Šarl Bodler

[Neprilagođena]

Tvoj korak


Tvoj hod u pregibu svetla ti odela
Liči mi na onu hladnu igru zmija,
Kad se mirno kreću pod štapom mađija
I podižu glavu iz spleta svog tela.

Ko talasi mora golubije boje,
Ko nemilosrdni vali žuta peska –
A odozgo nebo bez sjaja i bleska –
Tako raste i sjaj te hladnoće tvoje.

Nikada očiju tih – ledna otkrića
Ne otkažu svoju zagonetku bića:
Tu svingu koja je – anđelskoga roda.

Sja ko čelik, zlato i drago kamenje,
Ko u mraku prazno zvezda treperenje –
Žena što nikakva ne donosi ploda.

 

[Baudrillard]

Šarl Bodler

Stvaralaštvo Šarla Bodlera ne može se svrstati u neki određeni pravac zbog toga što je on zapravo preteča simbolizma koji se tek kasnije razvija u onom pravcu u kojem ga danas poznajemo. Njegova poezija je odraz njegovog života, razvratnog i buntovničkog ponašanja, misli otuđenog i revoltiranog pesnika. Bodler je uveo estetiku zla i kult ružnog, a do toga je dovela opsednutost smrću, uživanje u porocima, sklonost ka nastranom. Legenda o ukletim pesnicima inspirisana je Bodlerovim životom i stvaralaštvom.
Karakteristično za simbolizam je upravo to spuštanje tema u svakodnevno, neuzvišeno, teme kao što su gradski život, prostitucija, prljave ulice, noćni život, pijanstva i izmenjene svesti, postaju centralne. Simbolizam nastaje kao reakcija na realizam, naturalizam i parnasovce. Simbolisti odbacuju tradiciju i prazne reči koje zamenjuju simbolima, rečima koje dobijaju dublje značenje. Simbol je pojam koji obično ima tradicionalne asocijacije, pa se njegovo značenje menja i nadgrađuje. Bitan je nagoveštaj, aluzija, ne i potpuno razotkrivanje.

Felisijen Rops, "Modeli" ili "Žene", izvor: Wikimedia
Cveće zla
Zbirka pesama Cveće zla bila je kontroverzna, protiv nje se bunila i vlast i društvo. Bodler im je u lice bacio užasnu svakodnevicu čovečanstva i njima se to nimalo nije dopalo. Bodler blud i razvrat upoznaje na studijama u Lionu i Parizu, ne privlači ga aristrokratija, već boemi i niži slojevi društva. Zahvaljujući njima stvaralaštvo ovog pisca uvodi teme koje do tada nisu bile inspirativne piscima.
Teme poput seksa, smrti, lezbejske ljubavi, teskobe života, alkohol i opijati glavni su razlog zbog čega je ova zbirka naišla na toliko neodobravanje. Bodler „krade” i teme iz romantizma, poput bekstva i pobune, ali one kod njega dostižu potpuno novi, tragični obrt, jer smrt postaje apsolut.

Nakon objavljivanja zbirke 1857. godine, Bodler biva novčano kažnjen, a čak šest pesama ne prolaze cenzuru, te nisu štampane u prvih nekoliko izdanja. Istu sudbinu doživljava i roman Gospođa Bovari koji iste godine objavljuje Gistav Flober.

Bodler je svestan moralnog i fizičkog propadanja, ali on se ne kaje niti žali zbog toga, izlaz vidi u smrti. Tragičnost ove potresne poezije time je još više pojačana.
Kao i Edgar Alan Po, Bodler veruje da pesme moraju da budu unapred osmišljene celine, pa je zbirku pripremao čitavih deset godina. Cveće zla se sastoji od ciklusa pesama koji se asocijativno nadovezuju i imaju zajedničke motive: Splin i ideal, Pariske slike, Vino, Cveće zla i Pobuna predstavljaju i alegorijsku sliku etapa Bodlerovog života.
Žana Dival

Svojoj ću mržnji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi
S ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
Gde nikad srce tamnovalo nije!
(Leta, Šarl Bodler)

Bodler upoznaje Žanu Dival nakon povratka iz Indije. Ova mulatkinja francusko-afričkog porekla, grube lepote, punih usana i crne kose, užasno je negativno uticala na Bodlerov život – bila je poročna, nezgodnog karaktera i destruktivne prirode. Radila je u jednom pozorištu kao balerina i glumica. Njihova veza trajala je dve decenije, i većinski je zbog nje Bodler formirao negativan stav o ženama (iako su stihovi njegovih pesama na neki način omekšali nakon njihovog susreta). Druga osoba koja je umnogome uticala na Bodlerov stav o ženama bila je njegova majka. On je i u svojim lošim trenucima bede i nemaštine morao da brine o Žani. Posvetio joj je više pesama, kao što su Leta i Nakit.
Žana nije bila verna žena, a o svojim avanturama sa drugim muškarcima je često pričala i samom Bodleru. Uprkos tome, Bodler je bio vezan za nju, trpeo je njen raskalašni život, čak ga je i finansirao svojim stečenim i nasleđenim novcem.

Aleksandra Vujić

 

[vaya con dios]

Obožavam te kao nebo noću,
O! Posudo tuge, tu tvoju mirnoću,
ljubim te sve više što mi bežiš dalje
čak i kada mislim da te tama šalje.
Da bi ironično razmak povećala
što ga je do neba već priroda dala
u divljem naletu nasrćem i skačem
i k’o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga u očaju slepom,
čak i ta hladnoća što te čini lepom.
Šarl Bodler

 

[Baudrillard]

 

[Neprilagođena]

• LJUBAV, SEKS I DROGA U ŽIVOTU ŠARLA BODLERA

IVANA STOJANOVSenior Editor

Do svog poslednjeg dana Šarl Bodler je bio posvećen ženi koju je zvao "moja crna Venera" uprkos tome što ga je prevarila sa prijateljem, svojim kapricima ga dovela do bankrotstva i uvukla ga u zavisnost od droge.
Sredinom 19. veka u Parizu ona je važila za fatalnu ženu koju su savremenici prezirali, a nisu je štedeli ni istoričari vek kasnije. Bila je pevačica u kabareu, ali pošto je postala ljubavnica bogatog mladića koji je bio predodređen da postane najveći pesnik u francuskoj istoriji, sve se promenilo.

O Bodleru se zna mnogo, ali ne i o ženi koja je inspirisala njegovo remek delo "Cveće zla". Žena koja je bila kreativna i čulna snaga pesnika se zvala Žan Duval, i po svemu sudeći imala je poreklo sa Haitija. Sa dugim kovrdžama tamne kose, krupnim tamnim očima i zanosnom građom nije joj bilo teško da dobije posao u jednom od kabarea u Parizu. Tu je Bodler prvi put i video. Tek je napunio 21 godinu i nasledio je od oca veliko bogatstvo. Žan je postala deo njegovog života narednih 20 godina.

Foto: Profimedia
Žan je bila drugačija od prostitutki koje je mladi pesnik redovno posećivao. Osim seksepila koji je širila gde god bi se pojavila, njena egzotičnost je bila ono što je privlačilo muškarce.

 

[Baudrillard]

 

[Lada]

Kosa
Cveće zla XXIII
To runo što se s kovrdžama sliva! Ti uvojci puni nehajne arome! Da naseliš tamnu sobu - željo živa! - Sećanjima što ih tvoja griva skriva ko rupcem kroz vazduh zamahnuću njome. Azija, Afrika, prašume, ljanosi, svet jedan daleki, jedva postojeći, živi ko u šumi, u mirisnoj kosi! I kao što neke muzika zanosi rastem, draga, s tvojim mirisom ploveći! Tamo! Gde čovek i drvo, puni soka onesvešćuju se usled klime žarke, nosite me, kike, ko val hitra skoka! Iz tebe, iz mora crna i duboka naziru se jedra, veslači i barke: Brujna luka, gde bi duše naše pile u obilju boje, zvukove, mirise; Gle, lađe, klizeći po moru od svile, dižu moćne ruke, da bi zagrlile nebo u kom večna toplota širi se. Duh moj u okean crni neka zađe, u more u kom diše more drugo, gde će, uljuljkivan posrtanjem lađe, o plodne lenosti, znati da te nađe u nehatu maznom, kroz njihanje dugo.

 

[Lada]

Ona I Kad Hoda Pleše
Cveće zla XXVII
Ona i kad hoda, pleše i sva zrači, njišuć lelujavu, sedefnu odeću, nalik na dugačke zmije, što ih vrači na vrhu štapova u taktu okreću. Ko što su pustinjsko nebo i oluja hladni naspram ljudskog stradanja i plača, il ko duge mreže okeanskih struja - tako ravnodušno i sporo korača. Oči su joj kao brušeno kamenje, u tom čudnom biću povremeno sevne anđeo zapleten s telom sfinge drevne, Sve je tu dijamant, zlato i plamenje: Blista, poput zvezde zalud ožežene hladno veličanstvo nerotkinje-žene.

 

[Baudrillard]

 

[Наутилус]

Како је лепа ова ћирилица, стари тип штампаних слова!

 

[Lada]

ST R A N A C

Kazi, zagonetni covjece, tko ti je srcu najdrazi?
Otac ili majka? Sestra ili bratac?
-Ja nemam ni oca, ni majke, ni sestre, ni brata.
-A prijatelji?
-Smisao te rijeci jos do dana danasnjega nisam spoznao.
-A domovina?
-Ne znam u kojem se kraju sveta ona nalazi.
-Mozda volis lepotu?
-Volio bih kad bi bila bozanska i besmrtna.
-Zlato?
-Mrzim ga, bas kao sto vi mrzite Boga.
-Pa sta onda volis, cudnovati strance?
-Volim oblake, oblake koji putuju....tamo.....tamo daleko.....one divne oblake!

 

[Lada]

NEPRIJATELJ

Mladost moja beše ko mračna oluja,
kroz koju je gde-gde žarko sunce sjalo;
grom mi baštu satre kad pljusak prohuja,
te plodova rujnih preosta mi malo.

Evo ću u jesen ideja da svrnem,
pa lopatu hvatam i grablje u šake
da iznosa zemlje popravljene zgrnem,
kud voda proloka jame kao rake.

A ko zna da cveće što mi bude cvalo
ne nadje tlom ovim opranim ko žalo
tajanstvenu hranu što mi snagu stvara?

O bole ! O bole ! Vreme život mrvi;
neprijatelj tamni što nam srce para
snaži se i raste sve od naše krvi !

 

[Lada]

Čitaocu

Glupost, greh, zabluda i škrtosti mane obuzmu nam duh i telo kinje silno; našu ljupku grižu hranimo obilno kao što prosjaci svoju gamad hrane.
Uporno se greši, a podlo se kaje, za priznanje dobra nagrada se bere; svak misli da mrlje bedna suza pere, pa veselo opet na kaljav put staje.
Na jastuku zla nam dugo uljuljkava sotona Trismegist duh naš zaneseni, pa i naše volje metal dragoceni taj vešt alhemičar u zrak isparava.
vrag i drži konce što nas miču jadne! odvratni nas predmet privlači i mami, svakog dana korak silazimo sami bez groze put pakla kroza tmine smradne.
Ko siromah bludnik što cmače, mrcvari u drevne bludnice izmučene grudi. dočepamo uzgred slasti tajne žudi, pa ih iscedimo kao limun stari.
Ko milion crvi da kipti i pije, u mozgu nam banče čopori demona, a kad udahnemo, Smrt i pluća bo’na ko nevidljiv val se s muklim jekom slije.
Silovanje, otrov, nož i sva zla dela ako krasnih slika sav još vez ne daše na otrcan djerdjef bedne sudbe naše, – znači, nije duša, avaj, dosta smela.
No i od šakala, pantera pomamnih, skorpija, majmuna, orlušina, zmija, grdobe što puzi, pišti i zavija, u gadnom zverinjcu poroka nam sramnih
grdjeg gada ima, gnusnijeg sto puta! I mada ne skače, urla, nit’ romori, u pustoš bi rado zemlju da pretvori i u jednom zevu sav svet da proguta;
to je Čama. – Njene oči plaču same, pušeći nargile sanja gubilište. Čitaču, ti znaš to nežno čudovište, – licemere, ti, moj brate, nalik na me!

 

[Lada]

Vino ubojice

Mrtva je! No to sam htio. Mogu piti dokle hoću. Koliko je puta noću Njezin glas me otrijeznio.
Ko pravi kralj se osjećam! Zrak me može ponijeti… Zaljubili smo se ljeti. Tko kaže da se ne sjećam?!
Žeđanje me rastrgalo. Toliko mi treba vina Kolika je i dubina Njena groba. – Nije malo.
Lezi na dnu jedne jame I još sam je zatrpao Kamenjem, kako sam znao. – Možda je i nema za me!
U ime svih zaklinjanja Danih dok smo se grlili, Da bismo se pomirili, Ispunili obećanja,
Još sastanak muž joj nudi, Na cesti, kad noć je pala, I došla je! – Luda mala! – Svi smo više-manje
Ostala joj je ljepota, Al je umor već bolio. Previše sam je volio: “Spasi se od toga života!”
Tko od ljudi da me shvati? Tko od glupih pijanica Bolesna i gnjila lica Zna od vina pokrov tkati?
Ološ sav u smradu, gubav, Ko mašina od čelika Ne zna koliko je velika Jedna živa, prava ljubav
Puna crnih opojnosti, S uzbuđenjem samog pakla, S otrovom i sjajem stakla, S lancima i lupom kosti!
Slobodan sam! O divota! Noćas bit će opijanja I bez straha i kajanja Tu cu leći pokraj plota
I spavati kao pseto! Kola s teškim tovarima I kamenje sve u njima Moze bijesno doći, eto,
I smrviti moju glavu Ili me raspoloviti Stalo će mi, bome, biti Koliko za Božju Slavu!

 

[Lada]

Želja za ništavilom

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
nece načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.
Odreci se srce, mirno okameni.
Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,
ne mamite, slasti, srce koje strada!
Divno je proljece bez mirisa sada!
I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni
padaju k’o snijeg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!
Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

 

[Lada]

Vampir

Ti, što si ko ubod igle
Kroz jadno mi srce prošla,
Što si kado da su stigle
Sve vještice ludo došla.
Da mi duh u negve stežeš
I da stvoriš ležaj sebi,
- Bestidnice, što me vežeš
Da me đavo bolje ne bi,
Ni igrača ne bi kocka,
Nit’ se pjanom žeđa gasi,
Nit’ crv tako leš svoj bocka,
- Prokleta, prokleta da si!
Molio sam sve bodeže
Moju da slobodu vrate,
Molio sam se otrove
Kukavstvo da moje skrate,
Al’ svatko mi je rekao
Pun prezira nekog zloga:
Slobodu od ropstva svoga,
Jer za takve nema mira!
Sam si svoju bol skrivio,
Sam bi opet oživio
I ljubio svog vampira!

 

[Baudrillard]

 

[Lada]

Porok kao način života - Šarl Bodler

„Izvanredna duševna stanja koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakodnevice.“

Bodler je tipična gradska njuška, prvi pesnik velegrada, zavisnik od gradskih poroka, pun prezira prema građanima oko sebe. Bodler je devijacija prirodnog koje je u njegovom sistemu vrednosti vrhunac svega što doživljava kao vulgarno. Vrline su, po Bodleru, sasvim neprirodne pojave, pa tako i sve prirodno treba odbaciti kao nešto što čoveku oduzima njegovu posebnost. A posebnost je ono čime se Bodlerova sujeta čitavog života hranila, ne iz prazne poze, već iz želje da se kroz neobičnost i izuzetnost prevaziđe banalnost ljudskog života, koju je svuda oko sebe video i koje se gadio.
Banalnost je u Bodleru izazivala osećaj splina, tog elitnog doživljaja teskobe od životarenja koja je svojstvena velikim duhovima i koja se leči umetnošću i porokom, ili se bar pokušava lečiti. Splin je čama i užasnutost nad predvidivošću svakodnevice, večita seta i sentimentalnost za zvezdanijim trenucima ljudskog roda, neizdrživost svakodnevnog ritma života koji uspavljuje u svojoj harmoničnoj monotoniji. Splin, istovremeno, i nije ništa od toga, nego je nešto rečima neuhvatljivo jer reči nisu dorasle tom elitnom i mukotrpnom osećanju teskobe svojstvenom probranim duhovima.
Bodler je iz svog prokletstva, splina, koji je prokletstvo svih ljudi koji se usude da pogledaju oštrijim okom u svoje živote, stvorio svoju poetiku. Pesnik velegrada, zaljubljenik u mačke i prostitutke, uživalac apsinta i opijuma, nosilac sifilisa, zadojeni katolik luciferske figure pune bezbožnog bunta, nekrunisani pariski princ tame, prvi među odbačenima i prognanima iz očinskog zagrljaja i nosilac novog svetla poezije.
Biografizam je kao pristup u tumačenju poezije gnusna laž i ne bi se imalo zašto baviti Bodlerovm životom ako bismo to radili sa namerom da razumemo njegovu poeziju. Međutim, život Šarla Bodlera od najmlađih dana izvanredna je pesma u nepravilnom stihu, pisana neakademskim jezikom punim vulgarizama i protivljenja svim pravilima stila, otvaranje novih horizonata.
Tokom detinjstva, dve su stvari bile od presudnog značaja za formiranje ličnosti Šarla Bodlera. Bila je to najpre rana smrt oca i majčina preudaja za omraženog očuha, a zatim i strogo katoličko vaspitanje. Uprkos svim bogohulnim postupcima i verovanjima pesnika, katoličanstvo je prisutno u njegovoj poeziji kao matični jezik, protiv koga se može pisati samo na njemu samom. Motivi, metafore, strahovi i predmeti mržnje i obožavanja u Bodlerovoj poeziji dolaze iz katolicizma. Prezir prema svakodnevici, osećanje splina kao rezultat čežnje za nečim uzvišenijim što je očekivao od života i čoveka svoj koren imaju u hrišćanskim propovedima i visokim katoličkim katedralama; onda kada život nije oponašao propoved i jedan i drugi prezreni su kao poslednja laž.
Već sa osamnaest godina Bodler je kipteo od užasa spram građanskog života koji jedino vrednuje benigna zadovoljstva konformizma. Malo piše pesme, malo se opija na čuvenim boemskim mestima Pariza, u celosti živi kao boem, odeva se elegantno, ponaša otmeno, a sa sobom ipak vodi svuda jednu prostitutku kao svoju pratilju. Da bi ga sklonio od „lošeg društva“ očuh, koji mu je po svemu sudeći zaista želeo samo dobro, ali je njegovo „dobro“ bilo sasvim različito od onoga što je mladi Bodler pod tim podrazumevao, šalje ga na putovanje svetom. Tu se pesnik oduševljava Mauricijusom, upoznaje zadovoljstva opijuma i hašiša, a sa puta dovodi i jednu mulatkinju koja mu postaje ljubavnica. Novac nasleđen od oca troši nemilice, upada u dugove, pokušava samoubistvo, prevodi Poa da bi otplatio dugove i time otvara vrata američkom pesniku na evropsku književnu scenu. Glad za šokiranjem je ogromna – kosu boji u zeleno (boja omiljenog pića pariskih boema, apsinta), laže da je policijski špijun, da je homoseksualac, da je ubio i pojeo svog oca, dok mu svi slepo veruju na reč.

 

[Lada]

Šarl Bodler - O opijanju

Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad , na stepeništu kakve palate,na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu,pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori,zapitajte koji je čas;i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: "Čas je da se opijate!'' Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja."

Ova pesma je Bodlerovo „vjeruju“. Bodler nije pijanac, pohotnik, narkoman kakvim bi moralisti želeli da ga predstave. Porok je za njega „opijanje“, eskapizam iz sveta banalnog koje nije umeo na drugi način da prevaziđe. Ujedno, on je i pokušaj da se pronađe lek i zaborav za bolnu mladost i ranjenu dušu, za krvava krila nezgrapne ptice koju drugi gledaju ispod oka, a njoj je dosadilo da im se podsmeva više, da ih u sebi prezire. Porok, to je Bodlerov izgovor da se ne stopi u masu, da joj se na još jedan način izruga. Ima li, ipak, većeg izrugivanja od stvaranja prave, revolucionarne poezije, ima li definitivnijeg kidanja veza sa svim „normalnim“? Pesnici koji su procvetali pod njegovim sjajem odgovoriće u narednim decenijama odrečno.
Majstor umišljenosti i drskosti pisao je i sledeće, mazohistički uživajući u mržnji svetine:

„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“

Shvatamo iz svega pomenutog da nije nimalo neočekivano da je baš Bodler bio taj koji će se prvi jasno založiti za ono što je u sporednim tokovima književnosti postojalo koliko i ona sama: za estetiku ružnog. Nasuprot lepoti i skladu koji u sebi uvek sadrže malo laži i ušuškivanja u laž, ružno je sirovo i živo, beskrupulozno u predstavljanju sveta i golotinje naših duša. Ružno je deformitet kakav je i sam život, ono što uznemiruje jer pobuđuje u nama nesvesnu težnju da ga ispravimo, dovedemo u red. Isto kao što osećamo i prema životu, našem i svačijem.

 

[Baudrillard]

 

[Lada]

"Uvek budi pesnik, čak i u prozi."

 

[Lada]

"Teško mogu da zamislim lepotu u kojoj nema ni malo melanholije."

 

[Baudrillard]

Frans ga je nazvao poslednjim prorokom. Jovan Zlatousti se u Vizantiji uhvatio u koštac sa prizemnim dobom svojim moćnim besedama; Bodler je u modernom Parizu od kristala isklesao remek-pesme. Njemu treba da se vrati svaki moderan čovek, ne samo iz poštovanja, nego i zbog toga što je on zapravo konačno odredio ponašanje modernog ljudskog duha prema svom
dobu.

Bela Hamvaš

 

[Neprilagođena]

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Strvina​

(A ipak, ti ćeš biti đubretu ovom slična
Užasu ovom punom gnoja
sunce mog bića, zvezdo ti moja nepomična
anđele moj i strasti moja!)



Seti se, dušo, šta su videle nase oči
pitomog ovog letnjeg dana:
na savijutku staze, na kamenitoj ploči,
lešina gnusna, ucrvljana,

s nogama uvis, kao što to čini žena bludna,
topla od otrovnoga vrenja,
širila je bez stida, nehajna i požudna
svoj trbuh prepun isparenja.
Sunce je nemilice po truleži toj peklo
da rastočenja vreme skrati
i Prirodi ogromnoj sve sto je nekad steklo
u jedno – stostruko da vrati.
I gledalo je nebo kako te divne kosti
raskriljuju se poput cveta.
Pred smradom ti bezmalo pade od klonulosti
gađenjem snažnim obuzeta.



Zunzorile su muve iznad utrobe gnjile,
odakle crva čete sive
navirale su kao da gustom rekom mile
niz ove dronjke tobož žive.

I sve se k’o talas spuštalo ili pelo.
il’ bi jurnulo zaiskreno;
k’o da je množeci se živelo ovo telo
dahom laganim naduveno.
Kao žuborav potok il’ vetar, ta je smesa
brujala zvukom neobičnim,
k’o žito sto ga vejač u rešetu komeša
pokretom ruke jednoličnim.
Svaki je čileo oblik u snoviđenja prava,
k’o skica nejasna na nekom
starome platnu, koje umetnik dovršava
po mutnom sećanju dalekom.
Jedna nemirna kuja krila se iza stena
i motrila nas ljutim okom,
čekajuć’ da pre toga ispušten deo plena
kosturu otme naglim skokom.

A ipak, ti ćeš biti đubretu ovom slična,
užasu ovom punom gnoja,
sunce mog bića, zvezdo ti moja nepomična,
anđele moj i strasti moja!
Da! takva bićeš kada, primivši svete tajne,
kraljice preljupka nad svima,
legneš pod sočne trave i pod cvetove sjajne
da buđaš među kosturima.
Prelepa moja! dok te poljupcem bude jeo,
ti reci crvu dušmaninu
da ja ljubavi trule još čuvam oblik ceo
i njenu nebesku suštinu!

 

[Lada]

Бодлерово писмо Вагнеру​

---

Рихарду Вагнеру
(Париз) Петак, 17. фебруар 1860.
Господине,
Увек сам замишљао да велики уметник, колико год био свикнут на славу, ипак није неосетљив за искрену хвалу, кад је ова хвала нешто као узвик препознавања, и да, најзад, овај узвик може имати вредности посебне врсте кад га упућује један Француз, односно човек који је слабо саздан за одушевљавање и рођен је у земљи где се људи не разумевају много боље у поезију и сликарство неголи у музику. Пре свега, желим Вам рећи да Вама дугујем за највеће музичко уживање које сам икада осетио. У годинама сам када се човек више не забавља пишући славним људима, и још дуго времена бих оклевао да Вам писмом посведочим своје дивљење, да ми поглед не пада свакодневно на недостојне, смешне чланке у којима се чини највећи напор да се оклевеће Ваш гениј. Ви, Господине, нисте први човек поводом кога сам морао да патим и да црвеним због своје земље. Најзад ме је срџба нагнала да Вам одам своју захвалност; рекох себи: желим да не будем мешан са свим овим будалама.
Први пут када сам отишао у Италијанску дворану да чујем Ваша дела, био сам лоше расположен и чак, признаћу, пун свакојаких предрасуда: али може ми се опростити; тако су ме често насамарили; слушао сам толико пута музику шарлатана с великим претензијама. Ви сте ме намах победили. Оно што сам тада осетио неописиво је, и ако ме удостојите да се не смејете, покушаћу да Вам то пренесем. Најпре ми се учинило да познајем ту музику, а касније, размишљајући, схватио сам откуда та варка; причињавало ми се да је ово моја музика, па сам је препознавао као што сваки човек препознаје ствари за које му је предодређено да их воли. За сваког другог осим за човека тананог духа, ова реченица била би бескрајно смешна, нарочито ако је њу написао неко као ја, ко не зна музику, чије се образовање своди на то што је чуо (са великим уживањем, то је тачно) неколико лепих Веберових и Бетовенових композиција.
Затим, својство које ме је пре свега изненадило, јесте величина. То представља оно што је велико, и нагони човека великоме. Свуда сам у Вашим делима нашао свечано осећање јаких шумова, величанствених видова Природе, свечаност велиих човекових страсти. Одмах се човек осети понет у висину и савладан. Један од најчуднијих комада, и који су ми донели нов музички доживљај, јесте комад који треба да прикаже верски занос. Утисак који настаје увођењем званица и свадбеним слављем огроман је. Осетио сам величанственост живота у коме има више ширине него у нашем. Још нешто: доживео сам често једно осећање прилично чудне природе, поноса и уживања што разумем, што пуштам да ме то прожме, обузме, сласт сасвим чулна, слична оној што се осећа при пењању увис или пловљењу узбурканим морем. Музика је истовремено одисала неки пут гордошћу живота. Уопште, ове дубоке хармоније изгледале су ми налик на средства за надраживање која убрзавају било маште. Најзад, доживео сам такође, али преклињем Вас да се не смејете, осећања која вероватно проистичу из мог духовног склопа и мисли које ме обично заокупљају. Свугде има нечег узнетог и узносећег, нечега што тежи да се попне на већу висину, нечег претераног и суперлативног. За пример, послужићу се поређењем узетим из сликарства. Пред очима ми је замисао простране површине тамноцрвене боје. Ако би ова црвена боја представљала страст, замишљам како долази постепено, кроз све прелазе црвеног и ружичастог, до усијања најјачег огња. Било би наизглед тешко, чак и немогуће, доћи до нечег жешћег; па ипак, једна последња ракета начиниће бразду бељу но што је белина која јој служи као подлога. Биће то, ако хоћете, најдубљи урлик душе која се узнела до свог врхунца.
Био сам почео да пишем нека размишљања о одломцима Танхојзера и Лоенгрина које смо чули; али сам увидео да је немогуће све рећи.
Тако бих могао да продужим ово писмо у недоглед. Ако сте могли да ме читате, хвала Вам за то. Остаје ми још само да додам неколико речи. Од дана када сам чуо Вашу музику, говорим себи непрестано, а нарочито у тешким часовима: Када бих барем могао чути вечерас мало Вагнера! Има вероватно и других људи сазданих као ја. Уосталом, мора да сте били задовољни публиком, чији је нагон био знатно изнад новинарског лошег наука. Зашто не бисте дали још неколико концерата, додајући нове одломке? Дали сте нам да наслутимо нова уживања; имате ли права да нас лишите осталог? – Господине, још једанпут Вам захваљујем; учинили сте да поново нађем себе и оно што је велико, у тешким часовима.
Ш. Бодлер
Нећу дописати своју адресу, јер бисте можда помислили да нешто хоћу од Вас да тражим.