА СВЕТУ
Разлози сеобности и несложности Срба
■ Господин Милеуснић, један од рецензената овог Зборника, каже да „Катена Мунди" даје одговоре који су веома важни за нас. Зашто је српски народ и обожен, и страдалнички, и сеобни, и несложан народ?
— Па, мислим да сам у претходном одговору на ваше питање већ дао неке основне назнаке обожености српског народа. Да српски народ јесте страдалачки народ, народ чија је целокупна историја мартиријски устројена, у то не треба сумњати из простог разлога јер је то народ који је у целокупној својој историји био изложен римском прозелитизму. Може ли бити другачија, сем страдалничка, историја било ког народа који живи поред таквог тоталитаристичког духа чији програм (независно од културних и духовних остварења) на политичком плану представља, до дана данашхјег, историју агресије...
На једној страни постоји тај обожени народ који чува изворну хришћанску догму и припада православном верском обреду, а на другој страни постоји свет папократије који има закониту тежњу да се империјално шири. Да се империјално шири и у односу на народе који припадају том неаутентичном хришћанству, али и на оне народе који припадају аутентичном Хришћанству односно православљу. У питању је једна права агресивна милитантна црква. Зар историја те цркве изгледа другачије? Уз Папин благослов Вилијем Освајач заузима Енглеску 1060 године. Такозвани Крсташки ратови нису ништа друго до папски ратови, и то свих осам: од 1095. до 1270. године, а воде се само са циљем освајања Истока и поништавања источног хришћанства, то јест православља. Свети рат у Француској од 1209. до 1229. против Албижана папски легат поздравља речима: „побијте их све, то је воља Божја".
Латинско царство од 1204. до 1261. почетак је сумрака православне Ромеје. Рат између Гибелина и папских присташа Гвелфа у Италији траје од 1150. до 1268. Немачка ће напокон Вестфалским миром бити подељена 1648. на протестанте и католике. Па, како ви онда очекујете да народ православног опредељења у директном додиру са једном агресивном, политичком организацијом (која користи веру у политичке сврхе за постизање политичког циља, као што то чини римокатоличка организација) може имати друкчију историју осим страдалничку. Уосталом, том искушењу и тој страшној агресији нису били подложни само православни народи. Крстоносни мач Ватикана прешао је и на прекоморске земље. Тако су шпански конквистадори Кортез у Мексику, Пизаро у Перуу пронели славу Римске цркве и у Средњој и у Јужној Америци…
“Овај свети простор карактерише више од свега недостојанство потомака. То недостојанство потомака подстицано је унутар јужно-словенске заједнице извана, са Запада, путем вековима наметане интелектуалне мисли која ће бити „у служби агресора”, мисли која ће упорно и веома успешно онемогућавати успостављање континуитета духовних вредности.”
■ Па ипак, симптом несложности се не може правдати агресивношћу суседа.
— Што се тиче несложности српског народа (која није ни мања ни већа у односу на друге, на пример Јевреје), то је политичка флоскула коју је, на жалост, прихватило и делимично пропагирало пролатињено српство. Одељеност или ксенофобичност појединих словенских етноса (Хрвати, Пољаци, делом Украјинци), то је нешто сасвим друго, али тај симптом несложности заслужује опсежнију аргументацију.
■ Ако је то тако као што кажете може ли се онда закључити да су Срби сеобни народ колико и други народи, као и то да су Срби можда управо сеобама помогли Римокатоличкој цркви у остваривању њених империјалистичких циљева?
— Природно, Срби су сеобни народ колико и други народи, у то нема сумње. Што се тиче другог дела вашег питања, оно делимично нуди и одговор. Несумњиво је да су српске сеобе допринеле регионалној, етничкој, психолошкој и духовној дисперзији. И то је тачно… Али, не својом вољом већ условљеношчу. Матична српска земља, највећа по пространству и етнички најјача, била је на територији Часлављеве државе, управо на простору данас толико спорне Босне и Херцеговине. Под јаким утицајем римокатоличког прозелитизма матична српска заједница се повлачила све више у континент и тако је дошло до условљених сеоба, до тога да се Срби веома много озападе, па их зато и има на територијама данашњих Крајина.
Међутим, они су тамо и од периода франачког прозелитизма, дакле од IX века, затим од период јаког римокатоличког прозелитизма од X и XI века, а додатно ће бити тамо и после великих српских сеоба у XVII веку. Исто ће се тако померати и на Исток, а помераће се и на југ. Дакле, у питању су биле условљености, али условљености пре свега изазване експанзионистичким разлозима, којима се руководила једна моћна монархија коју је предводио римски Папа. Јасно је онда зашто се на територији данашње Далмације, у средњем веку, православље није могло одржати у већинском својству. Оно је непрекидно било потискивано, што је важило и за грчко становништво по градовима и за српско становништво у Приморју или у загори. Да не треба сумњати у све то што сам до сада изговорио сведоче и одређене чињенице. Папска црква је на Сабору у Сплиту, 925. године десетим каноном забранила богослужење на словенском језику. Управо због тога што је већ увелико трајао процес латинизације и романизације, који ће се касније претворити у процес католизације, последично ћемо имати покатоличени српски народ на територији Далмације, на територији Босне, на територији Херцеговине. А онда, иза тога процеса доћи ће коначно и процес кроатизације.
Корени историјског неспоразума Европе и Србије
■ Свим тим процесима о којима сте говорили јужнословенска племена су помогла својом неслогом.
— Запис који припада Псеудо-Маврикију (крај ВИ века) учи нас да је програм „употребе" словенске популације био одомаћен и на просторима визанлијске ирнперије. Сличан политички ум полкушао је да регулише словенско питање управо по програму који важи већ 1300 година, а то значи да изврши регионализацију словенске популације, да изврши поделу и завист међу племенима, да изврши „употребу" једне племенске заједнице против друге племенске заједнице. У том се, бројним вековима до данашњег дана, и успело.
■ Сведоци тога смо данас.
— Да, сведоци смо и данас.
■ Очито да је актуелна тема словенства и европејства, односно српства и европејства. чини се да је српство у сукобу са европејством.
— Ако бисмо гледали садашњи политички тренутак и однос Европске заједнице према Србији, онда бисмо могли ваше питање прихватити као констатацију. Али, бојим се да је сукоб прејака реч, из простог разлога што је и европски дух био изложен манипулацији свог сопственог кроновског политичког ума са центром у Риму. Ја не мислим да је реч о сукобу, мислим да је реч о неразумевању. Ми јесмо сведоци нечега што личи на сукоб, због тога што свако политичко промишљање подразумева суочење са такозваном политичком реалношћу. Међутим, политичка реалност европејства спрам јужнословенске заједнице јесте нешто што почива на већ утврђеним темељима папоцентричне европске мисли. Дакле, европска хришћанска заједница није у сукобу са нама, данас, зато што постоји некакав конкретан сукоб који се сада збио. Тачније је рећи: Европа спрам Србије и Србија спрам Европе јесу у једном историјском неспоразуму.
■ Који није новог датума.
— Не, он је стар најмање хиљаду година. Он је у навикама, у научним заблудама са те друге стране. И сама изманипулисана, европска интелектуална мисао (која је такође у употреби политичког ума и свега онога што сам раније помињао) не жели да перципира Балкан као једну важећу културолошку монаду. Она из наметнутог политичког миљеа Балкан традиционално сагледава само као балкански синдром, то јест као римску провинцију. Тако га је гледала све време док је била доминантна римокатоличка опција у оквиру историје европске политичке мисли, тако га је гледала и у периоду Аустро-Угарске доминације на нашим теренима, па тако „балканско питање" проматра и данас. Оно се не тиче само Срба, оно се тиче Балкана уопштено. Немојте заборавити да је пропашћу Турске империје англофилска политика (политика која је произашла из римокатоличке традиције), на балканско питање гледала на исти начин. И због тога ће Турска, иако за то није било никаквог разлога, остати на европском континенту.
■ Зашто?
— Да би грчка православна земља била умањена. Данас се дешава нешто слично. Пропашћу комунистичке деспотије поставља се питање словенског света, па се оно на глобалном евроамеричком плану посматра опет у оквиру традиционалне политике европске хришћанске заједнице. И зато јача утицај Турске, која добија ознаке једне ревитализиране империје, јер је потребно створити тампон зону између азијских исламских земаља и православне руске заједнице. У том смислу треба посматрати и балкански проблем данас у целини.
„Словенски народи пролазе кроз судбоносну фазу потпуног расула и хаоса насталих рушењем тоталитарне комунистичке империје. Оно што представља још вече искушење за нас јесте чињеница да смо се у том периоду веома истрошили. У помањкању духовне снаге, недостају нам и интелектуална и политичка и културолошка, па и економска мудрост."
Допринос титоизма европолитици на Балкану
■ Које су то идеје које су заступали творци новије политичке историје а које најчешће нису представљале политичку корист српског народа?
— Па, једна од највећих заблуда јесте идеја југославизма. Иако је, да се разумемо, са становишта хуманистичког идеала било потпуно оправдано да народи на једнорн простору који представља географски природну целину, а који расно, етнички па чак и језички јесу сродни, живе заједно. Међутим, југославизам, и поред свега тога, као хуманистички идеал, представља заблуду из два разлога. Прво, што тај хуманистички идеал није могао победити изнутра. Југославију није створио хуманистички идеал њених народа. Она је створена као „пролазна" потреба европске хришћанске заједнице, након распада Аустро-Угарске и на иницијативу Сједињених Америчких Држава. Вилсонов пакет је управо подразумевао укидање Лондонског пакта, подразумевао је укидање стварања (иако историјски и етнички оправдане) српске заједнице као највеће на Балкану. Због тога је било и логично очекивати да ће прагматичан политички ум прибећи некој другој идеји; зато је и створена прва Југославија. Други разлог који нам говори о заблуди садржан је у чињеници да тај хуманистички идеал (стварање јужнословенске заједнице) није био свестан „политичке употребности". Идеја јужнословенства или илирства је већ четири, пет векова уназад у ствари била програмска идеја Римокатоличке цркве која је тежила расловенизацији И романизацији овог дела Балкана.
Видите, у XV веку је првовремено у Риму основан завод Светог Јеронима, који је установљен као Словенски колегијум. Од XVI века овај завод прераста у Илирску академију, јер је словенство на Балкану требало и номинално потиснути. Давнашњом „католичком акцијом" словенство се потирало илирством. Тако ће већ 1604. Бартол Кашић израдити граматику илирског језика. Када историјски услови буду дозволили да се та идеја словенске или јужнословенске или илирске заједнице потпуно идентификује са простором на коме је досезао (било када у историји) римокатолички утицај, онда ће процес присилне католизације заменити процес кроатизације. И због тога ће тај словенски Завод Св. Јеронима од 1790. прерасти у Coplegium Croatorum. Дакле, југославизам је само по називу био супротан прагматској политичкој идеји римокатоличке организације. Тога, на жалост, заговорници хуманистичког идеала нису. били свесни. И тако је створена једна потпуно волшебна заједница, која је својим стварањем била осуђена на пропаст.
■ Како, онда, у политичко-католичком интересу тумачите стварање II Југославије, и то као атеистичке заједнице?
— Ваш први део питања је занимљив утолико што нам објашњава један феномен. Комунизам уопште (па тако и југословенски комунизам и титоизам) био је потребнији политичкој дезоријентацији европске хришћанске заједнице и њеној бламажи политичким екстремизмом него ли народима који су се нашли у „комунистичком загрљају".
■ А зашто?
— Југословенски комунизам или титоизам давао је истински кредит уморној и истрошеној европској политичкој мисли, с једне стране, као што је био и гарант ћутању агресивној политици Римокатоличке хрватске цркве, с друге стране. Није ли то био прави програм којим ће се европолитичка агресивност, која је постојала на овим теренима од 41. до 45. године, поништити? Захваљујући управо комунизму, захваљујући том капиталу, истрошена европска политичка заједница добила је пуно: глобална светска политичка савест није извршила денацификацију над папском институцијом, која је још 1933. године потписала конкордат са Хитлером, као што захваљујући југословенском комунизму и титоизму није извршена денацификација над оним народима који су вршили геноцид над српским народом. Тако је поништен и изузетно висок проценат хрватског живља који је учествовао у усташком покрету; усташка војска броји десет одсто од укупног хрватског становништва. Захваљујући југословенском комунистичком капиталу до процеса денацификације католичко-муслиманске популације није дошло, али је зато дошло до забране историјског памћења код српског народа.
■ Зашто се по вама српско питање разматра као, јеретичко питање политички завршног типа у Европи?
— Па, управо због тога што се у политичкој традицији европске мисли такозване балканско, односно „источно", то јест српско питање сматра адактираним. Захваљујући веома успешној прозелитској политици Рима и не мање католичком програму Аустро-Угарске успешно је извршена регионализација српскога народа. Завршена је једна географска дисперзија, па самим тим и политичка дисперзија. Међутим, то не значи да у историји европског либералног духа постоји важећом само политичка опција. Европски интелектуални дух јесте такође јеретички дух, и зато се треба изборити за своје место у оквиру интелектуалног а не политичког духа Европе. Данас се више од тога не може добити. У тој заједници, с обзиром на вредности којима српска култура представља незаобилазну монаду у историји не само византијске цивилизације колико медитеранске цивилизације у целини, српско питање ће добити на правом квалитету: на културолошком, а не на политичком. Политичко питање јесте увек питање које је српски народ биолошки трошило. Културолошко питање, на које није стављена „цивилизацијска" забрана, јесте питање које српском народу даје могућност духовног достојанства у оквиру велике фамилије европских народа.
ЈУЖНО-СЛОВЕНСКА ИДЕЈА ЈЕ ПРОГРАМСКА ИДЕЈА КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ
Политички ум друга врста интелектуалног притиска
■ Значи ли то да и „Европска економска заједница" није искључиво - политичка институција?
— Апсолутно не! Међутим, у свом зачетку „Европска заједница" није имала политичку конотацију. Део интелектуалног капитала у историји европске мисли, који се суочио са ретроградном еволуцијом политичког живота Европе, 1922. године доћи ће на идеју да оствари паневропску заједницу. Али, као заједницу хуманистичког типа која ће слично принципима православља (односно саборности) окупљати све духовне вредности народа који живе на европском континенту. Оснивач те „Паневропске заједнице" био је Рихард Куденхове Калерги. Пошто се покретачка идеја темељила на афирмацији свеевропске културе онда није ни чудно што су њени чланови били Леон Блум, Бернард Шо, Алберт Анштајн, Нигел Де Унамуно, Томас Ман и други. Овај хуманистички идеал, као што се увек дешава, надишао је прагматски политички ум и претворио визију „Паневропске заједнице" у посве одређено политичко средство. Истрошена комунизмом и фашизмом европска хришћанска заједница је тражила ново политичко упориште и то ново политичко упориште видела управо у реализацији идеје „Паневропске заједнице". Разуме се не више у хуманистичком смислу, већ искључиво као организацију политичког одређења. Разлози су били пресудни и то само у једном смислу: европска заједница треба да се осамостали патернализације моћне силе Сједињених Америчких Држава. Политичким оздрављењем (ослобађањем од нацизма, комунизма и профашизма) расла су уверавања да се може створити једна екстра територијална политичка заједница. Најпознатији заговорник ове тезе био је, а подржавали су је, под називом „Европска заједница", Андре Марло и не мање Де Гол. Дакако, и представници Папске државе. Тако ће, веома брзо, 1948. године бити остварена и реализована идеја Уједињених држава Европе, а Черчил ће те године бити изабран за почасног председника Уједињених држава Европе. Не много иза тога (јер је политички прагматизам показао да се Европа не може ослободити америчког патернализма), већ 29. марта 1949. године, створен је Амерички комитет за уједињену Европу, што нам (у најсавременијим политичким догађајима који су се одвијали на територији Титове Југославије), јасно говори где је био центар политичке моћи одлучивања о распаду Друге Југославије.
■ Изгледа да се ми Срби полако али сигурно топимо и смањујемо бројем, а и простирањем добровољно. И то у разним прозелитизмима. Чврсто верујем да српски народ то невољно чини, али на то су га натерале неке његове вође, које су биле прекомерно жељне власти и тираније.
— Ваше питање подразумева могућност персоналног и принципијелног одговора. Нема сумње, у свакој историји па и у националној историји Срба није тешко открити та деспотска својства и открити аморална или чак иморална својства људи који су управљали политиком или дириговали културом. Међутим, нисам сигуран да би то представљало принципијелан одговор, из простог разлога што то важи за све народе а не само за историју овога народа овде. Тешко би било кривити искључиво политичке вође или једну личност за историјску судбину одређеног народа. Тоталитаристички системи су нас научили да је деспотија једног човека условљена његовим окружењем. Дакле, тим погубним удворичким духом интелектуалних моћника око њега а не његовом способношћу да наметне свој деспотизам одуховљеном уму или целом једном народу. И ова најновија ситуација показује потпуну неспособност удворичке интелигенције и владајуће партије да глобалну светску политику упозна са погубношћу деспотског и тиранског режима коме смо били изложени последњих четрдесет пет година. Не мање показује и недовољну способност свих других странака да такозване партијске интересе ставе у службу националних интереса. И зато се не може вршити сатанизација појединаца, јер то је већ позната подвала у науци. Тој подвали је увек прибегавао политички ум Европе, који је морао да оправда историју своје агресивности. Зато је имао разлога да изврши сатанизацију рецимо Хитлера или Мусолинија. Сатанизација политичких личности не спада у научну већ прагматско-политичку методологију, то је мистификаторски метод којим се само жели прикрити сурова политичка реалност и сопствена неспособност. У том смислу је тако бесмислено и у нашем друштвеном животу вршити сатанизацију политичких личности, било да припадају опозиционој било позиционој структури власти!
■ Или садамизацију!
— Па, ако хоћете и садамизацију, пошто је то један популарнији термин. Али, мислим да нити једно нити друго у овоме тренутку не може представљати ни политичку, ни националну, ни културолошку корист. У овом тренутку, као и у свим тренуцима постојања овог народа, пресудно је само једно: да политички ум буде окружен другом врстом интелектуалног притиска, па ће тај политички ум, из прагматских разлога и из жеље да задржи власт, уважавати, поштовати и представљати праве интересе народа.
“Историја културе европске хришћанске заједнице” је историја агресивности
Неаутентично хришћанство и маргинализација православља
■ Очигледно да се ствара нови светски поредак. Шта у новом светском поретку овај наш национ може да очекује.
— То је веома комплексно питање и бојим се да би одговор могао пре доћи од оне врсте филозофских писаца који су склони утопистичком промишљању, него ли од аутора који припадају књижевној традицији или од аутора који уважавају такозвани принцип историјске теологије. Мислим да успостављање новог светског поретка јесте најозбиљније питање пред којим се налази хришћанска заједница. А ево и зашто? Римокатоличанство и протестантство, као важећи припадници неаутентичног хришћанства, теже обнови хришћанске заједнице. Ова обнова подразумева са једне стране поништавање свих разлика између ове две конфесије (истог неаутентичног хришћанскога погледа на свет), а са друге стране, уз помоћ економске и политичке моћи, такву хришћанску заједницу која ће, имам бар такав утисак, дефинитивно маргинализовати православље.
РИМСКО ПРАВО КОДИФИКОВАНО ЈЕ У ПРАВОСЛАВНОЈ РОМЕЈИ
■ Зашто, господине Драгићу, не бисмо могли бити оптимисти?
- Због тога што морамо заједно са свим људима мудре воље, уважавати историјске чињенице. Историјске чињенице говоре да је добрим делом историја културе европске хришћанске заједнице историја агресивности, а ништа мање напротив много више – упозоравају нас те исте чињенице да је управо неаутентично хришћанство изнедрило два највећа зла у историји двадесетог века, којима је хришћански свет био изложен: комунизам и фашизам. Очекивати од хришћанских заједница, које припадају искуству и традицији неаутентичног хришћанског погледа на свет, данас један „нови" светски поредак, такав светски поредак који ће се залагати за хуманистички идеал и који неће бити претња нове агресивности (агресивности спроведене квазидемократским путем или културолошким геноцидом као најопаснијим геноцидом који постоји) тешко да је поверовати. То не значи да не треба веровати да у оквиру заједница које припадају такозваном неаутентичном хришћанском свету има снага које теже хуманистичком идеалу. Напротив, ма их много, али хоће ли оне бити пресудне у стварању новог поретка света то не знам. Управо зато и мислим да је хришћанска заједница на крају другог и почетку трећег миленијума (хришћанска заједница у целини, без обзира на верске обреде којима припадају поједини народи) у свом највећем искушењу. У искушењу тим пре што је данас једна једина политичка сила моћна да диктира услове политичког живота. А бити један у политици јесте сувише велики изазов, чак и за најдемократскије системе света. То значи да је и приоритетна политика Сједињених Америчких Држава такође у највећем свом искушењу: хоће ли се вратити начелној демократији, демократији начела, или ће кренути суновратом прагматског демократизма за који је тешко предвидети како ће се завршити.
Словени и папократски корпоративизам
■ Пошто смо чули шта мислите о томе где је место српског народа у новом светском поретку, интересантно би било да нам кажете шта мислите о словенском питању у том новом светском поретку?
— Словенско питање добрим делом пролази кроз ону судбоносну фазу потпуног расула и хаоса насталог рушењем једне тоталитарне комунистичке империје. Оно што представља још веће искушење за словенски народ јесте чињеница да се он у том периоду тоталитаризма веома истрошио; у помањкању духовне снаге, недостаје му и интелектуална и политичка и културолошка, дабоме, и економска мудрост. Истовремено, процес стварања новог поретка света, у коме словенски народи морају наћи своје место, одвија се под директним утицајем традиционалног плана евроамеричке хришћанске заједнице а чију традиционалност препознајемо у програму Папске цркве. Зато и није чудо што нови поредак света вербално верификује папа Јован Павле II, а не неко од моћних политичких умова евроамеричке хришћанске заједнице; папа то чини са дозом симболичног и политичког значења. Као што је 1891. године папа Лав XIII авио енциклику „Rerum novarum", која се бавила социјалним статусом хришћана, тако ће (ни мало случајно), на годишњицу, 1991. године Јован Павле II објавити енциклику „Centesimus annus", објашњавајући хришћанском свету да је политичка идеја комунизма идеја безнађа, да је политичка идеја капитализма идеја бесперспективности, нудећи нам, у ствари, идеју папократизма - или новог светског верског корпоративизма као спасење. Ако све то имамо у виду, онда и словенско питање морамо разматрати у том смислу.
■ Шта заправо Словени могу очекивати од тог новог папократског корпоративизма?
— А шта могу очекивати ако су добрим делом прошли кроз систем који им је одузео огромну духовну енергију, а на верском плану православље практично довело на потпуну маргинализацију. Основна идеја водиља латинске цркве данас и јесте у томе што она просуђује да је словенство у таквом политичком тренутку када га треба употребно искористити. На томе плану римокатоличка организација много „чини", па се последично јављају проблеми са агресивним унијатизмом на територији Пољске, на територији Словачке, а посебно на територији Украјине.
■ Да ли је и то под плаштом екуменског експанзионизма?
— То је најопаснији експанзионизам коме је изложена хришћанска заједница. А ево зашто? Опет је једна добра идеја, коју је замислио хуманистички ум, подвргнута политичком прагматизму. Идеја екуменизма потиче још из 1910. године и то је протестанска идеја установљена из потребе да се изврши обнова хришћанства односно обнова хришћанских протестантских заједница које су се међусобно много удаљиле. Светски екуменски савет је основан 1948. године и укључио је и православне цркве. Како је велики део православног света (словенског света) био под тоталитарним режимима то се сада указала прилика да се путем екумене православним црквама помогне. Али, оно што је интересантно јесте спознаја да је економска помоћ била дозирана политичковерским уступцима који су се сасвим мало разликовали од програма римокатоличког фундаментализма. А то конкретно значи да се процес екумене с православнима одвијао не у спознавању исконског хришћанства, изворне хришћанске филозофије, дакле православља, већ у једној прагматској политичковерској мајоризацији; била је то уистину политичка акција која је подразумевала одређене уступке. Тако ће 1965. године, захваљујући екуменском експанзионизму, доћи до „револуционарног" скидања раскола шизме између Православне и Католичке цркве. Захваљујући политици протестантског екуменизма Римокатоличка црква је реализовала још један уступак: Руска православна црква ће дозволити да се Света тајна причести неправославнима, (католицима и унијатима) дозвољава у православним храмовима - а што је у потпуној супротности са свим канонима изворне хришћанске заједнице.
На снажан процес екуменског експанзионизма и употребног православља, инструментализованог православља, поједини молитвеници и мислиоци у православном свету реаговали су на време. То у првом реду важи за светогорске монахе, који су својевремено и упутили велики протест васељенском патријарху Димитрију I, а најзаслужнији што није одржан Васељенски православни Сабор (који је и званично требало да прихвати екуменски програм којим се поништавају све разлике између хришћанских заједница, па тако и разлике догматске природе између православаца и римокатолика) био је теолог Јустин Поповић чији су радови (објавио у периоду између 1971. и 1977. године) пробудили православну савест.
ИСТА МИСАО КОЈА ЈЕ ИЗНЕДРИЛА ФАШИЗАМ И КОМУНИЗАМ, ДВА ЗЛА САВРЕМЕНОГ СВЕТА, САДА СТВАРА „НОВИ" ПОРЕДАК
„Српски народ одувек је највише биолошки трошило политичко питање. Ми се у Европи морамо изборити за своје место у оквиру интелектуалног, а не политичког духа. Донас се више од тога не може добити. Културолошко питање, на које није стављена „цивилизацијска забрана”, српском народу даје могућност поновног стицања духовног достојанства у оквиру велике фамилије европских народа."
Како се припремао девети крсташки рат
■ Ако је судити, на жалост, по догађајима у Југославији у последње две године готово да би било исправно прихватити вашу претпоставку да се суочавамо са једном историјском појавом коју бисмо могли на звати и Деветим крсташким ратом
— Имајући на уму све ове страшне догађаје кроз које је прошао српски народ на територији Славоније, Крајине (Далматинске и Босанске), народ у источној Босни, Херцеговини, српски народ на Косову, — можемо говорити о рецидиву идеологија познатих у историји верских ратова. И то не изгледа нимало историјски „неоправдиво". Напротив. Ако је папска институција (као што јесте) заштитила крајем Другог светског рата велики број нациста и усташа желећи да на тај начин задржи свој ауторитет и желећи да антикомунизмом оствари политички капитал у будућности (па је у том смислу само у Сједињене Америчке Државе извезла десет хиљада нациста) — онда је нормално повратно очекивати идеологију верских ратова. У овој „најзначајнијој" папској акцији крајем Другог светског рата истицали су се хрватски завод Св. Јеронима и Њемачко сјемениште у Риму. Главни организатори спасавања нацистичких и фашистичких злочинаца и познатих усташких злочинаца били су бискуп Алојз Худал, саветник инквизиције и ректор папског завода Санта Мариа Делл Анима, затим фра Крунослав Драгановић, секретар братства Св. Јеронима, фра Доминик Мандић, познати папски и усташки историчар о словенском питању који се у заводу Св. Јеронима после Другог светског рата старао о пласману злата и прању страног новца. Према томе тај девети крсташки рат нешто је сасвим извесно са чиме се суочавао српски свет на јужнословенском простору Балкана и на крају овог логорског XX века.
■ Какво је Ваше виђење, онда, папске еволуције данас у Европи?
— Европа и Србија данас јесте питање односа интелектуалног и прагматског политичког ума у оквору целокупне хришћанске заједнице. Или ће превладати политика хришчћанских заједница (које припадају неаутентичном хришћанском погледу на свет) и допринети, на своју штету, потпуном анулирању православне цивилизације или ће европски дух, не први пут историји, смоћи снаге да победи свето чудовиште које је измакло денацификацији након Другог светсктиг рата. Можда ће то омогућити да се догоди оно што прижељкује Емил Сиоран: да крај XX века задеси једна потпуно безначајна апокалипса — нестајање са позорнице светске историје последњег представника апостола Петра у Риму. Дабоме, политички ум се неће одрећи садашњег историјског тренутка, из простог разлога што је ово велика шанса за политички ум да превазиђени папоцезаризам претвори у цезаропапизам. Тим пре што је Фишер био у праву устврдивши да када је на Западу нестао император, упражњено место заузео је потомак Светога Петра. Данас тај потомак Светог Петра не може рачунати на место политичког императора, али може, и очито рачуна, на место културолошког императора.
Важност духовног искуства православне цивилизације
■ И, на крају, јер имамо утисак да је „Катена Мунди" по својој вокацији отворена књига, шта су „отворене" теме ове особене националне енциклопедије?
— „Катена Мунди" јесте отворена књига по својим темама, по прилозима, по интерпретацијама, у крајњој линији: по једном духовном изазову, ако хоћете. Навешћу два примера „тематске отворености".
Питању словенске извесности и нове духовне аксиологије књига „Катена Мунди" посвећује посебну пажњу: залаже се за озбиљно проучавање нових докумената, уз помоћ којих се може говорити и друкчије и тачније и то не само о историји словенских народа већ исто тако и о словенској писмености. Када ово говорим, пре свега, мислим на Вeлес књигу (с краја IX века), која је изазвала сензацију у научној јавности. Па ипак, ми до данас нисмо имали ниједан значајни округли сто који се бавио тако важним открићем као што је Велес књига.Морам, међутим, упозорити да овај проблем „Kатена Мунди" жели да остави отвореним. Она не доноси коначне судове, она се залаже за верификацију свих текстова које доноси. Па у том смислу и на примеру Вeлес књиге (можда најзначајнијег документа за словенски народ) KАТЕНА МУНДИ заступа полазиште за које се може рећи да је биполарно: она објављује интерпретацију делова Вeлесове књиге уважени научник Трубачов изражава апсолутно неповерње према овом рукопису, као што исто тако уважени научник, Виноградов, сматра да тек треба приступити проучавању Вeлесове књиге.
А шта рећи о оним текстовима у књизи „Катена Мунди" који говоре да на крају XX века више није могућа обнова хришћанске заједнице, уз помоћ ревилатизације папоцентричног и агресивног католицизма? Па, можемо да закључимо да је данас управо тај папистички агресивни милитантни свет окружен и обручен таквом цивилизацијском духовном аксеологијом која, надамо се, није спремна на суицидно постојање, односно на укидање такве велике цивилизације какву представља православна цивилизација. И у том смислу можемо да констатујемо: када је 1510. године у манастиру Филотеј, у Пскову, монах Јелизаров писао великом кнезу Василију III (оцу Ивана Грозног) и закључио да су до сада постојала два Рима, и да је први пропао због свога блуда духовног, а да је други Рим, Ромеја, пропао под ударима неверника и да Москва представља трећи Рим — а будући да смо сведоци да четвртога Рима нема — остаје ипак нада да ће се обнова хришћанске заједнице извршити уважавањем духовног искуства православне цивилизације.
Naravno, jedan drugi deo je upotrebljiv i nažalost, zbog ovog drugog strašno kompromitovan, a blatiti ljude koji razdvajaju kukolj od žita trošeći svoj znoj i vreme, doslovno je nepristojno. A dovoditi u vezu na taj način sa komunizmom i nebulozno.
Dok se, naravno, nema hrabrosti biti direktan i otvoren (ili namerno izbegava, bilo iz sramote ili nekog drugog razloga). 
