Сјеверна Далмација

Берекин:

С гуштом сам одгледао емисију. Са 18 година је отишао из Далмације и читав живот задржао шибенски-далматински нагласак.
Kliknite za proširenje...

Дедићи су дошли у Шибеник из Миочића код Дрниша крајем 18-ог в. Било их је у Миочићу до 1995, славе Аранђеловдан исто ки од оних из Шибеника од којих је Арсен.
Матавуљи из Шибеника од којих је Симо Матавуљ су изгледа старином из Косова Далматинског (Книнског). Били су трговачка породица у Шибенику.
Милаши из Шибеника од којих је био чувени епископ далматински Никодим Милаш су дошли из Цетине код Врлике, а у Цетину из Дувна 1692 године.

У Шибенику се 1443 помињу Срби Јован Павковић и Mихаил Злоковић који су заједно са два Грка из Шибеника тражили дозволу за изградњу православне цркве. Они су дошли у Шибеник око 1440 са масом Срба из Цетинске Крајине који су се таде населили у Шибеник и околину.
Православни Павковићи се помињу у Шибенику до 19-ог в. У Буковици (Мокро Поље) их је било до 1995.
172-42ee4a3040.jpg
 
Милутин помиње да су у његовој улици у Шибенику живиле католичке породице Беламарић, Карађоле и Стошић које су некад биле православне (познавао сам неке Беламариће и Стошиће). За своју матер каже да је из племена Мишковића из села Рупе, те да су они Буњевци који су ту доселили из Херцеговине.
 
Берекин:
Милутин помиње да су у његовој улици у Шибенику живиле католичке породице Беламарић, Карађоле и Стошић које су некад биле православне (познавао сам неке Беламариће и Стошиће). За своју матер каже да је из племена Мишковића из села Рупе, те да су они Буњевци који су ту доселили из Херцеговине.
Kliknite za proširenje...

Милутин Дедић о Буњевцима са Крке који су дошли са Буне код Мостара ки православци, те су по пресељењу у Далмацији сви покатоличени осим Надовеза који су остали православци 28:29 - 30:20
 
Берекин:
Милутин помиње да су у његовој улици у Шибенику живиле католичке породице Беламарић, Карађоле и Стошић које су некад биле православне (познавао сам неке Беламариће и Стошиће). За своју матер каже да је из племена Мишковића из села Рупе, те да су они Буњевци који су ту доселили из Херцеговине.
Kliknite za proširenje...

Кад си споменуо Херцеговину, занимљив блог Небојше Вукановића о везама између српских родова из Херцеговине и С. Далмације http://nebojsavukanovic.info/hercegovci-u-kninu-i-krajini/
 
Krishna:
Кад си споменуо Херцеговину, занимљив блог Небојше Вукановића о везама између српских родова из Херцеговине и С. Далмације http://nebojsavukanovic.info/hercegovci-u-kninu-i-krajini/
Kliknite za proširenje...

Мој додатак о везама далматинских и херцеговачких Срба.

На Отону код Книна је живио српски род Мишљен (славе Никољдан), а село Мишљен се налази код Љубиња. Веза је сасвим очигледна.
https://sr.wikisource.org/sr-el/Книнска_крајина#9._ОТОН
https://sr.wikipedia.org/wiki/Мишљен
 
Из књиге Александра Бачка "Породице Далматинских Срба" о Зелићима од којих је био чувени Герасим Зелић https://sr.wikipedia.org/wiki/Герасим_Зелић

Зелић, Богатник (Жегар), 220 (28), Св. Ђорђе. Спадају у старији слој жегарског становништва, односно у радове који су за време Кандијског рата (у Јуну 1648. године) прешли из Жегара у Будим код Поседарја, па су се у току Морејског рата (1684-1699) вратили у Жегар.
Године 1885. и 1887. међу туторима цркве св. Ђорђа у Жегару био је и Томо Зелић. На првог жегарског Зелића наилазимо у документима из 1731. године. Кад се помиње Никола Зелић из овог места (Nicolo Zelich da Xegar), зет тада већ покојног Завише Јанковића. Он је био уредбом главног провидура Себастијана Ведрамина постављен 29.12.1731 за заменика сердара Кирјака Дедића - Јанковића, који је опет на тој дужности наследио покојног ујака Илију (Завишиног) Јанковића. Овај документ нам показује да је један део жегарских Зелића у сродству по женској линији са чувеном сердарском кућом Јанковића - Митровића. Тачније ради се о огранку којем је припадао и Герасим Зелић. То потврђује и он сам у својој аутобиографији. На једном месту Г. Зелић помиње да је 1805. посетио свог рођака господина конта Николета Деде - Митровића, реченога Јанковића.
Зелићи су истакнута свештеничка породица, из које је потекао Герасим Зелић, личност која превазилази оквире локалног значаја. Он сам пише да је родом био од "древног благочестивог свештеничког племена." Герасим је рођен у Жегару 1752. године. Световно име му је било Кирил, а био је син Андрије Зелића и његове супруге Јоване. У документима се помиње већи број свештеника из ове жегарске породице. Мијо Зелић парох жегарски, помиње се међу потписницима једног документа који су православни Далматинци упутили 1759. године млетачком сенату. Свештеник Стеван рођени стриц Герасима Зелића поменут је 1760. године. Михаило Зелић свештеник јавља се у изворима 1800. године.
О свештенику Никодиму Зелићу немамо опширније податке, док се Симо Зелић помиње у једном документу из 1810. године. Герасимов синовац Пантелејмон (Пане или Пантелија) рукоположен је 1774. године за "капелана." Он се помиње и 1789. и 1792 као свештеник, а јавља се и у једном извору из 1813. године. Поменути Пантелија Зелић био је један од највећих агитатора за сеобу Срба из Далмације у Хабсбуршку монархију 70-их година 18. века. Као узрок те сеобе навођени су "економске" тешкоће, као и то што је "грчки обред био нападнут" од стране римокатолика. Свештеник Георгије Зелић споменут је 1817, 1835 и 1845. године.
На помен капетана (капитана) Алексе Зелића наилазимо 1824. године када је вршен премер земљишта, као и 1828. године. У аутобиографији Герасима Зелића помињу се и архимандритом рођени брат Теодор, синовац Божо (Теодоров син), Герасимов брат од стрица Илија, као и синовац Сава. Кад је јеромонах Василије у дригој половини 18-ог в. отворио школу у Жегару, од укупно 40 ђака њих 4 су били Зелићи.

Бројни су римокатолички Зелићи у Матасима у Промини. Њих је 1948. било 118 у 20 домаћинстава, док је њихов огранак у недалеком Читлуку тада бројао 2 домаћинства са 14 укућана. Исте вероисповести као и Зелићи у Промини су њихови презимењаци у Поповићима код Бенковаца (84 у 12 домаћинстава), у Сплиту и изумрли Зелићи који се крајем 17-ог в. помињу у Новиграду (Мichiel Zelich 1683). Зелићи у Бисринама код Имотског су 1725. године наведени као 3 бројна римокатоличка домаћинства, у ово место су се доселили из Доца. Свакако су и Зелићи у Доњим Брелима код Макарске исте вероисповести.
Римокатолички Буњевци са презименом Зелић су бројни у Бачкој, на њихов најстарији спомен наилазимо 1686. године када се јављају у Суботици.
У Босни римокатоличких Зелића има у Врилима код Купреса, где су дошли из недалеке Шујице. Зелићи исте вероисповести који живе у Лиштанима у Ливањском пољу су давно досељени из околине Дрниша и сматрају да су се раније презивали Рогуљ.
У Мразовцу код Босанске Крупе живи 1 домаћинство Зелића који су исламске вероисповести, досељени су из бужимског града у другој половини 19-ог в. а њихово даље порекло је непознато.

Православних Зелића поред Далмације има у већем броју у Босанској Крајини. Тако у парохији Врбљани код Мркоњић Града има Зелића који славе Св. Илију, а њихов огранак су Зелићи са истом славом у Доњем Раткову у области Змијање.
Зелићи са славом Св. Јован живе у Горијевцу код Бихаћа, а тамо су дошли након 1878. из Лике.
Крајем 19-ог в. Зелићи су живели у следећим парохијама: Кокори (Св. Стефан) и оближњи Прњавор (Св. Василије), Бусовача код Травника (Св. Стефан), Бугојно (Св. Ђорђе), Градишка (Св. Ђорђе), Зеница (Св. Илија), Доња Дубица код Дервенте (Св. Марко), Врбљани код Мркоњић Града (поред Св. Илије, ту славе и Св.Николу и Св. Саву). У Горњој Крајини (Лика, Банија и Кордун) крајем 19-ог в. је било Зелића који су славили Св. Николу.
На некадашње присуство Зелића у Лици подсећају топонима Драга Зелића у околини Бужима и Драге Зелића у Стази (између Широке Куле и Подлапаче). Били су досељени после 1712, пошто се у тадашњем попису Лике не помињу.
У Славонији крајем 19-ог в. је било Зелићи са Св. Ђорђе и Св. Јован. Први су живели у парохији Борова код Воћина, а други у парохијама Нова Градишка и Турчевић Поље.
Презиме Зелић долази од личног надимка Зеле, који означава човека зелених очију.
 
Мој ћаћа понекад каже у шали једном његовом пријатељу који је Србин са Маовица: "младо момче у Зелову живи, пуши лулу и камише криви." Онда се овај побуни па каже: "нисам ја из Зелова, него са Маовица", а мој ћаћа реплицира: "ма то ти је исто." :D
Зелово код Сиња на које мој ћаћа мисли је познато по традиционалној изради лула. Иначе, Зелово код Сиња је католичко село и ево колико је удаљено од Маовица https://www.google.com/maps/dir/maovice/zelovo sinj/
Постоји и Зелово код Мућа (звано још и Зелово Сутинско) и оно је било српско православно село, то је родно село чувеног Владимира Беаре https://sr.wikipedia.org/wiki/Зелово_(Мућ)
Зелово Сутинско је 3 км јужно од Зелова сињског.
 
Poslednja izmena:
Mstislav:
Zanimljiv kolorit, prva slika sve samu plavusani, ovi stariji vec smedji. S vremenom se tamni, da nisi napisao mesto na prvoj slici ladno bi covek pomislio Sombor ili Subotica
Kliknite za proširenje...

Људи из Равних Котара често вуку физиономијом и стасом на Војвођане и Славонце. Чак имају и неке сличне црте у начину говора.
Мислим да су те сличности због тога што су све три регије равничарске. А географија, клима и начин живота имају утицаја на физиономије, менталитет и говор. Нпр. људи из равница су углавном нижи растом, округлији и здепастији од оних из планинских крајева који су виши и кошчатији.

Ислам Грчки је познат по томе што је у њему живио Стојан Јанковић и његова кула се и данас налази тамо https://banija.rs/novosti/drustvo/19778-islam-grcki-vjekovima-prkosi-kula-jankovica.html

Још 2 слике из Ислама Грчког.

13775869_1128594603871359_2210530535160008592_n.jpg

1400610_612091358855022_1930336623_o.jpg
 
Krishna:
Ислам Грчки је познат по томе што је у њему живио Стојан Јанковић и његова кула се и данас налази тамо
Kliknite za proširenje...
И учитељевао Симо Матавуљ. У својим мемоарима описао је дружење с тадашњим конте-ом.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top