Sa sobom je najteze...:-D

[gost 330596]

Upravo ovo,evo me opet na tvojim stranicama mada sam sebi obećao 1000 puta danas da neću svraćati.Borba je to neprekidna,zaboraviti nekog ko ima tako nježnu,krhku i lomljivu dušu,principijelnu,poštenu,produhovljenog razmišljanja.Uff to je borba "na život i smrt",kako zaboraviti nekog tamo stranca koga ipak poznaješ iako ga nikad fizički nisi ugledao,ali itekako osjećaš njezine riječi i misli,kao da je tu ispred tebe i priča ti milim i toplim glasom...uhhh kad racionalni dio mog bića i pobijedi to ne traje dugo,opet te sanjam i zamišljam svašta nešto,uglavnom su to sitnice,ali od tih "sitnica" srce mi zadrhti,sav sam kao u nekom plamenu osjećanja,nemiran i ljut što te ne sretoh uživo...Ovo malo razuma zna da je to sve bajka,ali ta svijest o tome vrlo kratko potraje,sanjar u meni koji želi da vjeruje da će te jednog dana sresti i ugledati uvijek porazi mnogo slabijeg protivnika,ovo malo razuma.Eto,to je moja trenutna borba

 

[georgejune]

Sta je to,sa cim ne umete da se izborite,kada se borite sami sa sobom?

hm,lenjost da se pokrenem i izvucem iz sebe maximum

 

[bllondie]

Mnogo stvari čoveka lome iznutra. Najteže su borbe koje čovek vodi sam sa sobom. Dugo sam bila začaurena u neki svoj svet. Verovatno je to bio odbrambeni mehanizam koji sam nesvesno stvorila da bih se sačuvala od teškog perioda svog života i bola koji je on nosio. Ni sama nisam shvatila da je vremenom to postao sastavni deo mene. Da sam zidove digla prema ljudima u stalnom strahu da me ne povrede i nisam primećivala koliko na taj način ja povredjujem druge.
Kad god bih se osetila ugroženom bežala bih u taj svoj svet gde bih ostala nedodirljiva i zaštićena. A onda se desi nešto što te trgne i natera da dobro razmisliš čemu to vodi. Onda tek kreće borba sa samim sobom.
Nije lako posle toliko vremena ponovo otvoriti srce i dušu, ponovo verovati nekome...........ali ja se borim. Svaki dan vodim borbu sa sobom da ne pokleknem.
I sada me muče sumnje ali ih guram od sebe i teram napred. Ne može se večno živeti samo u snovima.
Mada priznajem, u nekom kutku moje duše neki snovi će uvek postojati i ja ću ići ka njima jer i za to je potrebno hrabrosti.
A posle duge borbe koja se vodila u meni ja sam stekla i tu hrabrost, da pokušam, da ne odustanem, bez obzira na krajni ishod.

 

[hirajgoagain]

nema to smisla

 

[gost 330596]

Mnogo stvari čoveka lome iznutra. Najteže su borbe koje čovek vodi sam sa sobom. Dugo sam bila začaurena u neki svoj svet. Verovatno je to bio odbrambeni mehanizam koji sam nesvesno stvorila da bih se sačuvala od teškog perioda svog života i bola koji je on nosio. Ni sama nisam shvatila da je vremenom to postao sastavni deo mene. Da sam zidove digla prema ljudima u stalnom strahu da me ne povrede i nisam primećivala koliko na taj način ja povredjujem druge.
Kad god bih se osetila ugroženom bežala bih u taj svoj svet gde bih ostala nedodirljiva i zaštićena. A onda se desi nešto što te trgne i natera da dobro razmisliš čemu to vodi. Onda tek kreće borba sa samim sobom.
Nije lako posle toliko vremena ponovo otvoriti srce i dušu, ponovo verovati nekome...........ali ja se borim. Svaki dan vodim borbu sa sobom da ne pokleknem.
I sada me muče sumnje ali ih guram od sebe i teram napred. Ne može se večno živeti samo u snovima.
Mada priznajem, u nekom kutku moje duše neki snovi će uvek postojati i ja ću ići ka njima jer i za to je potrebno hrabrosti.
A posle duge borbe koja se vodila u meni ja sam stekla i tu hrabrost, da pokušam, da ne odustanem, bez obzira na krajni ishod.

Ima vas....

 

[gost 330596]

 

[sunasceJeca]

JaoOj, podigli ste mi temicu "iz mrvih" .

Mislim da čovek može i ume da se izbori s svim. Samo je pitanje na koji način. To nam je verujem svima dato, kao neki nagon za samoodržanjem; samobitisanjem, odbrambeni mehanizam.

Nekada sam mislila da ću baš umeti s svim i svačim, da se izborim. I nisam uspela, u nečemu. Pa, sam shvatila da moram dosta drugih stvario, da preduzmem, s onim šta nosim i nosam u sebi, da to prevaziđem. Još uvek me to nešto meljem slama i dira. Sada se trenutačno nešto bahćem sama s sobom zdravstveno, da sebe oporavim, kao što onomad sebe bezveze razboleh...ali eto sada se trenutačno istinski borim s osećajem, otvarati se ljudima. U kojoj i kakvoj meri. Da pokažem šta sam, a da ne otkrijem previše. Da ostanem srdačna i fina, a da opet neko nema "materijala" da me dira s nečim što me boli. Čudan je taj filing, neki..osetila sam da sam izgubila sebe. Jer sada znam neke stvari, koje su me i uozbiljile, i to je super, a neke su baš "ubile" u meni onaj osmeh, koji sam imala do tih momenata. Nikada se više nisam osećala tako bezbrižno, tako nevino i naivno; čisto i neubrljano. Kao da mi je ovo oduzelo neki deo mene, da ja više ne gledam na ljude s nekom bezazlenošću, kao do tada. Sada kada čujem svoj smeh i osmeh, dođe mi čudno, nisam se dugo bila smejala. Radovala. Baš je čudan taj osećaj, borenja s nečim. Znaš ponekad da moraš a ne znaš ni kako ni kuda, ni gde, ni kada će da se završi. Kad je tome kraj.

 

[sunasceJeca]

Nisam nikada mislila da ću se morati boriti sama s sobom po pitanju emocija. Da će na primer doći dan, kada neću smeti da kažem šta mislim, šta osećam i za koga. Da ću trebati i morati sebe i ono šta je u meni, da stavim na neki stend baj. Da tome u sebi kažem umukni i prestani više da kucaš tom silinom i jačinom. Tim taktom i tim otkucajem. Borim se sada trenutačno da imam poverenja i da verujem ljudima. Možda sada nekako oni imaju više problema sa mnom, nego ja sa njima. Mene je nekako sada teško otopiti, Ljudi misle, da je dovoljno meni da čujem reči: "Veruj mi", i da ću ja kao neka gluva ku*ka, odmah da kažem i zatrepćem, evo, "Verujem ti". Ja u startu prevrnem očima, mislim se u sebi, o, da evo opet...Mislim da se sada borim i s tim, šta i koja postati. Jer ja nekako jesam krajnost, ili ti verujem ili ti en verujem u životu. I verujem, sve dok mi neko ne da razloga da ljudima ne verujem. Sada to dana side nekim petim i zaobilaznim putem. Sada si kriv dok se ne dokaze da si nevin. Šalu na stranu, eto..borim se sama s sobom. Normalno, živ sam čovek, želim da verujem ljudima, na kraju mi samo to i ostane. Da im verujem na reč..a ja nešto, i en verujem u reči, baš. Tu se nekako borim sama s sobom, da nađem neku pravu meru. Da mi ne kažu, vidi je led ledena a ni da ne ispadnem da nisam ništa naučila iz pređanjeg iskustva. Ne uspevam da nađem tu meru i zato se uglavnom i sklanjam svima. Nije mi više ni do kakve hrabrosti.

 

[sunasceJeca]

Mislim da je u tome moja borba sada. Kako ostati ono šta si, a ne gubiti i nadalje ljude oko sebe. Možda je problem, što ja negde ljudima sada i ne dajem neke prilike, da to i pokažu. Malo mi je i strpljenja ponestalo. Godine nekih veza, čekaj ovo, čekaj, ono..ili ono, moram da pokažem zubićee, da zadobijem poštovanje nečije. Čisto odmah, ako ej enko ok, ok da bude i taj neko. Nikako ne kontam i ne mogu da se pomirim da je u ljudskoj prirodi i psihologiji, da ispituju granice. Zašto to ne može odmah da se tako ponašaju. Ili ih ja odbijam jednostavno svojim strahom. Komplikovanošću sada. Možda se bojim, da ću ih takvim i tim svojim stavom terati. Verujem da to i radim. Svesna sam da to soećam ali verovatno ih nesvesno oteram. Oteravam. Ili...Oterati opet. A, najviše se bojim, da ih možda nesvesno ne povredim. Toga se mislim, onako najviše pribojavam i bojim. Jer nešto u meni hoće, da nastavi život koji je stao u nekom momentu za mene, jer nisam znala kako tada da se na pravi način nosim s tim u punom smislu. Jedan deo mene je to prihvati, "sahranio" u sebi i rešio da ide dalje. Život ide dalje, niti šta staje za mene, niti aj stajem negde zbog nekih petih. Znači, to je život. On te vodi, on te gura, on te naprosto sam na to tera, natera i nateraće me. Nakon svega, se strašno bojim, ne dao Bog da se ponovi, ja to ne bih zaista ponovo podnela. A, opet bilo bi super voleti nekoga opet. Umorna sma od razmišljanja, lupanja glavu. I oko mene svi moji, kažu, opusti se. Ja i dalje ne uspevam ili jednostavno ne umem. Znam ja šta je, u korenu problema. Fino sam se ja jednom prepustila i pustila. I to je bilo tako jako i silovito. Da me je kasnije pokosilo. I ja sam osetila da sam izgubila kontrolu. Ja sam čovek koji sve drži svoje konce u svojim ručicama. I nekako to sada "predavanje" neće ići uopšte lako. Ponekad se mislim, ili će neko samo odmahnuti glavom, ili će reći da nema živaca, ili će mu postati smor ili neće imati strpljenja. A, ja ne mogu da se pravim da nije tako, kada jeste. Ovako. Ja se osećam sada "oštećenom" za neke stvari. Ranjivo. I bolno. I zato negde kapiram da moram dobrim sada da se čuvam, jer ako opet ne dao Bog prepoznam nešto , meni nema spasa i onda zaista s zdravljem mogu samo da budem an Vi, i da mu mašem gudbaj Čarli. Možda se zato i ne otvaram ljudima; možda zato sada uteknem od bilo čega gde se treba nešto previše i poviše otvarati, jer ja to samtram atakom i opasnošću, najiskrenije. I onda kažu, da budem spontana...Ma, ne umem. Jednostavno, sada to tako teško ide. Bome, s puno se ja stvari sada borim.

 

[sunasceJeca]

Divno i istinito,ma ja tebe u potpunosti razumjem,znam da ćeš teško povjerovati ali imaš puno pravo da mi i ne vjeruješOnaj ko te sretne u RL bar ima neku šansu,ili da bude strpljiv ili da ode kao što kažeš da uglavnom i odlaze...Ali šta sa onim koji nikad neće dobiti priliku da te demantuju i sretnu,šta sa njima,e to me prilično frustrira, mogu samo ovako da kuckam u nedogled...nadam se da me bar malo shvataš..

Možda ja njih i nesvesno, odgurnem, odguravam, kolega znaš... da vidim ko će ostati. Hoće li se neko samo okrenuti i naći sebi novu zabavu i igračkicu ili reći u sebi, ma do Sudnjega dana ću. To je verovatno taj moj neki dečji poriv, što i nadalje plamti, ono kao..nekome ćeš toliko biti sjajna, da te neće dati nizašta na svetu i nekome ćeš biti zaista super osoba, ko će zaista shvatiti da se vredi za mene boriti, ili mi možda samo pomoći u tome, da se otvorim. A, to faktički ne može niko, nego ja sama. A, ja sama..više nisam sigurna da umem i znam, znaš. Ne kažem ja ono, znaš guriškati nekoga do u besvest, ne to, nikako...nego ne znam..nakon svega, možda je i ružno a i tužno verujem, ali sam sada u realnom životu sklona da sve što ljudi kažu proverim i da ih malo istestiram.

 

[gost 129086]

Dobro pitanje. Drago mi je da čitam da ima pametni ljudi koji priznaju slabost i analiziraju sebe i da izvuče ono najbolje iz sebe i da su pobedili sebe. I ja se borim, neka osoba bezveze me je fizički povredila, jak udarac na leđa tako da sam završila kod lekara. Nisam sebi dopustila da mržnja pobedi mene i njega, nego rana da zaceli i povratim sebe, i da oprostim njemu i to učinila tako da meni bude lakše i budem jača nego ikad.

 

[sunasceJeca]

Žao mi samo što će te neko "ugrabiti" u stvarnosti,ja te prilike nemam,da naletim na takvu osobu,ma mora da si i slatka,takva duša od cure ne može biti ružnaZZnam sve,teško meni povjeruju,u mojim postovima ima svega i svačega,izgleda nevjerovatno ali sve je istina,ljudi su puni predrasuda,misle ako muško sa jačim seksualnim nagonom često priča o sexu itd. da je hladan bez ikakvih emocija,šta ću kad sam 3 u 1,u mom slučaju 10 u 1( koliko god obožavao sex toliko volim i romantiku i sve što uz nju ide ), zato i dobih u reputaciji "hm danas nije teško biti glumac" od neke osobe,malo ko vjeruje ono što ja piskaram,a valjda će neko da povjerujeNada zadnja umire,čovjek bez snova bolje i da ne živi..

Eh, kolega, pun je real takvih žena, devojaka, poput mene nemoj tako. Ne samo real, nego i ovaj Forum, ako već o Forumčetu i pišemo. Ne treba biti pesimističke prirode. Ako ti pišeš, da ti neko nešto poveruje, ti se onda u pogrešnoj kolega crkvi moliš. Treba da pišeš zato što to želiš, a ne da li će neko peti da sumnja u sve ili da ti veruje. Mene lično savršeno briga, jel me neko smatra pateičnom, jadnom, lažovom ili iskrenom dušicom, koja piše otvoreno o tome šta me muči.

 

[gost 330596]

Dobro pitanje. Drago mi je da čitam da ima pametni ljudi koji priznaju slabost i analiziraju sebe i da izvuče ono najbolje iz sebe i da su pobedili sebe. I ja se borim, neka osoba bezveze me je fizički povredila, jak udarac na leđa tako da sam završila kod lekara. Nisam sebi dopustila da mržnja pobedi mene i njega, nego rana da zaceli i povratim sebe, i da oprostim njemu i to učinila tako da meni bude lakše i budem jača nego ikad.

Čovjek treba svaki dan da se preispituje,malo njih to radi,osim nekih istinskih vjernika...Svaka čast ako si oprostila,ne valja živjeti u mržnji i osveti...

 

[Šnicla u sosu]

Dobro pitanje. Drago mi je da čitam da ima pametni ljudi koji priznaju slabost i analiziraju sebe i da izvuče ono najbolje iz sebe i da su pobedili sebe. I ja se borim, neka osoba bezveze me je fizički povredila, jak udarac na leđa tako da sam završila kod lekara. Nisam sebi dopustila da mržnja pobedi mene i njega, nego rana da zaceli i povratim sebe, i da oprostim njemu i to učinila tako da meni bude lakše i budem jača nego ikad.

ja bi ipak makar pozelila da ga zveknem malo ono nek i on meni ima sta da oprasta pa nek se i on osjeca lijepo i bude jaci no ikad i tako to


mislim sto samo drugi da cine dobra djela, jbga, malo i ja

 

[gost 129086]

Čovjek treba svaki dan da se preispituje,malo njih to radi,osim nekih istinskih vjernika...Svaka čast ako si oprostila,ne valja živjeti u mržnji i osveti...

Naravno, treba preispitati ali ne svaku situaciju ali možda onako iz bezazlenosti ili nismo obratili pažnju na nekoga učinili smo osobu povređenom? Dela, reči, postupci kojih nismo svesni? Treba otvoreno reći šta te muči da bi sve to razjasnilo a ne ćutati i gajiti mržnju koja kasnije može zakoplikovati sve. Oprostila sam mu.

ja bi ipak makar pozelila da ga zveknem malo ono nek i on meni ima sta da oprasta pa nek se i on osjeca lijepo i bude jaci no ikad i tako to


mislim sto samo drugi da cine dobra djela, jbga, malo i ja

Bogami baš me je bolelo dugo i najjače sam izdržala pritisak u sebi ne dozvolivši da u meni razvija mržnja već da budem racionalna u svemu.Uh kakva borba iznutra. Hladna glava da, ljuto srce ne. Treća osoba je učinila da nas pomiri i drago mi je zbog toga, praštanje mnogo toga može da sačuva, i on mi se izvinio. Viđam ga svaki dan i tako to....

 

[sunasceJeca]

Nije pun forum takvih a i u RL ste vrsta u izumiranju.Ne, ne pišem ja ništa razmišljajući da li će mi neko vjerovati ili ne,ja sam jednostavno to što jesam,pročitaj svaki moj post kad uvatiš vremena i vidjećeš da je tako(ima svega i svačega).iz čega se jasno vidi da me apsolutno boli dupe hoće li me smatrati luzerom ili nenormalnim...

Hvala na komplimentu. Tako i treba; slažem se. Ja zaista ali zaista mislim, da ljudi što omaju finu dušu, dobar um, prenose to i na svoja slovca. Ja nisam tako baš čitala tvoje komentare, priznajem (ko zna na šta bih sve naišla, kako ti kažeš) ali dobro, ko sam ja da komentarišem ičije pisanije. Svako piše šta ga zanima, o čemu voli da piše, ništa sporno kolega. Ti samo "slušaj" sebe i nadalje i piši kako ti želiš. A, šta će ljudi da misle..oni će uvek nešto da misle. Jedini sebe kroz život čovek ima, i zato treba uvek biti dosledan svom biću iznutra.

I da sam pesimista u životu,ne bi ti pisaoJednostavno tako stvari stoje,ljudi su postali jako zli,znači i muškarci i žene,pa gdje ćemo biti iskreni ako nećemo na forumu nekom,kako li se ti foliranti ponašaju u realu da mi je samo znati kad prema totalnim strancima ne mogu biti iskreni

I pesimisti su ljudi. Ja sam realni optimista. Pa, luda neka vremena došla...Ja kapiram tako, da svi ljudi što ovde pišu, bilo gde..sve je to stvaran svet, koji samo eto bitiše na netu. Znači, te ljude možda srećemo negde i u realu. A, ljudi su energija. Ja sam duže tu, nego ti..i mogu da ti kažem, da se drastično sve promenilo, barem za mene, nakon 2011. Ali, opet kažem..ne znači, da ako neko ne piše o svemu i svačemu, da nije iskren. Različita je doza iskrenosti. Neko priča sve, neko se ničega ne stidi, neko svega, neko dozira šta će reći. I to je opet za poštovanje, nismo svi isti.

Pa eto,ta borba da se nekad "izlogujem" iz mašte se i dalje nastavlja..Hval što si odvojila vrijeme da malo piskaramo pa makar i ovako javno p.s.obožavam tvoje dugačke postove.

Pa, dobro..Borba je borba. Šalu na stranu, lepo je i divno pročitati da neko voli šta ja pišem. Hvala ti. Vidiš, dobro kažu ljudi..što je nekome patetika & roman, od koga mu se povraća, drugome je uživancija.. Zato, uživaj i čitaj, ako ti se zaista sviđaju i dopada ono što ja piskaram; meni je onda osobita čast. Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo. Svako ko je korektan i fin, dobronameran je u mojim očima fin sagovornik, za diskusiju.

 

[sunasceJeca]

Mnogo stvari čoveka lome iznutra. Najteže su borbe koje čovek vodi sam sa sobom. Dugo sam bila začaurena u neki svoj svet. Verovatno je to bio odbrambeni mehanizam koji sam nesvesno stvorila da bih se sačuvala od teškog perioda svog života i bola koji je on nosio. Ni sama nisam shvatila da je vremenom to postao sastavni deo mene. Da sam zidove digla prema ljudima u stalnom strahu da me ne povrede i nisam primećivala koliko na taj način ja povredjujem druge.
Kad god bih se osetila ugroženom bežala bih u taj svoj svet gde bih ostala nedodirljiva i zaštićena. A onda se desi nešto što te trgne i natera da dobro razmisliš čemu to vodi. Onda tek kreće borba sa samim sobom.
Nije lako posle toliko vremena ponovo otvoriti srce i dušu, ponovo verovati nekome...........ali ja se borim. Svaki dan vodim borbu sa sobom da ne pokleknem.
I sada me muče sumnje ali ih guram od sebe i teram napred. Ne može se večno živeti samo u snovima.
Mada priznajem, u nekom kutku moje duše neki snovi će uvek postojati i ja ću ići ka njima jer i za to je potrebno hrabrosti.
A posle duge borbe koja se vodila u meni ja sam stekla i tu hrabrost, da pokušam, da ne odustanem, bez obzira na krajni ishod.

Ti si jedno hrabro biće u toj borbi. Ja ti od sveg - a, želim da istraješ u onome šta te muči. Hvala ti na ovako divnom postiću. Božanstven je.

Dobro pitanje. Drago mi je da čitam da ima pametni ljudi koji priznaju slabost i analiziraju sebe i da izvuče ono najbolje iz sebe i da su pobedili sebe. I ja se borim, neka osoba bezveze me je fizički povredila, jak udarac na leđa tako da sam završila kod lekara. Nisam sebi dopustila da mržnja pobedi mene i njega, nego rana da zaceli i povratim sebe, i da oprostim njemu i to učinila tako da meni bude lakše i budem jača nego ikad.

Ovo mi je bilo jako strašno za pročitati...Da li si sada dobro? Mislim, jer sanirana ta povredica? O, zaboga zašto je to učinio? Kaži mi, kako si se izborila s tim osećajem? Ne s mržnjom, nego koji su se sve osećaju smenjivali u tebi, dok nisi smogla snage da oprostiš? SHvataš šta želim za reći..lako je reći, u sebi da opraštaš..nego kako si zaista to postigla, na koji način, da te to više ne muči, da iz srca otpustiš ? Svaka ti čast, veoma jaka si ličnost.

 

[S€STRA]

Ne mogu da se nateram da jedem povrce

 

[sunasceJeca]

Da mi se dopada samo to što pišeš sve bi bilo lako,međutim sve to ne piše neka programirana mašina već osoba od krvi i mesa,Sanšajn jeca,i tu nastaje problemčić...A čitaj slobodno,nema tu ničeg strašnog,sve je to za nas ljude tj.forumaše

Znači, da postanem roboTčić? Zbog čega je to problem, po tebi biti od krvi i mesa, a osećajna duša? Pa, hajD, kad već mi tako lepo laskaš o pisaniju mom, i da me čitaš, najmanje što mogu da učinim za tebe je to, eto moraću i ja tebe malo da "pročešljam" o čemu je tvoje pisanije . Može?

Ne mogu da se nateram da jedem povrce

Jel ovo neka šala?

Prebio sam maštu debelim kaišem,razum trenutno vlada,ma ne brini iskuliraću se

Pazi, s samim sobom je najteže. Tako tema kaže. Kada se čovek prepusti, tada nastaje ravnodušnost. Sve dok se čovek opire, tada mu je još gore. Jer tada potiskuje.

 

[Šnicla u sosu]

najteze je kad covjek ne zna sta hoce, pa se kasno sjeti

 

[sunasceJeca]

Borim se i s tim, kako oprostiti u sebi, ljudima, što su me povredili. Povređivali. Zlo mi naneli. Pokušavam, ali mi ne ide. Ne ide, da otpustim, jer se osećam izigrano(m). Izmanipulisano(m). Mene je to koštalo zdravlja. Kako ne potirati sebe a izdignuti se iznad situacije? Još uvek u meni tinja gnev. Ne zato što su mi to uradili, već što sam ja to dopustila. Svo vreme se pitala, kako nisam primetila, šta sam mislila...i zašto na vreme nisam sve poslala do đavola. Znači, kao oprostiti najpre sebi? A, onda i drugome. Ja u dubini duše, nikome ne želim zlo. Nemam taj poriv. Ne vuče me osveta. Ništa. Ne sudim. Samo kažem da mi je teško. Jer sve kada premotam, to je svesno urađeno i to je ono što koči. Jer ne mogu da opravdam. Da kažem, nisu znali...jer jesu. Posve svesno. Znači, ne mogu u sebi da ih vadim na neuračunljivost. Pokušavam u sebi, ne mogu. Ali, to utiče i na mene, jer meni stvara nemir i koči me, da okrenem list drugi.

- - - - - - - - - -

najteze je kad covjek ne zna sta hoce, pa se kasno sjeti

Obrazloži malo pobliže; ne razumem.

 

[sunasceJeca]

Sanšajn nije valjda da treba da ti nacrtam,shvatila si poentu ipakA što se pisanija tiče slobodno,samo ne komentariši ništa javno

Izgleda da nisam, očito. Moje komentarisanje je uvek transparentno bilo. I ostalo. U vezi svega. Bilo u vezi tema, bilo u vezi bilo kog korisnika.

Ili ne želi da smeta nikom,može i to

Ovo je ozbiljna tema, koliko god tebi ili vama ovde ostalima delovala šaljivo, iako ubacimo po koju šalu, razmatramo ozbiljne stvari na pdf- u smo Psihologija. Nemojte gubiti to iz vida. Ja najotvorenije pričam o onome šta me muči. Ako nemate neki savet, nemojte se sprdati s mojim slovima.

 

[siju i miju]

kada se dvoumim i kad to traje danima.i na kraju ne izaberem ni jedno zlo.i tako život prodje

 

[gost 330596]

nema to smisla

Pa vidim,a ne mogu onaj bullshit gore da obrišem

 

[HELENA33]

Borim se i s tim, kako oprostiti u sebi, ljudima, što su me povredili. Povređivali. Zlo mi naneli. Pokušavam, ali mi ne ide. Ne ide, da otpustim, jer se osećam izigrano(m). Izmanipulisano(m). Mene je to koštalo zdravlja. Kako ne potirati sebe a izdignuti se iznad situacije? Još uvek u meni tinja gnev. Ne zato što su mi to uradili, već što sam ja to dopustila. Svo vreme se pitala, kako nisam primetila, šta sam mislila...i zašto na vreme nisam sve poslala do đavola. Znači, kao oprostiti najpre sebi? A, onda i drugome. Ja u dubini duše, nikome ne želim zlo. Nemam taj poriv. Ne vuče me osveta. Ništa. Ne sudim. Samo kažem da mi je teško. Jer sve kada premotam, to je svesno urađeno i to je ono što koči. Jer ne mogu da opravdam. Da kažem, nisu znali...jer jesu. Posve svesno. Znači, ne mogu u sebi da ih vadim na neuračunljivost. Pokušavam u sebi, ne mogu. Ali, to utiče i na mene, jer meni stvara nemir i koči me, da okrenem list drugi.

a zashto morash da im oprostish? ako si vec razumela da si sama kriva shto si dozvolila da te povrede jednostavno radi na tome da se ubuduce takve stvari ne ponove... uchinjeno ne mozemo da popravimo i zashto se smarati pitanjima kako nisam videla i znala ranije... stvari koje su proshle treba ostaviti gde im je mesto - u proshlosti... to je jedini nachin da okrenesh novi list...