Сјеверна Далмација

Млетачки катастар из 1709. године за Жегар, Мокро Поље и Ервеник.

Жегар (https://sr.wikipedia.org/wiki/Жегар_(Буковица)) - пописана је 81 породица, 727 особа, 190 мушкараца за оружје, просек по кући 8.65 особа, презимена: Јелишић, Радасовић, Лешић, Љубичић, Миљановић, Санадер, Лончаровић, Ивановић, Перић, Јаснић, Милинковић, Татрановић, Иванчевић, Ераковић, Кужаловић, Мириловић, Катић, Стипановић, Микијевић, Дојић, Гужвица, Смикић, Олујић, Буланловић, Јајић, Продановић, Бабић, Иванишевић, Џеврњић, Вучевић, Бјаитић, Мажар, Зелић, Вукијевић, Матричић, Подрипаљ, Милић, Дудуковић, Иванковић, Радмиловић, Добројевић, Миајловић, Павлићевић, Кучуковић, Нанић, Митровић, Продановић, Билиновић.

Мокро Поље (https://sr.wikipedia.org/wiki/Мокро_Поље) - пописано је 50 породица, 518 особа, 143 мушкарца за оружје, просек по кући 10.36 особа, презимена: Бједов, Опачић, Рашетић, Јапунџић, Завишић, Шушић, Бабић, Бањаш, Болтић, Боровац, Кевловић, Мирчетић, Марасовић, Мергић, Костић, Вујиновић, Дугошић, Батас, Ђурђевић, Вејновић, Дражић.

Ервеник (https://sr.wikipedia.org/wiki/Ервеник) - пописано је 40 породица, 416 особа, 108 мушкараца за оружје, просек по кући 10.40 особа, презимена: Суботић, Кулунџић, Богавац, Вучкојевић, Жежељ/Жежељевић, Вујанић, Кончаровић, Арамбашић, Зорић, Лавановић, Шашић, Мрдаљ, Брекић, Балаћ, Маклајић, Ковачевић, Миаловић, Чутурила, Векић, Вучевић, Борговић, Шабетић, Билић, Јаншић, Матијевић.
 
Млетачки катастар из 1709. године за Жегар, Мокро Поље и Ервеник.

Жегар (https://sr.wikipedia.org/wiki/Жегар_(Буковица)) - пописана је 81 породица, 727 особа, 190 мушкараца за оружје, просек по кући 8.65 особа, презимена: Јелишић, Радасовић, Лешић, Љубичић, Миљановић, Санадер, Лончаровић, Ивановић, Перић, Јаснић, Милинковић, Татрановић, Иванчевић, Ераковић, Кужаловић, Мириловић, Катић, Стипановић, Микијевић, Дојић, Гужвица, Смикић, Олујић, Буланловић, Јајић, Продановић, Бабић, Иванишевић, Џеврњић, Вучевић, Бјаитић, Мажар, Зелић, Вукијевић, Матричић, Подрипаљ, Милић, Дудуковић, Иванковић, Радмиловић, Добројевић, Миајловић, Павлићевић, Кучуковић, Нанић, Митровић, Продановић, Билиновић.

Мокро Поље (https://sr.wikipedia.org/wiki/Мокро_Поље) - пописано је 50 породица, 518 особа, 143 мушкарца за оружје, просек по кући 10.36 особа, презимена: Бједов, Опачић, Рашетић, Јапунџић, Завишић, Шушић, Бабић, Бањаш, Болтић, Боровац, Кевловић, Мирчетић, Марасовић, Мергић, Костић, Вујиновић, Дугошић, Батас, Ђурђевић, Вејновић, Дражић.

Ервеник (https://sr.wikipedia.org/wiki/Ервеник) - пописано је 40 породица, 416 особа, 108 мушкараца за оружје, просек по кући 10.40 особа, презимена: Суботић, Кулунџић, Богавац, Вучкојевић, Жежељ/Жежељевић, Вујанић, Кончаровић, Арамбашић, Зорић, Лавановић, Шашић, Мрдаљ, Брекић, Балаћ, Маклајић, Ковачевић, Миаловић, Чутурила, Векић, Вучевић, Борговић, Шабетић, Билић, Јаншић, Матијевић.
Међу калуђерима манастира Крка који су 1648. године примили унију се помиње између осталих Михаел Ивановић из Жегара.

epifanije 2 (8).jpg
 

Нисам нашао податке за Крупу, али није искључено да су и неки калуђери манастира Крупа прелазили на унију. 1648. године део копнене северне Далмације све до Книна (укључујући и подручје манастира Крка) се нашао под привременом млетачком влашћу и тада се десило унијаћење наведених калуђера манастира Крка. Коју годину касније Турци су повратили већину изгубљених крајева у севевној Далмацији. Турци су коначно прогнани из највећег дела копнене северне Далмације у Великом турском рату 1683-1699, а из пар села близу границе са Босном у млетачко-турском рату 1714-1718, тако да је су данашње границе Далмације утврђене 1718 Пожаревачким миром.

Кад је католичка црква успела пуонијати православне калуђере из Крке, онда можемо само замислити колика је размера покатоличавања обичног српског православног народа у тим крајевима. Пуно теже је било преобратити калуђере него обичан народ.
Дефинитивно најјачи талас покатоличавања православних у Далматинској Загори се десио крајем 17-ог и почетком 18-ог в. кад је Загора прешла из турских и млетачке руке. Католичка црква своје прозелитске успехе (који су били велики) у том периоду крије као змија ноге.
 
Нисам нашао податке за Крупу, али није искључено да су и неки калуђери манастира Крупа прелазили на унију. 1648. године део копнене северне Далмације све до Книна (укључујући и подручје манастира Крка) се нашао под привременом млетачком влашћу и тада се десило унијаћење наведених калуђера манастира Крка. Коју годину касније Турци су повратили већину изгубљених крајева у севевној Далмацији. Турци су коначно прогнани из највећег дела копнене северне Далмације у Великом турском рату 1683-1699, а из пар села близу границе са Босном у млетачко-турском рату 1714-1718, тако да је су данашње границе Далмације утврђене 1718 Пожаревачким миром.

Кад је католичка црква успела пуонијати православне калуђере из Крке, онда можемо само замислити колика је размера покатоличавања обичног српског православног народа у тим крајевима. Пуно теже је било преобратити калуђере него обичан народ.
Дефинитивно најјачи талас покатоличавања православних у Далматинској Загори се десио крајем 17-ог и почетком 18-ог в. кад је Загора прешла из турских и млетачке руке. Католичка црква своје прозелитске успехе (који су били велики) у том периоду крије као змија ноге.
Da li ima nekih dokumenata kako je vrseno katolicenje nekih mesta?
Evo npr. moji su 5 km od Benkovca, a sva okolna sela oko naseg sela su skoro 100% katolicka, a nase je bilo 100% pravoslavno, a nalazilo se u samom centru oko katolika. Kako se to desilo?
 
Da li ima nekih dokumenata kako je vrseno katolicenje nekih mesta?
Evo npr. moji su 5 km od Benkovca, a sva okolna sela oko naseg sela su skoro 100% katolicka, a nase je bilo 100% pravoslavno, a nalazilo se u samom centru oko katolika. Kako se to desilo?

Кажем ти да католичка црква крије податке за 17. век кад је покатоличавање у Далмацији било масовно.
За 18. и 19. век се могу наћи подаци за поједине породице које су се покатоличиле и поунијатиле. Зато што у та доба је покатоличавање/унијаћење било индивидуално а не масовно, па углавном не крију податке. Чак им се исплати да их објаве, јер као тако доказују да то није била масовна појава и наводно разбијају нашу митоманију о масовном покатоличавању.
За 17. век им се не исплати да објаве документе јер је у том веку у Далмацији покатоличавање било масовно, ради се о десетинама хиљада покатоличених.

У млетачкој Далмацији од 16-ог до 18-ог в. је било највише католичких клерика на свету у односу на број становника. Није то било случајно.
 
Poslednja izmena:
Ради се о микро локализму, као и Главица Даничића, Главица Матасова, Врањковац, Миздраковац итд.
На карти једва да се може наћи Стрмица. Црни Потоци су можда означени на некој војној карти.
Презиме Миздрак?
 
Презиме Миздрак?
Миздраковац се зове по стрмичком роду Миздрак.

Саво Накићеновић о стрмичким Миздрацима (прва половина 1920-их): Миздрак (19), поријеклом су Поповићи из Скопља. У XVI в. дошли у Котаре, тамо обољели, те присиљени били, да са благом избјегну у ова здрава планинска мјеста назад 300 година. Прво се прегањали са Турцима, те једном Турчину отели оружје "миздраке" и по томе прозвати Миздраци, славе Лучиндан

Још о Миздрацима https://www.poreklo.rs/2012/02/26/mizdrak/#comment-7776

У Сплиту их има покатоличених :) https://actacroatica.com/hr/surname/Mizdrak
 
Poslednja izmena:
Миздраковац се зове по стрмичком роду Миздрак.

Саво Накићеновић о стрмичким Миздрацима (прва половина 1920-их): Миздрак (19), поријеклом су Поповићи из Скопља. У XVI в. дошли у Котаре, тамо обољели, те присиљени били, да са благом избјегну у ова здрава планинска мјеста назад 300 година. Прво се прегањали са Турцима, те једном Турчину отели оружје "миздраке" и по томе прозвати Миздраци, славе Лучиндан

Још о Миздрацима https://www.poreklo.rs/2012/02/26/mizdrak/#comment-7776

У Сплиту их има покатоличених :) https://actacroatica.com/hr/surname/Mizdrak
Da li znas nesto o prezimenu Dobrić i Zorica? Pozdrav :)
 
Da li znas nesto o prezimenu Dobrić i Zorica? Pozdrav :)
Сматра се да је некадашње презиме Савића, Петровића и Маринковића из Плавна је било Зорић. Да су по браћи Сави, Петру и Маринку настала ова презимена, а презиме Зорић је нестало. Међутим један део Плавна до планине Бобије (1248 м) се зове Зорићи https://sr.wikipedia.org/wiki/Плавно#Географске_одлике
Иако су изгледа само Савићи, Петровићи и Маринковићи настали од Зорића, остали Плавањци су Зорићима или Зорићанима називали и друге родове из зорићког краја у Плавну као што су: Лалићи, Шакани, Цвијановићи, Дубајићи, Оручи, Двокићи и још неки.
Млетачки попис Плавна 1735/36, постоје презимена Савић, Петровић и Маринковић али и даље постоји презиме Зорић (које се касније изгубило) као што се види https://forum.krstarica.com/threads/sjeverna-dalmacija.788717/page-3#post-37919267
Велика већина данашњих плавањских родова су дошли из Бјелајског поља код Босанског Петровца и Санице код Кључа 1692. године у сеоби око 5000 православних Срба из тих крајева у северну Далмацију под кнезовима Тодором Зорићем, Николом Пирићем и Павлом Ђурићем. Сва три кнеза су се населила у Плавно. Тодор Зорић и Никола Пирић су били бјелајски кнезови, а Павле Ђурић је био санички кнез. О поменутој сеоби имаш овде пуно опширније него на Википедији http://plavno.rs/documents/Kako je zaista naseljen kraj od Plavna do Zegara.pdf

О Добрићима сигуран сам да знаш пуно више од мене. :)
 
Poslednja izmena:
Сматра се да је некадашње презиме Савића, Петровића и Маринковића из Плавна је било Зорић. Да су по браћи Сави, Петру и Маринку настала ова презимена, а презиме Зорић је нестало. Међутим један део Плавна до планине Бобије (1248 м) се зове Зорићи https://sr.wikipedia.org/wiki/Плавно#Географске_одлике
Иако су изгледа само Савићи, Петровићи и Маринковићи настали од Зорића, остали Плавањци су Зорићима или Зорићанима називали и друге родове из зорићког краја у Плавну као што су: Лалићи, Шакани, Цвијановићи, Дубајићи, Оручи, Двокићи и још неки.
Млетачки попис Плавна 1735/36, постоје презимена Савић, Петровић и Маринковић али и даље постоји презиме Зорић (које се касније изгубило) као што се види https://forum.krstarica.com/threads/sjeverna-dalmacija.788717/page-3#post-37919267
Велика већина данашњих плавањских родова су дошли из Бјелајског поља код Босанског Петровца и Санице код Кључа 1692. године у сеоби око 5000 православних Срба из тих крајева у северну Далмацију под кнезовима Тодором Зорићем, Николом Пирићем и Павлом Ђурићем. Сва три кнеза су се населила у Плавно. Тодор Зорић и Никола Пирић су били бјелајски кнезови, а Павле Ђурић је био санички кнез. О поменутој сеоби имаш овде пуно опширније него на Википедији http://plavno.rs/documents/Kako je zaista naseljen kraj od Plavna do Zegara.pdf

О Добрићима сигуран сам да знаш пуно више од мене. :)
према млетачком попису из 1735/36 ? Ако такав попис постоји и ако ти је доступан, то бих за мене значило много. Нисам ни знао да постоји!
Таман ми за тај период, фали "грана" у породичном стаблу.. Можда би могао свашта дознати из тог пописа, да ли можете да ми проверите једну информацију?
 
према млетачком попису из 1735/36 ? Ако такав попис постоји и ако ти је доступан, то бих за мене значило много. Нисам ни знао да постоји!
Таман ми за тај период, фали "грана" у породичном стаблу.. Можда би могао свашта дознати из тог пописа, да ли можете да ми проверите једну информацију?
Podatke sa mletačkog popisa 1735/36 za Plavno sam našao na plavanjskom sajtu.
 
Da li mozete tamo da pitate nekog da li mozda mogu da pogledaju da li imaju popis iz Dobropoljaca?
Био је само попис Плавна, логично.
И то за Плавно је сад недоступно, али ја сам преписао на време.
Било је кад се кликне на O Plavnu па након тога на Istoriju Plavna али сад неће, ево погледај http://plavno.rs/
 
У мјесту Ђеврске, садашња општина Кистање, налази се локалитет којег мјештани зову Капелица. Поред њега пролази пут за Добропољце. Капелица је назив за гробље на којем су сахрањени припадници заједнице која је вјероватно (?) претходила прецима данашњих Ђевршчана. Рјеч је о каменим плочама без текста или рељефних представа. Има их око 20-ак. Било их је и више, али су их током времена мјештани скидали и користили за поплочавање дворишта, тј. ради сопствених грађевинских подухвата. Ријетко која преостала плоча није оштећена. Оштећене су на ивицама приликом дизања, вјероватно ради пљачке гробова.
kapelica 1.jpg
kapelica 2.jpg
kapelica 3.jpg
 
Сам назив – Ђеврске, звучи прилично необично и мени је још нејасно његово поријекло (имам само претпоставке). У непосредној близини Ђеврсака су Вариводе које су назив добиле по води која „вари” тј. кува, кључа. По свој прилици то је била нека сумпорна вода јер су одмах ту и Смрдељи, а близу је и Какањ.
 
Старо слово/глас ђерв је наша особеност. Ђерво, дерво, дрво... Могло би бити да је тај простор био шумовит, познат по дрвету. Зашто је данас то голи крш...можда Млечани, можда пожари... Ко би га знао.
Bukovica-Bukov žir je plod bukve (Fagus silvatica) koja je najrasprostranjenije drvo u našim krajevima. Bukov žir je po hranljivoj vrednosti gotovo jednak kukuruzu. Najpogodniji je za ishranu svinja, a koristi se i za preživare (goveda, ovce, koze). Međutim, bukov žir sadrži alkaloid fagin koji je veoma jak otrov za konje, magarce i mazge, te se za ove vrste ne sme koristiti jer dovodi do teških trovanja, pa i smrti. Najbolje je da se bukov žir koristi za tovne svinje, bilo na paši, odnosno na „žirenju“ u šumi, ili u oboru. Pošto svinje, u početku, bukovim žirom povređuju usta, treba ih postepeno navikavati, ukoliko su na paši, dok im u oboru po mogućstvu treba davati zgnječen ili prekrupljen žir. Bukov žir deluje zatvarajuće, a u većim količinama utiče na dobijanje mekane i mazive slanine, ali zato vrlo ukusne. I mast dobijena od ovako hranjenih svinja je gotovo tečna.
https://www.agrotv.net/sumski-plodovi-ishrani-stoke/

Uskraćeni za resurse.


Medieval Pigs​


hree deaths are better than life,” an Old Irish riddle runs: “the death of a salmon, the death of a fat pig, the death of a robber.” Of these three deaths, the fat pigs fell the most frequently: across the early medieval West, they were ubiquitous. Pigs were the consummate meat of the early Middle Ages. Horses and oxen have pulling power, cows and goats and sheep make milk and manure (and skin for parchment and packaging), sheep grow wool, and poultry lay eggs. But domesticated pigs were only destined to be butchered. It took them less than two years to reach their maximum weight, so efficient were they in converting whatever they found or were fed into meat. The osteoarchaeological record shows that farmers slaughtered almost all their pigs before they reached their third birthday, and many of them much earlier, with the exception of breeding sows and stud boars.


But pork was not the meat that everyone ate most. That distinction generally went either to beef or to mutton. Some people did not keep pigs at all: Greenlanders, for instance, and Jews and Muslims, as far as we can tell. There were also some Christians who did not own pigs—or at least, there were Christians who drew up wills that listed their livestock but did not mention any pigs. But because pigs were only ever raised for their flesh, they were a kind of metonym for meat more generally. Pork inspired rhapsodies, and even miracles; in Saint Brigit’s Ireland, tree bark was turned not into fishes and loaves but bacon in order to feed a crowd. And when the scholar al-Jāḥiẓ wrote a massive collection about animals at the Abbasid court in Baghdad, he had plenty of faults to find with pigs, both as a Muslim and as a naturalist. But he had also heard so many paeans to pork that he was fascinated by what it might taste like.""
https://desispeaks.com/medieval-pigs/
 

Back
Top