10. jul 1926. Subota
Ja ne bih mogla da zivim sa tobom ne zbog neshvatanja, vec zbog razumevanja. Patiti zbog tudje pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti - to ponizavanje ne bih podnela.
Do dana danasnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slicne reci (retko) gestovi (cesce), pokretac je uvek bio drugaciji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou - nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrecuci se s tobom, ja se susrecem sa sobom, koja sam ostricama okrenuta protiv sebe.
S tobom ne bih mogla da zivim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio...
Mnogo sam o tome razmisljala - i pre tebe - celog zivota. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja - kao trambulina, to je ponizavajuce). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost - razvodi sve!) Tokom celog zivota samo mi se jedna priblizila (mozda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se priblizila nevernost, njena forma). Vernost je zbog odusevljenja. Odusevljenje je u coveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo cak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne odusevljenost, vec odusevljenje. To mi je odgovaralo.
Sta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u zivotu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) moze da da zbir? To je drugaciji kvalitet. Drukcije se vrsi cepanje atoma. Sustina ne moze da se raspadne na moze biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi jos jednom i na novi nacin stvorili heroja (sebe).
Da kazem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono sto te odusevljava, mene ce preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovacu od njega. Bicu izlecena od tebe istog trenutka. Kao sto bih se izlecila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove - Gretchen. Ulica kao mnostvo, da, ali ulica ovaplocena u jedno, mnostvo koje je uobrazilo (i ti ces ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge...
Shvati me: nezasita iskonska mrznja Psihe prema Evi, od koje nemam nista. A od Psihe - sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Dusa za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osudjen, ja ne shvatam, ja se povlacim.
Ljubomora. Nikad nisam shvatala zasto Tanja, koja je opravdano skromnog misljenja o sebi, negoduje na X zbog toga sto voli i druge. Zasto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepse, upravo ono cega je ona lisena, to je kod nje na ceni. Moj slucaj se komplikuje jos i time sto nije privatan, sto moja ma cause prestaje istoga casa da bude moja i postaje cause tacno polovine sveta: Duse. Mene prevariti je indikativno.
Ljubomora? Ja jednostavno popustam, kao sto dusa uvek popusta telu, narocito tudjem - iz najcistijeg prezira, od necuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono sto je moglo postati bol.
Jos nije bilo pametnjakovica koji bi mi rekao: "Menjam te za stihiju: mnostvo: bezlicno. Menjam te za sopstvenu krv".
Ili jos bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).
Obamrla bih od otvorenosti, odusevila bih se tacnoscu i - mozda bih shvatila. (Muske ulice nema, postoji samo zenska. - Govorim o sastavu. - Muskarac je stvara svojom zeljom. Ona postoji i na otvorenom polju. - Nijedna zena (izuzeci su neprirodni) nece poci sa radnikom, svi muskarci idu sa devojcurama, svi pesnici).
Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muskarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim ocima i gubim, ja sam ocaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u celo - proceni sam.
Ko se jos ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuce, a ne i zbog njene gosce. Ne sumnjam da cu u starackim uspomenama mojih mladih prijatelja biti - prva. Sto se tice muske sadasnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv - kunem ti se! - koji nikada u sebi nisam cula. Cini mi se to je muski lajtmotiv.
Moje jadikovanje je zbog nemogucnosti da postanem telo. Zbog nemogucnosti da potonem. ("Kada bih jednom poceo da tonem...")
Borise, sve je to tako hladno i proracunato, ali iza svakog sloga je ziv slucaj, koji je ziveo i, ponavljanjem svojim, naucio. Mozda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. "Nije cudno..."
A sada zakljucak.
Pismo je pocinjalo: "ne zbog neshvatanja vec zbog shvatanja". Ono se zavrsava: "Ne shvatam, povlacim se." Kako to povezati?
Razni pokretaci na istom nivou - eto tvoga mnostva i mojega. Ti ne shvatas Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni cula. Ja se sa njom, ocigledno gazdaricom - ne poznajem. (Krvi mi je vec ocigledno bliza, kao tekucina), "krv koja se uzdrzava..." Ah, kada bi moja imala od cega da se uzdrzava. Znas li sta ja zelim - kada zelim. Pomracenja, prosvetljenja, preobrazenja. Krajnji rt tudje duse i - svoje. Reci koje nikada neces cuti, koje nikada neces izgovoriti. Nepostojece. Cudovisno. Cudo.
Ti ces dobiti u ruke, Borise - zato sto ces konacno dobiti - cudnovato, tuzno, neprohodno, raspevano cudoviste koje ce se otimati iz ruku. Secas li se onog mesta sa cvetom u "Junacini"? (Ceo "Junacina" - koliko je to o sebi!)
Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srecni - i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je vec sav u nama. Tvoja vecita odlazenja (tako ja to vidim) i - ono sto tvojim ocima gleda sa poda. Tvoj zivot - odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuce. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosis. Mi bismo se slozili.
Rodjeni, daj oduska srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muci se. Zivi. Neka te zbunjuju zena i sin. Oprastam ti sve i svakoga. Uzimaj sve sto mozes - dok jos zelis da uzimas.
Seti se toga da je krv starija od nas, narocito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske - ne, sa eticke visine.
Pisi mi ili ne pisi o svemu, kako hoces. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) - tvoj prijatelj.
Marina Cvetajeva - Borisu Leonidovicu Pasternaku
