Književnost Ruska književnost

  • Začetnik teme Začetnik teme kalis
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
OPTIČKA VARKA

Semjon Semjonovič stavlja naočare, posmatra bor i vidi: na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovič skida naočare, posmatra bor i vidi da na grani bora niko ne sedi.
Semjon Semjonovič stavlja naočare, posmatra bor i opet vidi kako na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovič skida naočare, opet vidi na grani bora niko ne sedi.
Semjon Semjonovič opet stavlja naočare, posmatra bor i opet vidi kako na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovič ne želi da veruje u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom.

Danijel Harms
 
"NINA (gleda ga pažljivo u lice): Dajte da vas pogledam. (Okreće se) Ovde je toplo, lepo... Nekad je tu bio salon. Jesam li se jako promenila?
TREPLJEV: Da... Smršali ste i oči su vam došle velike. Nina, zaista je čudno što vas vidim. Zašto me niste puštali da doñem k vama? Zašto dosad niste došli? Ja
znam da ste ovde već skoro nedelju dana... Ja sam svakog dana odlazio k vamapo nekoliko puta, stajao ispod vašeg prozora kao prosjak.
NINA: Bojala sam se da me vi mrzite. Svake noći sanjam kako me gledate i ne možete da me poznate. Kad biste znali! Od prvog dana posle dolaska stalno sam
lutala ovuda... pored jezera. Pored vaše kuće sam bila mnogo puta i nisam se mogla rešiti da uñem. Hajde da sednemo. (Sedaju) Hajde da sednemo i da razgovaramo. Ovde je lepo, toplo, intimno... Čujete li vetar? Kod Turgenjeva ima jedno mesto: „Blago onome ko u takvu noć sedi u kući, ko ima svoj topli kutak.” Ja sam A galeb... Ne, to nije ono. (Trlja čelo) Šta sam počela?... Da...Turgenjev... ,,I neka pomogne bog svima beskućnicima i lutalicama...” Ništa...(Jeca.)
TREPLJEV: Nina, opet vi... Nina!
NINA: Ništa, tako mi je lakše... Već dve godine nisam plakala. Sinoć kasno otišla sam u park da pogledam da li je još čitava naša pozornica... A ona još stoji. Zaplakala sam prvi put posle dve godine i bilo mi je lakše, duša mi se malo razvedrila. Vidite, više ne plačem. (Uzima ga za ruku.) Dakle, postali ste književnik... Vi ste književnik, a ja glumica... Oboje smo upali u vrtlog... Živelasam srećno, kao dete. A čim se probudim ujutru, pevam; volela sam vas, sanjala o slavi, a sada? Sutra ujutru moram da putujem za Jelec u trećoj klasi... sa seljacima, a u Jelecu će me obrazovani trgovci saletati komplimentima. Život je grub!"


Čehov ~ Galeb
 
ШТА ИМЕ МОЈЕ ЗА ТЕ ЗНАЧИ


Шта име моје за те значи?
Умреће оно к'о шум вала
Шта тужно мије туђа жала,
Ко жагор шумски кад се смрачи.
На листу твога споменара
Остаће попут трага сивог,
К'о гробни натпис, чудна шара


Нечитљива за иког живог.
Шта значи оно? Већ одавно
Вал нових немира га брише
И сећање животодавно
Не буди у твом духу више.
Но реци га у време чаме,
Кажи у часовима сивим:
Постоји успомена на ме,
Постоји срце где ја живим ...


Александар Сергејевич Пушкин
 
Hroma djevojka nam priđe s ulice, duge kao bestramvajska noć. Ona vuče svoju štaku u stranu i žuri se da što prije sjedne, da bude sličnija svima. Tko je ta osamljena: – Laka konjica…
Mi moljakamo jedan od drugoga cigarete i stvaramo svoju ceremonijalnost, šifrirajući u životinjsko-plašljive formule veliko, moćno, zabranjeno shvaćanje klase. Životinjski strah čini kineske ispravke na listovima zahodskog papira, praga dostave, tuče po oborenima, zahtijeva kaznu za zarobljenike. Kako dječaci utapaju svenarodno mače u Moskvi-rijeci, tako naši odrasli dječaci u igri gnječe, u velikom prevratu, malo gnječe: hej, navali, žmiči, nek se ne vidi koga to gnječimo, takvo je sveto pravilo linča.
Trgovac na Ordinjki prevario radnicu na vagi – ubij ga!
Blagajnica nas prevarila za petak – ubije je!
Direktor naslijepo potpisao glupost – ubij ga!
Mužik sakrio u hambar raž – ubij ga!
Prilazi nam djevojka, vukući se sa štakom. Jedna joj noga ukočena, a gruba cipela-proteza podsjeća na drveno kopito.
Tko smo mi? Mi smo školarci koji ne uče. Mi smo komsomolski svojeglavci, mi smo smutljivci s dopuštenjem svih svetih.
Filipa Filipiča zaboljeli zubi. Filip Filipič nije došao i neće doći u razred. Naše shvaćanje nastave tako se odnosi prema nauku, kao kopito prema nozi, ali nas to ne zbunjuje.
Ja sam vam došao, moji parnokopitni prijatelji, lupati štakom u žutom socijalističkom pasažu-kombinatu, podignutom s golom fantazijom junačine-gazde Gibera od elemenata raskošnog hotela na Tverskoj, noćnog telegrama ili telefonske stanice, od mašte o svjetskom blaženstvu, utjelovljenom kao permanentni foaje s bifeom, od neprekidne kantine sa salutirajućim klericima, od poštansko-telegrafske suhoće zraka od kojega grebe u grlu.
Ovdje traje neprekidna knjigovodstvena noć pod žutim plamenom kolodvorskih svjetiljaka druge klase. Ovdje, kao u Puškinovoj bajci, Židova sa žabom vjenčavaju, to jest, odvija se neprekidna svadba kozonogoga kicoša, što sipa teatralnu ikru, sa parnim, za njega iz iste banje nečistim, moskovskim redaktorom-grobarom, koji izrađuje brokatne ljesove u ponedjeljak, utorak, srijedu, četvrtak. On s papirnim pokrivačem šumi. Otvara žile mjesecima kršćanske godine, što još čuvaju svoja pastirsko-grčka imena – januaru, februaru i martu… On je strašni i nepismeni nadriliječnik događaja, smrti i zbivanja, i sretan, presretan, je kada kao fontana brizga konjska krv epohe. (...)- Osip Mandeljštam : Četvrta proza (odlomak)
 
"Kad se on osvrnuo, i ona je okrenula glavu. Blistave, sive oci, što su se od gustih trepavica cinile tamnijima, prijateljski se pazljivo zaustave na njegovom licu. . . U tom kratkom pogledu Vronski stize zapaziti suzdrzanu zivahnost što je poigravala na njenom licu i titrala medu blistavim ocima i jedva primetnim smeškom od kojeg su joj se nadimale rumene usne. Kao da je višak necega tako prepunjavao njeno bice da se mimo njene volje iskazivao cas u bljesku pogleda, cas u smešku. Hotimice je pogasila svetlost u ocima, ali je ona i mimo njene volje svetlila u jedva primetnom smešku. "
 
PLAVA SVESKA BR.10

Bio jedan riđi čovek koji nije imao oči i uši. Nije imao ni kosu, tako da su ga uslovno zvali riđim.
On nije mogao ni da govori jer nije imao usta. Nos takođe nije imao.
Štaviše, nije imao ni ruke ni noge. Nije imao ni stomak, nije imao ni leđa, nije imao ni kičmu, nije imao ni jedan unutrašnji organ. Nije imao ništa! Tako da nije jasno o kome je reč.
Bolje onda da o njemu više ne govorimo.

Danijel Harms
 
Која је ово улица?
Улица Мандељштама.
Ђавоље презиме неко -
С које год стране га реко,
Криво звучи, а не право.

Мало је шта у њему равнина,
Нарав му није од крина,
И зато је ова улица
Или, тачније, ова јама
Ето и добила име
Тог Мандељштама...
:) Осип МАНДЕЉШТАМ
 
PISCI

Lav Tolstoj i F.M. Dostojevski, bog da mu dušu prosti, rešiše da se takmiče ko će bolje napisati roman. Pozvaše Turgenjeva da presudi. Tolstoj otrča kući, zatvori se u kabinet i brže-bolje poče da piše roman - o deci, naravno (on ih je veoma voleo). A Dostojevski sedi u svojoj sobi i razmišlja: "Turgenjev je plašljiv čovek. Sad on sedi kod kuće i razmišlja: 'Dostojevski je nervozan čovek. Ako kažem da je njegov roman lošiji, on može i da me zakolje.' Što bih se onda trudio?" (to Dostojevski razmišlja). "Namerno ću napisati što gore, novac će svejedno biti moj!" (kladili su se u sto rubalja).
A za to vreme Turgenjev sedi kod kuće i razmišlja: "Dostojevski je nervozan čovek. Ako kažem da je njegov roman lošiji može i da me zakolje. S druge strane, Tolstoj je grof. Bolje da se ja ne petljam u to. Ma nek se nose!"
I iste te noći neprimetno otputova u Baden-Baden.

Danijel Harms
 
PRIČA O TAKVIMA KOJI SE TUKU

Aleksej Aleksejevič navali na Andreja Karloviča, razbi mu njokalicu i pusti ga.
Andrej Karlovič, prebledeo od besa, baci se na Alekseja Aleksejeviča i raspali ga po zubima.
Aleksej Aleksejevič, ne očekujući tako brz napad, sruši se na pod, a Andrej Karlovič ga uzjaha, izvadi iz usta svoju veštačku vilicu i njome tako obradi Alekseja Aleksejeviča da je Aleksej Aleksejevič ustao s poda potpuno unakažena lica i iskidanih nozdrva. Držeći lice rukama Aleksej Aleksejevič pobeže.
A Andrej Karlovič protrlja svoju vilicu, vrati je u usta, škljocnu zubima i, uverivši se da je vilica legla, obazre se oko sebe, vide da Alekseja Aleksejeviča nigde nema i pođe da ga traži.

Danijel Harms
 
ZAKLINJANJE


Na mene misli u proljećnoj noći,
na mene misli svake ljetnje noći.
Na mene misli u jesenjoj noći,
na mene misli svake zimske noći.
Nek nisam s tobom, nek sam u samoći,
nek sam daleko - i ne mogu doći,
svoj san o meni ipak predaj noći,
u hladnjikavoj posteljnoj mirnoći,
što god kao more mekih moći.
Ko s morem, budi sa mnom ove noći.

Dok traje dan, ne misli nikad na me.
Dan sve okrene tumbe, pun galame,
uz vinske čaše i dimljive tame.
Viziji dan iskopa mnoge jame.
Težnje tvog dana neka hrle same,
ali u noći uvijek misli na me.

Osjećaš li kroz dozive sirene,
kroz vjetar, kada k oblacima krene,
svu stisku moju, i šta si za mene,
tamo u sobi gdje su uske sjene,
gdje sklapaš oči, jer pune su žene
bola i sreće što se časom smjene.

Preklinjem te u tihanoj tišini,
ili uz tutanj kiše u visini,
ili u snježnoj blistavoj bjelini,
il' kroza san što se ko java čini:
Na mene misli u proljećnoj noći,
na mene misli svake ljetnje noći.
Na mene misli u jesenjoj noći,
na mene misli svake zimske noći.

Evgenij Jevtušenko
 
VIŠE TE NE VOLIM



Više te ne volim...Da, banalnog li kraja.

Banalan je ko život, banalan ko smrt.

Pokidaću tu žicu romanse očaja,

polomiću gitaru - čemu savez krt!



Samo naš pas, čupavko naš da shvati neće

zašto ti mudruješ i zašto sam ja nem.

Iz moje sobe - odmah tvojoj dveri kreće,

od tebe, opet, - on skače na moju dver.



Može se skrenuti od raspinjanja stalnog...

Sentimentalna kuco, još si zelen, znaj.

Ja neću da padnem na tu sentimentalnost.

Da muke produžujem - i odlažem kraj.



Sentimentalnost nije slabost - nego zločin,

kad smekšaš opet ko u zaručenja čas,

i probaš, stenjući, predstavu da počneš

koja se zove tupavo "Ljubavi spas".



Ljubav se spasava još prvih njenih dana

od dečjih "nikad!", "uvek!" - što su vatre plod.

"Bez obećanja!" - vozovi tad viču nama.

"Bez obećanja!" - zuji telgrafski vod.



Koluti dimnog neba, polomljene grane

uvek su opomena zanesenim tada,

da velik optimizam - otkriva neznanje,

da više ima nade - kad se manje nada.



Humanije je prvo trezveno sve znati,

beočug svaki s lanca metnuti na tas.

Ne nuditi nebesa, al bar zemlju dati,

ne ići čak do groba, al dati bar čas.



Humanije je nikad ne izreći "volim...",

strašno je kad ta usta izgube svu draž,

kad potom prazna reč, i podsmeh te zaboli,

i lažno puni svet kad shvatiš da je laž.



Bez obećanja...Ljubav je - neostvariva.

Zašto u obmanu da vodiš ko u raj?

Lepo je priviđenje dok nije isparilo.

Bolje je ne voleti kad već sledi - kraj.



Skiči naš jadni pas do umopomračenja,

po mojim vratima i tvojim šapom grebe.

Za to što ne volim te ne tražim oproštenje,

molim oprosti mi što voleo sam tebe.

Evgenij Jevtušenko
 
O tome

Ovom temom,
i plitkom i ličnom,
prečvakanom
kroz strofe i strofe,
k’o pesnička veverica vično
vrteh se i vrteću se opet.
”Ona” i ”on” balada je sva.
Nisam užasno nov ja.
Užasano to je
što ”on” – sad sam ja
i što je ”ona” – moja.


Majakovski
 
Borisu Pasternaku - Marina Cvetajeva

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.
Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura
Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –
Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.
Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!
 
ТРЕНУТКА ЈА СЕ СЕЋАМ

Тренутка ја се сећам сјајна,
Кад преда мном се ти појави
Као привиђење, као тајна,
И као лепоте удах прави.

Кад туга све ми скрха наде,
А кињиле ме стрепње таште,
Твој нежни глас ми певати стаде
И лик твој сневах на дну маште.

Но, доба мину. Вихор нежни
Распршио ми и сне и јаву.
И предадох твој глас нежни
И лик небески забораву.

Полако су се вукли дани
У забити, у заточењу,
Без заноса, без суза раних,
Без надахнућа, налик мрењу.

Али стиже души буђење.
И опет ми се ти појави
Као ненадано привиђење
И као лепоте удах прави.

Куцати стаде срце вруће,
Нов живот у њему маха узе.
И опет пламти надахнуће,
И љубав сја, и теку сузе.

Александар Пушкин
 
Жди меня, и вернусь.
Только очень жди,
Жди, когда наводят грусть
Желтые дожди,
Жди, когда снега метут,
Жди, когда жара,
Жди, когда других не ждут,
Позабыв вчера.
Жди, когда из дальних мест
Писем не придет,
Жди, когда уж надоест
Всем, кто вместе ждет.

Жди меня, и я вернусь,
Не желай добра
Всем, кто знает наизусть,
Что забыт пора.
Пусть поверят сын и мать
В то, что нет меня,
Пусть друзья устанут ждать
сядут у огня,
Выпьют горькое вино
На помин души…
Жди. И с ними заодно
Выпить не спеши.

Жди меня, и я вернусь,
Всем смертям назло.
Кто не ждал меня, тот пусть
Скажет: – Повезло. –
Не понять не ждавшим им,
Как среди огня
Ожиданием своим
Ты спасла меня.
Как я выжил, будем знать
Только мы с тобой, –
Просто ты умела ждать,
Как никто другой.

Констатин Симонов
 
Прозор се отвори, и кроз њега провири старац, тако мршав и сасушен, тако стар да се Петро препаде. Старац му рече:''Амин!'' и Петро уђе у његову пећину, поклони му се до земље и пољуби га у руку.
Леонтјев: Из живота хришћана у Турској
:)
 
***
"Та и ти знаш сама, признај макар себи,
нити тебе видим, нити дођох к теби.
Само прођох мимо, па сам успут хтео
зирнути кроз прозор, отворен је био."

С. Јесењин
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Realizam kroz književnost
Odgovora
1
Pregleda
229
Milan od Gruze
Milan od Gruze
Džudi S
  • Zatvorena
  • Anketa Anketa
Književnost Novo takmičenje- anketa
2
Odgovora
27
Pregleda
908
☆Aždaha☆
☆Aždaha☆
Nina
Dodeljena je Nobelova nagrada za književnost
Odgovora
4
Pregleda
292
VranV
VranV

Back
Top