Сатана је синоним за ђавола.
Ђаво - (Сотона, Луцифер) је Божије створење, отпали анђео, богоодступник из старог завета. Узрочник пада човечанства у грех. Ђаво се најпре појављује у Зороастризму, одакле га вероватно преузима Јудаизам. Хришћанска догматика је наставила јеврејску прогласивши га за противника Сина Божјег и непријатеља људи, оца лажи - персонификацију греха и зла. Исту идеју експлоатишу и неке друге монотеистичке религије као што је ислам.
По хришћанском убеђењу његове моћи су највеће тамо где су се људи највише удаљили од Бога, те их он може везивати и користити за себе и своје послове, без њихове воље. Са друге стране они који се нису удаљили од Бога и подлегли ђавољем утицају, услед јаке воље или љубави, имају моћ над њим и његовим следбеницима. Чак се и Ђаво показује послушнијим Богу, на укоравање људи који вољно или невољно посташе непослушни, те отпадници и богоодступници.
Ђаво какав се сусреће и затиче у нашим народним веровањима и умотворинама, изграђен је по крштењу словена, под снажним утицајем цркве. Узроке овој појави треба тражити у старој словенској многобожачкој вери. На ђавола су пренесене функције и митови који су се раније везивали за неке од словенских врховних богова, а исто се то догодило и са германским Воданом и словенским Црнобогом.
Ђаволова личност јако је сложена. Ни један други демон није имао тако разнолику историју; ни један други није преоптерећен толиком наследством из старе вере. И дан-данас се назива именом некадашњег словенског врховног бога (В. Чајкановић): то је име Даба, које је хипокористика од имена Дабог. Заједничко словенско име за ђавола (руски чорт, чешчки черт, пољски цзарт, лужичко-српски царт) првобитно је била епиклаза не за ђавола, него баш за Дабога, који је бог чарања (par exellence). Ђаво се понекад може чинити и «добар» демон, или бар «не толико црн као што људи говоре» - он великодушно лечи болесну жену, учи људе лекарству, награђује човека који му је спасао живот, одржава дату реч чак и кад не мора итд.
По овим својим најважнијим ознакама, ђаво је заменик паганског врховног бога, па отуда и потиче његов удео у култу, нарочито ако је реч о каквој недозвољеној радњи, увек се апелује на ђаволову помоћ или се (жртвама, заклињањима, молитвама) утиче на њега да барем не смета. Отуда вероватно и пословица: «Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије». Ђаво има неке особине и телесне карактеристике које су на њега пренешене са других демона. На пример, када се каже да су «ђаволи у ноћи јашили и заносили путнике», може се рећи да је то посао и вукодлака и других ноћних демона, а када ђаво чини људима ситне пролазне пакости, досађује им и «прави комендију», у основи значи да се ради о обичном шумском демону (а не ђаволу), коме задовољство чине несташлуци. Такви демони су били грчки Силени и Сатири и римски Фауни (или код нас: Силвани), па су чак нека спољашња обележја идентична: козје ноге, јарчева брада, уши «као у вола».
http://sr.wikipedia.org/wiki/