Сербски времеплов

[Сребрена]

За Србију важи стереотип да је земља континенталног менталитета, која никад није имала море ни морнарицу, па према томе ни поморску историју. Међутим, чињеница је да су Срби вековима пловили морима, океанима и језерима широм света,,

http://farm3.static.flickr.com/2778/4443219281_150096c8ab_o.jpg

ПАРОБРОДИ И OСТАЛЕ ШАЈКЕ

Савремено речно бродарство у Србији започело је 1862. године када је, указом кнеза Михаила, од Русије купљен пароброд „Делиград”, тако назван по делиградском шанцу у Првом српском устанку.

http://farm3.static.flickr.com/2748/4448801202_72100b6aca_o.jpg
Он је израђен у Француској 1851. године, имао је носивост од 275 тона и пловио је срећно и успешно преко пола века Дунавом, Савом и Тисом. Његов први заповедник био је поморски капетан Божо Радоничић из Боке которске.

Spojler

Парни тегљач „Делиград” потопила је сопствена посада 6. априла 1941, километар узводно од ушћа Саве у Дунав, да не би пао непријатељу у руке, а онда се пребацила у пароброд „Танаско Рајић”, не слутећи да ће се нешто касније на њега срушити железнички мост. Готово да је нестварно да је мост миниран баш у тренутку када је пароброд пролазио испод њега. У овом трагичном догађају погинуло је 170 официра Ратне морнарице и четири члана посаде.

У Београду 1878,године

Повратак краљице Наталије 1889.г.

Пре појаве првог српског пароброда Дунавом су пловиле шајке, брзи дрвени бродови који су служили за извиђање и борбу. Шајке су имале једно до два једра, осам до двадесет весала и од 30 до 40 војника – шајкаша. Прамац се завршавао оштрим кљуном за потапање других бродова, на прамцу се обично налазио и топ, а на крми шатор за заповедника

Шајке су пловиле Дунавом од X до средине XIX века. Једна од највећих шајкашких битака вођена је 1456. године, када је мађарска војска бранила Београд од турских напада. У мађарској речној флотили више од половине војника-шајкаша били су Срби. И то је, каже наш саговорник, била једна од највећих шајкашких победа у историји речног бродарства.

Говорећи о шајкашима, историчар Гаврило Витковић је нагласио: „Јунаштвом и дурашношћу надмашили су и саме Шпартанце.“

Spojler

Битка на реци 14. јула 1456.
Опсада Београда

Ситуација у опседнутом Београду постајала је све тежа па је спољна акција била све потребнија. Угарска флота окупила се до 13. јула у Сланкамену. Био је само један већи брод снадбевен топовима и експлозивним материјалом. У Сланкамену су такође били искусни Хуњадијеви борци и одреди крсташа. Капистран је проповедима одржавао морал бораца. Да би акција била успешна, било је договорено да београдски кастелани припреме мале лађе и да, када борба већ почне, нападну Турке.[6]

Ношена речним струјама Дунава, флота је кренула ка Београду. У борби су на хришћанској страни учествовали шајкаши, људи који су добро познавали Дунав, што ће се показати као изузетно важно у потоњим борбама. Копном се ка Земуну кретала крсташка војска под Капистрановом командом. Ка Београду је ишао и Хуњади са својим људима. Удружене снаге под Хуњадијем код Земуна су водиле прве борбе. Турске лађе биле су распоређене код Земуна и повезане ланцима како би лакше спречиле пробој борбене линије. Хуњади је за дан продора на Дунаву изабрао 14. јул. Све је зависило од првог налета, од тога да ли ће се разбити ред турских галија. Угарске лађе жестоко су напале. Разбијена је прва турска борбена линија. Бродови су дејствовали једни на друге топовима и пушкама, а када би се довољно приближили, започињала би борба прса у прса. За исход борбе био је значајан напад шајкаша из Београда, са леђа. Храброст Срба шајкаша нарочито је хвалио Таљакоцо.[6] За време борби нечијом непажњом избио је пожар на највећој хришћанској лађи. Пожар је угашен, али је лађа онеспособљена, што је Таљакоцо навео као разлог због кога све турске лађе нису заробљене или уништене.

После разбијања првог борбеног реда турских галија, мали покретни хришћански бродови имали су веће изгледе на успех. Турке је ухватила паника. Неке лађе су побегле, друге су заробљне. Резултат борбе био је неколико потопљних галија, неколико заробљених и више стотина подављених Турака. Хришћани су имали мање жртава. Главни резултат борбе било је отварање речног пута ка граду. Стигла су појачања као и намирнице. Сутрадан, после победе код Земуна, у Београд су ушли Хуњади и Капистран носећи заплењене турске заставе. Силађи је наредио да се истакну на градске зидине. Капистран је убрзо напустио Београд. Највише времена провео је с крсташима у Земуну
http://sr.wikipedia.org/wiki/Опсада_Београда_(1456)

У бици код Петроварадина 1526, уочи мохачке битке, шајкаши су под командом деспота Радича Божића успешно победили османску флотилу.
Са друге стране, један разлог за турско освајање Београда 1521 види се у одбијање шајкаша под командом Петра Овчаревића да се боре, након што им годинама није била исплаћена плата. После освајања Угарске од стране Турака, Аустрија, која је наследила део Угарске, населила је велики број шајкаша у Горњу земљу у данашњој Словачкој и са њима покренула своју дунавску флотилу.

..evo i Cara Nikole II koji je takođe pod srpskom zastavom plovio još u XIX veku (slika je naravno iz XX veka, jer se lepo vidi Moskva)
http://img638.imageshack.us/img638/2374/carnikolaii1912u.jpg
Брод "Цар Никола Други" стиже у београдску кулу 1900.године

Главни град је у средњем имао велико бродоградилиште. Сачувани подаци сежу до 1494. године када је на годину дана из Италије доведен мајстор бродоградитељ Кинтијус (Chyntius) да гради фусте, уске, лаке бродове плитког газа, које су се покретале уз помоћ једра и весала. У 16. веку у београдском бродоградилишту обнављана је отоманска флота после великог пораза у поморској бици код Лепанта 1571. године. У 17. и 18. веку граде се шајке, каици и томбази, а у првој половини 19. века лађе, а крајем истог века у радионици на Чукарици дрварице и гвоздени шлепови.

Брод "Кајмакчалан"
http://farm5.static.flickr.com/4072/4443220063_9231158acd_o.jpg

Spojler

Савезничко бомбардовање 17. априла 1944. године претворило је бежанијски зимовник у гробље бродова. Било је 30 потопљених пловила међу којима „Катарина Харле”, тегљачи „Кајмакчалан”, „Краљевић Марко” и „Босна” и путнички бродови „Краљица Марија” и „Цетиње”. У земунском пристаништу 18. октобра 1944. године страдао је већи број пловила међу којима миноловац „Петар Зрински”, парни тегљач на вијак „Сисак” и „Божић”. Ада Хуја је била гробље наших бродова 1944. године када су немачке трупе у повлачењу разориле већи број пловила различитих типова и намена, од који ће касније, ипак, већи број бити извађен.

Брод "Велебит"
http://farm3.static.flickr.com/2794/4443991864_42fb4597b7_o.jpg

Отац српског паробродарства је Димитрије Ћирковић, гвожђарски трговац, оснивач и доживотни председник Првог српског паробродарског друштва, које је имало три пароброда када је 1891. године основано, а до Првог светског рата још 11 и 50 шлепова тегљеница. Сви су учествовали и у рату, неки су заплењени или потопљени.
Пароброд „Тимок” остао је једини у српским рукама све до краја рата снабдевајући Дунавом српску војску у Добруџи у Бугарској.

Текст из Политике 1932.године о нашем броду "Карађорђе",на сталној линији Београд-Беч
http://img339.imageshack.us/f/brod19320531009750x.jpg/
Исти брод раније се звао "Вишеград", а касније "Пролетерка"
http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/dimnjaci-pod-vodom

Poslednji parobrod koji je plovio kod nas je parni tegljač „Srbija“ (ex „Ister“) iz 1917. godine .O njemu i ostalim sačuvanim parobrodima:
http://www.muzejnt.rs/sr/105

Више
http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?p=53734749
http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Brodovi-pod-vodom.sr.html
http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Sve-nashe-ladje.sr.html
http://www.ravnica.info/clanak.php?r=br-3003/Šajkaška-i-Šajkaši-nekad-i-sad.html
http://sr.wikipedia.org/wiki/Шајка
http://sr.wikipedia.org/wiki/Шајкаши

 

[Сребрена]

Panonski mornari

Podvig Bokeljca Petra

Petar Želalić je rođen juna 1727. u Bijeloj od oca Jova i majke Jane, rođene Lučić.
До 1753. године прошао је сва поморска звања и доспео до заповедништва једног шамбека (једрењак с три јарбола). .. Imao je 33 godine 19. septembra 1760 kada je izveo ono što mu je donijelo svjetsku slavu i orden Malteškog viteza u vodama Egejskog mora..

http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/s-krunom-pod-nogama
http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/vkostic-podvizi_bokelja_l.html

GROF JOVA PROTIV GUSARA

Pomorski kapetan grof Jovan Mirković iz Herceg - Novog, u svojoj karijeri nije učinio samo jedan junački podvig. Pogotovo je nevjerovatan jedan događaj za onoga ko nikada nije čuo za bezgranična srpska junaštva...
Podvig se odigravao čitavu noć između 9. i 10. jula 1800. U Ligurskom moru, presreo ga je mnogo veći francuski korsarski (u stvari ratni) brod.
Na jedrenjaku kapetana Jovana Mirkovića bilo je samo 12 mornara, dva dječaka i jedna porodica putnika...Francuski brod je imao trostruko više velikih topova i preko stotinu izvježbanih nemilosrdnih gusara....Praštale su puške, a tanad fijukala oko ušiju. ..Ispaljene su i kratke puške zapašnjače. Za njihovo ponovno punjenje nije bilo vremena. ..Nastavljena je borba na nož, što bi se reklo "prsa u prsa"...U toku nastavljene noćne borbe kapetan Mirković je zadobio još jednu ranu...

http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/vkostic-podvizi_bokelja_l.html

KARADJORDJEVI MORNARI

Malo je kome poznato da je Karađorđe u prvom srpskom ustanku imao i odred mornara. Istina, on nije imao more i brodove, ali je imao prave mornare u mornarskim uniformama, Srbe iz Boke.
U Boki su prve mobilizacije u "Italsku flotu" započele u proljeće 1808. g., a više pisanih podataka o otporu prisilnom novačenju imamo tek od 1810. godine. U tom međuvremenu je Karađorđe osvajao Sandžak i 8. juna 1809. ušao u Sjenicu: a deset dana kasnije, nakon teških borbi, zauzeo je Novi Pazar. U tim borbama je učestvovao i odred dobrovoljaca - mornara. Bili su to prvi srpski "ratni mornari", a što nisu bili na brodovima, to nije od naročitog značaja.

Na opšte pozive nije bilo odaziva, pa su Francuzi vršili prisilne mobilizacije, uglavnom kroz iznenadne racije. Trebali su im samo zdravi i izdržljivi. U Risnu je među prvima uhvaćen Joko Gavrilov Subotić. Naočit, kao od planine odvaljen, nije mogao ostati nezapažen....Prisilnu službu na ratnom brodu Joko nije podnosio lako. Tajno se povezao sa četvoricom zemljaka na istom brodu. Dogovorili su se da pobjegnu...Za kratko vrijeme Jokova četa je od 15 narasla na 37 momaka, sve kršnijih jedan od drugoga. Većina ih je bila u francuskim mornarskim uniformama... Kako su se borili Jokovi junaci, dokazali su sa sedam turskih glava usput odsječenih i voždu Karađorđu pred noge donijetih....
..Za Novi Pazar i u čišćenju terena od razbijenih ostataka turske vojske, Jokova četa "mornara" srčano se borila punih 15 dana, bez prekida, ali i bez uzmicanja... Jokova četa je u tim bitkama imala značajne gubitke...Tu su prestali biti mornari, jer su im od uniformi ostale samo neupotrebljive rutine.

http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/vkostic-podvizi_bokelja_l.html

POMOĆ SRBIMA SA CRNOG MORA

Srbi Bokelji iz Odese slali su takođe pomoć Karadjordjevim ustanicima.
...i sami Rusi priznaju da su im na Crnom moru Bokelji organizovali i trgovačku i ratnu mornaricu. Srbi Bokelji, okupljeni oko svoje kolonije, imali su svoje trgovine i brodove, ali su osim njih mnogi pomorski kapetani bili i u ruskoj službi, kako na trgovačkim, tako i na ratnim brodovima. Bio je čitav niz Srba Bokelja ruskih admirala i generala sa jakim uticajem na ruski carski dvor.

http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/vkostic-podvizi_bokelja_l.html

GROF VOJNOVIĆ NA RUSKOM BRODU PROTIV TURAKA

Carica Katarina II imala je dobar recept za aktiviranje ruske pomorske sile. Pozvala je pod svoju zastavu "primorske Slovene" (Srbe iz Boke). Odaziv je prevazišao caričina očekivanja. Među prvima je stigao Marko Jovanov Vojnović (u ruskim ispravama "grof Mark Ivanovič")..Godine 1770...
Komandant ruske Crnomorske flote Srbin iz Boke Marko Vojnović
http://www.brodovi.net/?p=930

PUT OKO SVETA KAPETANA STEVE VUKOTIĆA
Stevan Vukotić iz Grblja je imao svega 23 godine kada je 1823. g. krenuo na put oko svijeta kao navigacioni oficir pod ruskom zastavom . Bilo je to više do tri decenije prije Visina (koji je plovio pod austrijskom zastavom)...
Brod "Predprijatije" je krenuo na put oko svijeta iz Kronštata..Preplovio je Baltičko more... Atlantik ..oplovio oko Južne Amerike..prebrodio je Pacifik ...prešao u Indijski okean, pa prema Južnoj Africi, ...prešao Atlantik, ..da bi nakon trogodišnjeg putovanja srećno uplovio u luku iz koje je i krenuo..Za ovaj podvig je odlikovan ordenom "Svete Ane II reda na ogrlici"...
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11403
http://forum.cafemontenegro.com/sho...Aev-proglas-Bokeljima-maja-1848.-godine/page2

ŠKOLSKIM BRODOM DO NIKOLE TESLE

Školski jedrenjak dobio je ime "Jadran", a porinut je u more 25. juna 1931. godine..Za njegovu izgradnju obezbjeđeno je 8.407.030 dinara, odnosno 622.743 DM...To je jedrenjak tipa "barkantin" sa deplasmanom od 737 tona i dužinom većom od 60 metara..
Najzanimljivije i najduže putovanje š/b "Jadran" bilo je za Sjevernu Ameriku, do Njujorka i Bostona. Na poziv naših iseljenika školski jedrenjak isplovio je iz Dubrovnika 20. aprila 1938. godine, da bi preko Malte, Gibraltara, Madeire i Bermuda 21. juna 1938. godine svečano uplovio u Njujork.
U Njujorku se zadržao 16 dana i za to vrijeme posjetilo ga je više hiljada nasih iseljenika, a ogranak "Jadranske straže" iz Njujorka brodu je poklonio ratnu zastavu. Zanimljivo je da je posada tom prilikom posjetila našeg čuvenog naučnika Nikolu Teslu i poklonila mu gravuru broda.
Poslije toga brod je boravio pet dana u Bostonu i isplovio za otadžbinu. To je bio pravi podvig, imajući u vidu način plovidbe i skromnu navigacijsku opremu.

Na plovidbi do Amerike, glavni navigacijski oficir bio je porucnik fregate Milan Spasić,... poginuo 1941. i nekoliko decenija kasnije proglašen narodnim herojem.

http://www.brodovi.net/?p=386
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Милан_Спасић
http://www.mycity-military.com/Mornarica/Skolski-brod-Jadran.html
http://www.wix.com/tijana/milan-spasic

 

[Сребрена]

Миљениk судбине Никола из Лике

Pripisuje se u zasluge najpoznatijeg Srbina iz Like-Nikola Tesle da je predosetio nesreću i upozorio svoje prijatelje da ne putuju Titanikom.
Upozorio je prijatelja Astora...Astor nije shvatio ozbiljno Teslino upozorenje i otišao je na Titanik, a Morgan je kartu vratio .....

Millionaire John Jacob Astor, Tesla's close friend and financier, died on the Titanic in 1912..Džon Džejkob Astor je u to vreme bio najbogatiji čovek na svetu. Njegova imovina se procenjivala na oko 500 miliona dolara, sto bi danas iznosilo oko milijardi dolara. Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima i Astori su bili nesporno najuticajnija dinastija u SAD.

http://www.milanovacporecki.com/forum/index.php?topic=208.0
http://www.reformation.org/nikola-tesla.html
http://www.objave.com/phpBB2/viewtopic.php?t=816&sid=b47a65c01ff3504ee4dd70ab514fa92a
http://www.truthistreason.net/did-jp-morgan-sink-the-titantic

Но, ово је кратка прича о једном другом Николи из Лике.
SRBIN KOJI JE PREŽIVEO BRODOLOM TITANIKA

Nikola Lulić, Ličanin (1883 - 1962)

Dva sata nakon što je „Titanik” počeo da tone, na mesto nesreće stigao je brod „Karpatija”, čija je posada spasavala preživele, koji su četiri dana kasnije stigli u Njujork. Na „Karpatiji” su bili i Mara Banski, rođena Osman, tada tridesetjednogodišnja žena iz Vagovine, dvadesetdevetogodišnji Ivan Jalševac iz Topolovca, koji je putovao u Njujork, i njegov saputnik Nikola Lulić, Ličanin iz sela Konjsko Brdo.

U odsudnim trenucima spasavanja, privilegiju da uđu u čamce imale su žene i deca, a muškarce, koji su u ledenoj vodi pokušavali da se domognu čamaca, udarcima vesla odvraćale su čamdžije, u strahu da se pretovareni čamci ne prevrnu.
Lulića je spasla jedna žena, u znak zahvalnosti što je uhvatio njeno dete koje je bilo upalo u vodu.

Lulić je 1902. godine napustio austrougarsku vojsku i pobegao u Ameriku gde je radio kao rudar u Čizomu u Minesoti. U jesen 1911. godine došao je u Liku da poseti porodicu, ženu i dvoje dece. On se „Titanikom” vraćao „na pečalbu”, a zabeleženo je i da je bio nezvanični prevodilac i savetodavac sunarodnicima koji su, kao i on, išli trbuhom za kruhom u Ameriku. Posle Prvog svetskog rata Nikola Lulić se vratio u otadžbinu, gde je i umro 1962. godine u 79. godini..

Jedan od potomaka, Marko Lulić, rođen je u Vojvodini 1961. i često slika brodove
http://www.titanic-titanic.com/forum/viewtopic.php?f=18&t=3298

Nažalost.........na dno severnog Atlantika, ispostavilo se, sa oko 1.500 nesrećnih putnika, otišlo je i 19 ljudi srpskog porekla

- Poznati ovdašnji trgovac Petar Krstić izvozio je početkom prošlog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku. Pokušavao je da najbolje među njima, „bermet“, „progura“ i u Ameriku. Upravo je to vino, kao slastan napitak u vinskoj karti, „krenuo“ preko Atlantika na „Titaniku“.

http://users.skynet.be/lonititanic/passagers.htm
http://tristacuda.blogspot.com/2009/02/titanik-medju-nastradalima-i-19-srba.html?zx=3723b10de45115cf
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:233534-Osta-san-o-zutim-cizmama

 

[fight NWO]

Oktobar 1911.Srbija
PRVI IGRANI FILM NA BALKANU

Spojler

Први играни филм у Србији и на Балкану уопште - "Карађорђе (Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа)", посвећен је "Оцу Србије" - вожду Карађорђу Петровићу и настао је као резултат сажимања различитих позоришних представа, извођених с почетка XX века.
Режирао га је Илија Станојевић - Чича, а сценарио је писао Ћира Манок.

Ово је неми филм, јер аудио снимак није остао сачуван до наших дана. Филм садржи титлове које је у филм убацио Александар Ердељановић уз помоћ сарадника из Југословенске кинотеке, који су сви заједно и пронашли овај фим након дугог времена.

Ilija Stanojevic-Cica

Spojler

Rođen je u Beogradu. U ranoj mladosti ispoljio je glumački talenat, a već 1879. nastupa u Narodnom pozorištu kao glumac, a kasnije i reditelj mnogih komada. Postao je izuzetno popularan i cenjen dramski umetnik.

Tokom života zaljubljen u svoju Skadarsku ulicu ili Skadarliju, njenu boemiju, kao i komšijski Dorćol, omiljen kod pozorišne i čitalačke publike, a i kod one koja se redovno okupljala oko kafanskih stolova “Dardanela”, “Tri šešira”, “Dva jelena”, Vuka Karadžića, “Bums-kelera” i Male pivare. On je za života postao živa legenda starog Beograda i Skadarlije.
Posle smrti slavnog Pere Dobrinovića, za nenadmašnog u komičnom repertoaru Čiča Iliju, govorilo se da je u stanju “i mrtvog da nasmeje”. Zato su ga simbolično zvali “vladarom smeha”, a pozorišni kritičari “Nušić u glumi”.

Kao umetnik raznovrsne delatnosti, pored režije prvog srpskog igranog filma “Život i delo besmrtnoga vožda” (1911), Čiča Ilija je zajedno sa Jankom Veselinovićem napisao komad iz narodnog života “Potera” (1911). On je uradio dramatizaciju Sremčeve “Ivkove slave” (1918) i dao nekoliko originalnih književnih dela: poznati šaljivi komad “Dorćolska posla” (1909), humorističke priče posvećene svojim ljubimcima “Čiča Ilijine životinjke” (1928).

U sećanju su ostale mnoge njegove nezaboravne kreacije, medu kojima su posebno značajne: Čizmar Sreta (J. St. Popović: »Zla žena«), Kir-Janja, Štancika (K. Trifković: »Izbiračica«), Jovanča Micić (Nušić: »Put oko sveta«).

Uloge>

Јован Антонијевић - Ђедо
Теодора Арсеновић Јелена ... жена Карађорђева
Витомир Богић
Милева Бошњаковић
Димитрије Гинић
Вукосава Јурковић Карађорђева мајка
Александар Милојевић
Добрица Милутиновић Јанко Катић
Перса Павловић Жена из народа
Милорад Петровић Карађорђе
Милорад Савић
Драгољуб Сотировић Хајдук Вељко
Илија Станојевић -Чича Вујица Вулићевић / Турски Паша
Сава Тодоровић Старац Фочо

mnogo sam se iznenadio kada sam video sta sve ovde ima, hvala svima!!!

 

[Сребрена]

Шајке су пловиле Дунавом од X до средине XIX века.
Говорећи о шајкашима, историчар Гаврило Витковић је нагласио: „Јунаштвом и дурашношћу надмашили су и саме Шпартанце.“

Šajkaška
Kroz istoriju bila je ona geografska, administrativna, politička, vojna i u oblasti duhovnog života teritorija na ušću Tise u Dunav, koja je omeđena ovim dvema rekama i tzv. rimskim šančevima, niže Bečeja i do pod današnji Novi Sad.

Već 1763, u granicama potonje Šajkaške, nastaje Šajkaški bataljon. Od njegovog ukidanja 1873, pa sve do danas ta teritorija se zove Šajkaška, a njeni stanovnici Šajkaši. Reč Šajkaš kasnije i danas označava stanovnika Šajkaške i naziv je mesta za negdanji Koviljski Sveti Ivan.
http://www.ravnica.info/clanak.php?r=br-1129/Šajkaška.html

U tem Kovilju izrasla je osobena ličnost,
ŠAJKAŠKA DIKA - ČUPAVI VILOSOV

Zvezdama ćemo pomeriti skute
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude.

LAZA KOSTIĆ
(1841-1910 )
Doktor prava, a rodjeni pesnik...pravo čuđenje u svetu običnih trošarinaca, skorojevića i novopečenih malograđana. Bio je član Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije, buntovnik i narodni tribun, zaljubljen u Vojvodinu i srpsku državu. Priroda ga je obdarila izuzetnim stasom, tako da je njegova pojava, još u mladićkim danima, uvek bila primećena...
Posebno je pažnju privlačila njegova razbarušena kosa koja je uvek ostajala poduža, ali i za to postoji objašnjenje

Sedmogodišnji učesnik bune pomaže trčanjem sa strane i nošenjem trobojnog srpskog barjaka

Za vreme bune 1848. Laza je zapamtio šta je sloboda, ali i šta je slava pobede.Pao je u kanal kod Vrbasa slaveći i srbujući kada su Šajkaši zauzeli Sombor, u kome će kasnije njegov otac postati zapovednik. Izvukli su ga zahvaljujući dugim vlasima koje su virile iz duboke vode.

Sin lepog kapetana Pere

Majku Hristinu Jovanović i starijeg brata Andriju, Laza gotovo neće ni zapamtiti, jer rano umiru, dok otac Petar Kostić, lepi Pera, vojnikuje po koviljskim ritovima u činu kapetana, da bi kasnije bio i zapovednik Sombora. Umro je u Novom Sadu 1877. i sahranjen na Uspenskog groblju. Vrlo brzo starateljstvo o Kostiću preuzimaju ujak Pavle Jovanović i tetka Katarina, udova.

Student u Pešti i doktor pravnih nauka
U Pešti je studirao prava (1859 - 1864) i doktorirao 1866. radom pod nazivom Theses e scientis judicis et politicis, koji je pred komisijom branio na latinskom jeziku.

"Kad je došao iz pančevačke realke u novosadsku gimnaziju, zato što nije učio latinski, nije mogao preći u viši razred. Za tri meseca toliko je stigao druge đake u latinskom da su ga sami profesori pustili u viši razred. U Budimu je u V razredu gimnazije napisao zadatak u nemačkim heksametrima, a profesori su ga starijim razredima pokazivali. Kad je bio u VIII razredu gimnazije, doneo je "Letopis" jednu njegovu pesmu, i prevod Omerove "Ilijade"...

Talentovan i bistar, pravi vunderkind, Kostić je maturirao, na mađarskom, položivši "ispit kakova potonja pokolenja ne pamte". Jedno vreme je stanovao u Tekelijanumu, u Budimpešti, u kome su srpski đaci 1861. osnovali umetničku družinu "Preodnica", čiji je Kostić bio istaknuti član. Počinje da objavljuje priloge u almanahu te družine, a ispevao je i Himnu srpskom dobrotvoru Savi Tekeliji (1761 - 1842) koju je nagradila Matica srpska.

Geslo:"oružjem protiv Turaka, a ustavnom borbom protiv Mađara".

Srpstvo je Lazin krug...Srpstvo je Lazina suština i vrlina, ali i kob. U svemu tome on ide toliko daleko da ponekad i inadžijski prkosi svetu i bogovima, a mučeniku i nosiocu vatre, mitskom Prometeju, Laza će posvetiti čak dve pesme. Njegov Jadranski Prometej je od te gore list, od te "pesmine", kako bi rekao sam pesnik:Na hladne grudi stene prikovan Prometej srpski....
Nova strujanja i zaokreti 60ih godina na političkoj pozornici doneli su i sasvim (ne)očekivana pomeranja u teritorijalno-kulturnom pogledu. Ono što su nekad bili Beč i Pešta, pa i Sremski Karlovci, sada postaje Novi Sad.
..Okosnica svega bila je Ujedinjena omladina srpska, osnovana u Novom Sadu na skupštini održanoj od 27. do 29, avgusta 1866. Njoj je svom dušom i srcem pripadao i Laza Kostić, kao njen istaknuti član i, kasnije, lider.

ZDRAVICA ZA ZATVOR

JEDNA Lazina zdravica, održana u Beogradu 9. avgusta 1872. na svečanom proglašenju maloletnog Milana Obrenovića za kneza, stajala je Kostića istražnog zatvora u Budimpešti u trajanju od pet meseci. Neumorni špijuni su javili da je pesnik zanosno nazdravio ujedinjenju svih Srba, optužen je za veleizdaju, a na robiji je ispevao poznatu pesmu Među zvezdama (Vilovanka). Zbog nedostatka dokaza sve se završilo u januaru 1873

Srpskim jezikom u inat
U JESEN 1873. Laza Kostić je izabran za poslanika Miletićeve stranke u Ugarski državni sabor. Svoj prvi govor, iz inata Mađarima, počeo je na srpskom jeziku.

Treba zamisliti taj Peštanski sabor, te Mađare pijane od čudne lingvističke megalomanije koja je mađarski jezik proglasila za veličanstveno kulturan, a racko (srpsko) narečje za nazadno i zastarelo, varvarsko. Po idejama tih neizlečivih šovinista, koje nam nije tako lako čak ni razumeti, kad se uzme u obzir skromna uloga mađarskog jezika u evropskoj kulturi ..
Posle pauze u saboru, Laza opet otpoče srpski: 'Slavni sabore'. Opet graja -.....

"Prvi poslanik razvojačene Šajkaške na Ugarskom saboru postao je njen veliki i slavni sin Laza Kostić. Kandidat Miletićeve Narodne stranke, Laza Kostić, dobio je 1.180 glasova, a kandidat ugarske vlade i srpske jerarhije, Đorđe Popović Daničar, nakrmio je, uz sve pritiske, samo 97 glasova. Tadašnje novine pune su trijumfa Miletićevog, trijumfa narodne svesti, trijumfa Laze Kostića. Iz tih požutelih listova dopire do nas i danas gromoglasno i prkosno. 'Živeo Miletić! Živeo Laza Kostić!'

Sedam crnogorskih godina

Na Cetinju, se tada počela skupljati diplomatska elita i graditi poslanstva. Za Lazina vremena sve je to još bilo po kućama, a domaćinstava nije bilo više od 200 i stanovnika više od 1.500.

"Za duže vremena Laza je bio prijedmet opće pažnje. Knez i kneginjice često ga pozivahu; mlađi Petrovići, Pige, diplomate, sva ostala inteligencija, kupljaju se oko njega. Stanovao je i hranio se u Lokandi. Lijegao je dockan, ustajao dockan. Gotovo cijelo vrijeme do podne prolazilo mu je u toaleti i doručku; poslije podne u kartanju; pred veče u vratolomiji, jer njegove šetnje bjehu prava vratolomija po brdima cetinjskim".

Zabranjena ljubav

http://4.***************/_wicJzzKPBdg/S0uebm3k6vI/AAAAAAAAAZM/E15UFgwqd0A/s320/lenka+dundjerski.jpg
http://www.novosti.rs/upload/images/2010/12dec/2112/f21-lenka.jpg

Godine 1891. godine, Laza je boravio u dvorcu kuma i dobrotvora Lazara Dunđerskog u Čebu (Čelarevu), mestu u kome će se odigrati fatalni susret pesnika i nedostižne Jelene Lenke Dunđerski (1870 - 1895), obrazovane i najdarovitije ćerke veleposednika. Njoj je bilo tek dvadeset godina, a poeti trideset više.
Na prijemu, na koji je bio pozvan, uz jedan klavir na kome je Lenka zanosno svirala, odvijao se flert posle koga Kostić nikada neće biti onaj stari, onaj isti. Na nekoliko jezika, pre svega nemačkom i francuskom, koji lepoj i tankostrukoj Lenki nisu bili strani, odvijala se konverzacija koja je zapalila iskru zabranjene ljubavi.

Laza joj je neprestano pričao o Tesli, smatrajući ga dostojnim muškarcem takve žene. A ona je to nevoljno prihvatila. Navodno je njena izjava bila: "Kad nije Laza, neka je Lazin Tesla". Lenka je umrla u svojoj 24 godini u Beču, od tifusne groznice.

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=1193&postdays=0&postorder=asc&start=15
.http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/05/article-11.html
http://enigmoteka.blogspot.com/2010/01/blog-post_8540.html

 

[Сребрена]

PALATA GROFA JOVE KURTOVIĆA
Na kući Jovana Kurtovića na Kanalu Grande danas nema nikakve oznake ko ju je gradio i čija je bila. Taj najbogatiji Tršćanin srpskog porekla sa kraja XVIII i početka XIX veka bio je i najveći donator crkve Svetog Spiridona, pa je prirodno što je svoju kuću smestio odmah preko puta.

Trebalo bi da je to ovo zdanje baš pored -a ne preko puta-crkve, u krupnom planu ove fotografije:

Đorđo Milošević (Milossevich), pripadnik treće generacije doseljenika i Marisa Bianko Fiorani, napisali su 1978. do tada najkompleksniju knjigu sa naslovom "Srbi u Trstu", ali na italijanskom sa kog nikada nije prevedena. Devet godina kasnije Đorđo Milošević i Dejan Medaković napisali su "Letopis Srba u Trstu»", preveden na nekoliko svetskih jezika.

Mojega prvoga poznanika, arhitektona, poseštavao sam i vsegda samu mu blagodario i dok sam god živ balgodariću mu što me je k Jeroteju odveo; bog ga je sam na to nastavio. Na isti način dobroga mojega blagodjetelja, gospodara Maksima Kurtovića iz Trebinja u Hercegovini, tu sam najpre poznao; i on me je vsegda rado viđao i na svom kvartiru dočekivao i pri polasku ljubezno obdario.

Dositej Obradović, u Sesvegenu, 1788.

Pređem u Trijeste. Ovde gospoda konti Vojinovići i proči gospodari trgovci zapitaju me bi li hteo tu za koju godinu decu učiti. Rado i veselo za pet stotina forinti na godinu, odgovorim. Više, ako hoćedu, mogu mi dati koliko im drago, uzeću; ali ne manje za glavu! Obnadežde me da toliko mogu imati...

Dositej Obradovic, u Berlinu, septemvra 30,1788.

ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
http://kovceg.tripod.com/dositej_zivot_prikljucenija.htm

- Loze starih srpskih porodica ugasile su se. Ostali su samo Raičevići. Zadržali su pravoslavnu veru, ali su prezime promenili u Rađi. Njihovi potomci danas ne govore srpski jezik - priča za "Novosti" Bogoljub Stojičević, predsednik Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu....
KaŽu, kada su stigli polovinom 18. veka, u vreme kada je i stvaran moderni Trst, izdigli su se zahvaljujući "bogatstvu Kurtovića i gospodstvu Vojnovića".

http://r3.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:245966-Ljudi-Svetog-Spiridona

 

[kaai79]

LJARAMANI VERA ŠARENA
Albanci se nisu lako odlučivali da prime tursku veru. I katolički Malisori, i pravoslavni Himarioti, puna dva veka, gotovo stalno u ustanku, opirali su se islamizaciji. Zatvoreni u svojim planinama, pod teškim teretom siromaštva i gladi, najzad su se odlučili da javno prime islam, a tajno zadrže veru svojih predaka! Petkom su odlazili u džamije, a nedeljom su vadili iz sanduka krstove i, zajedno sa ukućanima, molili Očenaš. I nastavili su da slave slavu. Narod ih je, s prezirom, nazvao ljaramanima, šarenim. Premda je papa zabranio sveštenicima da ih ispovedaju i pričešćuju, lokalni katolički kler često je kršio tu zabranu, smatrajući da ona šteti misionarenju i vraćanju tog "katoličkog otpada" u "latinsku veru". U toku 18. veka ljaramani su preplavili Metohiju, Binačku Moravu, i Skopsku Crnu Goru

Čudesni kip tzv. Letničke gospe (Majke Božje Crnagorske): Hodočašća u Letnicu zajedno preduzimaju Šiptari-katolici, ali i ljaramani (Šiptari, tajni katolici), koji obično odgovaraju "da su došli samo da gledaju". Manastir Letnica podignut je na mestu nekadašnje dubrovačke trgovačke kolonije. Muslimanke su, pred ovim kipom, skidale zarove

Župa Letnica, na Skopskoj Crnoj Gori, poznato mirijansko svetilište katolika sa Kosmeta: Manje je poznata činjenica da je u srpskoj seobi pod Arsenijem Čarnojevićem, učestvovalo dosta Šiptara-katolika i ljaramana na čelu sa nadbiskupom Mihajlom Sumom, koji je iz Skoplja pobegao, nastanivši se u Osijeku

 

[Сребрена]

Више векова пре појаве електронске цигарете са УСБ прикључком
Берба дувана 1920. у Херцеговини

U knjizi sećanja, Milan Đ. Milićević je zabeležio zanimljivu podudarnost.
I u Srbiji i u Sloveniji nekada se za pušenje koristio isti izraz – “pijenje”. Milićević opisuje starca iz Topole koji je za sebe govorio.
“Ima pedeset godina kako pijem duvan! Zato me buve nikad ne pecaju.”

ДУВАНЏИЈЕ

Оцило, кресиво или масат било је саставни део прибора за паљење ватре и за пушење пре употребе шибица. Израђивали су их ковачи од челика. Оцила су израђивана у неколико основних облика, а сви имају отвор кроз који су могли да се провуку прсти, док су нека имала и алке за везивање са осталим деловима прибора за паљење ватре или шпицаст део који је могао да буде коришћен за чишћење луле.

Ватра се добијала кресањем оцила о кремен; тако се добијала варница којом је паљен труд. Труд је прављен од дудове печурке која се кувала у води са пепелом, после чега је закопавана у земљу на неколико дана. После вађења из земље, труд се истуче да би био мекши.

Исецкан дуван се носио у дуванкесама које су прављене од танке коже, или шивене од разних других материјала, попут чоје и сатена

Мерење дувана на кантару

Према сведочењу Сигфрида Капера, у опису боравка у Београду средином 19. века, „имати многе дуге и скупоцене чибуке права је пасија и код Срба и код Турака.“..Забране нису могле да сузбију употребу дувана, те се пушило у домовима, кафанама и на јавним местима. Ограничења су довела до увођења посебних соба за пушење у домовима припадника високог друштва, па чак и посебног комада одеће – „смокинга“, кратког капута чија је функција била да заштити остатак одеће од дима..

"Da se niko ne usudi na sokaku pušiti, ili s čibukom po sokaku hodati, ili pred kafanom Tominom, sproću crkve, pušiti, na bezčestije i nepočitanije crkve”,
piše u zapovesti koju je knez Miloš potpisao 3. decembra 1824.

Дуван је имао велики утицај на друштвени живот. ..Провођење времена у доколици при испијању кафе у кафанама, подразумевало је и пушење дувана.
http://www.muzejvojvodine.org.rs/?cir/col_duhovni_zivot_pribor_za_pusenje
http://www.muzejvojvodine.org.rs/?lat/st_postavke/sp_kulpin
http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/192479/Obrenovic-branio-pusenje/print

Кафана у Београду "Три листа дувана"
На првом спрату кафане „Три листа дувана“ било је смештено геодетско одељење Министарства војног. Управо је ту , 14. марта 1883. године, инсталирана прва телефонска линија у Београду, дуга 300 m.

Дуваном против бува, а машицама против жутила
...tek nakon I svetskog rata, u vreme čarlstona, moderna urbana žena skinula korset, skratila suknju i kosu, zapalila cigaretu i postala ravnopravni član “pušačke populacije”. Pa i tada su žene obično pušile tek nakon udaje ili kad im deca poodrastu, i to najčešće kod kuće, u društvu prijateljica uz kafu, ili uz čašicu finog likera.Iz toga vremena u Etnografskom muzeju čuvaju se mašice za cigarete namenjene ženama, izrađene u radionici Dike Kostadina Jovanovića iz Leskovca. Ovo retko pušačko pomagalo nalik pincetama koristile su bogate gospođice koje su, da im prsti ne bi poprimili ružnu žutu boju, mašicama hvatale cigaretu i prinosile je ustima.

"Duvan se više ceni no hleb. Pušači kažu: da mogu 24 sahata trpeti bez hleba a ne mogu jedan sahat bez duvana. Ima izreka da je ’duvan mir u kući’. Jer pušač kad nema duvana, samo viče i psuje”, zabeležio je Jeremija Pavlović.

Улична продаја дувана током Првог светског рата

Истакнуте личности Првог светског рата на цигарет-картама
Izdanje "Wills's Cigarettes" iz 1917. godine na kome su prikazani vojni lideri Prvog svetskog rata, među kojima i naši vojvoda Putnik, Kralj Petar I Oslobodilac i Prestolonaslednik Aleksandar. Istorijski i biografski podaci štampani na zadnjoj strani svake karte su izvor informacija iz vojne istorije, pošto su karte izdate u vreme trajanja Prvog svetskog rata.
Izdavač: "W.D. & H.O. Wills Bristol & London" - Imperial Tobacco Co. (of Great Britain & Ireland) Ltd.Ova serija sadrži 50 "sličica", od kojih su prikazane 47.

http://images.shareapic.net/images7/023224332.jpg
http://images.shareapic.net/images7/023222508.jpg
http://images.shareapic.net/images7/023224333.jpg
http://images.shareapic.net/images7/023224336.jpg
http://images.shareapic.net/images7/023224335.jpg
http://images.shareapic.net/images7/023224334.jpg

 

[Сребрена]

СРБИЈАНКА
Монета Српске Уједињене републике
One se mogu smatrati za suvenir izdanja . Ove "banknote" izdavali su Rajko Šteković i Radomir Vergović, a oba izdanja - za Srbiju i za Crnu Goru - štampana su u Užicu.

Lokalno izdanje "Čivijaške Republike" (Šabac), nominala 1 ČIVIJA (ekser). Ova "novčanica" izdata je 1991. godine za vreme čuvenog Šabačkog vašera, čivijade

Новчанице из прошлости

Na teritoriji današnje Srbije, prva vrsta papirnog novca, tačnije novčane doznake, pojavljuje se 1848. godine u Vojvodini, u Sremskim Karlovcima i Subotici. To su bili asignati, koji su izdavani na osnovu pokrića nacionalnim dobrima (nepokretnostima i slično).

Prve novčanice u Kneževini Srbije, štampane 1876. godine kao novac Glavne državne blagajne za potrebe finansiranja srpsko-turskog rata, nikada nisu puštene u opticaj. Veruje se da je za njih crteže izradio poznati srpski pesnik i slikar Đura Jakšić.

Pošto su 1884. godine, osnivanjem Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, stvoreni uslovi za izdavanje novčanica, iste godine je emitovana novčanica od 100 dinara. Ona je bila plativa u zlatu, a izrađena je u Belgiji.

Međutim, naviknut na metalni novac, narod je tu novčanicu mahom menjao za zlato, tako da je tek banknota od 10 dinara izdata 1885. godine, plativa u srebru, stekla poverenje građanstva i bila široko prihvaćena, kao i ostale novčanice posle toga, sve do izbijanja Prvog svetskog rata.

Za vreme austrougarske okupacije, Narodna banka ulaže napore da obezbedi rezerve novčanica štampanjem dodatnih količina u Francuskoj i izdavanjem "ratne" novčanice u apoenu od 50 dinara, za koju je nacrt izradila Beta Vukanović, akademski slikar.

http://klubkolekcionara.blogspot.com/2010/07/fantazijske-novcanice.html
http://klubkolekcionara.blogspot.com/2010/10/sjaj-i-beda-dinara-dukati-kralja-milana.html

 

[Сребрена]

21. avgusta 1855. godine u listu „Srpski dnevnik“ upućen je poziv građanima Novog Sada sledeće sadržine:
„Danas u nedelju, velika svetkovina u bašti građanskog Strelišta, sa dve pozorišne predstave i igrankom, u okladu trčanjem, bacanjem kocke sa šest besplatnih dobitaka, sa blistajućim osvetljenjem, sa vatrenim stubovima-koji je od danas neviđeno bilo!“
Bila je to jedna od prvih beleški sa elementima atletskog takmičenja. Među đacima novosadske gimnazije pojaviće se sportisti, među kojima je krajem 19. veka svakako najzanimljiviji Momčilo Tapavica.

CРБИН НА ПРВОЈ МОДЕРНОЈ ОЛИМПИЈАДИ 1896.г.

Prvi Srbin učesnik Olimpijskih igara, Momčilo Tapavica(1872-1949), završio je studije arhitekture na Visokoj tehničkoj školi u Budimpešti. Projektovao je zgradu Matice srpske u Novom Sadu 1912.,, hotel "Boka" u Herceg Novom, zgradu nemačkog poslanstva i crnogorske Državne banke na Cetinju.

Matica Srpska,osnovana 1826. godine u Pešti sa zadatkom da širi književnost i prosvetu među Srbima izdavanjem knjiga i listova i nagrađivanjem pisaca, preseljena je u Novi Sad 1864. godine.Matica se prvo smestila u Zadužbini vladike Platona, a kasnije je premeštena u novu zgradu izgrađenu 1912. godine koju je projektovao arhitekta Momčilo Tapavica.

Vrhunski sportista, Tapavica je u olimpijskom timu Ugarske učestvovao na Olimpijskim igrama 1896. godine u Atini, osvojivši bronzanu medalju u tenisu.
U rvanju grčko - rimskim stilom u teškoj kategoriji osvojio je četvrto, a u dizanju tegova peto mesto.
У то време Војводина је била део Аустро-Угарске монархије, а на олимпијским играма Аустрија и Угарска су имале посебне екипе.
Tako je Momčilo postao ne samo prvi Srbin učesnik Olimpijade, već i prvi osvajač olimpijskih odličja. Olimpijskim igrama u Atini prisustvovao i 20-godišnji kralj Aleksandar Obrenović, kao gost grčkog kralja Đorđa. U pratnji kralja Aleksandra bio je Živojin Mišić, kasnije vojvoda srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Momčilo Tapavica (Hungarian: Momcsilló Tapavicza), the first ethnic Serb that won an Olympic medal as well as the winner of Kingdom of Hungary's only Olympic medal in Tennis

"Овај кршни момак, на чијим су прсима пуцала дугмад и шавови гардијске униформе под притиском набујалих мишића, био је велики друг, али и велики страх за другове у касарни. Знао је да носи под мишком по два питомца и са њима да оптрчи два-три круга око полигона за гађање. Нико му није био раван у рвању, а још мање у дизању терета и бацању камена с рамена. Бавио се разним гранама спорта и био је умно и физички изнад својих вршњака, а као дипломирани архитект надвисио је интелектуално нешколоване у гарди. Затим, као најистакнутији члан Савеза за телесно васпитање, постао је појам у очима војника.
Имао је само једну ману: преценио је своју снагу и то му се осветило на Олимпијским играма у Атини. Момчило је био уписан у три дисциплине: дизању тегова једном и са обе руке, а затим у рвању грчко-римским стилом. Све је желео да реши на брзину, па је једном руком желео да дигне тег оптерећен за дизање са две руке. У тренутку избачаја, пукао му је мишић у рамену. Поподне је требало да диже тег са две руке. Сви су га наговарали да не изађе на мегдан са тешком повредом. Стао је у строј дизача и освојио пето место користећи практично само десну руку и подигавши 80 килограма. Два дана касније, стао је на струњачу с чврсто замотаним десним раменом и у рвању се пласирао на четврто место. Да се није играо својом снагом, Тапавица би сигурно донео бар две златне медаље Мађарској"

У Херцег Новом је 1996. године постављена спомен биста „првом олимпијском путнику из Југославије“...
Osim što je projektirao hotel Boka, članovi njegove obitelji bili su aktivni sportaši u Herceg Novom, pa tako saznajemo da je sin Mirko bio vratar vaterpolo kluba "Jadran" a kćerka Jasna jedna od prvih tenisačica u gradu. Iako se Mirko kasnije odselio u Argentinu, priča se da je ostao vjeran ovom primorskom gradiću i da je jedreći po morima Južne Amerike na svojoj jedrilici nosio zastavu "Jadrana" iz Herceg Novog.

Tapavica je sportom počeo da se bavi u Novom Sadu, a u Budimpešti u kojoj je na Visokoj tehničkoj školi studirao arhitekturu i građevinarstvo, bio je i jedan od najistaknutijih atletičara NTE-a. Po povratku iz Budimpešte u Novi Sad (1904) bio je član veslačkog kluba Danubijus.
Za vrijeme Prvog svjetskog rata emigrira iz Austro-Ugarske i preko Rima i Lozane odlazi u Maroko. U Rabatu Tapavica radi na zahtjevnom poslu državnog geodetskog mjerenja baveći se tim poslom do kraja rata. Nakon toga cijelo međuratno razdoblje živi u Novom Sadu i vodi poslove projektantskog ureda kojeg je otvorio u Petrovaradinu. Jedno je vrijeme bio i vladin povjerenik za melioracije sjeveroistočnog Srijema. Drugi svjetski rat u cijelosti provodi u Novom Sadu, a 1948. seli se u Istru

http://spos.info/forum/index.php?topic=1861.290;wap2
http://www.nemzetisport.hu/migralt_...sillo_112_esztendeje_var_egy_holgy_partnerre/
http://www.usta.com/Pro-Tennis/Olym...ion/22450_Olympics__OLYMPIC_TENNIS_MEDALISTS/
http://sr.wikipedia.org/wiki/Момчило_Тапавица
http://regionalexpress.hr/site/more/momchilo-tapavica-olimpijac-na-pulskom-groblju/

NA OLIMPIJADI 1936.

Tek 1936. godine za Igre u Berlinu uspostavljaju se pravila „igre s vatrom” koja traju i danas...Olimpijski plamen prolazio je kroz Jugoslaviju tri puta – za Igre 1936 u Berlinu, za Igre 1972. u Minhenu i za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.Najdramatičniji prolazak bio je prvi, a povod je bila Rezolucija koju je potpisalo 100 uglednih sportista i javnih ličnosti da se bojkotuju Igre u Berlinu.

Jedna tragikomična epizoda je obelodanjena po završetku igara. Beogradski atletičari, nosioci baklje, bili su prinuđeni da se preko štampe obrate odgovornim forumima. Prema planu nemačkog Olimpijskog komiteta, svaki trkač, nosilac baklje, dobijao bi zaštitnu dršku, inače umetnički izrađenu da ostane kao suvenir. Ali, naši organizatori dobijene drške nisu prosledili, pa ih za Beograd nije bilo dovoljno. Tako su atletičari trčali bez zaštitnih drški i skoro svi opekli ruke sem onih koji su trčali kroz sam centar, i radi publike bili pravilno opremljeni

Jedno od važnih pitanja bilo je pitanje olimpijskog pozdrava prilikom defilea u Berlinu.. Antički narodi pozdravljali su dizanjem desne ruke, pa su moderne olimpijske igre preuzele ovaj pozdrav. Ali, pošto je nacistički pozdrav vrlo sličan ovom, mnoge reprezentacije su bile u nedoumici....Jugoslovenski reprezentativci, u plavim bluzama s grbom na grudima i belim pantalonama pozdravili su pogledom nadesno pa se nekima na stadionu učinilo da naši i ne pozdravljaju.
...Na kraju, proširila se vest da je Hitler, koji je inače skoro svakog dana prisustvovao atletskim takmičenjima, odbio da čestita pobedu Džesi Ovensu...A danas se govori (što ne znači da je tačno) da je naš atletičar Vane Ivanović (iz srpsko-nemačkog braka, ali odrastao uz očuha-Srbina Božidara Banca od koga je nasledio ogromno bogatstvo) odbio da se rukuje sa Hitlerom.

http://klubkolekcionara.blogspot.com/2010/11/olimpijska-baklja-iz-1936-na-aukciji.html
http://sr.wikipedia.org/wiki/Југославија_на_Летњим_олимпијским_играма_1936.
http://www.nin.co.rs/2000-08/31/14220.html

 

[kaai79]

Trgovci, generali, plemići, nacionalni radnici, univerzitetski profesori, književnici, istoričari, donatori i dobrotvori, državni savetnici, glumci... Možda je samo tršćanska kolonija Srba, po značaju mogla da se poredi sa Odesom1830.Kasno je. Tiho spi Odesa;Zastire plavi svod nebesaprozračnim velom. Mir je svud,Tek Crnog mora huči sprud...Da, tad ja živeh u Odesi...(Aleksandar Puškin)
Srbi su u crnomorskoj luci Odesi, tokom 19. i početkom 20. veka imali značajnu ulogu u privrednom, društvenom, prosvetnom i kulturnom životu.Odesa je kao grad nastala krajem 18. veka, posle proterivanja Turaka sa ovog područja crnomorske obale.
Početkom 19. veka, zahvaljujući privilegijama cara Aleksandra I, počinje nagli rast ovog grada, u koji dolaze trgovci sa raznih strana, među kojima i Srbi.Joakim Vujić, u pomenutom radu daje podatke o gradu, kada je u njemu boravio 1842. godine: "Eislo domova u Odesi nahodi do 8 000, a žitelja na 50 000, ot kojih ponajviše jesu Rosijani, posle sleduju Serblji, Nemci, Italijani, Francuzi, Španjoli..." Pominje i Tatare i Jevreje.

Otmenost salona gospođe Riznić: rusko gospodstvo i žal za banatskim zavičajem (crtež A. Puškina, uz rukopis "Evgenije Onjegina)
Vise na :
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/05/article-18.html

 

[kaai79]

TAJNI SAVETNIK RUSKOG CARA

Jedne noći ili jutra begovi Čengići su stigli kolskim putem od Gacka do Avtovca, od Avtovca nadalje konjskom stazom do Jasenike, do letnjikovca vlastelinske porodice Vladislavić. Udarili su na Vladislaviće, razorili im ognjište i time nesvesno korigo-vali istoriju u nekim njenim etapama. Deo porodice Vladislavić beži za Crnu Goru, drugi deo, po predanju, neki musliman iz porodice Zvizdić, iz Gacka prevodi u Dubrovnik, jer su im porodice bile u prijateljstvu, a jedan deo odlazi za Rusiju.
Postoji nekoliko narodnih predanja o uzroku bliske veze Save Vladislavića sa Petrom Velikim. Izgleda da je motiv za to prijateljstvo Savin udeo u vođenju tanane politike između Rusije i Turske. Tu je osnov za poverenje koje mu je tokom života ukazivao Petar I, kasnije Katarina I i napokon Petar II. Tome su normalno doprineli prilično konfuzni ruski poslanici u Carigradu koji nisu uspeli da obavljaju zadatke zbog kojih su poslani a koje je sa lakoćom rešavao Sava Vladislavić.

Caru se daje, a ne uzima

O majci Save Vladislavića gospođi Simi, koja je Dubrovnik napustila 1722. godine i sa sinom se preselila u Rusiju, gde umire 1728. postoji, kako piše Jovan Dučić u knjizi "Grof Sava Vladislavić" - poseban spomen u narodnom predanju.

"Sava je svoju majku vodio na carski dvor da je predstavi caru Petru Velikom. Ovaj nije mogao da se dovoljno nagleda njenog lepog hercegovačkog odela, pošto je ona bila obučena seljački: u koporan, zubun, opregaču, rukom pletene vječve, kapu sa povezačom, pojas i papuče, a za pojasom nosila britvicu... Car je sam, lično, vodio po svom dvorcu staricu da joj pokaže njegov sjaj i raskoš, a kad se ona nagledala svih lepota i čudesa, ukaza se i careva riznica puna zlata i dragog kamenja. Tad joj car ruski reče: "Uzmi, bako, za spomen od mene ono što ti se u ovoj riznici najviše dopalo." Tada Savina majka odgovori ruskom caru, stavivši najpre iza pojasa svoju britvicu na carevo blago: "Moj sinko da se odavde dizalo, a ne ovde mećalo, vjeru ti dajem, davno bi ovog blaga nestalo."
Ruski car Petar Veliki vladao je 43 godine, od čega samo 16 meseci u miru: Zbog zasluga u ruskim ratovima sa Švedskom i Turskom, posle uspešnih misija u Carigradu, Rimu i Veneciji, te zbog velikih uspeha (diplomatsko-obaveštajnih) u Kini, Sava Vladislavić smatran je jednom od najznamenitijih ličnosti Rusije tog vremena

Jasenik kod Gackog, imanje porodice Vladislavić (rekonstrukcija prema temeljima i narodnom predanju): Predanje kaže da su na ognjištu Turci posekli Savinog brata, zato što su otkrili Savinu prepisku sa ruskim carom. Od Vladislavića potiču i Dučići, iz Trebinja, koji su promenili krsnu slavu posle bežanije sa svojih ognjišta. Pesnik Jovan Dučić napisao je knjigu o grofu Vladislaviću
Carski dvorac na poklon i dva tri imanja

Za opis Crnog mora, car ga obasipa poklonima: dvorac na Pokrovki u Moskvi, 325 rubalja za lične izdatke godišnje, pravo za slobodni izvoz u inostranstvo i pravo za trgovanje u Azovu i Maloj Rusiji.

Vraćajući se, 1705. godine, iz Carigrada u Moskvu, Sava Vladislavić je doveo na poklon caru Petru I malog Arapina. Petar I prihvata poklon i kumuje malom Abisincu koga kasnije šalje u inostranstvo radi školovanja. Taj Abisinac, Ibraim, kumče Petra I i poklon Save Vladislavića, je predak pesnika A.S. Puškina.

Bavi se trgovinom, osniva agenciju, postaje glavni liferant bakra za ruski državni novac... jednostavno razvija trgovinu - na jugu u Azovu, na severu u Arhangelsku, a ima i svoje ljude u Veneciji. Njegovo bogatstvo postaje čuveno.Postavljanjem za glavnog savetnika carevog u istočnim pita-njima, Sava dovodi u direktnu vezu Petra Velikog sa vladajućim knezovima Moldavije i Vlaške, sa Vladikom Danilom, knezom Crne Gore i sa Dubrovačkom Republikom.
U Kini uz mnogo peripetija, diplomatskih divljačkih igara, igara ne-rava, direktnih pretnji, Vladislavić uspeva da do kraja ostvari cilj svog putovanja. Zaključuje sporazum sa Kinom. U Sibiriji zida grad Troickoskovski i tvrđavu Novotrojicsku i u njoj crkvu sv. Savi Nemanjiću. Zatim prvi donosi tačne karte Sibira i to na naučnoj bazi. Nepodeljena mesta su podeljena i to u rusku korist.

Razgraničava Rusiju i Kinu, to je takozvani Burinski ugovor, a granica izgleda po Vladislaviću otprilike ovako: od pada reke Šilke u Argun do Altajskih gora - granica reka Argun do zadnje tačke na zapadu Šaban - Dagom".
Vise na
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-14.html

 

[Сребрена]

Mačeve su nosili svi - od pastira do cara. Razlika je bila u kvalitetu mača.Zato su mačari i bili posebna vrsta majstora.


Srpski mačari

Mač nije samo oružje namenjeno krvavoj borbi. On je oduvek bio i znak dostojanstva, odličje časti, sakralni predmet koji ima mističnu moć života i smrti, most između dobra i zla, ovostranog i onostranog, profanog i svetog carstva. Mač je predmet obožavanja...Vatrom kovač grumenu metala daje oblik. Kada ga usijanog zaroni u vodu, daje mu život, a kad od njega napravi mač, daje mu večnost ...
Карактеристични српски мачеви су мач ископан у Дечанима ВМБГ, сигн 75/271, мач откопан у наносу Липског потока у Ужицу, те мачеви у ВМБГ.
... мач из Барича, збирка у Обреновцу... мач из Опова ВМНС, мач из Вишњице МГБГ и други мачеви....

Године 1391. , двадесетог јуна ...у Дубровнику спомиње "Српски мач".
Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: "деле дое спаде сцхиавонесцхе". "Српски мач" је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.
После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана.Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији


Српски мач са округлином на дршци

Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима.
Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.

Српски мач је током целог периода средњевековне Србије био у стално мразвоју и усавршавању. У овом периоду развила се примена једноипоручних и дворучних мачева, односно мачева који се користе са једном, уз помоћ друге, и са обе руке ...До пред крај 15 века ови мачеви налазе примену и у пешадији и коњици.

Дворучни "Српски мач"

Дворучни "Српски мач" одликује се повећаним димензијама, укопне дужине до 1,2 метра, од тога на крсницу са јабуком отпада 20 до 25 цм, а накрсница је широка до 25 цм.Накрснице су типолошки подељене у три типа-водоравне, лучне и у облику латиничног слова с.

Тешка коњица наоружана дворучним мачевима била је ударна снага војске цара Душана, али и његових наследника.
У једној од највећих битака средњег века која се одиграла 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре) између монголског кана Тамерлана и турског султана Бајазита учествовале су и српске јединице....Нема сумње да су деспот Стефан и његови оклопници носили мачеве дворучњаке, што показују бројни археолошки налази из тог времена, а исто се може рећи и за његовог савременика Краљевића Марка.

МАЧ "СЕРБЕЦ"
Mac kojim su se krunisali Poljski kraljevi-Szczerbiec, iliti SRBSKI mac

Boleslaus the Brave holding the Szczerbiec...

Srpski kovači mačeva bili su među najcenjenijim u srednjem veku... ali je tehnologija nestala i zaboravljena. Kada su Turci zauzeli Srbiju, zabranili su kovanje mačeva i izradu oružja. Naši majstori su uglavnom završili u Carigradu. Oni koji su imali više sreće, dopali su Mletaka, pa je tako duždeva garda nosila mačeve skijavone (slovenske mačeve), koji su u 16. veku bili popularni na Mediteranu, ali i u ostatku Evrope.

Srpski mač "Skjavoneze"

Особина мача скијавонеске била је у накрсници у облику латиничког слова S. Улога такве накрснице могла је да се састоји у томе да се сечиво противниковог оружја на тренутак отклони у страну или углави у повијеном краку накрснице и тиме омогући довољно времена да се зада контратехника или ударац. Такав маневар било је могуће извести пре свега против сечива сабље, посебно турског типа сабље.. Техника је наводно адаптирана из борби са Османлијама и њиховим сабљама.
Најстарији данас познати облици мачева са S накрсницом ковани су у Србији у раздобљу између маричког (1371) и косовског (1389) боја, шта је довело до тезе да је скијавонеска настала у Србији крајем XIV века, при чему поједини археолози говоре и о српском мачу...

Magistar arheologije i mačevalac Marko Aleksić (u svojoj knjizi "Srednjevekovni mačevi u jugoistočnoj Evropi") nema dilemu - teški dvoručni mačevi ili, kako ih on naziva srpski mačevi, na ovom prostoru iskivani su počev od druge polovine 14. veka...Srbi jesu imali svoj "mačevalački brend".
Prateći put iseljavanja Srba, Aleksić je utvrdio da su se srpskim mačevima koristili i u Mletačkoj republici i Dalmaciji, odnosno tamo gde su Turci napredovali.

"Za razliku od ugarskih, koji su iskivani u prvoj polovini i sredinom 15. veka, venecijanski su pravljeni uglavnom nekoliko decenija kasnije. U Mletačkoj republici znani su pod imenom spade skijavone što u prevodu znači slovenski mač, ali tada su Sloveni tamo poistevećivani sa Srbima. Znači, mač sa 'S' nakrsnicama ulazio je u 'modu' kako se turska vojska približavala kojoj državi", kaže Aleksić...

MAČ VUKOVAC
Од познатијих Српских средњевековних мачева запажају се чувени мачеви ВУКОВЦИ, који су назив добили по картушу ВУКА( животиње) утиснутом на сечиву .Мачеви Вуковци налажени су у Фочи, Требињу и свуд на просторима средњевековне Србије.

МАЧ "СЛОВЕНКА"
Jedan drugi mač, nazvan isto po Slovenima odnosno "slovenskoj gardi u Veneciji dalmatinskog porekla", javlja se u toku renesanse u 16. i dalje u 17. veku, tj. spada schiavona, "mač Slovenka" (наглашава се женски род)

ČUDOTVORNI SRPSKI MAČ

Film Vojislava Nanovića po srpskoj legendi iz 1950.godine
Magičnu silu Baš-Čelika I njegovih ljudi uspeva da pobedi Nebojša, uz pomoć čudotvornog mača koji je stekao svojom hrabrošću I mudrošću.

Srednjovekovni majstori su imali šegrte i kalfe koji su radili grubo kovanje, pridržavali sečivo majstoru dok kuje.... Da bi se jedan mač napravio, osim znanja, potrebno je i mnogo truda... Posebna priča je sečivo koje zahteva grubo, pa precizno kovanje i na kraju kaljenje.
Jedan od retkih čuvara srpske tradicije, Željko Pantić iz Smedereva

http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/226881/Macevi-iz-Smedereva
http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=103663
http://www.myarmoury.com/feature_spot_schia.html
http://www.butua.com/ustanove/muzej/08/izlozba_hladno_oruzje_u_cg2.htm
http://www.muzej.mod.gov.rs/muzej/galerija_l.html

 

[Сребрена]

Територија под православном јурисдикцијом Пећке патријаршије у време сеоба Срба у Угарску 1690.
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/3/37/Pecka_patrijarsija_mapa.png
Детаљније о почетку сеоба и одлуци о пресељењу на Београдском сабору 18.јуна 1690.г.
http://www.rastko.rs/rastko-hu/istorija/istorija/Cakic_Seobe.html

СРБИ У ТЕМИШВАРУ

Темишвар је и највећи је културно-историјски центар Срба од оснивања Румуније, где се издаје и српски недељник „Наша реч“...
Град се назива и „Малим Бечом“, јер је град веома дуго био под Хабзбурговцима и његово средиште својом архитектуром и амбијентима подсећа на стари део Беча...Кроз град протиче река Бегеј, али је у прошлости протицала и река Тамиш, одакле и назив града Тамиш-вар(ош),,

Карта рата у Србији и Темишварском Банату(бојени бакрорез,17. век, J. B. Homann)

Снажан подстицај развоју српског друштва у Угарској дао је Темишварски сабор 1790. године. Сто година после Велике сеобе, у време када су биле озбиљно угрожене стечене приви­легије, у условима када је Француска револуција из темеља потресла Европу, Темишварски сабор је формулисао захтеве српског народа од далекосежног значаја за његов опстанак.

Непосредно по оснивању Матице српске у Пешти, српски културни посленик Димитрије П. Тирол покренуо је у Те­мишвару 1827. годи­не Банатски алманах, а 1828. године основао Друштво љубитеља књижества српског и Читаоницу.

Град постаје управно седиште новоформираног подручја Војводство Србија и Тамишки Банат 1849. године, као исход Револуције 1848-49. ..

U vreme Vojvodstva Srbije, Milorad Medaković je 1851. u Temišvaru pokrenuo politički listi Južna pčela, u okviru kojeg je izlazio i Književni dodatak. Godinu dana kasnije u ovom gradu je Aleksandar Andrić pokrenuo književni list Svetovid. Neumorni Tirol je 1854, u okviru Društva čitališta fabričkog, pokrenuo Temišvarski kalendar.

Седиште Српске Војводине и Тамишког Баната,данас Музеј (1849-60)

Године 1860. оно је укинуто и 7 година касније, после стварања Аустро-Угарске и краљевине Угарске, прерасподељено на више нових жупанија. Град је у овом периоду добио на значају као средиште јужне Паноније.

Године 1918.ослободили су га Срби, а у јулу 1919., град је предат Румунији, а што је накнадно потврђеном споразумом у Тријанону 1920. године

Срби су аутохтоно становништво Темишвара. У животу града и државе имали су значајан културни, економски и политички утицај. Од завршетка Првог светског рата, односно разграничења између Румуније и Југославије број Срба у румунском Банату, па самим тим и у Темишвару константно опада...
(Стеван Бугарски:Срби у Темишвару)
http://www.***********/document/NQcgRAbQ/Stevan_Bugarski_-_Srbi_u_Temis.html

Седамдесетих и осамдесетих година XV века подручја Темишвара, Поморишја, Пољадије и Дунавске клисуре постала су поприш­та беспоштедних битака, које су против Турака водили српски и мађарски великаши. У исто време, са подручја Темишвара кретале су војске угарског краља, српског деспота и ердељског кнеза.

http://1.***************/_il5z9dLrGdM/ScEuKrZvf8I/AAAAAAAAAps/VT0K9z1ffhQ/s1600/23.%2BTimisoara.jpg

У Темишвару, као вековима највећем граду Баната, од је давнина постојала српска заједница и православна и српска црква Светог великомученика Георгија,. Дата црква приказана је и на старим ведутама Града, као и на грбу Темишварске епархије. Зграда је уништена у пожару 1737. године.

Садашња Саборна црква, храма Вазнесења Господњег, подигнута је десетак година касније. , а 1791. године надзидани су висински делови торњева.

Први иконостас, рад сликара Стефана Тенецког (резбар је непознат) замењен је 1843. године. Нови (садашњи) иконостас, рад је резбара Михаила Јанића и сликара Константина Данила.
Катедрални храм вековне (и намучене) Епархије темишварске био је заједнички за Србе и Румуне до Јерархијске поделе у Митрополији Карловачкој 1864. године.

Narodni glasnik je u Temišvaru 1878. godine pokrenuo knez Petar Karađorđević. U istom mestu je 1880. pokrenut socijalistički list Smotra, koji je uređivao Nikola Marković.

Српска улица у Темишвару
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/8/83/Temisvar_ulica_2.jpg

Ведута Темишвара на бакрорезу из 17.века
http://www.staresrpskeslike.com/admin/slike/images/2307.jpg


http://sr.wikipedia.org/wiki/Темишвар
http://savezsrba.ro/srbi-u-rumuniji/history-srba-u-rumuniji/lang-pref/sr/
http://sr.wikipedia.org/wiki/Срби_у_Румунији
http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ro.html

 

[Сребрена]

Kompozitor, muzički pisac, pedagog, melograf, horovođa i organizator muzičkog života.
Isidor Bajić ( 1878 -1915)

Posle završene osnovne škole u Kuli, upisao se u Veliku srpsku pravoslavnu gimnaziju u Novom Sadu i već sa sedamnaest godina napisao kompoziciju Ukor koja se u narodu peva pod nazivom "Gde si dušo, gde si rano".

Završio je Budimpeštansku muzičku akademiju i upoznao evropske muzičke tokove. Četrnaest godina je radio kao učitelj pevanja i pojanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu ( danas Gimnazija "Jovan Jovanović Zmaj").
Radio je i dirigovao učeničkim horom, gudačkim i tamburaškim orkestrima.
Kao muzički pisac objavljivao je tekstove u skoro svim časopisima i dnevnoj štampi tog vremena. Pokrenuo je Srpski muzički list i, uz njega, notnu ediciju Srpska muzička biblioteka.

Kao kompozitor koristi srpski narodni melos, zato mnoge njegove kompozicije i jesu u narodnom duhu. Recimo "Zračak viri", " Jesen stiže, dunjo moja", " Po gradini mesec sija"...

Isidor Bajić sa tamburaškim orkestrom Novosadske trgovačke omladine, oko 1910..i sa profesorima Velike srpske pravoslavne gimnazije, oko 1910.

Od pesama za horove ističu se "Zagrljeni slogom bratskom", "Vinska pesma", "Sokoli", "Ej, ko ti kupi"...

Muzičkom obrazovanju Novosađana u velikoj meri je doprinela i Muzička škola, koju je Isidor Bajić otvorio u septembru 1909. godine u Ćurčijskoj ulici.
Profesori i đaci Bajićeve muzičke škole, 1910.

Ljubav prema pozornici i saradnja sa SNP bili su od presudnog značaja za nastanak brojnih scenskih muzičkih dela. Iako je u početku karijere pisao operete u srednjoevropskom maniru (Žrtva ljubavi, Sedam gladnih godina), ubrzo ih je zamenio motivima iz srpske istorije, pa su tako nastali komadi Seoska lola, Rakija, Strašan dan, Svakom svoje, Uskočkinja, Čučuk Stana...
Vrhunac ovog segmenta Bajićevog stvaralaštva bila je njegova jedina opera Knez Ivo od Semberije, napisana na osnovu teksta Branislava Nušića i izvedena 1911. godine u Beogradu i Novom Sadu.


http://www.pianomemorial.rs/dokumenta/note/bajic_album.pdf
http://www.museumns.rs/izlozbe/izlozbe_pages/isidor_bajic/isidor_bajic.html
http://www.isabajickula.com/isidor-bajic.php

 

[Сребрена]

Lekar Paču bejaše od onih ljudi koji leče i telo i dušu: svojom pojavom, rečju, bolećivošću srca svoga i prirodom punom blagosti, on je osvajao i zdrava i bolesna, i bogata i siromašna. Uz to pouzdano znanje lekarsko dolažaše kao dopuna takoj prirodi. Primera radi valja pomenuti da je sa tih osobina svojih bio veoma popularan u Bosni i Hercegovini, a popularnost je njegova išla dotle da su ga čak i Muhamedovci uzimali za svoga domaćeg lekara, imajući u njega toliko poverenja.

U takoj je duši bilo klice umetničke obilato, i ona je vrlo rano izbila.
DR JOVAN PAČU
(1847 — 1902)
Još za vreme školovanja u Subotici istakao se kao nadareni pijanista, pa je već 1863. godine svirao na javnom koncertu. Paralelno sa studijama medicine u Pragu (koju je studirao i u Pešti) učio je privatno kod Bedřicha Smetane.

U korist bednih bosansko-hercegovačkih begunaca, koji su ostali bili bez kuće i kućišta, priređivao je on u svoje vreme čuvene koncerte, i prihod od njih davao je jadnoj sirotinji srpskoj. ... Uspeh tih koncerata, koje je priređivao širom Srpstva, bio je vanredan, i on je svoj duševni talenat prineo na oltar srpski.
Osem toga on je u mnogo prilika sudelovao kod raznih beseda u različite srpske dobrotvorne svhe. ... Godine 1886. boravio je u Kijevu, i tamo je priredio čuveni slovenski koncert. To mu je bio u opšte prvi slovenski koncert te vrste u Rusiji. .. Uz pomoć dvaju profesora kijevskog muzičkog zavoda svirao je Dr. J. Paču svoju srpsku rapsodiju na šest ruku a za dva glasovira. Ruska štampa oduševljeno je pozdravila taj koncert, o kome se onda, može reći, govorilo i u svoj evropskoj štampi." (Srbobran, 1904.)

Онамо Онамо од Николе I. Књаза Црне Горе (за гласовир написао Др. Јован Пачу),Srpska štamparija, Zagreb

Paču je bio član Srpskog Učenog Društva, pocasni član Srpske Kraljevske Akademije i Književnog Odeljenja Matice Srpske.
Njegove kompozicije na narodne teme ili u narodnom duhu bile su toliko omiljene da ih je narod prihvatio kao svoje (npr. "Brankovo kolo", nastalo povodom prenosa kostiju Branka Radičevića iz Beča na Stražilovo, 1883.).
U njegovim kompozicijama reflektuje se, uz romantičarski patriotski izraz, i bidermajerski salonski stil briljantno virtuoznog karaktera. Mnoge narodne i gradske melodije harmonizovao je za hor i klavir, a napisima o muzici sarađivao je u više časopisa i dnevnih listova ("Danica", "Javor", "Matica").


http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=36.0
http://sr.wikipedia.org/wiki/Јован_Пачу

 

[Сребрена]

Srpski zvuci
Naslovne strane starih notnih izdanja srpskih pesama

 

[Сребрена]

Сербски официр опчињен музиком
Josif Runjanin je poznat po svojim delima Rado Srbin ide u vojnike na tekst Vase Živkovića i Lijepa naša domovino,

Композитор, диригент и војни капелник -"солунац"
Станислав Бинички
(1872-1942)
Давне 1899. године 26. септембра формиран је, наредбом Краља Александра I Обреновића, први симфонијски "Београдски војни оркестар" који ће деловати непосредно под министром војним.

Један од утемељивача овог Оркестра био је и Станислав Бинички, композитор, војни капелник, организатор музичког живота у Србији, аутор прве српске опере "На уранку" и патриотски надахнутог "Марша на Дрину" и који је 1899. године као диригент стао на чело "Београдског војног оркестра", претече данашњег Уметничког ансамбла Министарства одбране.

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору Обилић.

Корачница инспирисана Церском битком

U ratovima za oslobodjenje i ujedinjenje, od 1912. do 1918, nastale su mnoge pesme, kola i marsevi. Jedna od najpoznatijih i najlepsih kompozicija je mars “Na Drinu”. Cerska bitka, vodjena od 16. do 19. avgusta 1914, donela je veliku pobedu srpskoj vojsci. Tu, na samom bojistu, kompozitor i dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binicki, komponovao je jedan od najlepsih marseva koje ima nasa muzicka ostavstina.

Stanislav Binički je svoj marš posvetio pukovniku Milivoju Stojanoviću, zvanom Brka, poznatom junaku, komandantu Drugog pešadijskog puka, koji je opevan i u stihovima Milosava Jevtića . Izvođen je na ratištima, ali i u savezničkim zemljama, a posebno uzbudljivo je bilo u Nišu, 12. oktobra 1918, kad je slavna Drinska divizija marširala kroz tek oslobođeni grad uz zvuke marša “Na Drinu”.

До данас „Марш на Дрину“ је доживео бројна извођења у најразличитијим аранжманима, од правог војног марша, преко класичне, па све до рокенрол и панк верзије. Свирали су га разни домаћи и страни оркестри и извођачи, а његовим нотама нису одолеле ни познати састави као што су „Шедоус“, „Смак“, „Лајбах“...
Једно мишљење да је Морис Равел компоновао чувени "Болеро" на основу марша "На Дрину"Биничког
http://stanislavbinicki.wordpress.com/category/stanislav-binicki

Музика Краљеве гарде у Солуну

Војни оркестар на Солунском фронту испред команде Прве армије

Српски и француски оркестар свирају у Бизерти (Француска) пре поласка на солунски фронт

http://stanislavbinicki.wordpress.com/biografija/
http://www.ansambl.mod.gov.rs/o-nama.html

 

[Сребрена]

Svirači i državne bande

Kragujevac 1831.
U "novoj" Srbiji, prvi državni orkestar osnovan je po želji Miloša Velikog u Kragujevcu 1831.godine i zvao se "knjaževsko-serbska banda"

Vojna muzika 1914.g.

Ratnik-artiljerac Jeremija Krstić služio je u srpskoj vojsci od 1914. do 1918. Bio je i muzičar i ratnik. Od Jeremije, ostala je i ova šaljiva pesma:

"Ja sam ja, Jeremija!
Prezivam se Krstić,
Selo mi je Toponica,
Drvena mi dvokolica,
Služio sam stalni kadar,
Artiljerija!"


Gusle

Guslar Perunović sa srpskim dobrovoljcima iz Amerike pred odlazak na solunski front

Lujo Vitez Lovrić, Hrvat koji je u Prvom svetskom ratu, u bici kod Kokardže, protiv Bugara, izgubio oba oka, priča: "... Na tom položaju kod Kokardže, svi koliko nas je bilo, Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi i Slovaci, zapevali smo pesmu "O, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati..."

Šabac 1923

Skoplje, hor i orkestar srpsko- francuskog učilišta
Хор и виолински оркестар на Француско-српското училиште

Čačak 1926

Berlin 1927.

Gruža 1928.g.

Čačak, izmedju dva svetska rata

V.Carevac (drugi s desna)
http://1.***************/_rlEEiuK42...2J81yTXvw/s1600/Grupa+izvodjaca+-+Carevac.jpg


"Truba je Srbinu rados' i žalos'. Ona ga vodi i na veselje i u rat, a ispraća ga kad umre".
http://www.svet-turizma.com/wp-content/uploads/2011/03/Guca.jpg

 

[Сребрена]

Marko Kraljević i na prvom fonografu

http://starigramofon.files.wordpress.com/2010/08/gramofon.jpg

Spojler

Gramofon je ure�aj za mehani�ku reprodukciju zvuka sa gramofonskih plo�a. Glavni delovi gramofona su tanjir na kojem le�i plo�a, pogonski mehanizam i ru�ka sa gramofonskom iglom. Tanjir se okre�e pogonskim mehanizmom, koji se sastoji od elektromotora i menja�a broja obrtaja.

Prvi poku�aj reprodukcije zvuka star je skoro 200 godina - desio se 1807. godine, a povezuje se s Britancem Tomasom Jangom. On je takozvanom titraju�om uga�alicom, koja je na svom kraju imala �iljak za registrovanje zvu�nih titraja na rotiraju�i valjak, prvi poku�ao da utre put budu�em gramofonu. Pedeset godina kasnije, 1857. godine, Francuz Leon Skot zapisivao je zvuk na ure�aju koji je nazvao fonoautograf. Kod ovog ure�aja zvuk je ulazio u levak, a na dnu levka nalazila se membrana s kojom je bila spojena igla koja je grebala za�a�enu povr�inu valjka registruju�i pri tom zvuk.

Dvadeset godina kasnije, 30. aprila 1877. godine, Francuz �arl Kros (1842-1888) prijavljuje svoj paleofon. Kod Krosovog paleofona tragovi su se, zbog titranja, stvarali na za�a�enoj povr�ini membrane. Titraji su se upisivali bo�no, a dobijeni tragovi fotogravirali na �eli�nu ili bakrenu plo�u. Slavni ameri�ki pronalaza� Tomas Alva Edison (1847-1931) 24. decembra iste godine patentirao je fonograf, ure�aj za snimanje zvuka na valjak i njegovu reprodukciju sa valjka. Konstruktori K. Bel i �. Tejner zamenili su 1885. godine Edisonov kalajni valjak vo�tanim, a ure�aj su nazvali grafofon, dok je Edison nezavisno od njih u�inio to tri godine kasnije.

Godine 1887. Emil Berliner (1851-1929), Amerikanac nema�kog porekla, u Frenklinovom institutu u Filadelfiji prikazao je ure�aj za reprodukciju zvuka na plo�e sa ru�nim pogonom za ku�nu zabavu. Svoj pronalazak nazvao je gramofon. Berliner je 1896. godine zapo�eo prodaju gramofona i plo�a, a 1901. godine u gramofon se po�eo ugra�ivati satni mehanizam za njegovo pokretanje. Godine 1925. fabrika "Bransvik" prikazala je prvi elektri�ni gramofon, pa je sa uvo�enjem elektri�nog sinhronog motora okretanje plo�e standardizovano na 78 okretaja u minuti.

Samo dvadesetak godina posle izuma fonografa i gramofona, zabeleženo je da je 1892 godine, na svetskoj izložbi u Beču učestvovao i kompozitor iz Subotice, Franjo Galović. Na jednom od fonografskih ekstrakta imao je snimljen svoj muzički opus za komad "Kraljevic Marko".

Od 1901. godine pa na dalje, moglo se redovno primetiti u dnevnoj stampi promovisanje fonografa kao i domace muzike...
Što se srpskih ploča tiče, najranije datiraju iz 1907. godine. Najranije srpske ploče (njih oko 20ak) snimane su u Beogradu oko 1900 godine, dok su izdate deceniju kasnije.

Jedna od prodavnica u Beogradu početkom 20tog veka i zastupnik label Odeon, bila je Elektrotehničko i mašinsko stovarište Ilica i Andrejevica....

Stovarište gramofona u prodavnici srpskih ploča Mite Đ. Palića 1913. u Pančevu

Prodavali su sve i svašta. Gramofoni i gramofonske ploče, bili su noviteti stoleća.

Bilo je i mnogo drugih labels. Npr. Muzika Kraljeve Garde, Beograd;(kapelnik g. Pokorni, ) snimila je na ploče:Srbijanka kolo, Zaječarka kolo, Doktorsko kolo, Vranjanka kolo, Seljančica kolo, Arapsko kokonješte, Žikino kolo, Nova Vlahinja, Makedonka kolo, Šumadinka kolo, Novo kokonješte, Prestolonaslednik Aleksandar koloT, obdžisko kolo, Sarajevka kolo, Gradske Artiljerije kolo...

...a Muzika 6. puka, Beograd. snimila je: Sevdalija marš, Bojerka kolo, Veseljak marš, Dunje ranke kolo, Nova Dvorska straža, Timočka Srba, Uspomena na Ribarsku Banju, Pašonino kolo, Užičanin marš, Požarevljanka kolo, Knez Mihajlov marš, Narednički marš, Bursko kolo, Srpska himna...

Neki stari audio snimci:
http://nasledje8.blogspot.com/

O Šapcu- gradu muzike
http://4.***************/_WjEnQZzHC5A/TNiXLGHlIVI/AAAAAAAADLA/p8OGcKHFp2M/S680/DSCF3705...jpg
http://4.***************/_WjEnQZzHC5A/TNiXLGHlIVI/AAAAAAAADLA/p8OGcKHFp2M/S680/DSCF3705...jpg

Preslušavanjem "predratnih" ploča na 78 obrtaja na veb sajtu Narodne biblioteke Srbije mnogi će ostati zatečeni pred kvalitetom srpske muzike iz prve polovine prošlog veka...Pored Narodne biblioteke, pored Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, koji, na primer, ima zvučne zapise Žanke Stokić, Etnografskog muzeja i Fakulteta muzičke akademije, koji raspolažu bogatom etnomuzikološkom građom, pored Radio-televizije Srbije, čiji su arhivi sigurno zatrpani vrednim i oronulim snimcima, Srpska akademija nauka i umetnosti, što je malo poznato, ima izuzetno vrednu zbirku fono-zapisa.
Ono što SANU izdvaja od ostalih jeste da on u svojim arhivama čuva "voštane ploče", najstarije domaće ploče, na kojima se nalaze snimci srpske narodne muzike koje je u raznim krajevima Srbije sačinio Kosta Manojlović početkom tridesetih godina prošlog veka
http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?topic=1262.0

Uređaji za snimanje u sopstvenoj režiji (na pločama od acetatne, nitocelulozne ili kakve druge podloge) bili su nepobitna realnost već sredinom tridesetih.
http://www.hi-files.com/forum/index.php?/topic/8291-kad-su-gramofoni-i-ploce-stigli-kod-nas/

Note starih pesama
http://starigramofon.wordpress.com/note/

Srpski šlageri na Menhetnu 1938.

Godine 1951. Radio Beograd u garaži na Dorćolu smešta dve prese za izradu gramofonskih ploča. Prevashodna namena tih presa bila je da se prebaci i sačuva vredna tonska arhiva na vinilne ploče.
http://www.rts.rs/page/rts/sr/pgp/story/1271/O+nama/538691/Istorijat++PGP+RTS.html

 

[Сребрена]

Svirači i državne bande
U "novoj" Srbiji, prvi državni orkestar osnovan je po želji Miloša Velikog u Kragujevcu 1831.godine i zvao se "knjaževsko-serbska banda"

Muzičari srednjevekovne Srbije

Srpski način Dmitra Karamana

Pesme posle Velbužda i prastare obredne pesme

Stefan Lazarević je na svom dvoru imao muzičku kapelu, a njegovi muzičari su svirali na lađama dok je gostio turskog cara. Despot Đurađ Branković je voleo muziku. U njegovoj biblioteci se nalazio i čuveni psaltir bogato ilustrovan muzičkim instrumentima (danas je u MInhenu- tzv Minhenski psaltir).

Na bosanskim, hercegovačkim, humskim i zetskim dvorovima vladara i velikaša 15. veka vojvode Sandalja Hranića, kralja Tvrtka I i Balše Balšića - bilo je pevača, glumaca, mađioničara, lakrdijaša i svirača u svirale, laute, trube, gajde, doboše i druge instrumente. Njihovi muzičari su se mogli čuti u Dubrovniku, a dubrovački su im dolazili u pohode

Za vreme robovanja pod Turcima od sredine 15. veka, narod je, krijući se od zavojevača, pevao uz gusle i svirao u tambure, zurle, tapane i još neke instrumente. Njegovo muziciranje se pominje i u narodnim pesmama. Glasoviti srpski guslari boravili su u 16. i 17. veku na poljskim plemićkim dvorovima, zatim u Ukrajini i Mađarskoj.

Kralj koji svira

Dragan iz Prizrena....Trubač Vladislav...turneje

Ansambli duvača, trubača i lautara

Svi podaci su iz "Zabave i svetkovine u srednjem veku" Stanoja Bojanina

 

[Сребрена]

Заљубљени Марко

Иако о Марку, краљевом сину, има много прича и песама, најређе су оне са љубавном тематиком.
Legenda kaže da se u podnožju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je živela devojka po imenu Mara i važila je za najlepšu u topličkom i kosaničkom kraju. Nasred sela, Mara je imala krčmu u koju je Marko svraćao svaki put kad bi prošao kroz ove krajeve, te se - kako legenda kaže - zaljubio u krčmaricu.

Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika, prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodeći vreme u Toplici, sve više zapostavljao svoje vladarske dužnosti.
Legenda kaže da je on sazidao Mari novu, veliku krčmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj obezbedio lagodniji život.

Čitavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajući ove objekte i praveći cevi od pečene gline, pomoću kojih je Marko doveo vodu od kule do krčme.
Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na ušću Toplice, podigao svoju zadužbinu, koju narod i danas zove Markova crkva.
Tako je ovo selo dobilo naziv Krčmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda.

Spojler

Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krčmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naročito u letnjem periodu, obilaze ovu znamenitost. Jedan zid kule dobro je očuvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krčme u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sačuvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Meštani svedoče da, dok obrađuju svoja imanja savremenom mehanizacijim, često naiđu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono što je najinteresantnije, kako nam svedoči meštanin Rade Đorđević, jesu cevi od pečene gline - delovi čitave vodovodne mreže kojom se to naselje snabdevalo vodom.

Okolne stene, koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marinо skamenjenо senо ..

Spojler

28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja Šarca. Kad je došao do sena, video je da se skamenilo i nije imao čime da nahrani konja. Gledajući gladnog Šarca i kameno seno, pitao se da li je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boraveći kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odlučujući boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratnički duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obećao da će se vratiti............
Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju čudnu moć i uspešno leče ljubavne probleme. Meštani svedoče da se neretko viđaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leđima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju, a često i zanoće pod vedrim nebom kraj “sena”. Kažu da se oni koji sa sobom ponesu komadiće te stene nikada ne razilaze, već vezu završavaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena važe i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni koji imaju taj problem. Dešavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dužeg perioda svađe, ukoliko bi neko od njih proveo noć na ovom mističnom mestu.

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/t2214-okamenjena-ljubav-kraljevia-marka
http://sr.wikipedia.org/wiki/Крчмаре_(Куршумлија)

 

[Сребрена]

ЗЛАТОВЕЗ

U srednjem veku vez je bio umetnost kojom su se bavile devojke i gospodje na dvorovima...Za vez na dvorovima obicno se koristila svilena tkanina, svileni konac, kao i srebrna ili pozlacena zica. ...Pored crkvenog veza i veza na dvorovima bio je cenjen i narodni vez..

Плаштаница краља Милутина је везена на црвеној свили златним и сребрним нитима. Испод монументалне представе тела умрлога Христа налази се ктиторски запис: Помјани Боже душаја раба својего Милутина Уреши/Сети се Боже душе слуге своје- Милутина Уроша

Покров за мошти кнеза Лазара - Јефимијин вез - извезла је око 1402. године монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше Мрњавчевића који је погинуо 1371. године у бици на Марици. Златним и сребрним нитима извезен је, на црвеној свили, поетски текст, молитвеног садржаја, у коме се монахиња обраћа кнезу Лазару, као светом, за помоћ и спас напаћеном српском народу Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XIV и почетка XV века .

Stihovi Jefimije, prve srpske pesnikinje
POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

Spojler

U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od
mladosti svoje,
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom
gospodom krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti
hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si za zmiju
i neprijatelja božastvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog
gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i zmiju ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih
bunu veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše, o mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primamo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore,
uzmi Merkurija i Prokopija
i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
doći, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj i
u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti
mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tućini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.

Оковратник, рад Деспине Бранковић (жене влашког војводе Јована IV Њагоја Басарабе) из 1519. године.. и хаљина

http://www.spc.rs/Muzej/Tekstil/tekstil
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=41.0

 

[Сребрена]

Живот посвећен златовезу провела је Катарина Лончарски из Баната
ЖЕНА СА ВИЛИНСКИМ РУКАМА

Njeni savremenici su je opisivali kao suvu i bledu ženu sa vilinskim zlatnim rukama. Na izložbi ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884. godine osvojila je prvu premiju i novčanu nagradu od 4 dukata. Na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti 1896. godine takođe je nagrađena za svoje radove u zlatovezu.
Kod nje su se obučavale devojke iz Melenaca i okolnih mesta u Banatu, a bilo ih je i iz oblasti Šajkaške (Bačka). Svoj zanat prenela je i na svoje dve ćerke, a cela porodica je dobila špic-name Zlatarov.

http://2.***************/_oeQ17yT6xfs/TUQyrzTo69I/AAAAAAAAAdU/6kgewy_0bP4/s1600/KataZlatarka.jpg

Ono po čemu je Kata postala čuvena jesu kape zlatare. Radila je dva tipa.

Spojler

Prvi i opšte prihvaćeniji tip u Vojvodini, ali i šire, bila je džega. Sačuvan je jedan Katin primerak iz 1906. godine pronađen u Botošu. Drugi tip, koji je u isto vreme postao i sinonim za kape zlatare, bila je kapa na šlajfne (trake). Prema svedočenju savremenika Kati je u dizajnu ornamenata pomagao njen muž Joca. Pošto je bio vičan crtanju on je radio predloške sa ornamentima koje je Kata primenjivala. Postoji velika verovatnoća da je ovaj bračni par u stvari tvorac ove najpoznatije srpske kape.
Kapu na šlajfne su najčešće kupovale devojke iz bogatih paorskih porodica (seoskih, ali i gradskih). One su bile deo nevestinskog i svečanog kostima. Žene su ih mogle nositi još godinama nakon svadbe. Na raskoš jedne kape moglo je uticati materijalno stanje samog naručioca. Pravljenje jedne kape iziskivalo je dosta truda i rad do dva,tri meseca. Kapa je elipsastog oblika na koju su prikačene četiri trake (šlajfne), od koji su dve bile duže, a dve kraće. Na gornjem delu kape su imitacije od cveća, a trake su često ukrašene resama. Cela površina kape pokrivena je ornamentima u zlatovezu, ali i metalnim i staklenim aplikacijama. Kapa je mogla sadržati vezene inicijale vlasnika i godinu izrade.
Kape zlatare (na šlajfne) danas se mogu videti u kolekcijama domaćih muzeja. Najbrojniji primerci čuvaju se u Etnografskom muzeju u Beogradu, Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, Narodnom muzeju u Zrenjaninu, a pojedini primerci mogu se naći u muzejima Kikinde, Vršca itd.

http://1.***************/_oeQ17yT6xfs/TUQy4CNXEmI/AAAAAAAAAdY/BbWIfVWahTk/s1600/KapeZlatare.jpg

Марама-златара, Срби, Лаћарак, 1905.Црни, вез златним нитима.
Капа-златара, Срби, Кузмин, 1940.На црном атласу вез златним концем.
http://www.muzejsrema.org.rs/slike/etno/kapa.jpg

Капа златара из Мокрина и капа- троугласта марама Џега

МАРАМА У СРПСКОМ НАРОДУ

Spojler

Одело не чини човека, каже позната пословица, али оно је знак који казује нешто о човеку. Народна ношња била је знак етничке припадности. Врста одеће, крој, украси, шаре, сви заједно казивали су причу о носиоцу и његовом пореклу. Марама, као покривало за главу, оглавље, откривала је положај жене. Удате жене често су имале другачије оглавље од девојака. У неким крајевима користиле су се капе (конџе или конђе) на које се качила марама или пешкир. Други су, пак, користили уметке прављене од косе и траве, у народу познате као трвељ, како би направили нарочиту женску фризуру. Ово су неке од марама коришћених у Србији и околини у 18. и 19. веку.

ЏЕГА или марама златара
Најједноставнији облик џеге је мала троугласта марама којом се раније повезивала цела глава (везивала се под потиљком), а касније само пунђа. Облик је био различит од места до места. У Сомбору и околини носиле су је само удате жене.

ЗАБРАТКА

Марама од белогдомаћег платна.Носила се везана под потиљком.У неким крајевима су је углавном носиле девојкеи млађе жене.

ШАМИЈА

Вунена марама у боји.Према боји и величини имала је и различите називе.
„Цариброћанка”је жута шамија,„зејтинка” – зелена,смеђа је „каџавка”,а жутозелена „зејтинлика”.Тања шамија зове се„калемћарка”.
У набор шамије сестављала кита природног цвећа.

http://banateka.blogspot.com/2011/01/kata-zlatarka-loncarski.html
Ručni radovi iz Zrenjanina i okoline na izložbi u Novom Sadu 1884. godine
http://banateka.blogspot.com/2010/10/rucni-radovi-iz-zrenjanina-i-okoline-na.html

Школа веза у Зајечару

Лесковац, савремено доба

 

[kaai79]

ЗЛАТОВЕЗ

Spojler

U srednjem veku vez je bio umetnost kojom su se bavile devojke i gospodje na dvorovima...Za vez na dvorovima obicno se koristila svilena tkanina, svileni konac, kao i srebrna ili pozlacena zica. ...Pored crkvenog veza i veza na dvorovima bio je cenjen i narodni vez..

Плаштаница краља Милутина је везена на црвеној свили златним и сребрним нитима. Испод монументалне представе тела умрлога Христа налази се ктиторски запис: Помјани Боже душаја раба својего Милутина Уреши/Сети се Боже душе слуге своје- Милутина Уроша

Покров за мошти кнеза Лазара - Јефимијин вез - извезла је око 1402. године монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше Мрњавчевића који је погинуо 1371. године у бици на Марици. Златним и сребрним нитима извезен је, на црвеној свили, поетски текст, молитвеног садржаја, у коме се монахиња обраћа кнезу Лазару, као светом, за помоћ и спас напаћеном српском народу Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XIV и почетка XV века .

Stihovi Jefimije, prve srpske pesnikinje
POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

Spojler

U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od
mladosti svoje,
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom
gospodom krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti
hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si za zmiju
i neprijatelja božastvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog
gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i zmiju ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih
bunu veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše, o mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primamo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore,
uzmi Merkurija i Prokopija
i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
doći, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj i
u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti
mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tućini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.

Оковратник, рад Деспине Бранковић (жене влашког војводе Јована IV Њагоја Басарабе) из 1519. године.. и хаљина

http://www.spc.rs/Muzej/Tekstil/tekstil
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=41.0

Nisam siguran ali mislim da je Despina bila zena vojvode Mirce a sestra carice milice proveri.