Šarl Bodler

[Baudrillard]

Pjer Paše - Bodlerova politika

 

[Neprilagođena]

Šarl Bodler – O opijanju​

„Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad , na stepeništu kakve palate,na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu,pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori,zapitajte koji je čas;i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je da se opijate!” Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja.“

Ova pesma je Bodlerovo „vjeruju“. Šarl Bodler nije pijanac, pohotnik, narkoman kakvim bi moralisti želeli da ga predstave. Porok je za njega „opijanje“, eskapizam iz sveta banalnog koje nije umeo na drugi način da prevaziđe.

Ujedno, on je i pokušaj da se pronađe lek i zaborav za bolnu mladost i ranjenu dušu, za krvava krila nezgrapne ptice koju drugi gledaju ispod oka, a njoj je dosadilo da im se podsmeva više, da ih u sebi prezire.

Porok, to je Bodlerov izgovor da se ne stopi u masu, da joj se na još jedan način izruga. Ima li, ipak, većeg izrugivanja od stvaranja prave, revolucionarne poezije, ima li definitivnijeg kidanja veza sa svim „normalnim“? Pesnici koji su procvetali pod njegovim sjajem odgovoriće u narednim decenijama odrečno.

Majstor umišljenosti i drskosti pisao je i sledeće, mazohistički uživajući u mržnji svetine:

„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“

Shvatamo iz svega pomenutog da nije nimalo neočekivano da je baš Šarl Bodler bio taj koji će se prvi jasno založiti za ono što je u sporednim tokovima književnosti postojalo koliko i ona sama: za estetiku ružnog. Nasuprot lepoti i skladu koji u sebi uvek sadrže malo laži i ušuškivanja u laž, ružno je sirovo i živo, beskrupulozno u predstavljanju sveta i golotinje naših duša.

Ružno je deformitet kakav je i sam život, ono što uznemiruje jer pobuđuje u nama nesvesnu težnju da ga ispravimo, dovedemo u red. Isto kao što osećamo i prema životu, našem i svačijem.



Šarl Bodler - Jednoj prolaznici

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;


Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noć! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?

Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voleti, ti što si to znala.

 

[Baudrillard]

BODLER – PARISKI DENDI I REBEL​

Pre ravno dvesta godina – 9. aprila 1821. u Parizu je rođen pesnik „Cveća zla“, zbog koga je bio osuđen i koje do danas fascinira.
Šarl Bodler otelovljuje na amblematičan način duh moderne u poeziji i umetnosti.
Pariz u 19. veku je magični topos moderne poezije i umetnosti, koji nije prekinuo sa tradicijom klasicizma, već ju je utopio u svoje bogato okrilje.
Gotovo da nijedno delo nije u toj meri imalo uticaja na potonju evropsku liriku kao što je to slučaj sa „Les Fleurs du Mal“ (1857), ekscentrika, dekadenta i dendija Šarla Bodlera.
Kad se ovo delo pojavilo u Francuskoj nastao je veliki skandal. Ovo delo je postalo, i mimo zabrana i spaljivanja, centralni tekst moderne.
Osnovna tema „Cveća zla“ je biopsija ponora, koja zjapi u subjektu, koja nastanak moderne svesti doživljava kao patnju duševnog razdiranja. „Zlo“ toga cveća nije moralna kategorija ili presuda, već bespoštedna analiza demonskog u korenu svakog egzistencijalnog doživljaja.
Jezičkom magijom, svojim egzorcizmima, etstizovanjem užasnog, bizarnog i morbidnog i na kraju i svojom moćnom erotikom, markira „Cveće zla“ vrhunac i preokret francuske poezije: u svojoj formalnoj perfekciji kao umeće versifikacije klasicizma ali porinuto u romantizam, ono nadilazi i proširuje modele i procepljuje sasvim nove dimenzije u psihološkom i sociološkom smislu.
On je kao iznemogli i oronuli starac „krepirao“, kako to veli Fric Radac, jedan od najpoznatijih književnih kritičara renomiranog nadregionalnog hamburškog nedeljnika.
Alkohol, droge, i u ono vreme neizlečivi sifilis, kojim je bio zaražen još kao mlad čovek zbog svojih seksualnih ekscesa sa prostitutkama, tražio je svoj obol.
Deset godina pre toga je objavljen testament moderne evropske lirike – „Les Fleurs du Mal“ („Cveće zla“).
Tri nedelje pre no što se pojavila, knjiga pesama je bila zaplenjena, izazvavši literarni skandal prvog ranga i jedan sudski proces čiji je kazna glasila: 300 franaka globe! Presuda je glasila: „Bogohuljenje i vređanje javnog morala!“.
Na ovome mestu bi valjalo citirati protivpresudu engleskog pesnika T. S. Eliota: „Najveći primer moderne lirike jednog jezika!“.
Ko je bio čovek za koga slavni nemački romanist, Hugo Fridrih kaže da je „francusku liriku učinio evropskim predmetom“?
Koji je kao prevodilac Amerikanca Edgara Alena Poa i njegovu poetiku sa one strane Atlantika ukotvio na ovoj?
Koji je svojim teorijskim spisima predodredio liriku Remboa, Verlena, Malarmea, kao i slikarstvo oslobođeno reprodukcije realizma u 20. veku?
„Ja želim crvene livade, plavo drveće“ tvrdio je Bodler u jednom razgovoru. Franc Mark, Maks Bekman, Vasilij Kandinski, Gabrijele Minter i drugi su – pola stoleća docnije – tako slikali. Disonantne slike njegovih „Tableaux Parisiens“ imaju intenzitet koji anticipira slike ekspresioniste Ernsta Ludviga Kirhnera. Iz njegovog „surnaturalisme“ će Apoliner 1917. izvesti svoj „surrealisme“.
Genije?
Da, bez ikakve sumnje!
Pesnički genije on spaja sa kritičkom inteligencijom, veli Hugo Fridrih.
Žan-Pol Sartr karakterizuje polusiroče Bodlera, koji je već sa 22 godine počeo da piše, kao nekoga ko „nije mogao da prihvati sreću“.
To mu je izgledalo imoralnim.
„Bol je, veli Bodler, plemstvo“.
Bodlerova biografija je sinonim za proleteli život.
On je neka vrsta pramodela života koji poznajemo, 100 godina docnije, iz sudbine Džima Morisona ili Kurta Kobejna.
No njegov život je jedinstven i u tome što je on bio nesposoban za bilo kakvu interpersonalnu vezu.
Bodler razrešava svoju osnovnu disonantnost idejom „Poésie pure“ (čiste poezije): samo umetnost može da preobrazi užasno u lepo, tako da „ritmični bol ispuni mirnom radošću“.
Otuda Bolderova lirika nije samo provokacija i opskurni splin, već i gipka i u najvišoj meri elegantna.
Ovakva lepota nažalost ne zrači punim sjajem iz prevoda Simona Verla, iako je versifikatorska, formalna strana, sa najvišom akribijom i akrobatikom izvedena.
Pre ravno 200 godina, 9. aprila 1821. rodio se docniji pariski dendi i rebel, epohalna figura i jedan od najvećih francuskih pesnika – Šarl Bodler. Sahranjen je na Monparnasu.
Šarl Bodler (poète maudits) je jedan od najvećih pesnika svih vremena. Svojim poetskim delom on stoji na Olimpu svetske književnosti. Klanjamo se njegovim senima i divimo njegovoj lirici kao jednom od ključnih literarnih spomenika moderne.

Zoran Andrić

 

[Neprilagođena]

Šarl Bodler: Erotizam, Anima i smrt​

(Autor Luna Jovanović, objavljeno 19/08/2013)

Šarl Bodler i pojam erotizma Žorža Bataja​

‘Povezanost slepe sile smrti i seksualne slepe sile ima dvostruki smisao. S jedne strane, grčenje tela utoliko je brže što je bliže umiranju i , s druge strane, umiranje, pod uslovom da je lagano, podstiče čulnu pohotu. Smrtna groza ne naginje nužno sladostrašću. Ali sladostrašće u smrtnoj grozi postaje dublje.’
(Žorž Bataj, ‘Erotizam’)

U gore navedenom citatu Žorža Bataja, ‘smrtna groza’ predstavlja posebno precizan, a ujedno i zvučno upečatljiv sklop reči koji dočarava jedinstven pojam.
Smrtna groza nije smrt, ali je strašnija.
Ona nije ni jeza, ni grč, a ipak podrazumeva oba pripajajući im odjek uzbudljivog.
Za Bataja, smrtna groza je isprepletena sa erotizmom koji pretpostavlja ‘sukob preobilja čoveka sa preobiljem prirode’, te nosi duboko zadovoljstvo bivajući u centru raskola egzistencijalnog i vanvremenskog. Erotizam, nikako poistovećivan sa animalnim nagonom, a ipak ni rasterećen od istog budući da se služi čulima i egzistira u opipljivoj prirodi, crpi svoju moć kao neumoljiva sila koja remeti ograničenu i zatvorenu stvarnost uma. Kao takav, on je nedokučiv i nesvodiv na racionalnu ravan, potpomognut od strane ‘slepe sile seksualnosti’ a opet, istančanim nijansama razdvojen od iste.
Kako nam Bataj predočava, erotizam daruje beskonačnost egzistencijalno konačnom biću i, poput smrti, oslobađa svoje podanike od grubosti materije od koje su sazdani, preobražavajući jedno biće u dva, a potom u ništa.
Prvi pesnik čije mi stvaralaštvo neizostavno pada na um dok čitam dela Žorža Bataja, jeste Šarl Bodler. Jedinstvena, revolucionarna zbirka pesama Cveće zla samo je deo mnoštva koje je ostavio za sobom saznavajući o prirodi čoveka kao erotskog bića u realitetu svih užasa i svih nežnosti koje poseduje. Njegova biografija prepuna je beleški o mučnim, krvavim sukobima, podavanju prirodi, otimanju od iste, zatim neprekidnim istraživanjima najnižih i najviših atributa ljudskosti.
Bodler čitavog života koketira sa smrću na sebi svojstven način – kroz čistu čulnost koja je sama po sebi negacija onog ‘hrišćanskog’, a ipak, baš kao usud ovoga, nastaje posebna težnja ka Raju o kojem nikad ne prestaje da piše. Sklonost ka podavanju tami, paradoksalno, koegzistira sa ovim fantazijama o raju na najčudnije načine. Postoji jedan tantrički obred praktikovan na Tibetu, pod nazivom čoed ili gčod, gde posvećenici komadaju sopstveno meso i pružaju demonima i divljim zverima kao hranu. Bodler me podseća na takvu vrstu neosvešćenog šamana koji kida delove sebe i posredstvom tog čina kroti sopstveno zversko naličje .

Bodler i dve ‘utvare’: Zadovoljstvo u bolu​

Čitajući njegove eseje i pesme, ako se fokusiramo na izdavajanje onog erotskog kao nosioca uzvišenog (uzevši kontekst u koji Bataj smešta erotizam), jasno ćemo uočiti odstupanja u zaključivanju, jer Bodler je ponekad sam sebi protivurečio.
Da bih dočarala ovu podvojenost, izabrala sam dve žene o čijem odnosu sa Bodlerom saznajemo iz pisama, eseja i pesama. Njih dve kao da su manifestacija suprotnih principa koji postoje u samoj ličnosti pesnika.
Žana Dival (Jeanne Duval), poznata pod nekolicinom drugih pseudonima, prethodila je gospođi Sabatije (Appolonia Sabatier). Redovi koji opisuju odnos Bodlera sa ovom razvratnom mulatkinjom punih usana, crne kose i bestijalnog karaktera, daruju nam jedinstven uvid u ono što Žorž Bataj naziva ‘opasnim preterivanjem’. Ovo preterivanje ispoljeno u erotskom zanosu, preti da dovede same resurse života njegovih poklonika do vrhunca, te da ih satre.
Napajuajući se preobiljem koje ubrzanjem dinamizma bića dovodi do osetnog i mentalnog iščeznuća, javlja se groza, i , naposletku, naličje ili tamna strana ovog procesa.
r
Gospođa Sabatije, portret Š.Bodler

U pesmi Sed Non Satiata, nalazimo zanimljivo poređenje Žane Dival sa jednom istorijskom ličnošću. Fraza -lassata, sed non satiata- potiče iz poema Juvenala, rimskog pesnika iz prve ili druge godine nove ere. Odnosi se na Mesalinu (Messalina), ženu Klaudija, a u prevdu znači ‘Umorna, ali još nezadovoljena’. Zapisano je da se Messalina iskradala iz svojih odaja kako bi tajno posećivala bordel. Ona se ‘sa strašću što još u njoj bukti i besni, iscrpljena, ali nezadovoljena’, vraćala poslednja iz bordela u svoju dvorsku postelju. Pretpostavimo da naziv pesme ‘Umorna, ali nezadovoljena’ koji Bodler koristi ovde mislivši na Žanu, označava klonuće svake vrste, vrtlog jednog odnosa koji podrazumeva psihičko potonuće oba učesnika, ali ne lišava ih želje.
Ponor koji prati široki spektar Bodlerovih iskustava nastaje nakon vrhunca – osetnog, telesnog, intelektualnog, a ono što potpiruje taj ponor ujedno pečatirajući suštinu ove erotske ljubavi, jeste aktivan bol:

“Jedno i jedino zadovoljstvo u ljubavi počiva u sigurnosti da pričinjavate ‘bol’. I muškarac i žena od rođenja znaju da je u boli sazdana sva slast’
(Bleskovi, 1855-1862)

‘Zastrašujuća igra u kojoj jedan od igrača gubi vlast nad samim sobom.’
(Bleskovi, 1855-1862)
‘A ljudsko lice, za koje Ovidije veruje da je oblikovano kako bi dalo odsjaj zvezdama, sada odaje samo bezumno divljaštvo ili se zateže u nekoj vrsti smrti. Naravno da bih smatrao svetogrđem ukoliko takvoj izobličenosti dam naziv ‘ekstaza’.
(Bleskovi, 1855-1862)

Carlo Farneti, ilustracije za Cveće zla

Upravo taj bol, ili možda neka vrsta otvorene rane, paradoksalno, pruža obnavljanje i regeneraciju ekstaze. Možda u samom odsustvu balansiranog pulsiranja duha i tela, kada siline želje i potreba koje potvrđuju telesni život bivaju nadigrane samo silinom težnje ka prepuknuću, svršetku i smrti, čovek nalazi poseban vid arhajskog rituala čiji su deo nekada bile obredne orgije. Može li se uopšte ovde spomenuti taj sakralni aspekt ili bi to bilo samo fantaziranje ? Nadilaženje smrtne groze uveličavanjem bića kroz bezumno podavanje rasterećeno suda i emocija, i naposletku, poništenje tog bića kao ličnosti.

‘Pohota i smrt dva su stvorenja vedra’
(iz pesme Dve dobre sestre)

U ovom periodu, održavajući neprekidu napetost između pohotnog i težnje ka idealizaciji istog, Bodler kazuje kako erotska ljubav po sebi ne treba da teži ‘davanju’, već je u osnovi predodređena da bude grešna, odnosno prirodna, te prirodna mora i da ostane – nemilosrdno se pokoravajući zakonima sopstvenog postojanja.

‘Vrlina i ponos vam govore: Beži od nje. Priroda vam šapuće na uvo: A gde bi pobegao?’
(Bodler o Žani Dival)
‘Megero bludnih tmina,
da bih skrotio požar kojim si opsednuta,
U paklu tvoga odra postati Prozerpina!’
(Sed non satiata, prev.Branimir Živojinović)

Jasno je da pesnik zapada u konflikt duha i čula, pišući o tome kako Žanina moralna rugoba sadrži ‘tiransku privlačnost’, a vreme će pokazati da za života nije uspeo da se otme fascinacije ovom ženom. Osvrnuću se ovde na kontroverznog autora, Oto Vajningera, čija knjiga ‘Pol i karakter’ sadrži brojne, većinom esktremne teorije o erotizmu žene. On predočava kako je žena uglavnom etički indiferentna, te nas ne treba iznenaditi da postoji suprotnost između spoljašnjeg izgleda i unutrašnjih, (ne)moralnih htenja. Lepota ne pretpostavlja vrlinu. Prema njemu, čulno posedovanje žene svakako uništava eteričnu komponentu lepote, a polni nagon kao takav malo veze ima sa sa erotskom ljubavlju. Ovo nas vodi do gospođe Sabatije, Bodlerove ljubavi.
Bodlerova pisma upućena Apoloniji Sabatje pristizala su anonimno, u njima su uvek bile pesme koje veličaju njenu skladnost i lepotu koju su joj mnogi savremenici pripisavli. Odnos prema gospođi Sabatije na početku gotovo da sadrži strahopoštovanje, iako nije lišen one sirove čulnosti svojstvene Bodlerovoj prirodi. On joj prilazi stidljivo i sa zadrškom, ponegde je smatra svojom ‘sestrom’ usled fascinacije intimnom sponom koju doživljava skoro familijarno u kontekstu duha.

’Gospođo, ljubim Vam ruke pobožno.’ (Pisma Apoloniji Sebatje)

Ovaj odnos sa Apolonijom propraćen je očiglednom velikom nežnošću. Žorž Bataj piše kako nežnost preuzima utemeljen, dosledan oblik koji sam od sebe stoga nije kadar da biće obdaruje burnim zanosima, ali usađena slepa sila žestine uvek potpiruje putenost i neprikosoveno teži da povrati taj zanos – te i da povrati onu ‘smrtnu grozu’. Desilo se upravo to da je pesnik, prema zapisima, ostvario emotivni i telesni kontakt za gospođom Sabatje, nakon kojeg je jasno progovorila njegova prava priroda zgrožena ekvilibrijumom.

 

[Baudrillard]

Tema putovanja u Bodlerovoj poeziji Piše: Avramović Miloš​

Invitation au voyage

Mon enfant, ma sœur,
Songe à la douceur
D’aller là-bas vivre ensemble !
Aimer à loisir,
Aimer et mourir
Au pays qui te ressemble !
Les soleils mouillés
De ces ciels brouillés
Pour mon esprit ont les charmes
Si mystérieux
De tes traîtres yeux,
Brillant à travers leurs larmes.


Là, tout n’est qu’ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.​

Des meubles luisants,
Polis par les ans,
Décoreraient notre chambre ;
Les plus rares fleurs
Mêlant leurs odeurs
Aux vagues senteurs de l’ambre,
Les riches plafonds,
Les miroirs profonds,
La splendeur orientale,
Tout y parlerait
À l’âme en secret
Sa douce langue natale.

Là, tout n’est qu’ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.

Vois sur ces canaux
Dormir ces vaisseaux
Dont l’humeur est vagabonde ;
C’est pour assouvir
Ton moindre désir
Qu’ils viennent du bout du monde.
– Les soleils couchants
Revêtent les champs,
Les canaux, la ville entière,
D’hyacinthe et d’or ;
Le monde s’endort
Dans une chaude lumière.

Là, tout n’est qu’ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté. (Charles Baudelaire, 1855)

1. Uvod​

Tema putovanja je jedna od ključnih tema poezije Šarla Bodlera koja se direktno prepliće sa ostalim, ništa manje važnijim temama koje su okupirale Bodlerov stvaralački duh kao što su: život, smrt, pad, žena, san, djetnjstvo, ljubav… Putovanje se kod Bodlera pojavljuje u raznim oblicima. U njegovim djelima putovanje u isto vrijeme može značiti poziv na nešto lijepo, ugodno, poziv na avanturu, a sa druge strane može biti i karta za smrt kao što je prikazano upravo u pjesmi Invitation au voyage tj. Poziv na putovanje koja se nalazi u njegovoj najpoznatijoj zbirci pjesama Cvijeće zla iz 1857. godine. Osim toga putovanje može značiti bijeg ili spas od surove stvarnosti i mjesta u kojem živi s obzirom da je ponekad njegov nemirni duh smatrao Pariz, njegovo boravište, kao prokleti grad, pakao iz kog treba pobjeći, a onda kada bi ga napustio on bi za njega odjednom postao najljepši grad na svijetu. Imaginacija je epitet koji se često vezuje upravo za ovu temu. Imaginarno putovanje projektovano kroz san, maštu, uz pomoć opijata ili pak kroz umjetnička djela zauzima isto toliko bitno, a možda i bitnije mjesto u njegovima stihovima, jer je za njega putovanje bilo ono stvarno ili nestvarno sredstvo da se spozna sopstvena duša, a opet i način da se otkrije neka druga strana ličnosti, kao i bijeg od stvarnosti koja guši

2. Obrisi tropskih ostrva Mauricijusa i Burbona



Bodler, nezdovoljan sopstvenom stvarnošću u mladosti zbog prisustva očuha generala Opika koji mu je „ukrao“ majku iz života i zbog kojeg je često morao da mijenja mjesto stanovanja, a samim tim i školu, zbog neprihvaćenosti od strane vršnjaka pokušavao je na sve moguće načine da se otisne u neki drugi svijet ne bi li zataškao suvoparnost svog postojanja i upoznao mir. Kao vrlo mlad prepustio se boemiji Latinskog kvarta, uživao u alkoholu, opijatima, odnosu sa prostitutkama, krećao se među marginalcima kojima se neizmjerno divio.

Porodica Opik, vidjevši ponašanje dvadestogodišnjeg Šarla, odlučila je da tog mladića pošalje na putovanje u svrhu smirivanja njegovog duha, ega i strasti. „Brod južnih mora“ koji se uputio ka tropskim ostrvima Mauricijus i Burbon trebao je da bude Arijadnino klupko [1] koje će voditi njegovo srce ka spoznaji samoga sebe i ka miru, ali desilo se sasvim suprotno. Skučena kabina njegovog broda bila je samo lanac koji je sputavao njegovo biće da bude slobodno, a ni nedelje provedene na slavnim ostrvima nisu pomogle da se išta u njemu promjeni i iskoristio je prvu priliku da se vrati u svoju domovinu, Francusku. Međutim, obrisi boravaka na Mauricijusu i Burbonu nalaze se u mnogim njegovim stihovima. Upravo u blizini ostrva Burbon dobio je inspiraciju za svoju najpoznatiju pjesmu Albatros kao i za mnoge druge, nego o tome će biti govora nešto kasnije.​

Sada vas pozivam da se udobno smjestite u svoje kabine i krenete na Bodlerovsko putovanje i otkrivanje tajni koje ono skriva, a koje se graniče sa beskrajem, krunom bilo koje Bodlerove inspiracije.

---

[1] Junakinja Rasinove tragedije Fedra, Fedrina sestra koja je pomogla Tezeju, sestrinom mužu u kog je bila potajno zaljubljena, time što mu je dala klupko kako bi mogao da se vrati iz lavirinta u koji je otišao da bi ubio mitsko biće minotaura

3. Poziv na putovanje bilo kuda izvan ovog svijeta

U pjesmi Poziv na putovanje, objavljene prvi put u Reviji dva svijeta 1855. godine, posvećene njegovoj ljubavi Mariji Dobren poznatija kao „žena sa zelenim očima“, Bodler inicira svoje divljenje prema Holandiji, zemlje čije je nebo, tkv. flamansko nebo bilo inspiracija brojnim slikarima koji su se upravo zahvaljujući tom nebu vinuli u besmrtnost, a koje samim tim čini i veliki dio Bodlerove besmrtnosti. Evo i zašto. Bodler je kratko vrijeme živio u Belgiji, zemlji koju pokriva isto to flamansko nebo. Živio je kratko upravo zbog tog svog duha koji je bio u vječitom traženju i koji nije nalazio mir nigdje, te bi se uvijek vraćao svom, ma kako ponekad paklenom i zlom tlu, Parizu. On svoju ljubav poziva da pođu tamo negdje drugdje da bi pronašli sreću, jer sve su prilike da tu gdje su ne mogu biti srećni. Neki kritičari smatraju da pored toga što on poziva svoju ljubav, pandanku Poove Anabel Li, on možda poziva samog sebe da se otisne ka nepoznatom u potrazi za sopstvenom srećom. Za opisivanje Holandije pjesnik koristi termin „pays de cocagne“ što bi bila naša verzija zemlje dembelije, zemlje hedonizma i uživanja. Holandija je za njega neka vrsta utopije. Osjećamo pjesnikovu naklonost prema predjelima pokrivenim flamanskim nebom čime je naznačena težnja ka idealu, ali samim tim imamo osjećaj da se taj ideal ne može dostići i pjesnikova duša ostaje u splinu, osjećanju čamotinje i nemogućnosti dostizanja sopstvenog ideala. Ovo je jedna od rijetkih Bodlerovih pjesama u kojoj imamo refren:
Là, tout n’est qu’ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.[2]

Sudeći po ovim stihovima jasno nam je pjesnikovo nezadovoljstvo, koje može biti svojstveno i bilo kome od nas, mjestom u kom se nalazi i težnja da se ode negdje drugo, negdje gdje je sigurno ljepše i gdje ćemo se ispunjenije osjećati nego tamo gdje smo prinuđeni da budemo. A da li je to uvijek tako? Većina ljudskih duša smatra da je sreća uvijek negdje daleko i da će nam zasigurno biti ljepše ako jednostavno odemo, a ne znamo da ako zaista umijemo da je prepoznamo sreća može biti sasvim blizu, na dohvat ruke. Nisu zalud oni slavni Šantićevi stihovi iz pjesme Ostajte ovdje:
Sunce tuđeg neba neće vas grijat’ kao što vas ovo grije.[3]

Jer Bodler uprkos činjenici da poziva na putovanje u zemlju sklada, ljepote i zadovoljstva, on u isto vrijeme poziva i na put u zemlju tuđeg neba koje je opisano i u ovoj i u nadovezujućoj pjesmi Oblačno nebo kao tmurno i sivo nebo koje sigurno ne može da pruži sreću u punom sjaju.
Les soleils mouillés
De ces ciels brouillés
Pour mon esprit ont les charmes
Si mystérieux
De tes traîtres yeux,
Brillant à travers leurs larmes.[4]
Osjeća se nostalgičnost i melanholija, a trenuci sreće i ako postoje vrlo su rijetki i zadovoljstva su oštra ko mraz i ko gvožđe[5] kao što je rekao Bodler u Oblačnom nebu.
U pjesmi Poziv na putovanje putovanje možemo zamjeniti pojmovima kao što su bjekstvo, san, alternativna stvarnost, kao i sa ljubavlju koja je ustvari iluzija i koja se ne poziva samo zbog same sebe, već i zbog smrti, jer Bodler kaže Aimer et mourir, dvije težnje koje se spajaju u jednu, tj. Eros i Tanatos koji su dva neodvojiva lika, ali upravo u tom Aimer et mourir imamo naznačenu putanju čovjekove duše koja je beskonačna i nastavlja se poslije smrti.
Pored pjesme Poziv na putovanje tu težnju čovjekove duše ka putu u tuđinu u potrazi za srećom ili ka putu u beskonačnost odnosno smrt Bodler detaljnije prožima kroz pjesmu u prozi Bilo kuda izvan svijeta ili Any where out of the world iz zbirke Pariski splin. U ovoj pjesmi u prozi ta tema putovanja, tako bliska Bodleru, stapa se takođe sa temom smrti. Naslov pjesme je uzet iz Mosta uzdisaja, engleskog pjesnika Tomasa Huda, pjesme koju je Bodler preveo pred kraj života u Briselu. On, ovaj svijet opisuje kao bolnicu u kom svaki bolesnik misli da će se izliječiti ukoliko se liječi na nekom drugom mjestu. Tako i običan čovjek misli da bi bio srećan ukoliko ode negdje daleko.
Cette vie est un hôpital où chaque malade est possédé du désir de changer du lit. Celui – ci voudrait souffrir en face de poële, et celui-là croit qu’il guérirait à côté de la fenêtre.
Il me semble que je serais toujours bien là où je ne suis pas, et cette question de déménagement en est une que je discute sans cesse avec mon âme. [6]

Lirski subjekat koji može da predstavlja bilo kog čovjeka se na ironičan način obraća sopstvenoj duši sa kojom ne može nikada da se uskladi i koja nikada nije zadovoljna. Predlaže joj da se odsele u krajeve kao što su Lisabon, Holandija, Batavija ne bi li zadovoljio njene potrebe koje se graniče sa ništavilom i zlom. Nakon dugog ćutanja ta ista nemirna i nezahvalna duša kojoj zemaljska prostranstva nisu dovoljna izgovara:
N’importe où, n’importe où ! Pourvu que ce soit hors de ce monde ![7]
Ona teži putevima koji su dalji od života, putevima koji su saobrazni smrti. Pjesnik je na ironičan način naziva „pauvre âme“, jer u tom vječitom nemiru i traganju nikada neće naći zadovoljstvo i spokoj, možda jedino kada ode na puteve koji se tiču nebeskog svoda.
Putovanje kao i mnoge druge teme su kod Bodlera prikazane paradoksalno. Putovanje može značiti smrt, dok smrt može značiti jedno novo putovanje. Bodler, kako god bio okarakterisan kao pesimističan pisac između njegovih stihova zrači optimizam, jer je on upravo taj koji je iz svog ovozemaljskog zla uspio da izvuče cvijeće. Bodlerov pjesnički zanat može se dovesti u vezu sa alhemičarskim zanatom jer on svoje stihove smatra zlatom iskovanim iz blata, tuge i užasa koji treba da pokažu čitaocu tj. čovjeku putanju kroz svijet pun zla i da uprkos njemu bude srećan i da hrani svoju dušu snovima, stvaranjem, imaginacijom i kretanjem koji su samo različite verzije pojma putovanje. On kaže:
Il faut être toujours ivre. Tout est là! C’est l’unique question. Pour ne pas sentir l’horrible fardeau du Temps qui brise vos épaules et vous penche vers la terre, il faut vous enivrer sans trêve.
Mais de quoi ? De vin, de poésie et de vertu, à votre guise. [8]
Bodler i ovom pjesmom Opijajte se poziva čitaoca i sve ljude poziva na putovanje po sopstvenom nahođenju, jer samo putujući i opijajući se slastima ovozemaljskog trajanja mi ćemo ukrasiti sopstveni život i u pravom smislu te riječi živjeti. I Viktor Igo je jednom rekao:
Nije ništa umrijeti, strašno je ne živjeti. [9]
S obzirom da Bodlerove pjesme, a posebno pjesma Opijajte se, na neki način predstavljaju recepte življenja možemo ga dovesti u vezu sa kanadskom pjesnikinjom Sesil Šabo koja je autorka pjesme Partir tj. Pođi koja nagovara čovjeka da krene na put i istraje uprkos svom zlu i preprekama na koje nailazi, uprkos ledenim jutrima, vatrenim podnevima i noćima bez zvijezda.

Partir!
Aller n’importe où,
Vers le ciel ou vers la mer, vers la montagne ou vers la plaine.

Partir!
Aller n’importe où,
Vers le travail, vers la beauté ou vers l’amour !
Mais que ce soit avec une âme pleine de rêves de lumières, avec pleine de bonté,
de force et de pardon !

S’habiller de courage et d’espoir et partir
Malgré les matins glacés, les midis de feu, les soirs sans étoiles.

Raccommoder s’il le faut nos cœurs comme des voiles trouées,
arrachées au mât des bateaux.
Mais partir !

Allez n’importe où et malgré tout !
Mais accomplir une œuvre !
Et que l’œuvre choisie soit belle,
Et qu’on y mette tout son cœur,
Et qu’on lui donne toute sa vie ![10]

---

[2] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999, str. 95/96
[3] Aleksa Šantić, Ostajte ovdje, Poezija, 1896
[4] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999, str. 95
[5] Šarl Bodler, Cveće zla i ostali stihovi, Biblioteka Albatros – Filip Višnjić, Beograd, 2003, str. 82
[6] Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie générale française, Paris, 1972, str. 172
[7] Ibid. str. 174
[8] Ibid. str. 135
[9] Viktor Igo, Jadnici, Biblioteka Vijesti – Podgorica, 2004.
[10] Cecil Chabot (1907- 1990), kanadska pjesnikinja, Partir

4. More i let

More je motiv koji se jako često javlja u Bodlerovoj poeziji i koji je jako usko povezan sa motivom putovanja. More može biti metafora za čovjekovu težnju za vječitim kretanjem ka novoj obali, spoznaji samoga sebe, avanturi, borbi, smrti i beskonačnosti. U pjesmi Čovjek i more Bodler upoređuje ova dva „lika“ i naziva ih braćom, jer niko do sada nije dosegao dno mora, niti dno čovjekove duše. Obojica su uvijek spremni za borbu, pustošenje i kretanje. Bodler smisao ljudskog postojanja vidi u vječitom traženju i otkrivanju. Jedino tako će čovjekova misija na zemlji biti do tančina ispunjena. Ovo Bodlerovo razmišljanje može se uporediti sa Židovim koji je rekao:

Ne otkriva se nova zemlja ukoliko se ne pristane da se, najprije i zadugo, izgubi iz vida svaka obala. [11]

Bodler je tako otputovao na tropska ostrva Mauricijus i Burbon i iako tamo nije otišao svojom voljom, na tom putovanju je spoznao ono što ga je obilježilo do dana današnjeg. Uprkos tome što tamo nije uspio da smiri svoj nemirni duh, što je spoznao ništavilo života, on je bar tamo pokupio inspiraciju za svoje stihove, jer putovanja su za njega i to – inspiracija za kreaciju. U blizini ostrva Burbon je ugledao prizor koji je pretočio u stihove: mornare koji iz zabave love albatrose. Albatros, taj knez oblaka kakvim ga naziva Bodler, može biti metafora za umjetnika, sanjara ili za bilo kog čovjeka koji vidi ono što drugi ne vide. On je neko ko se savršeno snalazi sa svijetom koji dotiče nebeske visine, sa svijetom koji je tvorevina ljudske misli i imaginacije, a u dodiru sa stvarnošću on se sapliće i ne snalazi se:
Ses ailes de géant l’empêchent de marcher. [12]
Čovjek mašta, sanja, stvara, putuje ne bi li tako pobjegao od sopstvene stvarnosti. On sopstvenom dušom doseže predjele koji su van domašaja običnih ljudi, ljudi koji nisu spoznali dubine sopstvene ličnosti, suštinu ovozemaljskog života i zlo ovoga svijeta. Bodler pjesmom Albatros kao i pjesmom Uzlet poziva sve na postepen let koji se prostire od ravnih dolina do nebeskih visina. Taj let opet podrazumjeva permanentno traganje, razmišljanje, kretnje, stvaranje i hranjenje sopstvene duše. Samo tako možemo dosegnuti smisao koji povlači sa sobom i sreću.

Derrière les ennuis et les vastes chagrins
Qui chargent de leur poids l’existence brumeuse,
Heureux celui qui peut d’une aile vigoureuse
S’élancer vers les champs lumineux et sereins.

Celui dont les pensers, comme des alouettes,
Vers les cieux le matin prennent un libre essor,
Qui plane sur la vie, et comprend sans effort
Le langage des fleurs et des choses muettes ![13]

---

[11] Andre Žid, Kovači lažnog novca, Biblioteka Vijesti – Podgorica, 2004, str. 315
[12] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999, str. 43
[13] Ibid. str. 44

5. Žena kao inspiracija za putovanje
Žena je jedna od glavnih likova u Bodlerovoj poeziji. I ona je prikazana paradoksalno. Sa jedne strane lik žene se reflektuje kroz demona upravo zbog Bodlerovog razočaranja u rođenu majku, a sa druge strane žena je sveti simbol ljubavi, erotike i života. Kroz Bodlerov život prošle su mnoge žene: Sara Lušet, Mari Dobran, Žan Duval, Apolonija Sabatje… Sve one su svojom posebnošću zauzele vječito mjesto u njegovim stihovima.
Pjesma Egzotičan miris je prva u krugu ljubavnih pjesama i nalazi se u sekciji Splin i ideal u zbirci Cvijeće zla. Ovdje žena kod lirskog subjekta budi inspiraciju i razmišljanje o dalekim predjelima koji opet predstavljaju težnju ka idealu. U stihovima ove pjesme opet se vide obrisi Bodlerovog boravka na ostrvu Burbon, a inspiraciju zahvaljuje svojoj „Crnoj Veneri“, Žani Duval. Ona je dvadeset tri godine bila družbenica, doduše nevjerna, slavnog pjesnika. Bodler je neizmjerno volio uprkos njenim izletima u zagrljaje drugih muškaraca. Njen lik je kod Bodlera obavijen velom tuge i ljubavnim bolom, a sa druge strane divljenjem zbog njene senzualnosti, elegancije i tamne puti zbog čega je i prozvana „Crnom Venerom“. U njoj je postojalo nešto božansko, ali i zvijersko.




Miris njene puti stvara kod muškarca u pjesmi slike dalekih predjela, on osjeća ukus sočnih plodova koji mogu biti metafora za njene grudi, potom on osjeća toplinu plamenog sunca koji definišu pjesnikovu strast, a luka prepuna umornih katarki je simbol za mir koji on nalazi u njenom naručiju. Njen miris pjesnik upoređuje sa mirisom zelenih tamarinda koja u njegovim ušima evocira uspomene na pjesmu mornara koj je slušao na svom putovanju.
Žan Duval, žena oskudne ljepote, mulatkinja iz tropskih predjela, simbol sunca i strasti može se nazvati Bodlerovom Fedrom[14]koja zapaljuje njegovu dušu. On u ljubavi prema njoj odstupa od ustaljene koncepcije ljubavi u kojoj je na prvom mjestu ljepota dok kod Bodlera je ružno nešto posebno i nesvakidašnje.


Quand, les deux yeux fermés, en un soir chaud d’automne
Je respire l’odeur de ton sein chaleureux,
Je vois se dérouler des rivages heureux
Qu’éblouissent les feux d’un soleil monotone.

(…)

Guidé par ton odeur vers de charmants climats,
Je vois un port rempli de voiles et de mâts
Encor tout fatigués par la vague marine. [15]

Egzotičan miris predstavlja esenciju ljubavi i sjećanje na tropske predjele ostrva Burbon spojene u jedno.
Miris kao detalj se javlja i u brojnim drugim pjesmama kao što su: Saglasja, Poziv na putovanje, Himna ljubavi, a i u dvije pjesme koje se direktno nadovezuju na pjesmu Egzotičan miris, a to su Kosa iz Cvijeća zla i Jedna hemisfera u njenoj kosi iz Pariskog splina. Obije pjesme su opet inspirisane „Crnom Venrom“. Kosa kao simbol žene, ženstvenosti, ženske elegancije i ljepote kod pjesnika opet evocira uspomene na daleke predjele koji predstavljaju životne ideale.

La langoureuse Asie et la brulante Afrique
Tout un monde lointain, absent, presque défunt
Vit dans tes profondeurs, forêt aromatique
Comme d’autres esprit, voyant sur la musique
Le mien, ô mon amour! nage sur ton parfum.[16]

Miris žene vodi pjesnikve misli u tropske predjele Afrike koja predstavljaju pjesnikovu strast prema ženi. Vrsta mirisa koja se najčešće javlja u Bodlerovima pjesmama inspirisanim ženom jeste miris mošusa koji se dobija iz životinjskih polnih sekrteta i čiji miris pokreće libido i seksualnu energiju. U pjesmi Kosapojavljuje se i miris kokosovog ulja koji se opet vezuju za daleke tropske predjele Mauricijusa i Burbona koje je pjesnik imao prilike da posjeti. Ženina kosa za pjesnika krije duboke tajne, on je upoređuje sa morem i okeanom i svim njihovim tajnama i misterijama, tako da kosa može imati i mističnukonotaciju. Kosa je za njega i oaza tj. mali detalj koji mu pruža tako veliko zadovoljstvo u tami koja ga okružuje. Pjesma koja predstavlja direktan spoj ovoj jeste Jedna hemisfera u njenoj kosi, pjesma u prozi iz Pariskog splina. Ovdje je čak detaljnije opisana ta pjesnikova opijenost kosom žene i uspomenama i čarima koje ona kod njega budi. On stavlja do znanja toj ženi sve ono što ga inspiriše u ljepoti njene kose. On je ponesen mirisom njenih vlasi kao muzikom. Kosa je za njega san o dalekim morima, predjelima, tropskom voću i plavetnilu. Ona je mirna luka u kojoj se čuju sjetne pjesme što prikazuje opet njegov mir u prisustvu voljene žene, kao i melanholiju zbog nemogućnosti dostizanja ideala kao i u pjesmi Poziv na putovanje. Pored melanholije i nostalgije osjećamo i ljubavnu opijenost i sreću. Milovanje njene kose u njemu evocira uspomene na blago uljuljkivanje broda prouzrokovano talasima koje opisuje njegovu zanesenost i nirvanu povodom te ljubavi. Čitavo klupko lijepih misli i uspomena se kod pjesnika, koji može biti bilo koji muškarac, obavija u glavi u dodiru sa tim svetim gralom, ženskom kosom. Kosa kod lirskog subjekta podstiče rad svih pet čula: vid, sluh, dodir, miris i ukus, što možemo vidjeti upravo u pjesmi Jedna hemisfera u njenoj kosi, kao i tu usku povezanost izeđu žene i putovanja, gdje on u kontaktu sa ženom putuje…

Laisse-moi respirer longtemps, longtemps, l’odeur de tes cheveux, y plonger tout mon visage, comme un homme altéré dans l’eau de source, et les agiter avec un main comme un mouchoir odorant, pour secouer des souvenirs dans l’eau.
Si tu pouvais savoir tout ce que je vois ! Tout ce que je sens ! Tout ce que j’entends dans tes cheveux ! Mon âme voyage sur le parfum comme l’âme des autres hommes sur la musique.
(…)
Laisse-moi mordre tes tresses lourd et noir. Quand je mordille tes cheveux élastiques et rebelles, il me semble que je mange des souvenirs. [17]

---

[14] Junakinja istoimene Rasinove tragedije, direktna potomkinja Sunca u grčkoj mitologiji
[15] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999, str. 61
[16] Ibid. str. 62
[17] Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie générale française, Paris, 1972. str. 71/72

6. Svetionici koji pokazuju put čovječanstvu

Stvaranje i uživanje u kreaciji je put koji nas može odvesti negdje daleko, u neku zemlju dembeliju i način da dodirnemo prostranstva koji se nalaze izvan života i ovoga svijeta. Tako za sve ljude koji stvaraju kreacija može biti karta za vječni život, a uživanje u umjetničkim djelima sredstvo da se nahrani sopstvena duša. Sam Bodler sebe smatra vodičem čitaoca kroz sopstvena djela, djela koja su namjenjena da ljudima ukaže na zlo koje je obavilo ovaj svijet, ali i na putanju koja vodi ka iscrpljenju sreće i dobra ukoliko smo svjesni postojećeg zla. Njegovi stihovi su putovanja koja kriju istinu o ljubavi, životu, smrti, smislu postojanja, sreći itd.
Bodler je i pored svog genijalnog stvaralačkog opusa bio i veliki poznavalac umjetnosti i rada drugih umjetnika. Kada govorimo o pisanoj riječi njegov premac je Edgar Alan Po, u muzici Vager, a kada je riječ o slikarstvu koje je veoma dobro poznavao, jer je radio kao njegov kritičar on je uzidizao Delakroa.
U pjesmi Svetionici iz Cvijeća zla koja je nastala za vrijeme prvobitnog naziva zbirke Limbovi pjesnik govori o čitavoj plejadi umjetnika koji su ostavili vječne tragove na zemljanim prostranstvima: Rubens, Leonardo da Vinči, Rembrant, Goja, Mikelanđelo, Vato, Delakroa, a njihova genijalna slikarska imena su ukrašena i jednim muzičkim, naravno Vagnerom. Svetionik kao simbol putovanja, zvijezda vodilja za brodove, a metaforički za ljude i njihove živote je ovdje simbol za umjetnika koji osvjetljljava put čovječanstva. Svako ime koje se pominje u ovoj pjesmi, svaki umjetnički život i patnja koji je neodvojivi dio njega za običnog čovjeka treba da bude putokaz ka istini, smislu, uzdizanju duha, a samim tim i sreći. Za Bodlera su upravo ti životi svjedočanstvo našeg dostojanstva i naše duše. Svjedočanstvo koje se treba prihvatiti i čuvati u sebi na bilo kom našem putu. Samo crpeći iz umjetnosti ćemo biti bogatiji i produhovljeniji, sposobniji da nađemo put u lavirintu zla i besmisla.

Ces malédictions, ces blasphèmes, ces plaintes
Ces extases, ces cris, ces pleins, ces Te Deum,
Sont un écho redit par mille labyrinthes,
C’est pour les cœurs mortels un divin opium. [18]

U pjesmi u prozi Junčka smrt iz Pariskog splina komediijaš Fančulo zbog zavjere u kojoj je učestvovao biva osuđen na smrt od strane Kneza kojom je služio. Međutim, Knez mu daje priliku da nekoliko sati prije pogubljenja odigra poslednju predstavu u svom životu. On stupa na scenu, utapa se u svoju umjetnost i tako sebe i sve prisutne, kao i čitaoca pokreće na katarzično putovanje koje predstavlja moć umjetnosti. Umjetnost nam može biti sredstvo da na nekoliko trenutaka zaboravimo sopstveno nedaće i otputujemo negdje drugo, negdje gdje je ljepše i sa tog puta se možemo vratiti preporođeni i produhovljeni.

Fancioulle fut, ce soir-là, une parfaite idéalisation, qu’il était impossible de ne pas supposer vivante, possible, réelle. Ce bouffon allait, venait, riait, pleurait, se convulsait, avec une indestructible auréole autour de la tête, auréole invisible pour tous, mais visible pour moi, et où se mêlaient, dans un étrange amalgame, les rayons de l’Art et la gloire du Martyre. Fancioulle introduisait,par je ne sais quelle grâce spéciale, le divin et le surnaturel, jusque dans les plus extravagantes bouffonneries. Ma plume tremble, et des larmes d’une émotion toujours présente me montent aux yeux pendant que je cherche à vous décrire cette inoubliable soirée. Fancioulle me prouvait, d’une manière péremptoire, irréfutable, que l’ivresse de l’Art est plus apte que toute autre à voiler les terreurs du gouffre ; que le génie peut jouer la comédie au bord de la tombe avec une joie qui l’empêche de voir la tombe, perdu, comme il est, dans un paradis excluant toute idée de tombe et de destruction.
Tout ce public, si blasé et frivole qu’il pût être, subit bientôt la toute-puissante domination de l’artiste. Personne ne rêva plus de mort, de deuil, ni de supplices. Chacun s’abandonna, sans inquiétude, aux voluptés multipliées que donne la vue d’un chef-d’œuvre d’art vivant.[19]

Knez toliko bi ljubomoran na Fančulovu zanesenost i moć umjetnosti koja mu je pomogla da zaboravi predstojeću smrt i naredi pažu da učini pisak ne bi li ga probudio iz tog putovanja. Fančulo, nakon piska, se trže i u istom trenu pade mrtav na scenu poput Molijera. Kako god bilo on je izabrao način na koji će umrijeti, taj pisak je bio jači od dželata, dok je umjetnost jača od života. Ars longa, vita brevis.

---

[18] Charles Baudelaire, Les fleurs du Mal, La bibliothèque Gallimard, Paris, 1999, str.47
[19] Charles Baudelaire, Le spleen de Paris, Librerie générale française, Paris, 1972. str. 107/108


7. Luka je divno boravište

Un port est un séjour charmant pour une âme fariguée des luttes de la vie.[20]

U pjesmi u prozi Luka iz Pariskog splina Bodler govori o onima čiji se životni put bliži kraju i koji se tada skrasavaju na jednom mjestu da bi što mirnije i spokojnije proveli svoju starost i ublažili taj umor od životnih borbi koji može biti pozitivan. Nakon brojnih uspona, padova, otkrivenih obala, borbe sa zlom, traganja za idealom ljudsko biće ima potrebu da nađe mjesto svog spokoja koje je u većini slučajeva ono sa kog smo krenuli na životni put i da tako, ne umarajući se, uživa i u tim poznim godinama života. Ono tada u mislima retrospektivno sabira svoj život, njegove čari, ali i nedaće i svojim očima posmatra one mlađe koji još imaju volje za putovanjem i bogaćenjem i na taj način im prenosi svoje znanje i iskustvo. Iako se život privodi kraju, ta širina neba, promjenjiva boja mora i treperenje svetionika koje Bodler pominje u svojoj Lucitu umornu dušu opet tjera na neko putovanje i produhovljavanje, doduše ovog puta i u ovom trenutku smirenije i lakše. Jer za Bodlera pravi smisao života jeste vječito opijanje. Čak i kada je smrt blizu, kad dušu savlada umor i bolest ono i dalje treba da se opija na način koji mu najviše odgovara i samo tako ti valovi opijanja u duši čuvaju sklonost ka ritmu i ljepoti.
Ovom pjesmom se Bodler trudi da umornoj duši ukaže na ljepotu življenja, na srećne trenutke koji postoje samo ako ih znamo dokučiti i boriti se za njih. I ovdje nam Bodler pokazuje svoje „alhemičarske“ sposobnosti, jer on iz pesimizma crpi optimizam, iz zla crpi cvijeće.

---

[20]Ibid. str. 150

1. 1. Putovanje kao smrt, smrt kao putovanje

Nakon prikaza putovanja kao sredstvo bijega ili spasa, putovanja kroz prizmu sna, opijata, umjetnosti, žene i luke kao mjesta na kom se odmaramo od životnih borbi, ali opet na neki način putujući, dolazimo do krajnje metafore za pojam putovanja, a to je smrt. Kad pomenemo riječ smrt uvijek imamo asocijaciju na kraj, tugu, ponor i ništavilo dok Bodler posmatra smrt kao samo još jedno putovanje. U njegovim stihovima i život i smrt su krajnje povezani, Eros i Tanatos stopljeni u jedan lik, a zajedno čine put u beskonačnost. Za njega su i život i smrt jedna koherentna putanja koja nema kraj. On putem svojih pjesama čovjeku ukazuju na to da tokom života treba da iskoristi svaki trenutak, jer Bog mu je dao život i koliko god on bio istkan zlom trebamo crpiti iz njega najsočnije plodove. Jedino tako ćemo podnijeti breme vremena koje grize.
Remember! Souviens-toi! Prodigue! Esto memor!
(Mon gosier de métal parle toutes les langues)
Les minutes, mortel folâtre, sont des gangues
Qu’il ne faut pas lâcher sans en extraire l’or.
(L’horologe)[21]
Tako nećemo zažaliti pred smrtnim časom koji on samo posmatra kao nova vrata koja se otvaraju pred čovjekom kao nit koja se nadovezuje jedna na drugu.

Te dira! Que vous sert, courtisane imparfaite,
De n’avoir pas connu ce que pleurent les morts?
Et le ver rongera ta peau comme un remords.
(Remords posthume)[22]
Za filozofe smrt ne treba da mori misao ni živih, zato što su živi, niti mrtvih zato što su mrtvi. Svu predstavu koju smrtnici imaju o smrti jesu one negativne, dok Bodler kod čovjeka želi da stvori pozitivnu misao o tom pojmu. Pjesma Putovanje koje je bodlerovska metafora za smrt nije bez razloga epilog zbirke Cvijeće zla kao kruna životnih borbi, a sa druge strane vrata u nešto novo i nepoznato, što može biti lijepo, jer o tome ne znamo ništa.
Ovu pjesmu Bodler je posvetio Maksimu di Kanu, svom kolegi i putniku po Evropi i Istoku koji je imao sasvim drugačiji odnos prema putovanju od ovog koji je izražen u Bodlerovoj najdužoj pjesmi.

Un matin nous partons, le cerveau plein de flammer,
Le cœur gros de rancune et de désirs amers,
Et nous allons, suivant le rythme de la lame,
Berçant notre infini sur le fini des mers.[23]

Ono što je vječno za Bodlera jeste duša. More kao simbol beskonačnosti ovdje je ipak metafora za nešto krajnje, nešto materijalno i opipljivo, neuporedivo po vrijednosti u poređenju sa dušom. Ona je ta koja se tokom zemaljskog trajanja hranila i bogatila putovanjima i time zaslužila svoju beskrajnost. Tu nadmoć esencije duše nad egzistencijom tijela pjesnik je izrazio i u svojoj pjesmi Strvina gdje ljubav i duša kao tvari esencije izvojevaju pobjedu nad tijelom kao materijalnom tvorevinom.

Alors, ô ma béauté! Dites à la vermine
Qui vous mangera de baisers
Que j’ai gardé la forme et l’essence divine
De mes amours décomposés.[24]

Čovjek kao biće koje uvijek teži idealu, borbi, novoj obali samo čineći to biće pravi putnik. Njegova radoznalost, nagon koji ga tjera da otkriva, stvara i putuje samo je u biti njegovog postojanja.
Mais les vrais voyageurs sons ceux-là seuls qui partent
Pour partir; cœurs légers, semblables aux ballons,
De leur fatalité jamais ils ne s’écartent,
Et, sans savoir pourquoi, disent toujours: Allons![25]
Tako da smrt kod Bodlera može da se tumači kao jedno novo putovanje potpuno identično nekom ostvarenom tokom života. Nešto novo i nepoznato pred nama samo je jedna nova avantura, nova obećana zemlja koju otkrivamo ispuštajući obalu iz vida, jer za Bodlera je sigurnost samo za budale, pristalice čamotinje.

Chaque îlot signalé par l’homme de vigie
Est un Eldorado promis par le Destin,
L’imagination qui dresse son orgie
Ne trouve qu’un récif aux clartés du matin.

(…)

La gloire du soleil sur la mer violette,
La glolire des cités dans le soleil couchant,
Allumaient dans nos cœurs une ardeur inquiète
De plonger dans un ciel au reflet alléchant.[26]

Smrt kao nešto o čemu ništa ne znamo, ne mora da bude obavijeno tamom, zašto ne bi bilo obasjano suncem? Život i smrt kao putanje koje spajaju jedna sa drugom treba da budu za čovijeka samo put koji postoji radi samog sebe i kome se treba prepustiti i razmišljati o njemu na pozitivan način. Bodler naziva smrt slasnim beskrajem i popodnevom što se ne svršava nikada, a znamo da je popodne gotovo uvijek obasjano suncem.
Naravno, pred nečim novim i nepoznatim svako ljudsko biće osjeća strah, rastrzanost da li se tome prepustiti ili ne tako da i u ovoj pjesmi imamo Hamletovsko dvoumljenje:

Faut-il partir ? Rester ? Si tu peux reste;
Pars, s’il le faut. L’un court et l’autre se tapit
Pour tromper l’ennemi vigilant et funeste,
Le Temps ! Il est, hélas ! des coureurs sans répit. [27]

Upravo u ovim stihovima vidimo koliko su život i smrt dvije ekvivalentne stvari koje se trebaju shvatiti i iskoristiti na pravi način. I kod smrti Bodler se stavlja u ulozi „alhemičara“. On crpi smrt kao cvijeće iz života. Za njega je ona alernativa života, ona je jedan drugi život koji za razliku od ovozemaljskog života vječno traje. Ona je trajna tvorevina.
Jevrejin koji se pominje u pjesmi jeste lutajući Jevrejin, biblijski lik, koji je zbog ruganja Hristu osuđen da životari po svijetu sve do izlaska na Strašni Sud. On, i apostoli, ovdje se upoređuju sa prvim hrišćanima koji su bezglavno bježali ispred gladijatora pokušavajući da spasu goli život. Gladijator u ovoj pjesmi jeste vrijeme od koga se ne može pobjeći, ali ga treba znati iskoristiti. Ne smijemo dopustiti da nam vrijeme prođe uzalud, niti dopustiti da nas nešto spriječi i onemogući nam da se vječno opijamo i putujemo. Nikakva čama, niti spoljni uticaj ne smije nas u tome omesti kao što je Odisejeva družina, pomenuta takođe u Putovanju, izgubila volju za produžetkom putovanja zbog opijenosti biljke lotofag. On nam taj primjer navodi da ne bi nikada ustuknuli na našem životnom putu, ohrabruje nas i tjera da se ne bojimo nepoznatog, da idemo dalje uprkos preprekama, jer ćemo samo tako naći novo. Za njega je smrt samo stari kapetan koji vodi brod nekog novog života.

O mort, vieux capitaine, il est temps ! levons l’ancre !
Ce pays nous ennuie, ô mort ! Appareillons !
Si le ciel et la mer sont noirs comme l’encre
Nos cœurs qui tu connais sont remplis de rayons !

Verse-nous ton poison qu’il nous renconforte !
Nous voulons, tant de feu nous brûle le cerveau,
Plonger au fond de gouffre, Enfer ou Ciel, qu’importe ?
Au fond de l’inconnu pour trouver du nouveau. [28]

9. Zaključak
Tanka je linija između raja i pakla, između dobra i zla, svega ovoga moramo biti svijesni, ali uprkos tome ići dalje bez stajanja. I na tom putu opijati se. Ali čime? Putovanjem, sanjarenjem, umjetnošću, ljubavlju. Jedino tako ćemo u pravom smislu te riječi živjeti. Ovo nam od srca poručuje Šarl Bodler.

 

[Neprilagođena]

Uuuuu jeeeee.....Treba ovo i pročitati.....

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

 

[Baudrillard]

Kulturni dnevnik (TV RTS 09.04.2021.) Specijal - Šarl Bodler

 

[Neprilagođena]

Neprijatelj


Mladost mi je bila mračna nepogoda
koju samo katkad sunce bljeskom probi,
i u mojem vrtu sad je malo ploda,
kad nakon oluje osta u grdobi.
Evo već se jesen mojih misli šunja;
sad motiku i grablje tražim, radi truda
da izravnam zemlju plavu, punu mulja,
gdje ko rijeke velike jame zjape svuda.
No da li će cvijeće novo koje sanjam
do mistične hrane životne doći?
korijenom u zemlju pustu da uranja,
O boli! To vrijeme život jede, mrvi,
i dušman mračni što nam srca glođe
raste snažan mlazom istekle nam krvi.

 

[Baudrillard]

 

[Mika]

Fanfarlo"

"Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočista, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : „Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čudjenja!"

 

[Baudrillard]

Preobražaji vampira

Jedna od šest „osuđenih“ pesama - ova rana Bodlerova pesma (postoji jedan primerak iz rukopisa 1852) nosi obeležje poezije frenetičnog romantizma u kome ne nedostaju ni veštice ni vampiri

Grudi joj je gnječio steznik, i, ko zmija
Što se na žeravici grči i previja,
Žena, svoj glas mošusni pustivši da teče,
Jagodama-usnama meni tada reče:

„Moje usne vlažne su, i ja znam, kad ljubim,
Kako da u krevetu drevnu
svest izgubim.
Svaka suza presuši kraj moćnih mi grudi;
Od njih se u starcima detinji smeh budi;
A ko mene ugleda golu i bez vela,
Tome sunce postajem, vasiona cela!
Ja, moj dragi doktore, tako učim slasti
Čoveka u naručju mom, u mojoj vlasti,
Dok prepuštam njegovim ujedima telo
Bludno i bojažljivo, stidljivo i smelo,
Da bi na tom dušeku, zamrlom od strasti,
I anđeli morali u pakao pasti!“

Kad mi je iz kostiju svu srž isisala
I kad mi je nemoćna glava na nju pala
Da joj strasni poljubac vrati, spazih tada
Samo jednu mešinu gnojnu, punu gada!
Od groze se sledivši, ja zatvorih oči,
A kad opet pogledah u toj svetloj noći,
Umesto te utvare, krvlju snabdevene,
Videh samo drhtanje tmurno pored mene
Ostataka kostura, s čijih pršljenova
Širio se zvuk, kao zov pevaca s krova
Ili glas zarđale firme, koju njiše
Vetar što kroz ledene zimske noći briše.

 

[Neprilagođena]

Šta mari večnost prokletstva za onoga
ko je u jednoj sekundi pronašao beskraj uživanja?

Šarl Bodler

 

[Mika]

EGZOTIČNI MIRIS


Dok udisem miris tvojih toplih grudi,
sklopljenih ociju, u jesenje vece,
ja ponovo vidim te obale srece
gde jednolicnoga sunca oganj rudi;

lenjivo ostrvo gde priroda nudi
svoje divlje voce i cudno drvece;
ljude cije telo vitko se pokrece,
zene ciji pogled iskrenoscu cudi.

Vodjen tvojim dahom u predeo zarki
vidim luku punu jedara i barki
jos uvek smorenih morskim talasima,

dok sa tamarinda zelenih se rusi
miris koji kruzec nozdrve nadima
i s pesmom mornara mesa se u dusi

 

[PetarSamotnjak]

Muškarci se najbolje snalaze pored žena koje se najbolje snalaze bez njih.

Šarl Bodler

 

[Baudrillard]

Bodler postavlja pitanje kome je u interesu poricanje drugog sveta? Onima koji se plaše ponovnog rođenja. Sile konstelacije iskoristiti do krajnosti i životni tok tako usmeriti da se izbegnu nezgode. Nezgode obično izaziva nadživotno. Teškoće. Samo se ne roditi ponovo! Spasenje se već traži ovde, odmah. Veruje se, ako se veruje, da će ga dobiti, i veruje se, ako se ne veruje u ono što je izvan, može da se porekne. Život bez spasenja. Stvari posmatrati iz pristojne perspektive, kako se ne bi imalo mnogo veze s njima.

Bela Hamvaš

 

[PetarSamotnjak]

Mi smo opterećeni, u svakom trenutku, koncepcijom i senzacijom vremena i postoje samo dva sredstva pomoću kojih možemo pobeći i zaboraviti ovu noćnu moru: zadovoljstvo i rad. Zadovoljstvo nas troši. Rad nas jača. Izaberimo …

Šarl Bodler

 

[Baudrillard]

 

[PetarSamotnjak]

"Treba biti pijan! I to je jedino važno... A čime? Vinom, poezijom, vrlinom - čime ti drago. Ali budi pijan!"

Šarl Bodler

 

[Baudrillard]

 

[PetarSamotnjak]

Teško mogu da zamislim lepotu u kojoj nema ni malo melanholije.

Šarl Bodler

 

[Baudrillard]

Pomahnitala strast za umetnošću je živa rana koja proždire sve ostalo.

Šarl Bodler

 

[Stanisa Stojiljkovic]

...bjese, po meni, jedan lijep prevod Albatrosa...mozda lijep jer me podsjeca na Gimnaziju:


...cesto se mornari
iz zabave late
da goleme ptice albatrose love
sto ko mirni saputnici prate
ladje sto nad tmurnim
bezdanima plove...

Da to je najslikoviti, najlepši i najživopisniji prevod koga sam upamtio!

 

[faraonn]

Da to je najslikoviti, najlepši i najživopisniji prevod koga sam upamtio!

...pamtim ga od dana gimnazijskih i imam isto misljenje...