Pobogu, zašto ne napisa koji je ovo tekst - autora i vreme nastanka?
"Симеон Немања се уздигао најпре као славни и благочестиви краљ Србије. Од њега је почео краљевски родослов и побожност у Србији. Српски краљеви су били латинског порекла, а не српски. Водили су порекло од Ликинија, а жене су узимали од других краљева и краљева. Нису имали потомака српског порекла, ни женског ни мушког. Немања жупан се замонашио, отишао на Свету Гору, саградио манастир Хилендар и умро. Из његових остатака је текло лековито уље. После њега, његов син Стефан постао је први српски краљ. И замонашио се смрћу, а мошти су му и данас у Студеници.
Имао је три сина: први је постао краљ Радослав. Његов брат Владислав га је протерао; замонашио се и у миру скончао. Владислав је постао краљ. Пре смрти се замонашио и сахрањен у манастиру Милешева. Постао краљ Србије и њихов брат Урош.
После неког времена устао је његов син Драгутин, отерао оца са престола и постао краљ.
После извесног времена покајао се, предао царство брату Милутину и у великом покајању завршио свој живот. Његове мошти и до сада бораве у Софији, али Софијани мисле и кажу да су то мошти краља Милутина, а нису. Да чита житије празника краља Драгутина. Монашко име му је било Теоктист. Милутин није био монах када је умро. Они нису прочитали родослов српских краљева и не разумеју који је од њих у животу. У Софији лежи Драгутин, а не Милутин. Њихова служба и гозба састављени су заједно, али њихова служба прво помиње Милутина и више га велича. Због празничне службе мислили су да је Милутин, али нису обраћали пажњу коме се чита биографија. Милутин се налази у Бањој Луци, његови остаци су у неком нереду сахрањени и остали на месту непознатом садашњем народу. Драгутин је из Срема пребачен у Софију. Милутин је постао краљ после Драгутина. Царовао је 40 година, био најславнији и добри свети краљ, проширио земљу српску, отео од Грка многа места и подигао многе цркве и манастире. И није било другог српског краља као што је он у слави, побожности и ревности коју је имао за Бога.
После Милутина зацари се његов син Стефан. Још за живота свог оца хтео је да постане краљ и подигао је рат и војску, али га је отац Милутин лукаво позвао к себи, ухватио и ослепео, протерао у Цариград. Својевремено му је Свети Никола дао очи и он је постао краљ Србије и живео је светим, побожним и праведним животом. Тада је његов син Стефан устао на њега и задавио га конопцем. Његове мошти, још целе и нетрулежне у Дечанима, чине многа чудеса.
И тај Стефан, његов син, који је убио свог оца – светог човека – постао је цар. Овај Стефан је кренуо на Грке и од бугарског цара отео Солун и Охрид. Али у Солуну склопи мир са Грцима и врати им неколико градова. Вратио се у Охрид и повео са собом царску породицу. Вукашиног оца и Вукашина, Марковог оца. Краљ Вукашин и Марко Краљевић били су мудри, храбри и лепи људи. Тако се Стефан чудио њиховом држању, вештини и храбрости. Одвео их је са собом у Србију и имао је прво Вукашина после њега, а другог кнеза Лазара. То су били први Стефанови племићи.
Стефан је постао краљ Скопља самовољно, ниједан краљ ни краљ му није дао краљевску титулу. Тако је поставио патријарха Србима без дозволе остала четири патријарха. Срби су прво имали краља и архиепископа, али је Стефан, по свом мишљењу и надмености, усвојио високе титуле – краљевске и патријаршијске. За ово безумље, сви краљеви и цареви су га смели и назвали Стефаном Насилником, односно прво је убио свог оца, а затим себе назвао царем. Тако је Србима погрешно поставио патријарха. Сва четири патријарха су га једногласно проклела и екскомуницирала. Тако је Стефан због своје високоумности и убиства свог оца навукао клетву патријараха и гнев Божији. Породица Неманског Симеона завршила се његовом кућом. Овај Стефан је себе назвао царем, уништио српско краљевство, у овом проклетству и екскомуникацији и умро.
Али неки Срби, њему слични својом високоумношћу, крију и његова дела и именују Насилни Стефан. Звали су га Силни Стефан, а сматрају га свецем, јер је убио свог оца и умро у проклетству и изопштењу, а са њим је престала породица и лоза Немање Симеона. На ово се нису обазирали и не обазиру се ни сада, него га хвале више него своје свете краљеве, који су Стефана више узвисили од његовог деде Милутина и приписали му сву српску славу и подвиге. Латински филозоф је писао намерне параболе и наслове. Параболом је приказао колико народа и имена места и крајева има у Европи. Срби су ово нашли и приписали Стефану Насилнику, приказали на печату и показали да је Стефан освојио и имао под својом влашћу та места и народе. Па су дрско писали: ко је шта чуо од баба о Стефану, писао је о њему. Нису погледали родослов јер су претходни писали о њему и о његовим делима и колико има земље. Ово нису гледали и не гледају, али Стефана зову јаким. Кратка је била негова моћ и зло које је произашло из ње.
Овако су писали о цару Константину Шишману и замерали њему и његовом сину Михаилу. Звали су Михаила сином свезлог Шишмана. Да су Константин и његов син Михаило имали жене из куће српских краљева и потом их протерали из себе. Зато је настала мржња између Срба и Бугара. А цара Михаила, сина Константина, уби у боју дечански краљ. Зато се Срби поносе и замерају Дому Шишмана и Бугарима. Толико година Срби су у рату победили и убили једног краља и хвалили се и писали приче. Толико година владају Бугари и толико царева убијаше и освајаше цезаре – много пута њихове порезнике – а Срби нису писали никакав рачун, нити хвале, нити обраћали пажњу на њих, али до сада сви клевећу Шишмана и његове. Бугарску кућу, и хвали њиховог Насилног Стефана и прикривају његово оцеубиство. Стога је овде написан кратак приказ српских краљева и Шишмана. У бугарским историјама нигде се о Константину не помиње да се звао Шишман. О њему Срби овако пишу и зову га Шишман.
По његовој смрти, Стефан је поставио Вукашина за своју кућу и престо. Тај Вукашин није желео Стефанову краљевску титулу и потписао се као „краљ Грка и Бугара“. Дошло је до неслагања око тога и Вукашин се кајао за својим бугарским царством и краљевством. А он је био из породице бугарских царева, био је у роду са Еленом, краљицом Стефановом. Елена је била ћерка бугарског краља Смилеца. Овај Вукашин је убио Стефановог сина Уроша и постао краљ Србије и Охрида. Вратио се у Охрид и Прилеп, заповедао Србима и владао многим местима. Кнез Лазар остаде крај Дунава и Шумадије и Мораве и пружи отпор Вукашину. Тако се српска земља за неколико година поделила на двоје. И султан Мурад пође с војском на кнеза Лазара. Вукашин није отишао у помоћ кнезу Лазару. Мурад је убио кнеза Лазара на Косову пољу и први заузео његову земљу. После тога је краљ Вукашин са војском напао Турке и гонио их од Србије до Једрена, али су се Турци опет ојачали против Вукашина и отерали га назад. Убио га је његов слуга на Марици код Пазарџика. Марко је нанео неправду свом оцу Вукашину и отац је хтео да га убије. Побегао је турском краљу у Једрене.
После убиства Вукашина, цар Бајазит постави Марка за малог пастира у Прилепу и Охриду. Тај Бајазит, син Марије, ћерке бугарског краља Александра, сина Шишмана Константина, волео је Марка Кралевића по сродству – како је речено, и Вукашин и Марко су били из породице Константина. Много касније ту је још једна Марија, Српкиња, жена турског краља. Звала се Каламарија, ћерка деспота Ђуре. Најзад је остао син кнеза Лазара, који је плаћао данак Турцима и Мађарима, имао нешто земље у Срему и Смедереву, и називао се деспотима. И тако је прошло скоро сто година. Коначно су Турци победили и покорили ове српске деспоте. Марко, син краља Вукашина, седео је дуго у Прилепу, подигао многе цркве и много ратовао са Арнаутима. Под Турцима је била и Охридска област, али је Марко командовао. Турака тамо уопште није било. Тада је турски краљ позвао Марка у рат у Влашку. Марко је отишао у Влашку. Када је видео хришћанске крстове и иконе пред влашком војском, заплакао је и никако није хтео да се бори против хришћана. Тако је Марко страдао у Влашкој, а Турци су тада Марка заменили турским пашом – и до сада.
Такав је крај Срба – и Вукашина и Марка. Од првог српског краља или жупана Симеона Немање, српско краљевство је постојало 250 година до Стефановог сина Уроша, седмог по пореклу од Немање. Тако је седма генерација завршила своје краљевство. Нису имали градова, нити се зна ко је од њих где седео. Саградили су лепе манастире и цркве, и имали велику ревност у побожности; овим су се прославили на земљи и пред Богом. Њихово краљевство је било мало, веома уско и кратко је постојало. Затим је овај Стефан узео нешто земље од Грка и Бугара, али је то за врло кратко време било његово царство. Освојио је охридског краља и тамошње Бугаре и потписао се као „краљ Бугара“. Али ти цареви после кратког времена опет заузеше њихову бугарску земљу. Стефанови поседи су прешли на Бугаре и Турци су их узели од Бугара, од Вукашина, како се говорило. Био је последњи бугарски и српски краљ у Охриду.
Ово се укратко каже, читаоче, о Србима и Бугарима, о Стефану и Шишману. Зато Срби и данас замерају Бугарима. Од безумља им се чини да су у почетку били славнији од Бугара са царством и војском и земљом. Али није тако. Сви народи на земљи познају Бугаре и то је сведочено и записано у свим историјама. О Србима нигде нема писања, нема сведочанстава и латинске и грчке историје. Али су почели писати од Симеона Немана, и од тог времена писали су родослове и житије својих царева и светаца, али ни то се никако не слаже. Колико год књига о њиховим краљевима, у свакој су писали другачије и не слагали се. Ко је писао како је хтео и како је чуо од простог народа. Стога се из њихових опречних извештаја не може поново разумети шта је тачно и тачно. До сада неки од њих износе нове ствари и смишљају приче и празне говоре, али од почетка немају доказа о свом пореклу, као што то имају Бугари из грчких и латинских прича“.