Nama je u nasljeđe ostala samo izjava bizantskog cara da Neretljani potječu od nekrštenih Srba. Značenje toga, implikacije i razumljevanje nije baš toliko jednostavno. No, kako bilo, Neretljani su bili većinom saveznici Hrvata, a u nekim razdobljima su stajali u vazalnim odnosima prema Hrvatskoj i činili integralni dio hrvatske države. Kasnije, za vrijeme Arpadovića, njihovo područje nije imalo nikakvo značenje doli Hrvatska, dok je recimo Zahumlje zadržalo svoju specifičnost, granice i identitet.
Raška je Srbija. Sve ostalo su bile slavenske sklavinije naseljene Slavenima, od kojih su neke imale srpske vlastodršce. Budući da je Neretvanska kneževina imala svoj vlastiti političko-pravni subjektivitet i njeni stanovnici se nisu zvali Srbima, već Neretljanima, nikako se ne može tvrditi da su Hrvati graničili sa Srbijom i Srbima u tom vremenu.
Није то његова изјава него је цело поглавље посветио њима као делу српског народа, отуда тамо и српски језик и ћирилично писмо у виду поваљског прага, поваљске листине, пољичког статута, као и надгробни натпис кнеза Мирослава из Омиша и натпис војводе Масна, тако да писање Константина о граници Срба и Хрвата негде на Цетини има смисла.Нису никада били интегрални део неке хрватске државе, а називали су их Неретљанима, као и Паганима, носили су и име Марјани.Јасно је да је Неретљани назив по реци Неретви а не од неког етнонима.Рашка је латински назив за српску жупанију насталу у долини реке Рашке, и такође не представља етноним него регионализам као и Босна или Дукља.
Moje tvrdnje su apsolutno utemeljene, a tebi je raspravljanost o toj temi samo izgovor da tvrdiš kako ja nisam u pravu.
Твоје тврдње су чиста фантазија и немају везе са историјским чињеницама уопште већ са жељама хрватских квазинаучника.
Ako SR Slovenija nije imala pravo na odcjepljenje, zašto je Beograd popustio i de facto dozvolio izlazak Slovenije iz federacije? Nije li to presedan koji pokazuje da se fedracija raspala? Koliko mene sjećanje služi, Jugoslavija je bila utemeljena kao federacija sastavljena od 6, a ne od 5 republika. Izlaskom jedne republike, to više nije bila ta ista federacija na koju je narod pristao 1945. godine.
А ко ти каже да јесте, зашто је онда послао војску да угуши ту побуну и заведе ред тамо.Оно што ти зовеш Београд је још увек председништво којим председава сепаратиста и издајник Месић, а и генералштаб је пун Хрвата и других народа и зато је то на крају онако и испало.Очигледно да се федерација распадала али ми говоримо о томе ко је такво стање изазвао.И Словенци као и Хрвати су могли да изађу из федерације али само споразумом са осталим народима тако да се апсолутно све републике сложе.У Словенији је живело мало Срба па зато територијалних претензија није ни било већ би преговори могли бити вођени само са економског и привредног аспекта.На крају би у процесу попуштања то тако и било али је под притиском међународне заједнице која је захтевала да се у тај пакет убаци и Хрватска и Босна то пропало јер они нису исто што и Словенија.
"Члан 5.
Граница Социјалистичке Федеративне Републике Југославије не може се мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина."
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1974
Na osnovu tih mišljenja, međunarodna zajednica je donijela svoje zaključke i ta mišljenja su joj u znatnoj mjeri pomogla da odredi svoje djelovanje prema jugoslavenskoj krizi.
Ја ти кажем да та мишљења немају никакве везе са правно обавезујућим документима ни за Југославију ни за земље којима су она била намењена.А намењена су била земљама Европске уније и њиховим односом на дешавања у Југославији како је и саму ту комисију саставио савет европске економске заједнице од неких правника и адвоката.Ево шта се каже у мишљењу бр.5 везано за признање Хрватске:
"Мишљење број 5, 11. јануар 1992.
У писму од 19. децембра 1991. године, упућеном председнику Министарског савета Европске заједнице, председнику Републике Хрватске затражио је да ту републику признају државе чланице Европске заједнице.
Арбитражна комисија је приступила разматрању тог захтева примењујући одредбе Декларације о Југославији и смернице о признавању нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу, које је Министарски савет Европске заједнице усвојио 16. децембра 1991. године, и процедурална правила која је комисија у том циљу усвојила 22. децембра 1991. године.
У циљу тог разматрања, комисија је проучила следећа документа која је упутила Републику Хрватску:
— Одговоре на упитник Комисије упућен заинтересованим републикама 24. децембра 1991. године,
— Документ послат уз захтев за признавање од 19. децембра 1991. године под условом „одговори на декларацију о Југославији и на декларацију о смерницама за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу”,
— Устав Републике Хрватске од 22. децембра 1990. године,
— Извештај о резултатима референдума одржаног 19. маја 1991. године,
— Уставну одлуку о суверености и независности Републике Хрватске од 25. јуна 1991. потврђену чланом 140. параграфа 1. њеног Устава,
— Декларацију о успостављању суверености и независности Републике Хрватске од 25. јуна 1991. године,
— Уставни закон о људским правима и слободама и правима националних и етничких заједница, као и мањина у Републици Хрватској од 4. децембра 1991. године,
— Одлуку Парламента од 28. децембра 1991. којом се подржава захтев за признавање Републике Хрватске који је изнео председник Републике Хрватске,
— Телефакс који је председник Републике Хрватске послао 11. јануара 1992. године као одговор на захтев за додатне информације које је формирала комисија 10. јануара 1992. године.
На основу информација којима располаже, пошто је саслушан известилац, Арбитражна комисија износи следеће мишљење:
1. У одговорима на упитник комисије председника Републике Хрватске потврдно одговара на формулисана питања у вези са:
а) Прихватањем од стране те републике смерница за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском савезу,
б) Подршком напорима у корист мира који улажу Генерални секретар и Савет безбедности УН као и мировна конференција о Југославији.
2. Комисија је 10. јануара 1992. године затражила од Републике Хрватске да потврди да прихвата све одредбе Нацрта конвенције мировне конференције од 4. новембра 1991. године и одредбе поглавља ИИ, члан 2-ц (“специјални статус”).
Комисија констатује да у свом одговору од 11. јануара 1992. године, године председник Републике Хрватске потврђује да је све одредбе садржане у Нацрту конвенције мировне конференције о Југославији, Република Хрватска прихватила у начелу 5. новембра 1991. године и да су оне потврђене Уставним законом од 4. децембра 1991. године.
3. Сходно томе, Арбитражна комисија је мишљења да:
— Уставни закон од 4. децембра 1991. године не покрива у потпуности све одредбе Нацрта конвенције од 4. новембра 1991. године, нарочито оне садржане у поглављу ИИ, члан 2-ц, под насловом „специјални статус“,
— Стога власти Републике Хрватске треба да допуне Уставни закон од 4. децембра 1991. године како би задовољиле горе наведене одредбе нацрта споразума,
— Уз ову ограду, Република Хрватска испуњава потребне услове за њено признавање од стране земаља чланица Европске заједнице, а у складу са Декларацијом о Југославији и смерницама за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу које је Министарски савет Европске заједнице усвојио 16. децембра 1991. године. године."
Дакле комисија је изразила мишљење да Хрватска не би требало да буде признала јер није имплементирала својим уставом заштиту националних мањина коју они захтевају.
Tuđman je bio potpuno politički nepoznata i marginalna figura mitinga "istine" po Crnoj Gori, Srbiji i dalje te izjava o "zapadnim srpskim granicama" koje se protežu sve dokle "ima srpskih grobova". Svi ti govori i radnje prethodili su izboru Franje Tuđmana za predsjednika HDZ-a.
Tuđman je i dalje bio marginalac na političkoj sceni i još nije bio izabran za Predsjednika Predsjedništva SR Hrvatske u trenutku kada je Milošević držao govore na Gazimestanu o tome da i "oružane bitke nisu isključene", u trenutku kada je Vuk Drašković javno predložio "formiranje srpske Krajine" u Hrvatskoj i kada je Slobodan Mlošević izjavio "Biće rata, bogami!",
Туђман је оснивач и председник ХДЗ, прве странке основане у СРХ у време вишестраначја, а не нека маргинална личност, око себе је окупио сав хрватски националистички олош чак и усташе из иностранства, увозили су оружје и спремали се за рат о чему сведочи и афера Шпегељ.Видим да ниси погледао прилог Огњена Карановића о Туђману који сам поставио.О граници Карлобаг - Огулин- Вировитица је говорио Шешељ и то касније, а и тада је његова странка била маргинална у Србији.Драшковић је после догађаја у Словенији колико знам предлагао да се ЈНА повуче негде на сличну границу и остало препусти сепаратистима и тако сачува крњу Југославију.Послушај тај његов говор на Газиместану и видећеш да тамо нема ничег националистичког, ако у то не сматраш обећање помоћи угњетаваним и протериваним Србима са Ким.Када је било то а када Туђманова беспућа повијесне збиљности, да не говорим о Маспоку као примеру националистичке хистерије.
