Сјеверна Далмација

Holy1:
Ne znam dal je to pravilnije reći ili manastir?
Kliknite za proširenje...
Намастир је тзв. застарјелица, архаизам, тако се некад говорило. Ријеч је иначе страног (грчког) поријекла, а како означава мјесто боравка монаха, требало би да буде монастир (од изворног монастирион), што опет значи да је и манастир упитне правилности. Но, како се Срби никад нису руковидили прописним (прескриптивним) нормирањем језика већ описним (дескриптивним), нормирано је и оно што не би баш било најправилније кад бисмо закерали „до у ситна цревца”.
 
Голгота Далматинаца колонизованих у Прилепу, Милош Мељанац у „Српском свијету“
Милош Мељанац, политиколог и председник Удружења „Од стећака до крајпуташа“ говори о судбини колониста из Далмације после Великог рата и аграрне реформе регента Александра Карађорђевића, двадесетих година прошлог века. На просторима са којих су пошли, данас представљају "статистичку грешку" – каже Мељанац у емисији „Српски свијет“ ауторке и водитељке Гордане Јанићијевић
Од
ИН4С
-
28/02/2021


Према неким проценама, између два Светска рата из Далмације на просторе данашње Северне Македоније пресељено је између 35 и 40.000 душа, највише Срба, а на просторе Косова и Метохије око 65.000 грађана тадашње Краљевине СХС, махом Црногораца и Херцеговаца. Повод за покретање оволиког броја људи била је лоша материјална ситуација народа, поготову у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Кренуло се са Аграрном реформом да се беземљашима додели земља како би лакше прехрањивали породице, да се укину феудални поседи, да се окончају кметовско — чивчијски односи у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Македонији. У Далмацији то је колонатски односи. И управо из тих крајева, истиче Мељанац, који и сам потиче из Далмације, каже да је највише колониста било. Из далматинске Загоре, Отишића и Буковице у колонисте је кренуло више стотина горштака.


У већини случајева, колонисти су били из породичних задруга, у којима је живело више генерација, али и више породица под једним кровом. Беше то време када су у овим кршевитим пределима завладале и две „гладне“ године, које су само убрзале одлуку Далматинаца да крену у „обећани живот“. Колонизирали су их у Македонију, највише у Прилепско поље. Краљевина је доводећи далматинске Србе желела и да поправи националну структуру, да ојача граничне појасе и у Банату, Бачкој, као и у Старој Србији и Македонији. Пошто је мало шта било припремљено за њихов долазак, сачекали су их веома тешки услови за живот. Од земљишта које је било мочварно, подложно честим поплава, до објеката за живот. Куће у којима су живели, колонисти су на почетку импровизовали кроз изградњу земуница, кућа од бусења, каже политиколог Мељанац, што се одразило и на здравље придошлица. Иначе, колонизација се одвијала у таласима. Од 1922. до 24.године и највећи број колониста населио је Прилепско поље.

Тврди да су првих 15.година биле паклене, да је велики број деце умирао због животних услова, да је проблем био и у узгајању стоке, па је на крају дошло до протеста. Тражили су да их изместе у неки други крај Краљевине, ако треба и у инострантсво. Побуна је уродила плодом, па је већини додељено боље пољопривредно земљиште. Тада је владала фама како су колонисти „заменили бегове у Македонији“, како им је добро било, и колико су бии фаворизовани, истиче Мељанац. А истина је била потпуно другачија. Најбогатији и најимућнији су били староседеоци. Међутим, колонизовани Срби су били вредни људи, који су се прочули по квалитетном месу, млеку и млечним прерађевинама, чиме су снабдевали Прилеп. За тих 20-ак година начињен је велики искорак, како у пољупривреди, тако и у условима живота. Тако Милош Мељанац подсећа да је краљ у Демир Капији основао велико газдинство, да је на тим просторима посадио прве багремове које је народ називао „краљићи“, да су се појавила прва говеда сименталске расе, живина… Било је и оних који су се вратили у Далмацију, појединачних случајева, и наводи случај Кузмана Мељанца.

Голгота колонизованих Срба из Далмације наставила се избијањем Другог светског рата када трпе терор бугарског окупатора, како их он назива „бугарашка руља“. Првих ратних дана сви жандарми затечени у Прилепу су побијени, а народ је остављен на милост и немолист пљачкашима, физичком злостављању. Мељанац каже да су „бугараши“ правили спискове за пребијање. На крају су их оптужили за учешће у устанку у Прилепу и 1942. протерали у Војводину, њих око хиљаду. Ту су дочекали ослобођење, надајући се повратку на огњишта, али од тога није било ништа.
Као и на Косову и Метохији, и у Македонију је био забрањен повратак протераних, па су их распоредили по Војводини. Али пошто су били, како су их звали „краљеви колонисти“, добијали су најлошије швапске куће и имања. Титови колонисти, истиче Мељанац, били су привилеговани, а краљевим су приписивали и разне надимке, као што је Ђујићеви колонисти. Тврди да их комунистичка власт није смештала у једно или два села, као друге колонисте, него су разасути широм Покрајине, а највише их је у Банату.

А у Прилепу сада има, колико је њему познато, 171 Србин, који су у доброј мери и даље препуштени сами себи и на удару су асимилације. Немају ни удружење које би их окупљало, док на другој страни, наводи пример Мељанац, бугарска удружења ничу као „печурке после кише“. Када је Далмација у питању, Цетињска крајина – „Срби су статистичка грешка“ – каже Мељанац. Од некадашњих средина са неколико хиљада становника до 1990.године, остало је по тридесетак стараца. Тако је у Дрнишком крају и Врничкој Крајини. Каже да су и оно мало Срба које је остало, изложени процесу католичења. Навео је пример породице Сладоје, као и Шкрбића који се изјашњавају сада као срби-католици. Све га то у многоме подсећа на описе Симе Матавуља.
 
Берекин:
Голгота Далматинаца колонизованих у Прилепу, Милош Мељанац у „Српском свијету“
Милош Мељанац, политиколог и председник Удружења „Од стећака до крајпуташа“ говори о судбини колониста из Далмације после Великог рата и аграрне реформе регента Александра Карађорђевића, двадесетих година прошлог века. На просторима са којих су пошли, данас представљају "статистичку грешку" – каже Мељанац у емисији „Српски свијет“ ауторке и водитељке Гордане Јанићијевић
Од
ИН4С
-
28/02/2021


Према неким проценама, између два Светска рата из Далмације на просторе данашње Северне Македоније пресељено је између 35 и 40.000 душа, највише Срба, а на просторе Косова и Метохије око 65.000 грађана тадашње Краљевине СХС, махом Црногораца и Херцеговаца. Повод за покретање оволиког броја људи била је лоша материјална ситуација народа, поготову у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Кренуло се са Аграрном реформом да се беземљашима додели земља како би лакше прехрањивали породице, да се укину феудални поседи, да се окончају кметовско — чивчијски односи у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Македонији. У Далмацији то је колонатски односи. И управо из тих крајева, истиче Мељанац, који и сам потиче из Далмације, каже да је највише колониста било. Из далматинске Загоре, Отишића и Буковице у колонисте је кренуло више стотина горштака.


У већини случајева, колонисти су били из породичних задруга, у којима је живело више генерација, али и више породица под једним кровом. Беше то време када су у овим кршевитим пределима завладале и две „гладне“ године, које су само убрзале одлуку Далматинаца да крену у „обећани живот“. Колонизирали су их у Македонију, највише у Прилепско поље. Краљевина је доводећи далматинске Србе желела и да поправи националну структуру, да ојача граничне појасе и у Банату, Бачкој, као и у Старој Србији и Македонији. Пошто је мало шта било припремљено за њихов долазак, сачекали су их веома тешки услови за живот. Од земљишта које је било мочварно, подложно честим поплава, до објеката за живот. Куће у којима су живели, колонисти су на почетку импровизовали кроз изградњу земуница, кућа од бусења, каже политиколог Мељанац, што се одразило и на здравље придошлица. Иначе, колонизација се одвијала у таласима. Од 1922. до 24.године и највећи број колониста населио је Прилепско поље.

Тврди да су првих 15.година биле паклене, да је велики број деце умирао због животних услова, да је проблем био и у узгајању стоке, па је на крају дошло до протеста. Тражили су да их изместе у неки други крај Краљевине, ако треба и у инострантсво. Побуна је уродила плодом, па је већини додељено боље пољопривредно земљиште. Тада је владала фама како су колонисти „заменили бегове у Македонији“, како им је добро било, и колико су бии фаворизовани, истиче Мељанац. А истина је била потпуно другачија. Најбогатији и најимућнији су били староседеоци. Међутим, колонизовани Срби су били вредни људи, који су се прочули по квалитетном месу, млеку и млечним прерађевинама, чиме су снабдевали Прилеп. За тих 20-ак година начињен је велики искорак, како у пољупривреди, тако и у условима живота. Тако Милош Мељанац подсећа да је краљ у Демир Капији основао велико газдинство, да је на тим просторима посадио прве багремове које је народ називао „краљићи“, да су се појавила прва говеда сименталске расе, живина… Било је и оних који су се вратили у Далмацију, појединачних случајева, и наводи случај Кузмана Мељанца.

Голгота колонизованих Срба из Далмације наставила се избијањем Другог светског рата када трпе терор бугарског окупатора, како их он назива „бугарашка руља“. Првих ратних дана сви жандарми затечени у Прилепу су побијени, а народ је остављен на милост и немолист пљачкашима, физичком злостављању. Мељанац каже да су „бугараши“ правили спискове за пребијање. На крају су их оптужили за учешће у устанку у Прилепу и 1942. протерали у Војводину, њих око хиљаду. Ту су дочекали ослобођење, надајући се повратку на огњишта, али од тога није било ништа.
Као и на Косову и Метохији, и у Македонију је био забрањен повратак протераних, па су их распоредили по Војводини. Али пошто су били, како су их звали „краљеви колонисти“, добијали су најлошије швапске куће и имања. Титови колонисти, истиче Мељанац, били су привилеговани, а краљевим су приписивали и разне надимке, као што је Ђујићеви колонисти. Тврди да их комунистичка власт није смештала у једно или два села, као друге колонисте, него су разасути широм Покрајине, а највише их је у Банату.

А у Прилепу сада има, колико је њему познато, 171 Србин, који су у доброј мери и даље препуштени сами себи и на удару су асимилације. Немају ни удружење које би их окупљало, док на другој страни, наводи пример Мељанац, бугарска удружења ничу као „печурке после кише“. Када је Далмација у питању, Цетињска крајина – „Срби су статистичка грешка“ – каже Мељанац. Од некадашњих средина са неколико хиљада становника до 1990.године, остало је по тридесетак стараца. Тако је у Дрнишком крају и Врничкој Крајини. Каже да су и оно мало Срба које је остало, изложени процесу католичења. Навео је пример породице Сладоје, као и Шкрбића који се изјашњавају сада као срби-католици. Све га то у многоме подсећа на описе Симе Матавуља.
Kliknite za proširenje...

Српски колонисти из Далмације - породице Арамбашић и Деспинић из Отишића усликане 1939. године у Александрову тј. Славеју код Прилепа.

120309361_3639997429366320_931415326341095503_o (2).jpg
 
Holy1:
Čoveče ovo je fenomenalno, odakle izvlačiš ove slike? Može još slika?
Kliknite za proširenje...

Са неких фејсбука и форума углавном.

Жене у народним ношњама (околина Книна)
157074488_8009658179051850_7771334966067479106_n (2).jpg


Брачни пар Веселиновић из Голубића код Обровца 1910. године
98282757_3257085947657472_4506385398993256448_o.jpg


Из Обровца из прошлости
52047624_2318455778187165_6591595371275747328_o.jpg
 
Krishna:
Са неких фејсбука и форума углавном.

Жене у народним ношњама (околина Книна)
Pogledajte prilog 875216

Из Обровца из прошлости
Pogledajte prilog 875218
Kliknite za proširenje...
На првој фотографији повезаче на главама, утицај Босне?
На другој се виде и италијански војници.
 
Милутин Дедић

Милутин као занимање: Великан коме је Шибеник у срцу, а Србија у души
© Фото : screenshot/Ras Televizija

22:11 11.03.2021.
Пише Дејана Вуковић

Двојици браће, Србима из Далмације, Арсенију и Милутину Дедићу њихов отац – велики стасити Србин који је био председник црквене општине у Шибенику – није случајно дао та имена. Име је судбина, а код Милутина је било и занимање – каже академик Матија Бећковић на вест о одласку сликара Милутина Дедића.
Академски сликар и историчар уметности, уметник кога су називали сликаром наше културне баштине, Милутин Дедић преминуо је у 86. години од последица вируса корона.
Његовим одласком Београд је изгубио не само истакнутог и неуморног ствараоца, већ и једног од својих најшармантнијих суграђана, препознатљивог далматинског говора и ведрине.
Матија Бећковић подсећа да је Милутин Дедић име добио по српском краљу који је саградио највише манастира, а које је Дедић целог живота хододарио, овековечивши их својим пером и оловком.
„Виђао сам га, дружио се с њим, волео сам га. Нисам ни помислио да ћемо се у овој корони растајати са толиким значајним људима, стубовима наше цркве. Први је од короне погинуо епископ ваљевски, његов имењак Милутин. А ево на крају, после Амфилохија, Атанасија, после нашега Момчила Кривокапића, оног стуба Боке Которске, оде и Милутин Дедић, у великом друштву, са славним људима, где му је било и место.“
Kliknite za proširenje...
Да је Милутину име било судбина, будући да је највећи део живота провео сликајући српске манастире, нарочито Хиландар, уверен је и Матија Бећковић.
„Ја мислим да га је име определило. Номен ест омен. Сигурно да и у његовим силним текстовима које је писао уз цртеже, има и о томе нека реч. Био је неуморан, племенит, образован, паметан, дубоко религиозан и у овим најтежим годинама за наш народ, он је поделио његову судбину. Није га заобишла ова сабља и она га је убројала у праве велике људе и у велике губитке које трпимо у ово време“, каже Бећковић.
Kliknite za proširenje...
Иако рођен у Шибенику, Милутин својим доласком на студије историје уметности у Београд, од 1962. гради своју уметничку задужбину српској култури, уметности, духовности: својим делом, тим јединственим сликарским путописима у којима је и текст на препознатљив начин био исписиван руком.
Говорио је да му је Шибеник у срцу, а Србија у души. Та Дедићева оданост Србији која је била од посебног кова, за Матију Бећковића није неочекивана.
„Србија је највећа у очима Срба изван Србије, то је њихова земља обећана. Они долазе у Србију мислећи да ће ту затећи живе све који су ту икада живели. Само кад помислим кад Срби стижу са свих страна и дођу у Орашац или на Опленац, како се они свечано облаче и како мисле да их тамо чека Карађорђе. И како они мештани одударају од ових гостију. Јер мештани су у својим радним оделима и у свакодневном послу, а ови долазе тамо да се поклоне и спремају се за велике сусрете и догађаје. И ниједан Србин изван Србије није се мерио са великим људима у Србији. Један од тих који је ишао у ту земљу о којој је сањао био је и Милутин Дедић. И кога је год упознао он га је усрећио. И жао ми је оне који ће читати и гледати оно што је он цртао и писао, али неће видети њега. Зато што је Милутин Дедић био оличење онога што је радио.“
Kliknite za proširenje...
**************************************************************************************************************************************************************************
Вјечнаjа памјат!
 
Берекин:
На првој фотографији повезаче на главама, утицај Босне?
На другој се виде и италијански војници.
Kliknite za proširenje...

Могуће да је утицај Босне.

Друга фотографија је очито из доба другог рата па отуд италијански војници.
 
Берекин:
С обзиром да претрагом нисам нашао тему која се бави Сјеверном Далмацијом, Буковицом... одлучио сам покренути ову. Мотивисао ме је текст у листу СНВ-а "Новости": "Паклени троугао рађа бунтовнике". Било би љепо да се "земљаци" укључе и дају допринос "животу" ове теме. :)


Pakleni trougao rađa buntovnike

21. lipnja 2017. Piše Vaska Radulović

‘Novosti’ u zaleđu Dalmacije s lokalnim stručnjacima za proučavanje historije ovoga kraja: U trouglu omeđenom Kninom, Benkovcem i Obrovcem, ljudi su vjekovima bili prisiljeni da preživljavaju u vrlo surovim i oskudnim životnim prilikama. Dalmatinska Bukovica je i danas ostala nerazvijena i obilježena patrijarhalnim međuljudskim odnosima

Dalmatinska Bukovica se nalazi u sjevernoj Dalmaciji, u trouglu između Knina, Benkovca i Obrovca. O tome kako je dobila ime, još uvijek se pripovijeda. Pretpostavlja se da je Bukovica ime dobila po nekadašnjem obilju bukove šume koja je nestala u 17. vijeku kada su Mlečani posjekli bukovo drvo i od njega, prema kazivanjima, te sagradili veliki dio Venecije. Da li je u pitanju istorijska istina ili samo posljedica vjekovne čežnje Bukovčana za kvalitetnom šumom, koje danas u ovom kraju nema, ostat će nepoznato. No sasvim je sigurno da je ovaj dio sjeverne Dalmacije oduvijek bio nerazvijen i prilično zatvoren, pa su se u njemu, do skoro, sačuvali nekadašnji porodični odnosi, zasnovani na patrijarhalnom vaspitanju.
U dugim i toplim ljetima, oduvijek je bio problem napojiti stoku, zaliti male bašte i imati vode za osnovne životne svakodnevne potrebe
Iako Dalmatinsku Bukovicu omeđuju dvije ljepotice - Krka i Zrmanja, s pravom se može reći da je ovaj kraj izuzetno bezvodan. U dugim i toplim ljetima, kaže profesor Ilija Bezbradica iz Kistanja, oduvijek je bio problem napojiti stoku, zaliti male bašte i imati vode za osnovne životne svakodnevne potrebe.
- Sjeverna Dalmacija, a naročito Dalmatinska Bukovica, iako imaju rijeke ljepotice, gotovo u pravilu nemaju pitke vode u selima. To ne čudi kada se imaju u vidu ranija vremena, ali danas je 21. vijek. Tehnologija je napredovala, a u bukovačkim selima još uvijek se domaćinstva snabdijevaju vodom iz gusterni, pije se kišnica. Upravo takvi surovi uslovi života, nedostatak šume i obradive zemlje, natjerali su Bukovčane da žive u skladu sa onim što imaju. Zbog toga se ovdje oduvijek gajila sitna stoka, prvenstveno koze i ovce, a obrađivalo se i ono malo škrte zemlje. Borba je ovdje oduvijek bila sastavni dio života i bez borbe se ovdje nije mogao proživjeti život. Škrta i bezvodna zemlja izrodila je jake i izdržljive ljude, spremne da se sa svakim životnim problemom uhvate u koštac - priča nam nekadašnji kistanjski profesor.
- Imamo ekstremne prilike, nedovoljno obradive zemlje, oporu klimu, vegetacije gotovo da nema, a stanovništvo je okrenuto stočarstvu. To je učinilo da se i etnička slika čini vrlo promjenjivom. Ovdje se živjelo prema mitovima i legendama, onome što je došlo na kućni prag posredstvom seoba: narodnoj pjesmi, pričama proisteklima iz prošlosti. To je sve usvojeno kao sistem, posredstvom crkve. Ja ne mogu tvrditi da je sve to svojstvo samog naroda, jer bih time bio na tragu nekakvih rasnih teorija da je riječ o superiornim ljudima. Fizičkim radom, izdržljivošću, snagom volje, živošću, pameću, lukavošću i onim osobinama koje su prijeko potrebne da bi se u ovim škrtim krajevima moglo preživjeti, Bukovčani su opstali, trajali i svjedočili svoje postojanje. Zajednica, koja je u tim krajevima bila u neprestanoj borbi za opstanak, mislila je i na svoj duhovni lik, što se nipošto ne može i ne smije zanemariti - objašnjava dr. povjesničar umjetnosti i poznavaoc povijesti dalmatinskih Srba Branko Čolović svoje viđenje opstojnosti stanovništva Bukovice, koje je oduvijek bilo u nemilosti kako prirodnih tako i društveno-političkih, ali i vjerskih prilika i neprilika.
Tumačeći vijekovnu borbu Bukovčana za goli opstanak na škrtoj zemlji i surovoj klimi, ispunjenoj dugim, toplim i ljetima bez kiše, kao i sa burom koje u ovim krajevima ne nedostaje, Čolović kaže: ‘Baveći se filozofijom istorije, Arnold Tojnbi ističe da opstaju one zajednice koje imaju ‘motiv izazova’. Takav slučaj je upravo sa Bukovicom, koja je u svakom smislu škrta i oskudna, zbog čega su Bukovčani, kako prije tako i danas, morali nadrasti i nadjačati sredinu u kojoj su rođeni. To je uslov opstanka. Drugačije se ovdje ne može živjeti nego je trud svakodnevan, žrtva se podrazumijeva i iz tog spleta truda i samopregorne žrtve rađali su se ljudi sposobni da prežive, produže lozu i trajno opstanu na ovom bukovačkom kršu’.
Borba je ovdje oduvijek bila sastavni dio života. Škrta i bezvodna zemlja izrodila je jake i izdržljive ljude, spremne da se sa svakim problemom uhvate u koštac...
Kliknite za proširenje...
завадише нас други, сад пролазим покрај Велебита, пре годину дана или више.
Питам ујака и деду од чега су ове рупе на гробовима.
То су усташе пре пар година пролазиле овуда и пуцале на српске гробове.
 
MOST6:
Jesi li pronašao na karti toponim Crni potoci kraj Strmice?
Kliknite za proširenje...

Ради се о микро локализму, као и Главица Даничића, Главица Матасова, Врањковац, Миздраковац итд.
На карти једва да се може наћи Стрмица. Црни Потоци су можда означени на некој војној карти.
 
Познати Штиковљани.

Наш бивши одбојкаш Горан Вујевић и бивши фудбалер Марко Девић који је наступао за репрезентацију Украјине су по мушким линијама пореклом из Штикова. Вујевићи су били једини католици у Штикову https://sr.wikipedia.org/wiki/Штиково#Презимена
12309625_542488419239040_7425631922561279684_o.jpg



Глумица Снежана Богдановић је пореклом из Штикова. Одрасла је у Батајници, а родитељи су јој дошли из Штикова https://sr.wikipedia.org/wiki/Снежана_Богдановић
12247706_539633486191200_1903189757626802240_o (3).jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Pumpaj Dinstanović
Odnosi Ugarske i Svete stolice, međunarodna politika pape Grgura VII (1073-1085) i slovenska kraljevstva
23 24 25
Odgovora
600
Pregleda
6.975
Pumpaj Dinstanović
Pumpaj Dinstanović

Back
Top