Случај Милоша Милојевића

[Pumpaj Dinstanović]

Ако сте се изпрепуцавали онда се вратите на тему, таква дискусија неће бити даље дозвољена.

Upravo u to ime...

Da li pljuje neko po Milojeviću nezavisno od Stojana Novakovića?

 

[Pumpaj Dinstanović]

 

[Pumpaj Dinstanović]

 

[NickFreakyrgios]

Остаје да је провео пуно времена на терену да је био вредан истраживач и да му се додаје улога пропагандисте, али кад га читамо неоптерећено тиме, толико тога је унео у радове да у великој количини свега, и да није желео, свакако је нешто погодио. Мислим да је Јован 2 Деретић покушао истим методама да нешто уради, а некако мислим да у она времена механизми пропаганде нису били довољно јаки, а да човек не би провео толики део живота путујући, тражећи да би само обмањивао.
Поставља се питање полазне тачке у шта је веровао и шта је заправо тражио?

То је питање и за нас овде да теме и приватни ратови прерасту у религиозне да се често учесници дискусија суочавају око ствари које верују а не могу да докажу а други који верују у постијеће а не могу да побију све што надолази споља. Често овде нико не брани и не доказује историју већ личну религију и убеђење.

 

[cronnin]

Држите се теме, и молим без личног прозивања или инсинуација.
Лекизан је већ упозоравао... пре само 2-3 сата, побогу.

 

[Сребрена]

Da li pljuje neko po Milojeviću nezavisno od Stojana Novakovića?

Ivan Jastrebov?

Јастребов није независан од Стојана Новаковића, у смислу у коме их сада посматрамо. Круг "племенитих дилетаната" свакако има у центру Стојана Новаковића, а Јастребов и Новаковић су имали преписку а и личне сусрете. Чак и да није сачувана преписка, логично је да ће руски дипломата у Призрену комуницирати и сарађивати са Министром Просвете Краљевине Србије. Исто тако, монах Руварац се дописивао са Минситром просвете Бугарске- К.Јиречеком.

С обзиром да смо живи сведоци анти-српске пропаганде у 20. и 21. веку, није нам тешко да препознамо исто у односу круга "племенитих дилетаната" према Милојевићу . Сви медији против Срба, у оба случаја.

Што се тиче самог Јастребовог, осим што треба истражити да ли је заиста ишао по Милојевићевим упутама и односио артефакте, ваљала би и једна критичка студија његовог путописа (наравно не овакве пљувачке и приземне разине као што је он сам урадио у покушају елиминисања Милојевића ), као и његове збирке песама "Обычаи и песни турецких” Сербов” .
И на први поглед, ономе ко уопште није упућен у причу, јасно је да се Јастребов и Милојевић баве истим стварима на истом терену : први седи међу поповима и сазнаје етнографске обичаје из прича , заштићен дипломатским имунитетом и пријатењима на положају, други ставља главу у торбу вијајући се по беспућима, прерушен.
И данас би био подвиг, да неко од нас, крене у Пећ или Призрен, можда и Берат или Елбасан , да завирује где не треба и још да записује ,да "спаси што се спасти може".

Скинух малопре збирку песама Јастребова ,на први поглед, не видим да је, као Милојевић, поштовао основни методолошки поступак. Милојевић наиме, у записима песама, уредно бележи име казивача одн.певача или име онога који му је песму написану приложио. Јастребов не.
Само тако гледано, Милојевића збирка има већу етнографску вредност.

Све што се замера Милојевићевој збирци песама ( Славен је постављао све те анти-милојевићевске списе) постоји и у збирци песама Јастребова, само у мањој мери. Збирка Јастребова је бар 5 пута мања по обиму од Милојевићеве (нисам бројала песме) и мањи је терен који је покрио. Успут, мислим да су му казивачи долазили "на колена" као и Вуку Караџићу, што ј допринело скромнијим резултатима збирке.

Код Јастребова има икавице (Прилип град), има непостојећих топонима (град Виненица), међу којима су и митолошки (Переш планина), искварених топонима (Мирач планина) и назива (манастир Илиндар) , непостојећих имена (Цар Ефимјан, Краљ Полушки,Перуника девојка), измишљених имена (вила Драгобила)..има и сербских позноромантичарских узлета ( Гркиња има душу што мирише на тиквицу скапану, а Српкиња има душу што мирише на бели босиљак).. има и помена стандардних обредних личности у обредним песмама:

 

[Сребрена]

И на први поглед, ономе ко уопште није упућен у причу, јасно је да се Јастребов и Милојевић баве истим стварима на истом терену : први седи међу поповима и сазнаје етнографске обичаје из прича , заштићен дипломатским имунитетом и пријатељима на положају, други ставља главу у торбу вијајући се по беспућима, прерушен.

Ево примера како Јастребов долази до етнографских података, преко папира :

И ко не зна руски, може по именима и количини имена да види да Јастребов нема живо искуство српске славе. Ко би пред сечење колача у српској кући зазивао Мојсија Боговидца, Давида и Арона,, очеве Ануфрија, Антонија и сл., опоменуо на Арија безумнога, поменуо Марију Египћанку,Теодулију, Пелагију и слично, итд...

Није чудо да су мрзели Милојевића , завист опако изједа, а он је и појавом и интелектом и енергијом свакако, што би данас рекли, "набијао комплексе" онима што су већ склони комплексима.

 

[Сребрена]

И на први поглед, ономе ко уопште није упућен у причу, јасно је да се Јастребов и Милојевић баве истим стварима на истом терену : први седи међу поповима и сазнаје етнографске обичаје из прича , заштићен дипломатским имунитетом и пријатењима на положају, други ставља главу у торбу вијајући се по беспућима, прерушен.

Ево једног примера како се Милојевић довија и сналази да било шта сазна :

 

[Umri_muski]

To su dva tipa koja se zaebavaju na lokalnim TV ali boga mi daju u emisijama ozbiljne dokumentarce o raznim stvarima...
Jasno mi je zasto suvi mozgovi srbije mrze ovakve tipove, ali tipovi nikom ne namecu cak i ne tvrde da je istina, nego cista zeza..a ako hoces ti veruj...
Iza sedam mora i sedam gora, postoji drzava , i sad ti treba da trazis po atlasu gde je ta drzava...

 

[Сребрена]

Милојевић је сачинио и етнографски рад који се односи на обичаје Великоруса «Обычаи великороссов» и превео са руског језика књигу «Малюта Скуратов».
В России Милоевич нашел фрагмент летописи Волоколамского монастыря с переводом греческого текста (опубликован в книге «Истории древней Руси», московский университет, 1947 г., стр. 58), где пишется: «…Траян … воинства же на Даки сиреч на Србле, началник же срски Диковия»
http://sloven.org.rs/rus/?p=1769

 

[Сребрена]

Још један Милојевићев допринос, мени непознат до овог трена, у вези са титулом и територијама Цара Душана ( и жалосне савремене прилике) :

..све до победе силе бомардовањем СР Југославије 1999.године

 

[Pumpaj Dinstanović]

Vreme, 14. januar 1941. godine. Članak M. Ar. Popovića povodom jednog otkrića dve kompozicije koju je u čast Miloša S. Milojevića napravio 1881. godine Vićentije Petrik:

Ovde se može i čuti kako Petrikova kompozicija zvuči:

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ђорђе Бубало, Српски номици, Београд 2004, 30.

М. С. Милојевић, Путопис дела праве (старе) Србије III, Београд 1877, 231-236. Неупућени читалац сав би уздрхтао од узбуђења читајући драматични опис проналаска призренске тапије, мада он у стварности ни издалека није био тако узбудљив. Колико је опис Милојевићевог боравка у Призрену, саопштен у трећој књизи Путописа, претрпан необузданим измишљотинама показао је Петар Костић у делу, које је потписао псеудонимом Величко Трпић, Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, Београд 1880, нарочито pp. 71-74 и 96-99. Човек се, прочитавши прву страну његовог путешествија, запида није ли сам аутор постао заточеник своје неукротиве маште. Склоност ка бајковитом приповедању, добро знана још за живота, обележила је Милојевићев „научни опус”. У животу и пред судом историје далеко би боље прошао да је свој дар усмерио ка писању историјских и пустоловних романа. Овако му је једино остало да служи за лош пример.

Spojler

 

[Сребрена]

Ђорђе Бубало, Српски номици, Београд 2004, 30.
У животу и пред судом историје далеко би боље прошао да је свој дар усмерио ка писању историјских и пустоловних романа. Овако му је једино остало да служи за лош пример.

Ружног ли човека. Још један од преписивача, две горње реченице биће да су његове., истиснуте из њега.
Уместо да су кренули, макар и сад, 100 година касније да провере шта је остало од српског наслеђа у Метохији, на Косову и у Епиру, они само преписују и ређају новце .

Невероватно ми је да мора да се "доказује" таква ствар дали је уопште путовао Милојевић или је писао путопис за радним столом,али тако сиу наследници аустроугарске филозофије поставили ствар. Ако из живота није јасно да ли се може веровати човеку који је стављао главу у торбу и кога су бирални много за команданта у бојевима и који се борио против окупатора и оружјем и пером, не знам коме би могло уопште.
(Понекад помислим на овој теми да је прича иста Милојевић вс аустроугарски послушници као прича Ратко Младић вс НАТО послушници.)

Ево да претресемо мало тог аутора, Величка Трпића-Призренца, пријатеља и штићеника конзула Јастребова и уједно оног који је реализовао жеље Министра просвете Стојана Новаковића да руши углед и част Милоша Милојевића. Ако је лагао за своје име, да ли је имао обичај да лаже и у другим стварима?

Petar Kostić (1852-1934) je bio srpski književnik, sveštenik, rektor Prizrenske bogoslovije, direktor srpske gimnazije u Solunu. Kostić tvrdi da su njegovi preci rođeni u Brodu. Iako je ova teza prihvaćena u srpskoj historiografiji potrebno je detaljno istražiti sve navode iz života pisca i utvrditi pravu istinu. Čitajući Autobiografiju da se primijetiti da ima previše nelogičnosti. On tvrdi da je njegov deda Lazar ubijen u Brodu, zato što nije htio preći u islam, a njegova baka je pobjegla u Prizren. Kasnije se njegov otac Kosta bavio preprodajom (premetar) u Gori[1]. Djeda koji je ubijen, a sin (otac) koji se vraća i preprodaje robu baš u Gori u kojoj ni u jednih se poturica nije tako brzo i u tolikoj meri razvio fanatizam kao što je u Gorana.[2]

Син је Анастасије и Косте, трговца. У Призрену је завршио основну школу (1859–1864) и два разреда гимназије (1866–1868). Учио је обућарски занат (1868–1869). Захваљујући материјалној помоћи Симе Андрејевића Игуманова наставио је школовање у београдској богословији (1869–1873), као државни питомац. После завршеног школовања постављен је за наставника Православне српске богословије у Призрену (1873). Предавао је српски, црквенословенски језик и догматичко богословље.

Također, teza o posljednjoj hrišćanki u Brodu nije pokrepljena sa dovoljno historijskih dokaza. Prvi koji je tu priču plasirao bio je ruski konzul I.S. Jastrebov. Jastrebov i Petar Kostić su bili bliski prijatelji. Sam Jastrebov je štitio samog Kostića i podržavao rad Bogoslovije u Prizrenu u kojoj je Kostić radio u svojstvu profesora i rektora. Priča o starici došla je od strane Kostića. Jastrebov u svom radu Sinan paša i Kukli beg, beleške iz Stare Srbije, objavljenom u Glasniku srpskog učenog društva – knjiga XLII, Beograd, 1875. Godine, na strani 51. pripovijeda o Gori i razlozima kovertiranja na islam i navodi poslednja duša hrišćanska u Brodu izdanula je na izmaku 1867. godine – neka starica Marija. Iste podatke objavljuje i u knjizi Podatci za istoriju srpske crkve (iz putničkog zapisnika) – Beograd, 1879. godine na strani 142. Poslednja duša hrišćanska u Brodu izdahnula je na izmaku 1867 godine – neka starica Marija. U orginalu knjige postoje prepravke i u godini smrti kao i imenu, umjesto Marije piše Božana. Petar Kostić je pod pseudonimom Veličko Trpić napisao kritiku na Milojevićev Putopis dela prave (Stare) Srbije pod naslovom: Miloš S. Milojević u Prizrenu i njegovoj okolini, Beograd, 1880. On navodi da je to bila njegova strina po ocu, po imenu Božana, a ne Marija, koja je svake godine u Prizren dolazila u goste, i ja je po malo pamtim. Ona je umrla ne kao što Jastrebov veli, 1867, nego 1855. godine, dakle dvanaest godina ranije.[3] (Ako je za vjerovati Kostiću za godinu smrti babe Marije/Božane, proizilazi da je zapamtio strinu sa nepune tri godine (Kostić je rođen 25. decembra 1852.godine). Na strani 96. u knjizi Stara Srbija i Albanija, koja je štampana nakon smrti Jastrebova 1904. godine stoji 1855. godina smrti i ime Božana .(Marija). Milojević u svom Putopisu navodi: “Kada su razoravali crkvu poginula je jedna baba braneći crkvu”.

Српска влада се интересовала за Костића и његову политичку опредељеност па је о томе питала посредно аустријског конзула у Призрену. Он је рекао да је Костић потпуно руски човек, веома одан Јастребову и, што се тиче унутрашње српске политике, мисли исто што и Русија и да је на страни Ристића и радикала.

Петар Костић је под псеудонимом Величко Трпић (који је и касније користио) написао критику на Милојевићев Путопис дела праве (Старе) Србије под насловом: Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, Београд 1880. Са сигурношћу се може рећи да је овај рад написан под будним оком Ивана Јастребова, ако не и његовом иницијативом, а рад је у Србији схваћен као атак на једног српског националног радника. Једном приликом Јован Ристић је и лично Костићу замерио на овако изреченој критици.

Био је у пријатељским односима са руским конзулом Иваном Степановичем Јастребовим, чак му је уступио део прикупљених песама за његову збирку.

Оставио је аутобиографске податке који су драгоцени извор за историју Срба у Старој Србији. Дописивао се више деценија са многим значајним личностима: митрополитом Михаилом, Љубомиром Ковачевићем (1881–1921), Стојаном Новаковићем, Јованом Хаџи Васиљевићем. Његова обимна преписка чува се у Архиву Србије, Архиву САНУ, Архиву Југославије и Народној библиотеци Србије.

https://forum.krstarica.com/#_ftn3
Осим пропагандног чланка против Милојевића и Аутобиографије, оставио је је још три штампана дела.



То што не остављам линкове, то је зато што имитирам Славена777 од данас. Такође га имитирам и у томе што стављам џиновске фотографије и кад је потребно и кад није, и цитате наводим већим фонтом.

 

[Pumpaj Dinstanović]

То што не остављам линкове, то је зато што имитирам Славена777 од данас. Такође га имитирам и у томе што стављам џиновске фотографије и кад је потребно и кад није, и цитате наводим већим фонтом.

Kakve linkove ne ostavljam?

Nešto svakako grdno zeznula jesi, jerbo većina teksta jeste veza i vodi ka matičnoj stranici Foruma Krstarice.

 

[Сребрена]

Ево да претресемо мало тог аутора, Величка Трпића-Призренца, пријатеља и штићеника конзула Јастребова и уједно оног који је реализовао жеље Министра просвете Стојана Новаковића да руши углед и част Милоша Милојевића. Ако је лагао за своје име, да ли је имао обичај да лаже и у другим стварима?

Сад сам поново читала како Величко-Призренац тврди да Милојевић није био у Призрену кад је писао Путописе, па ми је упала у око једна ситница коју случајно знам јер сам пре неколико година истраживала то за мој Сербски времеплов. "Ситница" казује да Величко-Призренац, по сопственим речима родом из горанског Брода, не познаје историју Призрена:

Наиме, подсмевајући се Милојевићу како не зна да не постоји термин Вишеград у Призрену него сама " Стара Каљаја" (стара тврђава):

уствари доноси неистину јер у Призрену постоји као засебна целина Каљаја, постоји засебна целина Вишеград и постоји засебна целина Дрвенград.
Призренац Величко (налик пословици "смејала се кука...") значи није познавао околину Призрена, но само центар са занатским радњама и Богословијом.

У Хрисовуљи Душановој спомиње се „Вишеград“, „град горнии“. У Хрисовуљи Дечанског краља(1326.године), о њему је речено: „ и горни градб Куола“.

Призренски Град или Каљаја је средњевековно утврђење у Призрену у коме се једно време налазила престоница Српског царства. Подигнуто је на брду изнад Бистрице око које се развило подграђе односно данашњи град. Прво утврђење су подигли Источни Ромеји , да би га Душан Силни додатно проширио, после чега су га Османлије преправљале током својих четири и по века владавине. Данас:

Вишеград (или Призренац) је утврђење која се налази 3 km југозападно од Призрена у клисури Бистрице које је цар Душан проширио до саме реке и у том делу је од 1348. до 1352. године подигао (у тзв.Доњем граду) своју задужбину манастир светих Архангела.
Данас:

Дрвенград код Призрена

Призренски Дрвенград, камено утврђење у Дувској клисури, није било грађено од дрвета.
На излазу из клисуре, према селу Средска налазе се остаци утврђења Дрвен-града., у делу према селу Поуско,на кршевитом брегу недалеко од Душановог града. (http://www.panoramio.com/photo/13406843)

http://books.google.rs/books?id=oGQaAQAAIAAJ&q=Бистрице&dq=бистрица+дрвенград&hl=sr&source=gbs_word_cloud_r&cad=6

http://books.google.rs/books?id=PTXdO57YGIcC&q=Дрвенград+закопан+Душан&dq=Дрвенград+закопан+Душан&source=bl&ots=JRL4NID8Q3&sig=VfYH-cOZyHbkEIL9qpGuUbzxomU&hl=sr&sa=X&ei=EQ9ZUJ_sJuuO4gS3voCoAw&ved=0CC4Q6AEwAA

Поглед на локацију Дрвенграда и (Душанов?) мост преко Бистрице према Дрвенграду
http://mapcarta.com/14012636

баш као у песми:

Путуј, језди и памти Србине!
Усправи се, Србине!Главу горе!
''Где год да си,памти ко си !"
Нека светле путеви кад љубав српска путује
Не одричи се себе, свог имена, свог корена
Не одричи се Вишеграда, Манастира Светог Архангела,
Дрвенграда, ни камена крајпуташа,
Своје православне вере,
Своје Отаџбине, своје историје
Косовског завета, светосавског пута,
Колевке која те је заљуљала, зањихала...

 

[Pumpaj Dinstanović]

Strane na koje je Bubalo ukazao da treba posebno osvrnuti pažnju:

 

[Сребрена]

Strane na koje je Bubalo ukazao da treba posebno osvrnuti pažnju:

Па било је јасно и кад си први пут поставио фусноте Бубалине да човек није ни прочитао Путописе Милојевића него само Величков пропагандни материјал.Нема потребе да се товари тема, јасно је све, људи нису глупи да схвате.
Тим горе по имиџ Бубалин јер не следи историографску методологију нити је објективан. Баш он, коме је цар Душан у фокусу научног интересовања, требало би да распозна да Величков пропагандни чланак (пљувачки, било би прецизније рећи) обилује пропустима, и могао је, као и ја, да провери шта је шта. Та преписивачка традиција савремених историографа је застрашујућа и врло штетна.

Претпостављам да си фусноту Бубала извукао везано за Мркаљево путање "ко је ,независно од Новаковића , клеветао Милојевића", пошто Јастребово и Величко акка ПКостић јесу уско везано за Новаковића , па мислиш да је Бубало независан од Новаковића ?

 

[NickFreakyrgios]

Мени су интересантни етнографски подаци када је боравио у Осетији за њихов говор је рекао да је груб и одсечан као код баварских сељака.
Опет палеолингвисти и историчари с почетка прошлог века су потврдили основаности оваквих теза не знајући ни реч Милоша Милојевића.
Друго у једној рецензији старијој мислим из 96. написано је да су неки наводи и даље предмет изучавања званичне историје.

Даље се говори о политичком и научном легитимитету Милоша Милојевића , небитно је ајде да се вратимо наводима и томе што је писао шта има смисла ? Шта не?

Мислим она велика Сарбадија подсећа на територију Сабира у једном тренутку груписаних под притиском Авара.
Мислим имао бих милион примера где би његови наводи могли да се објасне и разумеју можда не са 100% тачности али може се видети да није тотално неоснована глупост без икаквог основа.

 

[Сребрена]

Мислим да нисмо поменули на теми рад Мирчете Вемића и етничку мапу коју је израдио на основу Милојевићевих података, 2005.године

Етничка карта дела Старе Србије. Према путопису Милоша С. Милојевића 1871–1877. год.

Карта, посебно издање, књига 61
ISBN 86-80029-29-7
UDK 314.117-054(497.11)"1871/1877", 323.11:528.94(497.11)"1871/1877", 821.163.41.09-992
Година издања: 2005
Аутори: Мирчета Вемић
Уредник: Милан Бурсаћ

Етничка карта дела Старе Србије је визуел на карто графска представа етничког састава и распореда становништва по насељима, која су наведена у путопису Милоша С. Милојевића из друге половине XIX века. Три свеске нашег познатог путописца под насловом Путопис дела Праве (Старе) Србије које су објављене 1871, 1872. и 1877. године, несумњиво представљају веома вредан историјски, етнографски и географски извор, који је послужио за израду ове карте. Путопис је рађен, пре свега, из научних разлога, што се види из подршке тадашњег председника Српског ученог друштва г. Јанка Шафарика, као и материјалне помоћи које је то друштво издвојило за штампање прве две свеске. У нашој историографи ји овај путопис је посебно запажен, често је навођен, понекад и оспораван, али до данас није картиран ни један његов садржај. Имајући у виду могућности картографије да литерарне и нумеричке податке претвори у визуелни облик, за ову карту издвојен је само онај садржај који се односи на етнички састав становништва и његов распоред по насељима са различитим бројем кућа.

Преузмите књигу у пдф формату: gijc_pi_061_mirceta_vemic.pdf
http://www.gi.sanu.ac.rs/site/index.php/sr-rs/izdavastvo/karte-i-atlasi/856-nic-r-d-l-s-r-srbi
https://www.scribd.com/document/49700066/Karta-Naroda-Na-Kosmetu-Milos-Milojevic

 

[КРЦУН]

Strane na koje je Bubalo ukazao da treba posebno osvrnuti pažnju:

Бубало је изгледа засигурно држао свећу на тавану док је Милош. С. Милојевић, за по њему Бубалу, авај прочитао 30 књига писаних на кожи и то за целих два сата!

Не верујем да Бубало не би тако записао, а записао је, да није заиста Милошу држао свећу.

 

[Сребрена]

Етничка карта дела Старе Србије. Према путопису Милоша С. Милојевића 1871–1877. год.

Naučni rad Mirčete Vemića, objavljen od strane Geografskog instituta SANU

Na karti je na pregledan način, kroz sastav i raspored stanovništva po naseljima, prikazana etnička slika ondašnjeg stanja po etničkom (narodnosnom) i verskom (konfesionalnom) kriterijumu, odnosno demografsko-statistička struktura međusobnih odnosa Srba i Arbanasa neposredno uoči srpsko-turskih ratova 1876, 1877/78. godine, kada su Srbi na teritoriji Kosovsko-Metohijske oblasti bili većinsko a Arbanasi manjinsko stanovništvo.
Pored direktnog efekta oživljavanja etnodemografske slike od pre skoro 150 godina u tom delu Srbije, ova karta, s druge strane, verifikuje i aktuelizuje izvornost, neposrednost, simultanost, bogatstvo, složenost, slojevitost i druge vrednosti Milojevićevog putopisa, koji je u našoj istoriografiji donekle nepravedno zapostavljen pa i osporavan. Ovaj rad predstavlja interpretaciju rezultata autorovog kartografskog dela.


Milojević je bio prvi civilni putopisac koji je Staru Srbiju proputovao s ciljem da neposredno na terenu prikupi i iznese podatke o stanovništvu i naseljima ovih krajeva, koji su ovde od izvornog oblika metodološkim postupcima izdvajanja i sistematizacije poslužili kao solidna osnova za kartiranje.

Tako je sastavljena karta koja predstavlja etničku sliku o većem delu Stare Srbije i pre prvog popisa stanovništva u Kneževini Srbiji. Ova karta sa propratnom publikacijom (od 80 strana) koja je dodatno sadržajno upotpunjuje, s uporednim tekstom na engleskom jeziku i predgovorom i pogovorom akademika Vladimira Stojančevića u kojima je data istorijska ocena vrednosti Milojevićevog putopisa i kontroverzi o tome u onovremenskoj i savremenoj istoriografiji, predstavlja čvrsto, ozbiljno i dosledno postavljenom zadatku naučno delo, koje je dobrodošlo da dâ novo svetlo i pomogne u bližem i plastičnijem sagledavanju i izučavanju etničkih i demografskih procesa toga vremena na Kosovu i u Metohiji i susednim oblastima. Karta je dobila tu prednost da pruži direktnu, konkretnu i realnu sliku nađenog stanja, koju ni sam putopisac nije mogao u svom radu da na literaran način objedinjeno i celovito sagleda i predoči čitaocu.

Već na prvi pogled karta pokazuje većinsko prisustvo Srba na Kosovu i u Metohiji pre blizu 150 godina, kada su te oblasti Stare Srbije bile u sastavu Turskog carstva. Urađena u relativno krupnijoj razmeri 1:300.000, s primenjenom metodom strukturnih kartodijagrama, ova karta je u pogledu preciznosti i tačnosti uporediva s drugim inostranim i domaćim kartografskim delima stvorenim posle Milojevićevog putopisa krajem XIX i početkom XX veka.

SADRŽAJ I METODE KARTIRANJA

Spojler: Sadržaj i metode kartiranja

Putopis Miloša S. Milojevića po Staroj Srbiji, do ove karte nijedan njegov sadržaj nije kartiran, sadrži obilje podataka. Uz etničku pripadnost i raspored stanovništva po naseljima putopisac je kratko navodio njihovo poreklo, religijsko i nacionalno osećanje pripadnosti, običaje, predanja, izgled nošnje, legende, pesme, priče, anegdote, njihov odnos prema državnoj upravi, drugim etničkim zajednicama, itd. Pored toga putopis je prepun podataka o stanju duhovne kulture stanovništva, s nađenim vidljivim pisanim i živopisanim tragovima o crkvama i crkvištima, manastirima i manastirištima, džamijama, grobljima, nadgrobnim pločama, raznim spomenicima, natpisima, kao i ostacima svetovnih građevina, poput tvrđava, kula, mostova, toplih banja, česmi, itd.

Za ovu kartu izdvojeni su samo podaci o naseljima i etničkom sastavu stanovništva iz mase ostalih podataka koji bi na sličan način mogli poslužiti kao tematika za neku drugu kartu. Istraživanjem teksta Putopisa pronađeno je ukupno 1140 naselja za koja je, gotovo sva, postojao podatak o etničkom sastavu, a za većinu njih i o broju kuća. Ti podaci su sistematizovani i utabličeni prema teritorijalnoadministrativnoj pripadnosti u pratećoj publikaciji štampanoj uz kartu. U teritorijalnom pogledu, tragom putopisa, karta zahvata Kosovsko-Metohijsku oblast, delove Raške i Topličke oblasti a zatim delove severne Albanije i severozapadne Makedonije, tj. prostor na tromeđi tri sadašnje države Srbije i Crne Gore, Republike Makedonije i Republike Albanije. Prema broju kuća, naselja su svrstana u 7 kategorija, i za prvih pet kategorija manjih naselja kreirani su kružni kartodijagrami, a za dve kategorije većih naselja, kvadratni. Naselja za koje postoji samo podatak o etnicitetu, bez podatka o broju kuća, svrstana su u najnižu kategoriju.

Rekognosciranje naselja vršeno je prema kartama mlađim najmanje pola veka od nastanka putopisa kao i savremenim kartama, koje je autor imao na raspolaganju, tako da je ostalo nekih 123 nerekognosciranih naselja, u tabelama naznačenim sa zvezdicom (*) što podrazumeva mogućnost dopune ove karte u slučaju pojave detaljnijih ili starijih karata, ili prilika za terenskim istraživanjem, čime bi se utvrdilo postojanje, prerastanje ili nestanak tih naselja. U rekognosciranju naselja autor je imao na raspolaganju manji broj i manje pouzdanih karata za teritoriju severne Albanije, gde je ostao i najveći broj nerekognosciranih naselja. Pored toga jedan broj naselja, ukupno 122, u Putopisu zabeležen je na dva a neka i na tri mesta, zbog ukrštanja, dodira ili preklapanja putopiščevih pravaca kretanja, što je takođe registrovano u tabelama podataka. Ta ponavljanja nađenih mesta samo su povećala tačnost Putopisa jer su u većini slučajeva ponovljeni isti ili precizniji podaci relevantni tematici karte.

Konačno u kartu je ucrtano 895 naselja što predstavlja sasvim dovoljan broj i gustinu sadržaja koji verno oslikava zadatu tematiku u primenjenoj razmeri i naznačenom teritorijalnom zahvatu karte. Koristeći se metodom kartodijagrama, za tematski prikaz naselja izdvojeno je 7 etničkih grupa, što se vidi iz legende karte, a to su: Srbi, islamizovani Srbi (Poturi), Arnauti (islamizovani Arbanasi), Osmanlije, Latini (katolički Arbanasi), Čerkezi i Cigani. Ove etničke grupe su imenovane isto kao u Milojevićevom Putopisu i označene svaka posebnom bojom unutar kartodijagrama. Etnički čista naselja prikazana su jednom bojom dok su za mešovita naselja boje zastupljene proporcionalno prema podacima u kartodijagramu.

Karta sasvim verno i konkretno prikazuje etnodemografsko stanje na Kosovu i u Metohiji i susednim krajevima u tadašnjim istorijskim uslovima, gde se može sagledati potpuna prisutnost većinskog srpskog stanovništva dveju konfesija s vidljivim tragovima arbanaške kolonizacije koja je u ovim krajevima započela još od Austro-Turskog rata 1788–1791. i Prvog srpskog ustanka 1804.

Za 77 naselja u Kuršumlijskoj nahiji, koja su u legendi označena kao „ili-ili“ naselja, upotrebljen je poseban kartografski znak – podeljeni kartodijagram s dve boje. Za ova naselja Milojević nije sasvim utvrdio da li pripadaju islamizovanim Srbima ili Arnautima, zbog tada u njima živog, aktivnog procesa arbanizacije islamizovanih Srba. On je o tome između ostalog zapisao: „Osim ovog pričahu nam: da oni i nisu Arnauti, no su Turci pravi – tj. Srbi poturčeni – ali ne Turkuše – Osmanlije – i aziati; da je ova cela nahija do pre 100 god. bila čista od Arnauta; pa su ove počeli sultani, i to Latine, naseljavati u vreme Kočinog, Nemačkog, Karađorđevog i Miloševog rata“, itd., kao i sledeće: „Njih su ispočetka na silu nagonili da uzimaju čak iz Skadarske i Đakovičke nahije Arnautke i to Latinke, koje nisu znale drugi jezik do arnautski. Pokraj svojih žena, koje su govorile srpski morali su i ove držati i tako učiti škipski“ (Milojević 1971:116).

Struktura srpskih i arbanaški naselja u svetlu kartiranih podataka ovde se može iskazati i brojkama. Na karti je ucrtano 483 srpska, 92 arbanaška i 230 mešovitih naselja, s tim što su sva velika gradska naselja, Prizren, Priština, Peć, Đakovica i Kuršumlija, bila preko 90% etnički srp-ska. Od manjih etničkih grupa, kartirano je 5 većih čerkeskih sela, Osmanlije su ostale samo u mešovitom selu Mamuša, 80 kuća, i 120 kuća u Prizrenu, a Cigani su izmešani u 7 naselja i to: u četiri sela sa Srbima, u jednom sa Srbima i Arnautima, u Mamuši sa Srbima i Osmanlijama i konačno u Đakovici sa Srbima i Latinima. Precizniji pokazatelji dati su u narednim zbirovima:

Pojedinačno gledano, iz navedenih brojki, može se zaključiti da je u to vreme bilo tri puta više naselja nastanjenih Srbima nego Arnautima (islamizovanm Arbanasima) (244:69), kao i gotovo dva puta više naselja s islamizovanim Srbima nego s Arnautima (130:69), a u poređenju sa svega 21 naseljem Latina (katoličkih Arbanasa) to je onda 11, odnosno 6 puta više. Međutim, Arnauti su zbog konfesionalne sličnosti bili više izmešani s islamizovanim Srbima (u 152 naselja) nego sa Srbima (u 18 naselja), dok su Latini više izmešani sa Srbima (u 15 naselja) nego sa islamizovanim Srbima (u 4 naselja). Srbi obe konfesije bili su izmešani u 109 naselja.

Pored opšteg uvida u celinu karte ona se može analizirati i po delovima, nahijama ili zonama gravitacije većih gradova i mesta, koja se već na prvi pogled izdvajaju. Ako se uzme koncentracija i broj mesta, u svim nahijama, izuzev Đakovičke, uočljivu većinu činile su srpske aglomeracije naselja, i to Srbi hrišćani oko Peći, Prištine, Vučitrna, Mitrovice i Kuršumlije, a u Prizrenskoj nahiji Srbi obe konfesije. U Đakovačkoj nahiji, prema broju naselja, Arbanasi su tada imali tesnu većinu zahvaljujući Latinima (katoličkim Arbanasima) koji su se grupisali u dvadesetak sela oko grada, dok su u samoj Đakovici opet bili Srbi. Od ukupno 2.385 kuća bilo je samo 129 kuća Latina i 120 kuća Cigana, bez ijedne kuće koja je pripadala islamizovanim Arbanasima. Slično je bilo i u ostalim gradovima. Tako u Vučitrnu i Mitrovici nije bilo nijedne arbanaške kuće, u Peći, od 1.850 kuća jedva 100 kuća i to Latina, u Prištini od 3.280 samo 70 kuća, i u Kuršumliji od 2.000 kuća, 150 kuća Arnauta. Tada najveći grad Prizren, koji je brojio 8.050 kuća imao je svega 200 kuća islamizovanih i 100 kuća katoličkih Arbanasa.

Iz opšte preglednosti karte vidi se da su područja Metohije, Podrimlja, Pećkog i Prizrenskog Podgora naseljenija i demografski punija od Prekoruplja, Drenice i Kosova. Pored toga uočava se da su veći gradovi imali, po principu polova razvoja, razvijeniju i gušću okolnu mrežu naselja kao i sna-žan uticaj na njihov rast i veličinu. Tako se u zoni gravitacije grada Pri-zrena nalazila i najveća koncentracija većih naselja, i to: s južne i jugoistočne strane u šarplaninskim župama Gora i Opolje s islamizovanim Srbima, a Sredska i Sirinić sa Srbima hrišćanima, kao i sa severne, oko Orahovca i Suve Reke, takođe s većim brojem srpskih naselja obe konfesije. Stiče se utisak da koliko god planinski venac Šare prirodno nadvišava okolinu, tako su u ono vreme i načičkana srpska naselja u pobrojanim šarplaninskim župama po brojnosti, veličini i koncentraciji stanovništva nadmašivala arbanaška naselja u celoj Metohiji. Etnička očuvanost šarplaninskih župa svakako je vezana i za demografsku supremaciju stanovništva koja je postojala kao posledica razvijenog stočarskog, tada dominantnog načina privređivanja u veoma povoljnim uslovima za to, na širokim planinskim prostranstvima Šare.

Nešto manje gustu mrežu naselja imala je Peć sa svojom okolinom na izvorištu reke Belog Drima i dolinama Pećke Bistrice i Kline koja su homogeno naseljena Srbima hrišćanima. Samo u nekoliko mešovitih sela bilo je Arbanasa i to uglavnom Latina, a u nekoliko obodnih sela i Cigana. Naselja na izvorištu Belog Drima s prvim pritokama Istočkom i rekom Kujavčom pripadala su samo Srbima. Mreža naselja oko Peći i ceo taj kraj u dolinama pomenutih reka, najmanje su bila dodirnuta arbanaškom kolonizacijom, te su sačuvala pređašnju etničku strukturu. Upravo ovaj primer Peći i okoline predstavlja tipičnu etničku situaciju većinskog starosedelačkog, pretežno ratarskog, hrišćanskog, srpskog, stanovništva patrijarhalne zadružne porodične organizacije, koja je tu bila i pre stalnog grupnog ili pojedinačnog silaska Arbanasa iz planinskih predela fisofske organizacije severne i srednje Albanije u pitome metohijske i kosovske ravnice, što je imalo za posledicu progon Srba ili njihovu arbanizaciju. Za očuvanost relativno kompaktne srpske etničke strukture posebno u okolini Prizrena i Peći, u dugom periodu pod turskom vlašću kao i stalnim pritiscima arbanaških doseljenika i nasilnim istiskivanjem s njihovih vekovnih ognjišta, svakako je uveliko uticala i očuvana svest tadašnjih Srba da je Prizren bio prestonica srednjovekovne Srbije a Peć sedište Patrijaršije Srpske Pravoslavne Crkve.

Ova karta otklanja mnoge nedoumice i nepotpunosti drugih istraživanja, posebno evropskih putopisaca toga vremena. Tako na primer, Johan Georg fon Han nije dao celovit sumarni pregled podataka o konfesionalno-etničkim prilikama za Prištinsku kazu, kao što je dao za većinu sela na Kosovu, što je pored ostalog zapazio i o čemu je sasvim ispravno pisao Vladimir Stojančević, na sledeći način: „Za Kosovo, u poređenju sa podacima koje je dao za Arbanase, imajući u vidu opšte podatke za (stari) Prištinski sandžak, izgleda da su Srbi 1860-ih godina, nadmašivali Arbanase, iako su sa njima jako bili izmešani usled arbanaškog doseljavanja, koje katkad nije prolazilo bez sukoba. U svakom slučaju, slika o konfesionalnoj, etničkoj i populacionoj kompoziciji Kosova ostala je nepotpuna i nedovoljno jasna“ (Stojančević 1994: 101–102). Ova karta veoma plastično ilustruje kakva je bila ta etnodemografska kompozicija i potvrđuje da je Stojančevićeva pretpostavka o tadašnjoj većini Srba u okolini Prištine tačna.

Novi istraživački rezultati kao i karte stvorene posle Milojevića, dokumentovano i plastično potvrđuju vernost tadašnjih Milojevićevih podataka a samim tim i vernost ove karte. Iako rađene drugačijim kartografskim metodama, uglavnom kolorisanjem i kolornim šrafiranjem, pri čemu je smanjena tačnost prikaza pojedinačnih naselja, što nije slučaj i s ovom kartom, postoji više karata koje potvrđuju Milojevićeve podatke i njegova gledišta o tadašnjem stanju Srba na Kosovu i u Metohiji.

Na tim kartama prikazana je veoma slična ili u skladu s istorijskim prilikama u određenoj meri izmenjena etnodemografska struktura stanovništva na Kosovu i u Metohiji, s označenim jednim ili nekoliko posebnih pretvorenih srpsko-arbanaških etničkih varijeteta. Tako na primer, na Etnografskoj karti Evropske Turske (Saks 1877) Karl Saks je prikazao pravoslavne, katoličke i muhamedanske Arbanase, Spiridon Gopčević na Etnografskoj karti Makedonije i Stare Srbije (Gopčević 1889) pored Albaneza, razlikovao je Albaneze hrišćane, srpskog porekla i Albaneze muhamedance, srpskog porekla. Isto tako i na kartama nastalim u znatno promenjenim uslovima, početkom XX veka, Alfred Sted je na Etnografskoj karti Srbije (Sted 1909) pored Albanaca označio grupu albanizovanih Srba, a Jovan Cvijić na Političko-etnografskoj skici Makedonije i Stare Srbije (Cvijić 1906) uveo je pojamove Arnauti i Arnautaši, dok je na Etnografskoj karti Balkanskog poluostrva (Cvijić 1913) dao najkomletniju klasifikaciju: albanizovani Srbi (Arnautaši), pravoslavni Srbi koji govore albanski i srbizovani Albanci.

https://patriot.rs/etnicka-karta-dela-stare-srbije-prema-putopisu-milosa-s-milojevica/?lang=lat

 

[КРЦУН]

Мени су интересантни етнографски подаци када је боравио у Осетији за њихов говор је рекао да је груб и одсечан као код баварских сељака.
Опет палеолингвисти и историчари с почетка прошлог века су потврдили основаности оваквих теза не знајући ни реч Милоша Милојевића.
Друго у једној рецензији старијој мислим из 96. написано је да су неки наводи и даље предмет изучавања званичне историје.

Даље се говори о политичком и научном легитимитету Милоша Милојевића , небитно је ајде да се вратимо наводима и томе што је писао шта има смисла ? Шта не?

Мислим она велика Сарбадија подсећа на територију Сабира у једном тренутку груписаних под притиском Авара.
Мислим имао бих милион примера где би његови наводи могли да се објасне и разумеју можда не са 100% тачности али може се видети да није тотално неоснована глупост без икаквог основа.

Слажем се.

Међутим, расправљати о Милојевићу није уопште лако, јер огромна већина његових књига објављених на интернету (то су понајвише пдф формати) у њима не постоји у поговорима књига, назначена литература, библиографија, источници, све је дакле ''исечено'' (референце) које је користио Милош С. Милојевић. Сви који нападају Милојевића нигде не расправљају о његовим изворима, литератури које је користио, већ о ономе што је сам Милојевић написао наводно из своје главе, то доводи до погрешног закључка већину читалаца или аудиторијума, да је Милојевић тешки плагијатор, што он није био у огромном делу онога што је написао (нико не може за себе стопостотно рећи да је непогрешив). То је изузетно неравноправна борба, имајући у виду да Милојевић 120 и више година није мећу живима и не може одбранити оно што би засигурно одбранио да јесте жив. Изузетно ''академска'' борба уз максималну злоупотребу медија, са циљем извртања свести лаичкој популацији која је у великој већини у Србији. Велика већина њих није спремна да расправља на ту тему уопште, што због незнања, неупућености што због немања литературе, а посебно литературе Милоша С. Милојевића.

Преписивачи попут Бубала, Радивоја Радића и још неких не могу бити оптужени за плагијање, већ само за грешке у преписивању.

У живим књигама у Путописима у Историји Срба постоји преко 1500 источника, и још толико у његовим осталим објављеним књигама. Библиографија, литература којом се користио је огромна, и све је то записано у живим књигама.

У поседу сам готово свих његових дела која су до сада објављена, потрудићу се да скенирам из сваке књиге, сву литературу, библиографију и назначене источнике, мислим да ће тада бити мало лакше ''ратовати'' са опонентима Милоша С. Милојевића.

 

[Pumpaj Dinstanović]

V. Bovan, str. 22 nav. dela:

 

[Сребрена]

Међутим, расправљати о Милојевићу није уопште лако, јер огромна већина његових књига објављених на интернету (то су понајвише пдф формати) у њима не постоји у поговорима књига, назначена литература, библиографија, источници, све је дакле ''исечено'' (референце) које је користио Милош С. Милојевић. Сви који нападају Милојевића нигде не расправљају о његовим изворима, литератури које је користио, већ о ономе што је сам Милојевић написао наводно из своје главе, то доводи до погрешног закључка већину читалаца или аудиторијума, да је Милојевић тешки плагијатор, што он није био у огромном делу онога што је написао (нико не може за себе стопостотно рећи да је непогрешив). То је изузетно неравноправна борба, имајући у виду да Милојевић 120 и више година није мећу живима и не може одбранити оно што би засигурно одбранио да јесте жив. Изузетно ''академска'' борба уз максималну злоупотребу медија, са циљем извртања свести лаичкој популацији која је у великој већини у Србији. Велика већина њих није спремна да расправља на ту тему уопште, што због незнања, неупућености што због немања литературе, а посебно литературе Милоша С. Милојевића.

Pogledajte prilog 637868

То би било сјајно. На папиру имам само "Одломке историје" и "Манастире", а остало у пдф формату и истина је, сад први пут видим насловне корице Путописа.
На теми још није поменута Милојевићева етнографска мапа, штампана 1873.године. Била је огромног формата. На мрежи се досад могла наћи само у бледим и лошим резолуцијама, и коначно се десило да је постављена на сајту Дигиталне библиотеке :