Хајмо да попричамо о нечему што је свакодневница .
На жалост у Србији много је разведених и то разведених МЛАДИХ брачних парова. Пар година и развод.
Имам пријатеља који је директор у једној основној школи и који ми је рекао да код дјеце до 4ог основне има преко 70% разведених родитеља.
Но добро,да попричамо мало о разведеним женама , ''опасностима'' (можда је прејака реч) које вребају и слично... Знам неке који су имали контаката и знам епилоге...Има свакојаких епилога ...
Живот је живот јел...
Ајдемо...
ТЕМА ПОЧИЊЕ ОД САДА па надаље
РАЗВЕДУ СЕ СА ЈЕДНО 28, 30 ,32 ГОДИНЕ ...
Живот се не завршава разводом -и не треба
Млада жена, рецимо у 30-им, која се развела и има мало дете, и даље је човек.
Има тело, душу, потребе. Жеља за љубављу, нежношћу, интимношћу, сексом -то је потпуно природно. Ако је била у браку који је пукао, вероватно је и дефицит емоционалне и физичке блискости био велики.
Развод није дугме које гаси све те потребе. 
Многе нису ни хтеле развод, многе су саме остале са малом децом, уморнe, разочаране, али и даље младе, пожељне, пуне жеља.
Млада разведена жена има право да живи, воли, има секс, партнере, шта год. То је људски.
Свеје то у реду. Е, ту сад долазимо до тачке , какве тачке питаћете ?
Па неке жене после развода желе:
-
да не уђу поново у брак ,
имам више разлога за то. Није код сваке исти.
Код неких рецимо бивши супруг добро финансијски стоји, па рецимо ђиви у његовом стану који је он напустио приликом развода или пак добро новчано помаже па жена мисли да ако почне зајендички живот са другим мушкарцем да то може код бившег супруга довести до тога да не даје толко лове или рецимо потегне питање око стана и каже јој да се исели ...
Код других жена рецимо разлог не ступању поново у брак или зајендички живот је
''ДЈЕТЕ КОЈЕ ЈЕ ПРИОРИТЕТ''
Многе жене не желе да мешају новог партнера у живот малог детета
било из страха, било из заштитничког осећаја. Не желе конфузију,
не желе да дете везује за неког ко можда неће остати у њиховом животу. Желе да задрже свој ритам и простор
Живот с дететом, посао, обавезе-
све то тешко улази у динамику заједничког живота с новим партнером.
Хоће љубав, пажњу, секс, али не и свакодневицу у четири зида.
Код трећих жена је
Лоше искуство из брака
Ако је први брак био тежак или трауматичан, понеке немају више поверења у институцију брака. Хоће слободу, хоће контролу, а не да поново улазе у систем који им је већ једном донео патњу.
-да имају слободу и сексуалног партнера, да имају пажњу и емотивну подршку када њима одговара али да притом ни мушкарац из те нове приче нема превише захтева или очекивања.
У том моменту, ако жена настави да тражи близину, секс, пажњу - али одбија све што личи на емоционалну дубину или животни ангажман -долази до конфликта:
Њој треба "нешто", али не све. Њему треба "више", али она не да.
Да ли је то себично? Не мора бити себично себично, али може бити:егоцентрично,непрактично,и често нереално ако се тај модел односа дугорочно одржава.
Многи људи (мушкарци и жене) после развода не желе одмах нов брак. То је природно. Али ако желиш некога поред себе, макар и у „нелегалној“ вези, мораш прихватити да и та особа има потребе - за блискошћу, присуством, растом у односу.
Најпоштеније је кад жена (или мушкарац) каже нешто овако:
„Слушај, тренутно нисам спремна за брак или заједнички живот. Имам дете, желим стабилност за њега, и не желим да мешам емоције и породичне структуре.
Али потребна ми је блискост, додир, разумевање, неко са ким ћу провести лепе тренутке, макар то било повремено.“
То не само да није срамота - то је
чисто, искрено и зрело.
А мушкарац који то прихвати -прихватиће то својом вољом. Ако му не одговара — нека не улази у ту причу.
Али бар нема преваре НИ ЗАВЛАЧЕЊА
То завлачење је најгоре , јер некда жене не желе да се одрекну мушкарца са којим им је добро у сексу, имају пажњу...реалност је често мутна
Многе жене не кажу то тако директно
-кажу да не желе везу,
али очекују пажњу као у вези
-желе да се неко
"увек појави кад може" али не желе обавезу,
-љуте се кад он не може,
али не нуде му ништа више.
Ту настаје емоционални хаос - а и мушкарац и жена тада губе време, енергију, живце, па и веру у здраву везу.
Деца и нови партнер — осетљива тема
Разведена жена с малим дететом често не улази у нови брак или заједнички живот јер осећа:
- Страх да дете неће прихватити новог мушкарца.
- Страх да ће дете помислити да нови човек "мења тату".
- Грижу савести — као да вара дете ако себи допусти нову блискост.
- Бригу како ће бивши муж реаговати (ако је активан отац).
И то није ирационалан страх. Деца могу да реагују љубоморно, збуњено, уплашено, чак и агресивно. Поготово ако су још мала или емоционално везана за оца.
Имамо ту и оних дилема..
Емотивна дилема мајке
Мајка у таквој ситуацији често живи у двојном емоционалном свету:
- С једне стране је жена -млада, жива, потребна, жељна љубави и близине.
-
С друге стране је мајка — посвећена, заштитнички настројена, с одговорношћу према детету.
Та два дела често нису у складу. И зато многе жене:
-држе партнера „са стране“, избегавају дуго неке и стално да га упознају сап ријатељима, члановима породице...
-избегавају да га упознају са дететом,
одлажу озбиљнији однос „док дете не порасте“, а потом одлажу док дете не остане функционално за самостални живот...
-или чак не дозвољавају себи да се емотивно вежу,
да не би ушле у ту зону конфликта.
Ипак, временски оквир је важан
Многе жене одлуче:„Док је дете мало – не желим да ми ико улази у кућу, ни у живот у том смислу.“
То је њено право и рећемо ок. Али ако то потраје
5, 7, 10 година, живот прође у чекању „правог тренутка“ који никад не дође.
дете кад порасте -неће нужно бити више отворено. Тада долази:
„Па где си сад нашла неког, кад сам ја тинејџер/тинејџерка?“
Тако долазимодо закључкада не постоји „идеалан тренутак“. Постоји само свесно, поступно, емотивно здраво увођење новог односа у живот, без да ико буде истиснут.
Шта је реално решење?
Овде не постоји „једна формула“. Али постоје
зрели принципи:
-
Прво реши однос с партнером – ако с њим нема стабилности, нема ни поенте да га дете упознаје.
-Постепено укључивање – не као "нови тата", него као пријатељ, познаник. Без форсирања.
- разговор с дететом – прилагођен узрасту. Деца често реагују боље него што родитељи мисле — ако им се све искрено објасни.
-
Поштовање прошлости – не гурати бившег супруга у заборав, не брисати оца из приче. Деца цене када виде да им је дозвољено да воле оба човека – и тату, и новог човека који је "уз маму".
Е али тога јако ретко има!
Како ја рецимо видим то :
- Жене које воде рачуна о томе како ће дете прихватити новог партнера - то је
знак зрелости, не слабости.
-Ако то постане изговор да се никад не живи, никад не воли, никад не гради ново - онда је то проблем.
- Деца не треба да буду штит од љубави. Треба да буду сведоци здравих, топлих односа. И ако виде да мама може поново да воли -
то их учи да и они могу, у животу, после пораза.
Дакле, младе жене, младе маме разведене - могу често бити суноврат за мушкарца који ће схватити да јој је играчка или ствар принуде, потребе, а да нешто више од тога неће моћи бити док не прође још једно 15ак 20ак а можда и више година док деца не постану потпуно самостална
Другим речима, ако то о дговара мушкарцу, тј да има нешто да јебава ок... Али за неке то може да буде улазак у чежњу и хаос од емотивног живота који нема перспективу...
Оно што нажалост често мучкарци срећу код разведених младих жена је управо онај тип :
''не бих ово, не бих оно - али бих да си ту кад ми треба, да си присутан, да осећам пажњу, да осетим да сам жељена вољена,да уживам са тобом...''
Наравно мушкарцима који гледају да имају сигурну крес варијанту ово одговра, али знам многе који су заволели па упали у чежњу... и схебали себи живот.
Стога , у памет се око младих разведених мама...
