Dijenek
Elita
- Poruka
- 22.033
Понекад се питам да ли и ти памтиш наш први сусрет на начин на који је мени остао у сећању за вечност...
Сећам се како ми прилазиш тим лаким кораком у тој вашој улици која је пандан наше Скадарлије. Сећам се како сам раширио руке да те прихватим и обухватим, да те задржим и припијем. И како то нисам смео да урадим јер ипак... Многи око нас су те знали...
Сећам се како сам се изгубио у твојим очима и како сам видео свој одраз у њима иако је светло допирало само од уличне расвете и оближњих кафића и кафана.
Твоје очи... Све фотографије овог света нису могле да ме припреме за њихову величанственост.
Сећаш ли се како сам се невољно одмакао од тебе, а тако сам желео да те упијем и обујмим.
И то пиће, формални део након толико редова у неколико месеци који су размењени, било је савршено. Одлагало је неизбежно и изгледало је као добра ствар да се то још мало одгоди...
Гледао сам те, очи које су ме гутале, усне које сам већ осећао на себи, покрете тела који су говорили да је управо покрет твоје природно стање и да би највећи грех био да ти неко забрани игру и плес.
Гутао сам те очима. Моја мушка сила је желела да се прошири ван граница тела и да те некако обузме, да ти се да и да део ње заувек остане у себи. Желео сам да део тебе понесем са собом и да се и ти мени даш. Цела. Као никад ником. Пре...
Сећам се како смо кренули према твом стану и како нисам имао утробу.
Жеља, нада, страст, ишчекивање...
Све ме је то раздирало још тог раног поподнева кад сам кренуо на пут...
Видећи само твоје очи и замишљајући твој покрет...
Сећам се како смо ушли и како сам те додирнуо чим сам затворио врата.
Сећаш ли се како сам те држао у загрљају, без пољупца, стегнуту и припијену уз мене, с твојом главом на мојим грудима.
Сећаш ли се како си подигла главу и како су нам се усне спојиле?
Ја то памтим као да се и сада дешава.
Сећам се тог додира језика, миловања и преплитања. Твог коначног продора у моја уста и мојих усана које ти милују доњу па горњу усну.
Мојих руку које су клизиле по твом струку све више ти задижући мајицу и твог природног подизања руку да би клизнула преко њих.
Раздвајања усана на трен док се то дешавало али и чврсте припијености наших бутина...
Твог бруса боје меса који сам просто гурнуо ка доле док су ми усне клизиле низ твој врат да би коначно пољубиле брадавицу на левој дојци. Твог уздаха и руку на мом врату.
Узео сам те у наручје, или си ми ти ускочила у њега, нисам сигуран и понео те ка кревету...
Сећаш ли се тог грозничавог скидања, а које је опет изгледало као плес. Захваљујући теби.
Прелепо те је гледати нагу али не постоји ништа величанственије од тебе док се крећеш.
Ти си рођена за покрет.
Сећам се како сам те положио на кревет. Лежала си на стомаку. Сећаш ли се?
Испружена, спојених ногу, главе окренуте ка десном рамену.
Пољубио сам те у врат, грицнуо ти уво...
Ох, тако сам желео да оставим трагове по твом телу али сам знао да не смем...
Зашто увек желимо оно што не смемо...
Моји прсти су клизили по твојим леђима, преко твоје гузе и доклизали до твог међуножја... Палац ми је лагано утонуо у твоју влажност. Имао сам утисак да продирем у ружин пупољак. Издигла си се, угризла за доњу усну... Сећаш ли се?
"Не чекај" - рекла си - "дођи..."
И ја сам дошао.
Полако. Али цео. Жељан тебе.
Продро сам у твој нежни пупољак и ти си се размакла као да си цео живот баш мене чекала...
Био сам брз и силовит првих неколико секунди.
Ум ми се мрачио. Коначно једно, после месеци чекања, хиљаду прошапутаних речи и десетине хиљада написаних редова... Овај тренутак доживљен стотине хиљада пута... И тако исти као сви они, а опет тако различит.
Застао сам и мало се изигао.
Десном руком сам те ухватио за препону и повукао горе ка себи... Клизнула си на мени. Схватила да да желим да наставиш. Пријало ти је да будеш активна у ситуацији у којој си ми се потпуно дала и дозволила себи да ми будеш подређена.
Твоје тело, снажно и увежбано годинама плеса, лако се носило са мојом тежином.
Удрала си снажно о мене и повлачила се скоро до краја. И опет враћала...
Мутила си ми ум. Млела си ме у најситније парчиће.
Знао сам да сам близу врхунца и свим сам га силама одлагао.
Сећаш ли се како сам ти грчевито стезао руке...
И кад сам помислио да више нећу моћи, почела си да се грчиш, зарила си зубе у мој врат и запевала најлепшу песму коју један мушкарац може да чује од жене.
Нисам се више чувао.
Препустио сам ти се цео и врелина је кренула из мог малог мозга, слила се у моје гениталије пре тога направивши русвај у кичменој мождини, очима, плућима, ножним прстима... И моје семе је кренуло ка твојој утроби. Осећао сам како надире и како се излива. Једном, два, три пута... Пулсирао сам не осећајући више разлику између нас двоје.
Једно заиста.
На трен али на трен који је дужи од сваког живота.
Одједном смо стали обоје.
Ти си се опустила, а ја сам легао на тебе. И лежали смо тако неко време... Не знам колико, није ни битно...
Клизнуо сам поред тебе и ти си спустила главу на моје груди...
"Нисам ни слутила..." - почела си...
"Знам... Разумем... Исто..." - прекинуо сам те уживајући у твојим очима...
"Имаш ли речи за овако нешто?" - упитала си...
"Немам." - рекох.
"Знаш" - рекла си обарајући поглед - "ово се неће поновити."
"Знам."
"Удајем се за девет дана."
"Знам." - рекао сам и пољубио те - "разумем. Ја сам срећан што си моја бар ноћас. Знаш да сам ти пријатељ заувек."
"Ћути." - насмејала си се - "И знај да је ноћ тек почела..."
Усне су ти клизнуле низ мој стомак. И ја осетих како се будим...
Сећаш ли се?
Сећам се како ми прилазиш тим лаким кораком у тој вашој улици која је пандан наше Скадарлије. Сећам се како сам раширио руке да те прихватим и обухватим, да те задржим и припијем. И како то нисам смео да урадим јер ипак... Многи око нас су те знали...
Сећам се како сам се изгубио у твојим очима и како сам видео свој одраз у њима иако је светло допирало само од уличне расвете и оближњих кафића и кафана.
Твоје очи... Све фотографије овог света нису могле да ме припреме за њихову величанственост.
Сећаш ли се како сам се невољно одмакао од тебе, а тако сам желео да те упијем и обујмим.
И то пиће, формални део након толико редова у неколико месеци који су размењени, било је савршено. Одлагало је неизбежно и изгледало је као добра ствар да се то још мало одгоди...
Гледао сам те, очи које су ме гутале, усне које сам већ осећао на себи, покрете тела који су говорили да је управо покрет твоје природно стање и да би највећи грех био да ти неко забрани игру и плес.
Гутао сам те очима. Моја мушка сила је желела да се прошири ван граница тела и да те некако обузме, да ти се да и да део ње заувек остане у себи. Желео сам да део тебе понесем са собом и да се и ти мени даш. Цела. Као никад ником. Пре...
Сећам се како смо кренули према твом стану и како нисам имао утробу.
Жеља, нада, страст, ишчекивање...
Све ме је то раздирало још тог раног поподнева кад сам кренуо на пут...
Видећи само твоје очи и замишљајући твој покрет...
Сећам се како смо ушли и како сам те додирнуо чим сам затворио врата.
Сећаш ли се како сам те држао у загрљају, без пољупца, стегнуту и припијену уз мене, с твојом главом на мојим грудима.
Сећаш ли се како си подигла главу и како су нам се усне спојиле?
Ја то памтим као да се и сада дешава.
Сећам се тог додира језика, миловања и преплитања. Твог коначног продора у моја уста и мојих усана које ти милују доњу па горњу усну.
Мојих руку које су клизиле по твом струку све више ти задижући мајицу и твог природног подизања руку да би клизнула преко њих.
Раздвајања усана на трен док се то дешавало али и чврсте припијености наших бутина...
Твог бруса боје меса који сам просто гурнуо ка доле док су ми усне клизиле низ твој врат да би коначно пољубиле брадавицу на левој дојци. Твог уздаха и руку на мом врату.
Узео сам те у наручје, или си ми ти ускочила у њега, нисам сигуран и понео те ка кревету...
Сећаш ли се тог грозничавог скидања, а које је опет изгледало као плес. Захваљујући теби.
Прелепо те је гледати нагу али не постоји ништа величанственије од тебе док се крећеш.
Ти си рођена за покрет.
Сећам се како сам те положио на кревет. Лежала си на стомаку. Сећаш ли се?
Испружена, спојених ногу, главе окренуте ка десном рамену.
Пољубио сам те у врат, грицнуо ти уво...
Ох, тако сам желео да оставим трагове по твом телу али сам знао да не смем...
Зашто увек желимо оно што не смемо...
Моји прсти су клизили по твојим леђима, преко твоје гузе и доклизали до твог међуножја... Палац ми је лагано утонуо у твоју влажност. Имао сам утисак да продирем у ружин пупољак. Издигла си се, угризла за доњу усну... Сећаш ли се?
"Не чекај" - рекла си - "дођи..."
И ја сам дошао.
Полако. Али цео. Жељан тебе.
Продро сам у твој нежни пупољак и ти си се размакла као да си цео живот баш мене чекала...
Био сам брз и силовит првих неколико секунди.
Ум ми се мрачио. Коначно једно, после месеци чекања, хиљаду прошапутаних речи и десетине хиљада написаних редова... Овај тренутак доживљен стотине хиљада пута... И тако исти као сви они, а опет тако различит.
Застао сам и мало се изигао.
Десном руком сам те ухватио за препону и повукао горе ка себи... Клизнула си на мени. Схватила да да желим да наставиш. Пријало ти је да будеш активна у ситуацији у којој си ми се потпуно дала и дозволила себи да ми будеш подређена.
Твоје тело, снажно и увежбано годинама плеса, лако се носило са мојом тежином.
Удрала си снажно о мене и повлачила се скоро до краја. И опет враћала...
Мутила си ми ум. Млела си ме у најситније парчиће.
Знао сам да сам близу врхунца и свим сам га силама одлагао.
Сећаш ли се како сам ти грчевито стезао руке...
И кад сам помислио да више нећу моћи, почела си да се грчиш, зарила си зубе у мој врат и запевала најлепшу песму коју један мушкарац може да чује од жене.
Нисам се више чувао.
Препустио сам ти се цео и врелина је кренула из мог малог мозга, слила се у моје гениталије пре тога направивши русвај у кичменој мождини, очима, плућима, ножним прстима... И моје семе је кренуло ка твојој утроби. Осећао сам како надире и како се излива. Једном, два, три пута... Пулсирао сам не осећајући више разлику између нас двоје.
Једно заиста.
На трен али на трен који је дужи од сваког живота.
Одједном смо стали обоје.
Ти си се опустила, а ја сам легао на тебе. И лежали смо тако неко време... Не знам колико, није ни битно...
Клизнуо сам поред тебе и ти си спустила главу на моје груди...
"Нисам ни слутила..." - почела си...
"Знам... Разумем... Исто..." - прекинуо сам те уживајући у твојим очима...
"Имаш ли речи за овако нешто?" - упитала си...
"Немам." - рекох.
"Знаш" - рекла си обарајући поглед - "ово се неће поновити."
"Знам."
"Удајем се за девет дана."
"Знам." - рекао сам и пољубио те - "разумем. Ја сам срећан што си моја бар ноћас. Знаш да сам ти пријатељ заувек."
"Ћути." - насмејала си се - "И знај да је ноћ тек почела..."
Усне су ти клизнуле низ мој стомак. И ја осетих како се будим...
Сећаш ли се?
