Slovensko nasleđe u Grčkoj

  • Začetnik teme Začetnik teme Viden
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Carlin15:
Српски професор Душан Поповић помиње да су српска тржишта у 18. веку била препуна Армана. Сав увоз и извоз и трговина у њиховим је рукама и они су створили буржоаску класу Србије.
Kliknite za proširenje...

Па ти Армани су Цинцари. Они не само да су створили грађанску класу у Србији, већ и данас владају њоме.
То су крипто-Цинцари.
 
In 1925, the Greek government published the "Abecedar" (in the Latin alphabet) in the Bitola-Lerin dialect by a specially appointed scientific committee composed of Georgios Sagiaxis (ethnographer, poet), Iosif Lazarou (philologist) and I. Papazahariou (philologist). All three of them were Vlachs from Bitola, who moved to Salonika.

Link to the "Abecedar":
http://www.strumski.com/books/Abecedar1925.pdf
 
I have noticed that the Serbian words pljačkaš - pljačka - pljačkati (pliatsiko and pliats(i)kas are word loans from them) sound similar to some words of northern slavic languages with some different meaning (like пляцко which means something like "dancing").

Is there any protoslavic word that those words probably derived from?

I have seen somewhere that it is also written as pljaška-š? Is that correct?
 
AELarisa:
I have noticed that the Serbian words pljačkaš - pljačka - pljačkati (pliatsiko and pliats(i)kas are word loans from them) sound similar to some words of northern slavic languages with some different meaning (like пляцко which means something like "dancing").

Is there any protoslavic word that those words probably derived from?

I have seen somewhere that it is also written as pljaška-š? Is that correct?
Kliknite za proširenje...


Pljačka and pljačkaš are Serbian innovations deriving from pleš+ka+š. There is a coexisting synonymous term pelješiti, opelješiti which is of same origin but much more recent colloquialism. The root pleš means "bald", so the literal meaning of pelješiti and pljačka in English would be "to peel" someone. The iotation ie. pallatalisation of second consonant L is due to OCS yat in the pleš root.
 
Mrkalj:
Pljačka and pljačkaš are Serbian innovations deriving from pleš+ka+š. There is a coexisting synonymous term pelješiti, opelješiti which is of same origin but much more recent colloquialism. The root pleš means "bald", so the literal meaning of pelješiti and pljačka in English would be "to peel" someone. The iotation ie. pallatalisation of second consonant L is due to OCS yat in the pleš root.
Kliknite za proširenje...
We find one more verification of my thesis that pljačka means "peeling" or "balding" in the name of PLJAČKAVICA mountain near the town of Vranje in Southern Serbia:

https://www.google.com/maps/place/Pljačkavica,+Serbia/@42.6028983,21.8918091,818a,35y,155.39h,70t/data=!3m1!1e3!4m5!3m4!1s0x13552054942a2749:0xc52419a0245a8ece!8m2!3d42.5925897!4d21.9015732?hl=en

along with coexisting toponymes Plješivica and Pelješac.
 
Mrkalj:
We find one more verification of my thesis that pljačka means "peeling" or "balding" in the name of PLJAČKAVICA mountain near the town of Vranje in Southern Serbia:

https://www.google.com/maps/place/Pljačkavica,+Serbia/@42.6028983,21.8918091,818a,35y,155.39h,70t/data=!3m1!1e3!4m5!3m4!1s0x13552054942a2749:0xc52419a0245a8ece!8m2!3d42.5925897!4d21.9015732?hl=en

along with coexisting toponymes Plješivica and Pelješac.
Kliknite za proširenje...

Пјешивци.

Ово се племе скоро на целој својој западној и југозападној страни граничи с Озринићима, и ту смо границу већ познали. Северни део те граиице раздваја Пјешивце од Рудина (Бијелих или Никшићских): почиње од североисточног краја планине Лигунара, па иде право на север преко највишег врха планине Будоша, Високе Главице (тако да је Будош без мало цео у пјешивачкој области) и затим прека низа омањих узвишења (Борова Брда, Лисац, Јеље, Свињеви Доци, Крушкова Продо, Ћелински До, Орлина) силази на „Ријеку“. А именом „Ријека“ зове народ у свима околним пределима (и у Пјешивцима и у целој никшићској области итд.) ону реку што тече јужним делом Никшићског Поља. Та се река у науци сматра за почетак и горњи ток реке Зете и зато се на картама и у научним делима она означава као „Зета“. Али народ тако не мисли, и зато ову реку не зове Зетом, већ просто именом „Ријека“. По народном схватању река Зета, која почиње ниже Повије, не добија воду из Никшићског Поља; а она вода што тече поменутом „Ријеком“ у Никшићском Пољу избија у јакој речици Обоштици (ниже села Дреновштице), десној притоци Зетиној. То доказују тиме, што је вода у Обоштици исто онако „слаба“ као и у Никшићском Пољу у оном делу корита „Ријекина“, које не пресише и које је око Царева Моста. Пошто у овом народном тврђењу има много вероватног, и ми ћемо се држати народних означења, те ћемо ову речицу у Никшићском Пољу звати само именом „Ријека“, а Зету ћемо рачунати тек ниже Повије.

Северна граница пјешивачка, према Никшићском Пољу, иде све поменутом „Ријеком“ до њена понора у Сливљу (а Сливље је југоисточни део Никшићског Поља), који се у народу обично зове именом Понор Сливски.

Од Понора Сливског настаје источна граница пјешивачка, и то најпре према Жупи Никшићској. Она иде најпре на висове Градину и Градац и затим преко јужних венаца планине Буавице. Даље скреће на југозапад, те одваја земљиште манастира Острога од пјешивачког. Тај део пјешивачке границе, према манастиру, иде најпре преко виса Ђеришнице и затим излази на високу Острошку Греду.

Ниже Острошке Греде настаје пјешивачка граница према племену Бјелопавлићима. Она се најпре наставља у исгом, југозападном, правцу све до реке Зете. Иде све преко узвишења, од којих су главнија: Пода, Вељи До, Шуме, Плочице, Разграђе и Градина, и најзад преко Подбјеља силази на Зету. Затим иде све реком Зетом до ниже цркве Св. Јована, која припада пјешивачким селима Загорку и Селиштима. А потом се одваја од Зете и иде источно од цркве Св. Јована, па даље пролази више изворишта потока Смрдана и затим се наставља доста великом дужином по североисточној суподини дугачког узвишења Средње Горе све до њена јутоисточног краја. Иде затим право на југ, прелазећи преко узвишења над источним крајем великог поља Доњега Луга и даље преко Јаворске Главице, са које се пење на Свињу Главу. А одатле настаје позната нам граница према Озринићима.

Овако ограничена област пјешивачка показује иам на карти два сасвим различна дела: северни, који је знатно шири и простире се у правцу од истока ка западу, и јужни, који је јако сужен а протеже се од севера к југу. Северни је део са свих страна заштићен високим брдима и планинама; чак и према Никшићском Пољу он је целом дужнином, од Острошке Греде па све до планине Будоша, затворен готово једноставним планинским венцем (у коме су од исгока ка западу главнија узвишења: Пејов Ком, Ђелова Главица, Мали Врх, Пандурице и Мужица), који се диже више садашње пјешивачке границе дуж поменуте „Ријеке“. Јужни део је напротив на целој својој источној страни врло слабо заштићен, јер су река Зета и ниска Средња Гора само мале сметње његовој отворености и приступачности са те стране. Северни је део пјешивачке области уопште и знатно виши од јужног.

Услед ових, тако знатних, разлика између ова два дела пјешивачке области и народ их јасно разликује један од другог: северни део зове Горњим Пјешивцима а јужни Доњим Пјешивцима.

Горњи су Пјешивци не само са свих страна добро затворени и заштићени, него се и одсвуда спуштају ка своме средњем делу, у коме су и најзнатнија, уједно и врло стара (вероватно и најстарија), насеља пјешивачка: Толићи, Церово са Богетићима и Доња Повија. Уз то Горњи Пјешивци имају по својим пољима и доловима доста родне земље, а по својим, небројеним пигомим главицама и високим брдима и планинама довољно паше и горе. Осим тога кроз поменути главни, средњи, део Горњих Пјешиваца ишао је од вајкада један од најглавнијих путева старе Зете, онај што је из Никшићског Поља силазио у Зетину долину.

Све су те прилике скупа учиниле, да је предео Горњих Пјешиваца био колевка племена Пјешиваца и како од најстаријих времена па кроза све векове, тако још и данас главно седиште његово. Насеља Горњих Пјешиваца готово су сва и сад заузета браствима, која су заједничког порекла и која су услед свога сродства и заједничких економских интереса, створених географским јединством области, непрекидно била у тесној међусобној вези и чинила језгро и стожер, око којега се окупљало цело племе.

Из предела Горњих Пјешиваца ширило се ово племе даље на југ, у крајеве садашњих Доњих Пјешиваца, у сасвим природној тежњи, да задобије плодне земље крај реке Зете и риболове на њој и јаку реку, подесну за млинове, а на странама више Зетине долнне до високих венаца Столачког Врха, Лупоглава и Вељега Гарча шуме и пашњаке. Како су Пјешивци и с истока и са запада имали за суседе велика и јака племена — с истока Бјелопавлиће који су тако исто тежили да се користе реком Зетом, а са запада Озриниће који су грабили за себе оближње високе планине — овај јужни део пјешивачке области био је у прошлости изложен приличним променама. Напротив старо седиште пјешивачко, Горњи Пјешивци, остало је не само кроза сва времена непромењено, него се је на северу, према Никшићском Пољу, и проширило.

Турско је освојење несумњиво затекло Пјешивце као чврсто организовано племе. Зато су их Турци учинили засебном административном јединицом у својој већој политичкој области, коју су назвали Црном Гором. И као таква засебна управна целина Пјешивци су остали за све време турске управе. Осим тога, ма да су Пјешивци због тога што су на ударцу главнога саобраћаја Зетином долином и што им је јужни део врло отворен и лако приступачан, били под знатно јачом турском влашћу него остали делови Црне Горе, ипак су успели, да се одрже као јака племенска целина. Често се шта више дешавало, особито од краја 17. века, да су Пјешивци као једноставна племенска целина ступали у борбу против Турака у савезу са суседним српским племенима, особито с онима из Катунске Нахије и са Бјелопавлићима. И после потпуног ослобођења од Турака (у другој половиии 18. века) Пјешивци се јављају као сасвим засебно, једноставно племе старе Црне Горе.
 
Контраст готских топонима у Италији и словенских топонима у Грчкој је веома занимљив.

''Despite a sustained Lombard presence, the region has few Germanic toponyms.''
https://books.google.com/books?id=xY...0italy&f=false

''All the Germanic placenames that do exist in Italy are only attached to small settlements, and it is noteworthy that no sixth-centry source refers to a single one.''
https://books.google.com/books?id=7n...0italy&f=false

С обзиром на чињеницу да је Италија имала 18100000 становника 1800. године, у целој Италији је било мање германских топонима од 350-450 словенских топонима Пелопонеза са 330000 становника 1800. године.



Germanski uticaj na genetiku Italijana je oko 10%-15%... Tako da zakljucite sami...
 
Mrkalj:
We find one more verification of my thesis that pljačka means "peeling" or "balding" in the name of PLJAČKAVICA mountain near the town of Vranje in Southern Serbia:

https://www.google.com/maps/place/Pljačkavica,+Serbia/@42.6028983,21.8918091,818a,35y,155.39h,70t/data=!3m1!1e3!4m5!3m4!1s0x13552054942a2749:0xc52419a0245a8ece!8m2!3d42.5925897!4d21.9015732?hl=en

along with coexisting toponymes Plješivica and Pelješac.
Kliknite za proširenje...
I see that there is also a Pljačkovica close to the mountain. Is it the same toponym or something different?
 
Mrkalj:
It is the same mountain. I do not know the reason why thre are two coexisting variants. Nonetheless, the suffix (-avica : -ovica) difference is only formal, non-semantic. The root pljačk- is the same.

https://en.wikipedia.org/wiki/Pljačkovica
Kliknite za proširenje...

There was an armatolos (hajduk) from my place that his name was written either as Pliatskas or Pliaskas. His son had signed a letter as Pliatzkas. I saw that in Serbian it is also written as pljaškaš, so i guess all forms must be equivalent.
 
ICOUVQG.png
 
Kramaris, the greek version of Kramarić.
A surname found only on the mountains of eastern Thessaly.

What makes it very interesting is the fact that it comes from a word loan of slavic languages from Old or Middle High German, so it can't have come to Greece under the first slavic migrations. :)


1234.png
12345.png
 
AELarisa:
Kramaris, the greek version of Kramarić.
A surname found only on the mountains of eastern Thessaly.

What makes it very interesting is the fact that it comes from a word loan of slavic languages from Old or Middle High German, so it can't have come to Greece under the first slavic migrations. :)


Pogledajte prilog 683654 Pogledajte prilog 683655
Kliknite za proširenje...

I am not familiar when (Common) Slavic absorbed Germanic loanwords, but it could have been before the first Slavic migrations.

Anyway, according to this post https://forum.krstarica.com/threads...li-u-6-ili-bilo-kom-veku.893082/post-39803977 by @Slaven777, there were two Slavic advances into Greece.

The first phase of Slavic penetration was dated up to the 8th century, primarily based on toponymic data - and was, linguistically, still basically Common Slavic.

The second phase of Slavic settlement, apparently limited largely to Macedonia, Thrace, and to a lesser extent, Epirus and Thessaly - shows Bulgarian linguistic characteristics.
 
Carlin15:
I am not familiar when (Common) Slavic absorbed Germanic loanwords, but it could have been before the first Slavic migrations.

Anyway, according to this post https://forum.krstarica.com/threads...li-u-6-ili-bilo-kom-veku.893082/post-39803977 by @Slaven777, there were two Slavic advances into Greece.

The first phase of Slavic penetration was dated up to the 8th century, primarily based on toponymic data - and was, linguistically, still basically Common Slavic.

The second phase of Slavic settlement, apparently limited largely to Macedonia, Thrace, and to a lesser extent, Epirus and Thessaly - shows Bulgarian linguistic characteristics.
Kliknite za proširenje...

As far as i know, the first slavic tribes arrived in Thessaly during the 7th century. Then arrived the Bulgarians accompanied by the Vlachs/Aromanians. The last slavic migration was during the times of the Serbian empire, that also resulted in the migration of Arvanites from Thessaly and Epirus to southern parts of Greece.
 
Jedna od verzija Novog Testamenta na grčkom jeziku je napisana 1179. godine. Na strani 107 u dnu stranice je naknadno dodata jedna recenica....
jevst.jpg


Prema Cataldi Palau, beleska potice iz 17. veka, odnosi se na tadašnjeg vlasnika ove knjige i glasi ovako,
serbo.jpg


Jevstatije Srbin, sveštenik i sakelarios Lefkade

Sakelarios je bila vrhovna crkvena funkcija u nekoj oblasti Grcke, u ovom slučaju Lefkade.

I tako, u 17. veku imamo Srbina na vrhu crkvene vlasti na ostrvu Lefkada.......
 
anajade:
i sta ste zakljucili.okle srbende u grckoj..jel.s.marsa padose🤣
Kliknite za proširenje...
Početkom 7. veka Srbi / Sklavi zive:
  • u centralnoj Grčkoj i služe Vizantiji
  • u Dalmaciji i služe Vizantiji
  • u Panoniji i služe Avarima
  • u Karantaniji u današnjoj Austriji i samostalni su, nemaju gazdu.
  • na reci Labi u današnjoj Nemačkoj i služe Franačkoj
Tako da si izgleda ti u pravu, padoše oni sa Marsa, jer ne znam kako su drugačije mogli naseliti ovoliku teritoriju u tako kratkom vremenskom periodu. Gde padoše na zemlju naseljenu tu postadoše sluge, jedino je izgleda Austrija bila nenaseljena, pa tu postadoše svoji na svome
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

pop80
Partizani u WW2
2 3 4
Odgovora
85
Pregleda
1.219
Лекизан
Лекизан
Belgradeboy
Piramide u Egiptu
Odgovora
7
Pregleda
284
Khal Drogo
K
M
Utapanje srpskog naroda u jugoslovensku naciju u Kraljevini Jugoslaviji
2 3
Odgovora
54
Pregleda
1.200
salko dinamitas
salko dinamitas

Back
Top